U poslednje vreme često pišem o svojoj porodici i istraživanju svojih predaka. Pišem o onome što zaokuplja moju pažnju. Sve to pomalo podseća na detektivsku igru: slažem podatke, povezujem tragove i pokušavam da razumem kako su ti ljudi živeli, selili se i ratovali.
Novi trag bile su dve fotografije cedulja sa spiskovima mojih predaka sa majčine strane, porodica Meleg i Kolar iz Luga, koje mi je poslala tetka Vera. Juče smo se sreli na venčanju i razgovarali o tome, a jutros je stigla porodična beleška. Još uvek povezujem podatke, listam elektronske matične knjige rođenih i venčanih... Ali nit sam uhvatio.
A onda sam na jednoj od cedulja pročitao rečenicu koju ranije nisam znao, vezanu za mog čukundedu Palja (Pavla) Melega iz Luga:
„Meleg Paljo, poginuo 1915. u I svetskom ratu.“
Nisam znao da je moj čukundeda stradao u Velikom ratu. Odmah me je zainteresovalo i kroz glavu mi je prošla jedna misao:
Galicija?
 |
| Fotograf jedini metkove špara... |
Možda me te pesme dotiču zbog dubljeg razloga? Da li me dotiče i to da je moj čukundeda bio jedan od tih ratnika paorskog srca, pomislio sam?
Ukucavam njegovo ime u pretraživač austro-ugarskih vojnika.
Meleg Paljo. Ništa.
Meleg Pal. Ništa.
Meleg Paul.
I otvara se arhiva austrougarskih vojnika.
Ime mog čukundede.
rođen 1884.
rodno mesto: Petrőcz – Bački Petrovac
čin/služba: Infanterist – pešadinac
jedinica: k.u.k. Infanterieregiment Nr. 6
podjedinica: 15. Kompanie – 15. četa
status: tot – mrtav
datum: 28. februar 1915.
Galicija...
Paor postaje vojnik
28. februar 1915. godine bio je jedan od crnih dana za mnoge porodice iz ovih krajeva, iako se danas o tome gotovo ništa ne zna. Među mnogima, negde u snegu Karpata toga dana završio se i život mog čukundede. Imao je tridesetak godina. Ostala je porodica, a u vojnoj evidenciji nekoliko hladnih reči: Infanterist. Tot. 28. Februar 1915.
Deda Paljo nije slučajno završio u k.u.k. Infanterieregimentu Nr. 6. Austrougarska vojska bila je organizovana po dopunskim oblastima, pa su se pukovi popunjavali vojnicima iz određenih krajeva Monarhije. Dopunska oblast 6. pešadijskog puka bio je Novi Sad i njegova okolina. Pred rat je IV bataljon puka čak bio stacioniran u Novom Sadu, dok su komanda i druga dva bataljona bili u Budimpešti. Zato nije nikakva slučajnost što se jedan Slovak iz Luga, našao upravo u ovom puku.
Bio je to izrazito vojvođanski puk. Podaci iz 1914. navode da su oko 41 odsto ljudstva činili vojvođanski Nemci, 27 odsto Srbi i Hrvati, a preostalih 32 odsto pripadnici drugih naroda Monarhije. Među tim „ostalima“ bili su i Slovaