Generacija smrti, generacija hleba - Priča o Mariji Meleg i ljudima koji su preživeli da bismo mi postojali

Nekoliko puta sam već pisao tekstove koji se tiču mog porodičnog porekla. Zahvaljujući tome što su objavljene matične knjige Evangeličke crkve u Srbiji, mogao sam da zaronim dublje u prošlost svoje porodice. Zapravo, još uvek sam u tome. Slažem puzle događaja, ljudi i njihovih života koji su, generaciju po generaciju, doveli do toga da se ja rodim baš na ovom mestu.

Prethodnih nedelja koristio sam slobodno vreme da istražujem porodicu Meleg, porodicu u kojoj je rođena moja majka, Marija Meleg.

Septembar je bolan mesec za moju sestru i mene. Davno, pre više od tri decenije, izgubili smo mamu Mariju. Pisao sam o tome u Dani agonije. Nataša je pre nekoliko dana postavila neke njene fotografije. Iznenadio sam se dok sam ih gledao. Shvatio sam da su pojedini delovi njenog lika izbledeli iz mog sećanja.

U tom trenutku sedeo sam u Gruziji, u jednom rehab centru, dok su drugi predavali. Gledao sam njene fotografije i nisam mogao da zaustavim suze. Prošlo je toliko godina, ali još uvek boli.

Nekoliko dana kasnije, listajući stranice knjige umrlih iz Bačkog Petrovca iz 1786. godine, ponovo je zabolelo.

Među dugim spiskovima imena nekadašnjih stanovnika stajalo je ime jedne druge Marije Meleg. Deteta od svega godinu i po dana. Dana 13. jula 1786. umrla je mala Marija Meleg, ćerka Matije Melega. Davna rođakinja. Još jedna Marija Meleg.

Njeno ime mi je privuklo pažnju. Počeo sam da gledam uzrast drugih umrlih u tom periodu.

Deca. Bebe.

Strašne godine 1784–1786.

Postoji izreka koja se vezuje za nemačke doseljenike koji su dolazili u ravnice Panonije:

„Dem Ersten der Tod, dem Zweiten die Not, dem Dritten das Brot.“

„Prvome smrt, drugome beda, trećem hleb.“

Ja sam generacija hleba. Ali pre mene je bila beda, a u vreme male Marije bila je smrt.

Kad su paori krenuli u Galiciju - priča o mom ratniku paorskog srca

U poslednje vreme često pišem o svojoj porodici i istraživanju svojih predaka. Pišem o onome što zaokuplja moju pažnju. Sve to pomalo podseća na detektivsku igru: slažem podatke, povezujem tragove i pokušavam da razumem kako su ti ljudi živeli, selili se i ratovali.

Novi trag bile su dve fotografije cedulja sa spiskovima mojih predaka sa majčine strane, porodica Meleg i Kolar iz Luga, koje mi je poslala tetka Vera. Juče smo se sreli na venčanju i razgovarali o tome, a jutros je stigla porodična beleška. Još uvek povezujem podatke, listam elektronske matične knjige rođenih i venčanih... Ali nit sam uhvatio.

A onda sam na jednoj od cedulja pročitao rečenicu koju ranije nisam znao, vezanu za mog čukundedu Palja (Pavla) Melega iz Luga:

„Meleg Paljo, poginuo 1915. u I svetskom ratu.“

Nisam znao da je moj čukundeda stradao u Velikom ratu. Odmah me je zainteresovalo i kroz glavu mi je prošla jedna misao:

Galicija?

Fotograf jedini metkove špara... 

Još od kada sam prvi put čuo Balaševićeve pesme Galicija i Ratnik paorskog srca, stihovi o carevima koji su se igrali rata i paorima koji su zbog tih igara ginuli negde daleko od svojih njiva terali su mi suze na oči. Desetine hiljada „paora“ odvedenih u bespuća Karpata i Galicije da tamo, zbog carskih igara, ostave svoje živote. 

Možda me te pesme dotiču zbog dubljeg razloga? Da li me dotiče i to da je moj čukundeda bio jedan od tih ratnika paorskog srca, pomislio sam?

Ukucavam njegovo ime u pretraživač austro-ugarskih vojnika.

Meleg Paljo. Ništa.

Meleg Pal. Ništa.

Meleg Paul.

I otvara se arhiva austrougarskih vojnika.

Ime mog čukundede.

Meleg, Paul

rođen 1884.
rodno mesto: Petrőcz – Bački Petrovac
čin/služba: Infanterist – pešadinac
jedinica: k.u.k. Infanterieregiment Nr. 6
podjedinica: 15. Kompanie – 15. četa
status: tot – mrtav
datum: 28. februar 1915.

Galicija...

Isto mesto, druga priča - kamp pored Dunava trideset godina kasnije

„Šta mi je ovo trebalo?“ To pitanje više ne postavljam. Radim stvari koje volim.

Razgovaram sa Jovanom o tome kako nas vide ribari na Dunavu dok veslamo niz reku. Kaže on meni: „Za njih smo mi čudaci. Na Dunavu smo noću, a nemamo nikakvog ‘posla’ tu.“ Moguće. Ali volim to čudaštvo. Nekada mi je smetalo što sam bio čudak, sada više ne. 

Prethodna četiri dana Tanja Marčok i ja vodili smo NKKT, Nacionalni kanu kamp trail, obuku za vođe Royal Rangersa iz Bosne i Hercegovine, Slovenije, Makedonije i Srbije. Bile su pozvane i ostale balkanske zemlje, ali nisu poslale učesnike.

Nismo veslali mnogo, tek desetak kilometara dnevno, jer cilj nije bio samo obuka u veslanju, nego i osposobljavanje vođa za vođenje tinejdžera na rekama i organizovanje višednevnih avantura na vodi. Krenuli smo iz Tikvare kod Bačke Palanke, spavali na Šašićevoj adi kod Banoštora, a poslednju noć na futoškoj plaži „Majami“. Takođe stajali smo gde god smo videli lepo mesto, plažu, uvalu.

Velika pomoć bio nam je Jovan Opačić iz Pančeva, koji je učesnike podučavao tehnikama veslanja. Njegove korekcije mnogo su nam značile.

Slovaci, Slovaci dobri vojaci

„Slovaci, Slovaci, dobri vojaci“, tako mi je ironično govorio nastavnik Saša. Saša je u osnovnoj školi predavao tehničko obrazovanje, a kasnije odbranu i zaštitu. Malo je reći da nisam voleo tog čoveka.

Slovake je pratila reputacija da nisu dobri vojnici. Mirni, vredni, ali ne baš hrabri. Ta reputacija odražavala se čak i u našim dečjim igrama partizana i Švaba. Ja nisam mogao da budem partizan jer, prosto, Slovaci nisu bili hrabri vojnici. O jednom „političkom incidentu“ u našem sokaku, vezanom za hrabrost Slovaka, već sam pisao u tekstu Partizan sam, tim se dičim. 

Zanimljiv mi je taj fenomen. Slovaci su se doseljavali na prostor današnje Vojvodine u vreme kada su veliki delovi ovih krajeva pripadali Vojnoj granici, a i sami su dolazili iz oblasti nekadašnje Vojne granice u Slovačkoj. Živeli su u zoni ratova, stalne opasnosti. Te generacije bile su naviknute na ratove i stradanja. Valjda ih je ravnica vremenom naučila jednoj drugoj borbi: borbi plugom i kosom, umesto mačem i puškom.

Trag vojevanja mog pradede

Zašto o tome pišem?

Trag koji pratim poslednjih nedelja jeste istorija moje i Mirjanine porodice. Kada je reč o junaštvu, čini se da sam u tom poređenju ja izvukao kraći kraj. Devojačko prezime njene majke je Vojnović, što već samo po sebi nešto govori: graničari, ratnici. Ali ratovali su i moji. Dvojica mojih pradeda poginula su kao partizani u Drugom svetskom ratu.

Juče sam, listajući neke istorijske izvore, neplanski, konačno pronašao istorijski trag o jednom od njih, mom pradedi Đuru Valentiku.  Pošto pišem o onome što me zaokupi, sledi priča o onome šta sam pronašao.

Do sada sam sa sigurnošću znao samo sledeče: Đuro Valjentik, rođen u Lugu (1905. ili 1910.), suprug Zuzane Valjentik, a otac moje bake Kate Beređi, je sahranjen u Bosni, u Donjoj Trnovi, u zajedničkoj grobnici partizana poginulih u tim krajevima. Sve ostale informacije koje sam imao o njegovoj smrti bile porodične priče. A pokazalo se da neke od njih nisu bile tačne.

Trag se otvorio kada sam pradedino ime pronašao na listi stradalih u Drugom svetskom ratu. U Bazi "Žrtve rata 1941-44." za Đuru stoji zapisano: "Valčik (Janko) Đuro, rođen 1905. Slovak, poginuo 1944. u NOBu, Brezovo Polje (0387021024)" . Odatle je potraga krenula dalje i nit se polako raspetljavala i doveo sam se do moguće priče o poslednjim danima života svog pradede. 

Taj put me je dalje vodio do knjige Žarka Atanackovića, Druga Vojvođanska NOU Brigada, gde za mog pradedu, u listi boraca stoji zapisano: VALENTIK ĐURE ĐURO. Rođen 1910, Lug, Slovak, nadničar, stigao u NOBJ 1944, borac, poginuo maja 1944. kod Zabrđa u istočnoj Bosni.1 Knjiga mi je dala elemente priče o bitki u kojoj je poginuo moj pradeda. 

Spomenik Sedam Vojvođanskih brigada, Ruma

Preplivati Dunav nije najveći izazov - Šta me je Poslanica Jevrejima naučila o duhovnoj gimnastici?

Prekjuče sam preplivao Dunav.

Za momka koji je odrastao pored Dunava i veći deo leta provodio na njemu, to i nije neka neobična izjava. Na Dunavu naučiš da plivaš. Negde, kada se momčiš, to je jedan od podviga koji „treba“ da uradiš da bi se dokazao. Zajedno sa skokovima sa visoke vrbe, penjanjem na šlep koji prolazi pored Futoga i skokom sa njega, kao i još ponekim dečačkim ludostima.

Ali danas imam 53 godine.

Povremeno me gledaoci mojih videa kritikuju da sam debeo. Pre dve nedelje neki Nenad B. počastio me je komentarom: „Vidi mu stomačine, pa taj pojede pečenu gusku za doručak, a ovde propagira skromnost.“ Doduše, moja poruka nije bila o skromnosti, ali nema veze. Činjenica je da još nisam uspeo da skinem tu „stomačinu“.

Ali ni to nije suština. Suština je da sam pre dve godine operisao sam tumor na bubregu i ostao bez levog bubrega. Sećam se kako sam, kada mi je urolog zakazivao operaciju, pitao: „Hoću li ja moći ponovo na planinu?“ Odgovorio je: „Moći ćeš i da skačeš iz aviona.“ Nisam baš verovao u to obećanje. Mislio sam da je vreme avantura završeno.

Kod lekara se i dalje vodim kao onkološki bolesnik i ne znam da li će mi medicina ikada skinuti tu „titulu“. Nekako postoji očekivanje da onkološki bolesnik sedi mirno kod kuće.

A ovog leta popeo sam nekoliko planina. Sa Rendžerima sam se preko stena popeo do krsta na Boračkom kršu. Preveslao sam osamdeset kilometara kanuom po Tamišu. I preplivao Dunav.

Nema veze što je Dunav trenutno na istorijskom minimumu, uži nego ikada. Nema veze ni što smo na jednom delu mogli da gazimo gotovo pedeset metara širine toka. Nema veze ni što je pored nas bio Popov u kanuu, za slučaj da nekome zatreba pomoć.

Preplivao sam Dunav.

Dunav kod Čerevića

Zapravo, nas četvorica: Draško, Pera, moj sin Stefan i ja. Stefanu sam još dok je bio dete obećao da ćemo jednog dana zajedno preplivati Dunav. Sada sam to obećanje ispunio. Nema veze što je bio brži i snažniji od mene.

Preplivao sam Dunav. Nije završeno vreme avantura.

Kako sam pronašao moje pretke - tri veka porodice Beređi

Pre nekoliko nedelja počeo sam ozbiljnije da istražujem istoriju svoje porodice. Napisao sam priču o našoj seobi u tekstu: "Odakle su tvoji: priča o četiri seobe". Ovog puta priča je otišla mnogo dalje.

Godinama sam pokušavao da napravim porodično stablo, ali bez većeg uspeha. Najdalje sam uspevao da stignem do početka XX veka. Problema je bilo mnogo.

Kod nas Slovaka porodična imena često se prenose iz generacije u generaciju. U mojoj porodici najčešće ime je Jan Beređi. U jednom trenutku sveštenik je u matičnim knjigama čak morao da dodaje oznake min. i jun. kako bi razlikovao očeve porodica koji su u isto vreme nosili isto ime i prezime.

Još veću zabunu stvarala su porodična predanja. Svaka generacija pamtila je ponešto, ali su se priče često razlikovale. Odakle smo došli - Kisač, Selenča, Silbaš? Kako su se zvali naši preci? Nismo bili sigurni ni kako se zvao moj čukundeda – Štefan ili Jan? Zabuna je bila tolika da na spomeniku palim borcima u centru Silbaša i danas stoji ime Jan Beređi, iako je poginuo moj čukundeda Štefan Beređi.

Znao sam da postoje stare crkvene matične knjige, ali nisam uspevao da pronađem nit koja bi povezala sve te podatke. A onda sam pre nekoliko dana, sasvim slučajno, na spisku poginulih u Drugom svetskom ratu pronašao podatak o svom pradedi Štefanu – godinu i mesto njegovog rođenja. To je bio ključ koji je otvorio vrata daljem istraživanju. Priznajem, gotovo opsesivnom. 

Usledile su neprospavane noći, umorne oči od gledanja u ekran i stotine stranica pisanih na latinskom, mađarskom i slovačkom jeziku. Kroz matične knjige počela je da se pojavljuje priča moje porodice. Uz nju su se otvarale i priče o epidemijama velikih boginja početkom XIX veka, kada su porodice u nekoliko meseci gubile gotovo svu decu, o verskim progonstvima, seobama, vanbračnoj deci i sudbinama koje su vekovima ostajale zaboravljene.

Od jednog jedinog podatka o pradedi stigao sam do žene koja je, po svemu sudeći, rođena oko 1701. godine. Nisam očekivao da će me jedno ime odvesti gotovo tri veka unazad. Ovaj tekst je zato drugačiji od većine onoga što pišem. Veoma je ličan. Pišem o onome što mi zaokupi pažnju, a poslednjih nedelja to su bili ljudi bez kojih mene danas ne bi bilo.

Objavljujem ga u nadi da će ga pročitati i drugi Beređiji. Možda će neko prepoznati deo svoje porodične priče, ispraviti neku moju grešku ili dopuniti ono što nisam uspeo da pronađem. Posebno su mi i dalje nejasne ženske porodične loze, jer matične knjige najčešće ne beleže odakle su neveste dolazile. A možda ovaj tekst podstakne još nekoga da se zapita isto ono pitanje koje je pokrenulo i mene:

Odakle su tvoji?

Dalji trag - Joanes Beregyi, 1720, Rimavska Sobota, Slovačka, pre početka seobe?

Najstarija osoba koju sam zasad pronašao na teritoriji Vojvodine jeste Elisabetha Beregyi, koja je umrla 1. marta 1798. u Selenči. U matici joj je navedena starost od 97 godina, što bi njeno rođenje smeštalo približno oko 1701. godine.

Odakle su tvoji? Priča o četiri seobe i jednom susretu

Odakle su tvoji? Često pitanje, naizgled jednostavan odgovor... Jer svi smo od nekle došli. Pitanje je kada i odakle smo krenuli. 

Ovih dana istraživao sam Mirjanino i moje poreklo, ne toliko pretke nego migraciju. Kako se desilo da smo se nas dvoje našli u Futogu... 

Banjci: od Hercegovine, preko Tromeđe i Podgrmeča, do Futoga

Mirjanin otac je Branko Banjac, rođen 1948. godine u selu Gornji Bušević kod Krupe na Uni, u Bosni i Hercegovini.

Poreklo Banjaca iz ovog dela Bosanske Krajine može se pratiti zahvaljujući pre svega istraživanjima etnografa Milana Karanovića i Petra Rađenovića, koji su početkom XX veka obilazili krajiška sela i beležili porodična predanja. Banjci pripadaju velikoj grupi krajiških rodova koji slave Jovanjdan, što je ključna informacija u pratnji njihovih migracija (pošto postoje i Banjci rimo-katolici).

Starije poreklo Banjaca vezuje se za Banjane, oblast između današnjeg Nikšića i Bileće, na prostoru Stare Hercegovine i Crne Gore. I samo prezime Banjac može se tumačiti kao oznaka čoveka poreklom iz Banjana. Tokom velikih seoba nakon osmanskog osvajanja Hercegovine u XV veku, stanovništvo se pomeralo prema zapadu, preko Zmijanja (Manjača) i severne Dalmacije (Petar Rađenović, u opisu stanovništva Bjelajskog polja, spominje da su došli iz okoline Imotskog, u XVI veku), prema Tromeđi. 

Jedna od važnih istorijskih stanica seoba Banjaca iz Buševića bila je oblast manastira Rmanj, današnjeg Martin Broda, na Tromeđi Bosne, Like i Dalmacije. Iz oblasti Unca i Rmnja Banjci su se dalje širili prema Bjelajskom polju, a odatle po Pounju i Podgrmeču. Jedna grana doselila se u Gornji Bušević, gde su živeli na zemlji begova Badnjevića. Kao kmetovi obrađivali su zemlju koja je, nakon ukidanja starih agrarnih odnosa i agrarne reforme započete 1919. godine, prešla u vlasništvo seljačkih porodica. Agrearna reforma je bio veliki poduhvat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, oduzimanja zemlje begovima i deljenja zemlje kmetovima, čime se završio feudalni sistem u tim krajevima. U Buševiću su Banjci formirali i svoju porodičnu grupu kuća, Banjčev kraj ili kosu.

Tu je 1948. godine rođen Branko Banjac. Ali ni za njegovu generaciju Bušević nije bio poslednja stanica. Branko i Milka su više godina radili u Vindišgarstenu u Austriji, a 1979. godine kupili su kuću u Futogu i tamo se sa porodicom trajno nastanili.

Tako se put ove grane Banjaca može pratiti kroz više vekova:

Banjani / Stara Hercegovina (?) → Zmijanje i severna Dalmacija (?) → Unac i Rmanj → Bjelajsko polje → Gornji Bušević → Vindišgarsten → Futog.

Četiri dana na Tamišu – vodič za veslanje od Jaše Tomića do Opova

Trudim se da pišem o stvarima koje mi tokom nedelje zaokupe pažnju. Ovoga puta to je bio Tamiš.

Proveo sam četiri dana veslajući ovom rekom sa grupom od desetoro mladih ljudi, uzrasta od 16 do 20 godina. Većina su uključeni u službu Royal Rangersa u Srbiji, a ovaj kamp bio je nagradna avantura za njih.

Za četiri dana preveslali smo ukupno 79 kilometara rečnog toka, od graničnog prelaza kod Jaše Tomića do brane, odnosno ustave, u Opovu.

Pošto verujem da će ovaj tekst koristiti i budućim avanturistima, pored ličnih utisaka navodiću i praktične informacije o ruti, kamp mestima i mestima pogodnim za pristajanje. Zato uz svaku tačku navodim i geografske koordinate.Takođe, želim da sačuvam informacije da su mi sveže, za buduće moje avatnure. 

Kod reka se položaj najčešće označava kilometražom od ušća. Tako se i na Tamišu svaki položaj određuje prema udaljenosti od ušća u Dunav. Zbog toga ću u nastavku, pored opisa pojedinih mesta, navoditi i njihov približan položaj na rečnom toku.

Priprema

Priprema ovakvog kampa je široka tema, zato ću se zadržati samo na osnovnoj opremi koja je neophodna za avanturu u kanuima. (Avantura sa kajacima se razlikuje zbog drugačijeg načina pakovanja.)

• Plastično bure od 40–50 litara. U njega spakujte sve što ne sme da se pokvasi ili potone. Osim toga, bure odlično služi i kao sto tokom pauza.
• Odeća. Nosite što manje, ali praktično. Preporučujem sportske majice dugih rukava zbog zaštite od sunca, šešir i patike za vodu. U bure obavezno spakujte još jedan par suvih patika za kamp – veoma je neprijatno provesti veče u mokroj obući. Ponesite i dva para kupaćih, kako biste uvek imali jedan suv.
• Smeštaj. Lagan sklopivi šator ili hemok (viseća ležaljka). U oba slučaja potrebna je i podloga za spavanje. Spavanje u hemoku bez podloge, posebno tokom svežijih noći, nije prijatno iskustvo.
• Sitna oprema. Čeona lampa, repelent protiv komaraca, krema za sunčanje i toalet papir. Ova poslednja stvar se iznenađujuće često zaboravi.
• Kuvanje. Mali plinski gorionik i kampersko posuđe za kuvanje i grejanje vode. Šolja čaja od samoniklog bilja koje usput sakupite može biti neverovatno osvežavajuća posle dana provedenog na vodi. Upaljač!
• Voda. Na polasku računajte na najmanje pet litara vode po osobi. Vodu ćete moći da dopunjavate usput, ali je važno da u avanturu krenete sa dovoljnom rezervom.
• Telefon. Nepromočiva futrola koju nosite oko vrata. Telefon će vam služiti za navigaciju, fotografisanje i hitne slučajeve, pa je važno da uvek bude pri ruci i zaštićen. Praktičnost futrole iskusio sam u prvi momentima avanture - pokazivao sam kako se ulazi u čamac, upao u vodu do vrata, srećom sa telefonom u futroli. Osim ponosa, ništa drugo nije stradalo. 
• Bezbednost. Obavezno ponesite rezervno veslo (posebno ako ne koristite drvena vesla), kanap dužine 10–15 metara i mali komplet prve pomoći. Kanap može poslužiti za izvlačenje čamca, vezivanje na obali ili pomoć drugom kanuu, a rezervno veslo može spasiti čitavu turu ako se neko ošteti ili izgubi.
• Hrana. Gotova jela, paštete i tunjevina su praktičan izbor za ručak i doručak. Za večeru preporučujem testeninu – brzo se priprema i dobro obnavlja energiju posle celodnevnog veslanja. Hranu planirajte prema deonicama na kojima nema prodavnica. U nastavku teksta navešću gde smo mi mogli da dopunimo zalihe.
• Prsluk za spasavanje.

 

1. Deonica 118-95. km Tamiša: Jaša Tomić – Sečanj

Granica kod Jaše Tomića (45.4318350 N, 20.857403 E) – Plaža Sečanj (45.3600076 N, 20.775018 E). Dužina: 22,5 km

Naše veslanje počelo je u blizini graničnog prelaza kod Jaše Tomića, gde smo porinuli kanue i rasporedili opremu.

Kolo iznad groba - stećci, kamen, kolo i druga obala - Nekropola na Dugom Polju, Blidinje

Novi trag koji zaokuplja moju pažnju ovih dana – stećci, srednjovekovni nadgrobni spomenici. Mirjana i ja smo stali na nekoliko dana u Nacionalnom parku Blidinje, u BiH, sa ciljem da se penjemo po planini Čvrsnici. U blizini je Dugo polje, sa jednom od najočuvanijih nekropola stećaka, drevnih nadgrobnih spomenika, koju sam do sada video.

Na putu do Blidinja, putujući kroz Dalmatinsku zagoru i Hercegovinu, videli smo više nekropola, poput one pod Sekulanom, kao i pojedinačne stećke. Do sada sam posetio mnoge nekropole i muzeje sa stećcima i oni su uvek privlačili moju pažnju, ali ovog puta, u Dugom polju, pažnju mi je privukao motiv kola na njima.

Možda zato što se nekropola nalazi usred prostranog polja, podno Čvrsnice. Lepota prirode i planina oduzima dah. A možda zato što sam imao dovoljno vremena da među njima hodam bez žurbe, da pustim da mi se uobliče neka pitanja.

Dok hodaš među stećcima, hodaš među svedocima drevnih vremena. Teški su, nemi i nepokretni, ali postavljaju mnogo pitanja. Ko su bili ljudi koji su ih podizali? Zašto su ih oblikovali baš tako? Zašto su na njima uklesani krstovi, lovci, konjanici, vinova loza, rozete, mačevi ili ljudi podignutih ruku? Zašto na mnogima igraju kolo? I zašto ih nalazimo upravo na prostoru Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i zapadne Srbije?

Kako pronaći svoje mesto a ne izgubiti sebe

Na ROM-u u Crikvenici Mirjana i ja vodili smo radionicu pod nazivom „Kako pronaći svoje mesto, a ne izgubiti sebe“. Izabrali smo tu temu, jer se već godinama bavimo pitanjem pronalaženja mesta u crkvi, o čemu sam pisao i u knjizi Moje mesto u crkvi. Iznenađenje mi je bilo što sam ponovo temu koju dobro znam doživeo dublje, a da nisam to očekivao. 

Radionicu je Mirjana otvorila jednostavnim ledolomcem. Svako je trebalo da kaže tri stvari o sebi koje Google nikada ne bi mogao da pronađe. Pred nama su se pojavili ljudi sa neobičnim uspomenama, malim tajnama, hobijima, strahovima i snovima. Koliko malo zapravo znamo jedni o drugima?

Kasnije je Mirjana pozvala učesnike da zamisle muzej svog života. Da mogu da izlože samo pet predmeta, fotografija ili uspomena, šta bi izabrali? Nije bilo važno šta bi drugi smatrali važnim, već šta oni smatraju delom svoje priče. 

Interesantno je šta izaberemo kada imamo vremena da razmislimo o sebi. Šarenilo prikazanih muzeja je prikazalo koliko različitih kategorija koristimo da opišemo naš život, i prirodno vodilo u prvi koncept koji sam podelio sa učesnicima.

Radionica i prvi deljenje o sebi

Zašto biti Čuvar brata svoga - moj doživljaj

Prošlog vikenda dvadesetak nas iz Protestantske hrišćanske zajednice učestvovalo je na okupljanju „Čuvar brata svoga“. Teško mi je da ovaj događaj nazovem konferencijom. U njemu ima propovedanja i pouke, ali mnogo više liči na festival bratstva, susret prijatelja i zajedničko slavljenje Boga. Ovogodišnje okupljanje održano je u kampu Škopljanci kod Radošića, nedaleko od Splita, pod temom „Isus – sidro naše duše“. Okupilo se nešto manje od tri stotine muškaraca iz zemalja bivše Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije.

Čuvar brata svoga 2026

Imao sam privilegiju da govorim na temu „Kako prepoznati da je vreme da podigneš sidro?“ i da vodim radionicu „Kada navika postane gospodar“. Velika je čast služiti na ovakvom skupu, među duhovnim borcima iz različitih krajeva regiona. Mnogi od njih su ljudi na koje se ugledam, od kojih sam primao savete i podršku tokom godina. Neki su dugogodišnji prijatelji, a neki braća sa kojima se srećemo samo povremeno, ali nas povezuje ista vera i ista misija.

Lično ne posećujem često skupove koji se svode samo na niz propovedi. Više me privlače događaji koji uključuju obuku i praktične teme. To ne znači da propovedničke konferencije nemaju svoju vrednost, naprotiv. Jednostavno, kada biram između brojnih poziva koje dobijam, češće se odlučujem za ono što ima izraženiju praktičnu dimenziju. Čuvar brata svoga jeste propovednički događaj, ali poseduje nešto što ga čini posebnim – snažan doživljaj bratstva.

Do sada sam učestvovao šest puta, po jednom u svakoj zemlji domaćinu. Za ovaj skup sam čuo još na samom početku od brata Viktora Sabe, koji je tada predstavljao Srbiju u organizacionom timu. U to vreme nisam bio naročito zainteresovan. Prvi skup kojem sam prisustvovao održan je u jednom hotelu u Beogradu i nije ostavio poseban utisak na mene. Ostao sam svega nekoliko sati, više iz poštovanja prema Viktoru nego zbog samog programa. Tipična prorpovednička konferencija, bio je moj doživlaj. Međutim, dve godine kasnije pozvali su me da govorim na skupu na Boračkom jezeru u Bosni i Hercegovini, i tada se sve promenilo.

Taj susret na Boračkom jezeru bio je ujedno jedan od mojih prvih govora pred vernicima iz više država, izvan okvira moje lokalne crkve. Danas, gledajući unazad, mogu reći da je to otvorilo vrata mnogim kasnijim iskustvima i službama širom regiona.

Šta me je osvojilo na tom prvom okupljanju, a što se ponavlja iz godine u godinu?

Pre svega, doživljaj bratstva. Na Boračko jezero sam tada poveo i svog sina Stefana, koji je imao desetak godina. Najveći deo vremena provodio je igrajući fudbal. Prijalo mu je da bude tamo, ali nije delovalo da se dešava nešto posebno. Ključni trenutak dogodio se poslednjeg jutra. Svakoga dana imali smo zajedničku gimnastiku povezanu sa molitvom, a tog jutra voditelj je pozvao svu decu da stanu u sredinu. Nas nekoliko stotina odraslih muškaraca okupilo se oko njih u veliki krug i molilo se za njih.

Poslednja misao jednog oca: Zašto su u Šumaricama pisali: „Čuvaj decu“

Šumarice. Mesto užasnog zločina. Tokom posete Kragujevcu poveo sam grupu mladih da vide spomenik i da razgovaramo o vrednosti ljudskog života. Koliko vrednujemo nas? Da li stavljamo druge ispred sebe?

„Sto za jednoga, pedeset za jednog ranjenog.“ Toliko su fašisti vrednovali ljudski život Srba i Slovena u Drugom svetskom ratu. Kao odmazdu za deset ubijenih i dvadeset šest ranjenih nemačkih vojnika, 21. oktobra 1941. godine streljano je oko tri hiljade nedužnih ljudi, od staraca do đaka.

Više puta sam posetio ovo tragično mesto. Svaki put muzej je bio zatvoren. Ovoga puta nije. Strašno je bilo čitati imena streljanih, razmišljati o tragediji i gledati Lubardine potresne slike. A onda sam počeo da čitam oproštajne poruke streljanih. Za mene su takve poruke često najpotresniji deo posete mestima stradanja. Nekada su urezane u zidu, npr logor Crveni krst u Nišu. Kao kapsule zamrznute u vremenu, poslednje misli sačuvane za one koji će ih čitati mnogo godina kasnije.

Oproštajne poruke u Šumaricama

„Lebac sutra nemojte poslati“, napisao je neki praktični domaćin pred streljanje u Šumaricama. Toliko balkanska, domaćinska poruka. Završava mu se život, ali lebac treba prištedeti za porodicu, nema smisla da se rasipa na njega.

Ima i drugih: „Nemojte me zaboraviti“, „Zapalite mi sveću“… Nekoliko reči, a u njima kraj jednog života.

A onda sam počeo da primećujem nešto drugo. Iznova i iznova pojavljivale su se poruke o deci. „Čuvajte decu.“ „Brinite o deci.“

• "Daro, čucaj decu ljubi (ih) mesto mene Tvog muž Draga Ljubi te i grli i decu Miodraga i Branu" Dragutin Avramović, 32 godine. 
• "Zbogom Mico ja danas pogibo Zbogom srce Poslednja mi misao na tebe Budi sretna sine i bez mene Zbogom Radisav" Radisav Simič, 27 godina. 
• "Draga ženo Vuko Čuvaj decu i lepo upravljaj. Da ti je Bogom prosto i tebi i Deci Vaspitaj kako znaš Zbogom" Dragan Petrović, 31 godina 
• "Udaj Milanku i daj moj deo očevine Deco moja nezaboravite oca Gligorija Čuvate Micu nezaboravite oca Sad Momčilo povedi račun i ti Bato Vaš ostaje sin (i) otac Gligorije streljan sam na Pravdi Boga evo ti šest dinara i Milka je donela 10. 100 din. Milka ne zaboravi Tvog Večnog gruga Draga majko čuvaj mi siročiće" Gligorije Đorđević, 32 godine 
• "Draga Rado čuvaj decu i s Bogom pali mi sveću" Radomir Erić, 41 godina
• "Ženo molim te vodi Račun decu nemoj da napustiš uzdravlje i zbogom" Dragoljub Mladenović, 29 godina

Zašto "Čuvaj decu"? 

Prekucao sam poruke kako su napisane, sa fotografija koje sam napravi bez neke selekcije. Čuvaj decu. Vodi računa o deci. Zašto toliki naglasak na deci? Pokušao sam da pratim taj trag. 

Pokušao sam da taj motiv, brige oca za potomstvo pronađem u narodnim pesmama, posebno Kosovskom ciklusu, i nisam našao. Majke plaču za decom (Hasanaginica), ali ne muškarci. U epskoj poeziji muškarac više govori o časti i rodu. 

Nisam imao vremena da, pišući ovaj tekst, pogledam srpsku književnost vezanu za period početka dvadesetog veka. Pretraživao sam internet ali ništa korisno, možda vi znate nešto?

Zašto je onda "čuvaj decu" toliko dominantno u Šumaricama?

Bećova crkva na putu za Prištinu (Merdare) - zašto nije završena 100 godina?

Kada se krene iz Kuršumlije prema Merdaru i dalje prema Prištini, sa leve strane magistralnog puta, u ataru sela Degrmen, stoji jedna nedovršena crkva. Više puta sam prolazio pored ove crkve, mislio sam da je vizantijska bazilika, zbog cigala i boje, ali do juče nisam stajao da vidim o čemu se radi. I priča o crkvi postade trag koji sledim.

Na putu nazad iz Albanije stali smo da obiđemo manastir Gračanicu i Gazimestan. Na vrhu spomenika na Gazimestanu slušao sam učiteljicu kako „pumpa“ đake pričom o mitu boja na Kosovom polju, što je posebna priča. Obojilo mi je osećanja tugom koja je rasla dok sam vozio dalje kroz Podujevo, okićeno zastavama koje nama iz Srbije grče želudac, pa užasni prelaz Merdare (hrpe smeća na našoj strani su sramotne), i odlučio sam da stanem da vidim vizantijsku baziliku. Možda mi skrene pažnju... 

Priča o krstu krajputašu, mojoj njivi i nadi

Na putu Novi Sad–Zrenjanin, kod skretanja za Aradac nalazi se interesantan spomenik, krajputaš. Kada vidim stari krajputaš, obično zastanem da pogledam šta piše. Interesantne priče pričaju i interesantne tragove otkrivaju.

Šta su krajputaši?

Krajputaši su oblik narodnih spomenika koji se u Srbiji i na Balkanu pojavljuju još od srednjeg veka, ali su najrasprostranjeniji u periodu od 18. do početka 20. veka. Podizani su uz puteve, na raskrsnicama, na mestima stradanja ili na granicama imanja. Najčešće su izrađivani od kamena ili drveta, u formi krsta ili stuba sa uklesanim natpisom. Natpisi obično sadrže ime podizača, povod podizanja i kratku versku poruku. U mnogim krajevima imali su i funkciju orijentira ili mesta kratkog odmora i molitve za prolaznike.

Podizali su ih roditelji, rodbina, selo. Njihovo podizanje nije bilo institucionalno uređeno, već je proisticalo iz lične ili porodične inicijative, često u vezi sa zavetom, zahvalnošću ili obeležavanjem tragičnog događaja. U Guči, u centru grada, nalazi se, na primer, pravi mali muzej krajputaša i spomenika. Takođe i u okolini Ivanjice, na nekoliko mesta. Pričaju priču o stradanju, o izgubljenim sinovima vojnicima, o ponosu roditelja na decu heroje. 

U Vojvodini, naročito u Banatu, mnogi krajputaši datiraju iz 19. veka i odražavaju kulturnu raznolikost tog prostora, uključujući različite etničke i verske zajednice. Pričaju čini mi se drugačiju priču.

Aradački krajputaš

Zašto skupljam i koje lekovite biljke koristim?

Proleće je i počinje sezona prikupljanja lekovitog bilja. Svake godine sakupljam biljke za čajeve koje kao porodica pijemo, a u svojoj bašti sam tokom godina formirao malu botaničku zbirku biljaka koje sam presadio i negujem.

Moji prvi čajevi bili su jednostavni, uglavnom namenjeni respiratornim tegobama. Vremenom je to dobilo dublji smisao. Kada se moj otac razboleo i prolazio kroz hemioterapiju, voda mu se gadila. Jedino što je mogao da pije bio je čaj od koprive, koji mu je, uprkos agresivnoj terapiji, pomogao da održi nivo gvožđa u krvi.

Nakon toga sam se i ja razboleo. Već sam pisao o svom iskustvu sa karcinomom bubrega. Kao i svaki čovek u takvoj situaciji, tražio sam pomoć gde god sam mogao. Period čekanja na operaciju bio je dug, skoro četiri meseca. Tada sam čuo za travarku Milicu Kokerić iz Šehera, kod Zvornika. Supruga i ja smo seli u kola i otišli kod nje.

Baka Milica je živela skromno, prodajući čajeve po vrlo pristupačnim cenama, više iz želje da pomogne nego da zaradi. Ono što me je posebno privuklo nije bilo sujeverje, već njen pristup i želja da razume biljke i njihovo dejstvo. Proveli smo nekoliko sati razgovarajući. Vodila me je kroz svoju baštu, biljku po biljku, objašnjavajući njihova svojstva, uz povremene reči: „Hajde, uzmi ovo, da ti dam pelcer.“

Baka Milica i ja

Verujem da su čajevi koje sam tada koristio pomogli da se bolest ne pogorša u tom periodu čekanja. Pored čajeva koje sam kupio, iz njenog dvorišta sam poneo i dvadesetak biljaka koje sam kasnije zasadio kod sebe.

Nakon toga sam počeo ozbiljnije da proučavam literaturu, skupljam biljke i razvijam sopstvene mešavine. Danas sakupljam različite biljke, za plućne čajeve, za imunitet i za kožne probleme, ali ova konkretna mešavina koju sada koristim namenjena je jačanju imuniteta i podršci radu bubrega.

Kako povlačenje pretvoriti u pobedu - Tragom Kolubarske bitke

Prošli vikend sam pešačio po Rajcu i Suvoboru. To su planinski vrhovi u zapadnoj Srbiji na kojima se odvijala Kolubarska bitka, ili Suvoborska, kako se ponekad naziva. Dočekali su nas pravi zimski uslovi. Iako se sneg uglavnom otopio, na Rajcu je duvao ledeni vetar koji je brzo promenio naše planove za hajk.

Originalna ideja bila je da pešačimo stazu od planinarskog doma na Rajcu do vrha Suvobora, oko osam kilometara u jednom pravcu. Međutim, hladnoća i vetar su nas brzo ubedili da bi takvo šmucanje bilo čista patnja. 

Postojala je i alternativa da uđemo u šumu i pokušamo šumskom stazom, ali ta ideja je propala jer nismo uspeli da pronađemo ulaz, a zbog hladnoće nismo imali strpljenja da ga dugo tražimo. Na kraju smo odlučili da otpešačimo samo do vrha Rajca, nekih kilometar, a ostatak dana da provedemo u kraćim pešačenjima od lokacija do kojih smo dolazili kombijem.

Ta hladnoća me je podsetila na patnju vojske koja se borila na tim uzvišenjima u decembru 1914. godine, tokom čuvene Kolubarske bitke. Tokom šetnje prošli smo pored dva spomenika, jednog na Rajcu posvećenog borbi 1300 kaplara i drugog na Suvoboru. Zato je ovonedeljni trag priča o bici na Kolubari i Suvoboru, ali i početak mog šmucanja tragovima Kolubarske bitke.

Rajac, subota 18.1.2026.

Kolubarska (Suvoborska) bitka - Prvi svetski rat

Kolubarska bitka vođena je krajem 1914. godine, od 16. novembra do 15. decembra, i predstavlja jednu od najznačajnijih i najslavnijih pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Nakon teških borbi i velikih gubitaka tokom austrougarskih ofanziva u toku jeseni, srpska vojska se našla u izuzetno teškoj situaciji. Bila je iscrpljena, brojčano slabija i sa ozbiljnim nedostatkom municije i opreme. Austrougarska vojska imala je oko 450.000 vojnika, dok je srpska raspolagala sa oko 270.000.

Mala zimska liturgija: zašto hranimo ptice?

Zima je vreme kada se orah ispod mog prozora pretvori u malu pozornicu. Dešava se nešto spektakularno - dovoljno je okačiti hranilicu i malo zastati. Za dan ili dva počinje predstava. Nema reči, više je kao balet, ali pun različitih poruka, a svaka od njih otkriva posebnu ličnost. 

Hranjenje ptica je i ovonedeljni trag. Uživam ovih dana hraneći ptice. Pao je sneg, i idealno je vreme.  

Velike senice dolaze kao lopovi. Nikada u jatu. Uvek pojedinačno, sa raznih strana. Slete, zgrabe zrno suncokreta i odmah odlete. Ne jedu na hranilici. Odu na sigurnu granu, okrenu leđa svima i tamo, u tišini, obave posao. Brzo, efikasno, bez zadržavanja.

Zelentarka na suncu 

Plavoglava senica je slična, ali ima jasne preference. Nju zanima slanina. Valjda zato što je mala, pa joj treba više energije. Zato uvek okačim par komada slanine, i onaj beli deo. Vise naglavačke, ljuljaju se i deluju kao da im je sve to jedna velika igra.

Kad kamen postane svedočanstvo ili Kada te umetnost pronađe: Priča o Dekalogu (Liviju Mokan)

Prethodnih nekoliko dana učestvovao sam na konferenciji Teen Challenge Evrope, sastanak nacionalnih direktora. Teen Challenge je postao važan deo mog života, jer je i rehab Duga, gde služim, deo te mreže. Konferencija je održana u Kluž-Napoki u Rumuniji, gradu koji već godinama želim da posetim. Imam tamo nekoliko prijatelja, iako ih na kraju nisam uspeo videti, osim jedne osobe.

Trag ove priče počinje potpuno neočekivano. 

Kada sam kasno uveče stigao u resort gde smo bili smešteni, obavešten sam da sam raspoređen u drugi objekat, podalje od glavnog. Priznajem, nije mi se dopalo. Umoran, pod rancem, vučem kofer, mrak… pa još i šetnja. Krenuo sam, gotovo u sebi gunđajući. A onda - pred sobom sam ugledao nešto što me je potpuno zaustavilo.

Stajao sam licem u lice sa Dekalogom Livija Mokana (Liviu Mocan).

Dugo sam želeo da vidim taj rad, još tamo od 2008. godine kada sam slušao Livija, kako opisuje svoju ideju o Dekalogu. Nisam ni znao da se nalazi baš tu, na toj stazi, u tom trenutku mog života. Neumoran i tihi glas Božje pažnje, kao da mi je šapnuo: „Nisam te zaboravio. Ovo je za tebe.“ Takve trenutke zovem Božijim poklonima. 

To su oni kratki trenuci kada putuješ kroz umor, i ispred sebe odjednom vidiš nešto što te duboko raduje, iako to nisi ni tražio. Neko umetničko delo, neki detalj, priča. Isto sam osetio u Varšavi, kada sam sasvim slučajno bio smešten u hotelu posvećenom Sjenkjevićevoj „Trilogiji“, jednoj od omiljenih knjiga mog detinjstva. Bog je uradio isto i sada. Bog kao da voli da nam ostavlja male tragove, da nas iznenadi pričom i nežnošću koju nismo ni tražili.

Sutradan ujutru, na predavanju koje sam držao pod naslovom „Kako ne biti duhovni Supermen?“, pokazao sam sliku Dekaloga i završio predavanje kratkim objašnjenjem tog umetničkog dela. To je pokrenulo neočekivani razvoj događaja. Katalin Baciu, direktor rumunskog Teen Challengea, fotografisao je mene dok govorim o Dekalogu i poslao sliku Liviju. Nekoliko sati kasnije, Liviju se pojavio na našem sastanku da me pozdravi (poznajemo se od ranije) i da podeli više o Dekalogu. Na kraju me je pozvao da dođem u njegov atelje u Klužu.

Invaliditet. Isceljenje. Hendikep. Celovitost.

Invaliditet. Isceljenje. Hendikep. Celovitost.

Trag o kojem razmišljam ove nedelje jeste odnos crkve, a i društva uopšte, prema osobama sa invaliditetom.

Učestvovao sam na konferenciji „Joni and Friends“ u Novom Sadu, koju je organizovala nevladina organizacija „Hanina nada“. Obe organizacije su hrišćanske i posvećene pomaganju osobama sa invaliditetom, dok se „Hanina nada“ posebno bavi decom sa posebnim potrebama. Učesnici su dolazili iz celog regiona, iz Srbije, Makedonije i Bosne, kao i iz inostranstva.

Pitanje, to jest trag, koje me prati jeste: zašto crkva ne može da razume invaliditet?Na konferenciji pojedini govornici su bili osobe sa invaliditetom ili roditelji dece sa posebnim potrebama, i svi su se suočili sa nerazumevanjem crkve (a i društva u celini). Bilo je bolno, za mene kao pastora, da slišam o načinima kako smo ih povređivali.

Moje preispitivanje "hendikepa"

Niko ne želi da njegovo dete ima neki „nedostatak“. Ne zato što takva deca imaju manju vrednost za roditelja, već zato što to donosi bol, ograničenja i brigu. Svaki roditelj želi svom detetu svaku moguću prednost, jer život ume da bude surov čak i kada je sve „u redu“.

Iako nemam invaliditet, i moj život je obeležen određenim nedostacima. Disleksija i disgrafija su me dugo terale da mislim kako sam „glup“, a to je kasnije doprinelo i mom padu u alkoholizam. Kao dete sam do drugog razreda imao govornu manu, nisam znao da izgovorim slovo L. Zahvaljujući upornom logopedu to sam prevazišao, i zanimljivo mi je da moja ćerka danas studira defektologiju. Uz to, imam i poremećaj u raspoznavanju boja. Sve to jeste stvaralo patnju, ali ni izbliza onoj koju nose deca sa težim invaliditetom.

Kada sam postao vernik, gledao sam na ljude sa invaliditetom kao na one kojima treba pomoći, u najboljoj nameri, ali ipak sa naglaskom na pomoć slabijem.

Vremenom sam shvatio da takav stav nije potpun.

Tim Hanine nade na letnjem kampu

Svi se mi rvemo, ali niko ne treba da se rve sam - Medalje za hrabrost: susret sa američkim rvačima

Kao dete voleo sam da gledam rvanje, grčko-rimskim stilom. Jugoslavija je tada bila izuzetno uspešna u toj disciplini, a prenosi su se redovno pojavljivali na televiziji. Međutim, već decenijama nisam gledao rvanje, prosto se nisam s njim susretao – sve do prošle nedelje.

U Novom Sadu se održava Svetsko prvenstvo u rvanju za uzrast do 23 godine. O toj vesti gotovo da ništa nećete pronaći u medijima, iako su u grad došli vrhunski rvači, budući olimpijski šampioni. Ni ja ne bih znao ništa o tome da mi pažnju nije skrenuo poziv preko WhatsApp-a. Moj prijatelj, pastor iz Pule, Nebojša Đurić, javio mi je da njegov prijatelj, rvač iz Amerike, dolazi u Novi Sad, i predložio da se upoznamo. Tako je počeo ovaj neobičan susret i trag koji pratim u današnjem tekstu.

Svetsko prvenstvo Novi Sad

Rvanje - kakav je to sport?

Rvanje je jedan od najstarijih sportova na svetu – u antičkoj Grčkoj bilo je deo Olimpijskih igara još od 708. godine pre Hrista. Definicija kaže da je rvanje u suštini veština kontrole i ravnoteže, gde snaga mora biti u službi discipline i strategije. Postoje dva glavna stila: grčko-rimski i slobodni. U grčko-rimskom stilu borac može da koristi samo gornji deo tela, hvata protivnika za torzo, ramena ili ruke, ali ne sme da koristi noge za napad ili odbranu. Taj stil naglašava tehniku, položaj tela i čistu snagu.

Bruce Baumgartner, četiri olimpijske medalje,
tri puta svetski šampion.
Jedan od najvećih rvača u istoriji.

U slobodnom stilu, pravila su šira: dozvoljeni su zahvati i nogama, pa su borbe dinamičnije. Dok grčko-rimski stil simbolizuje čvrstinu i uzdržanost, slobodni stil nosi slobodu izraza i kreativnost pokreta. Oba stila, međutim, kako kažu, zahtevaju neverovatnu fizičku spremu i mentalnu koncentraciju – to su borbe koje se vode i u telu i u umu.

Pozvali su me da dođem da gledam takmičenje i rado sam se odazvao. Uživao sam u borbama devojaka (taj dan su bila finala za devojke u slobodnom stilu), u njihovoj istrajnosti, veštini, borbenosti, brzini. Sati su proleteli, a i rodio se ponovo interes u meni za taj sport.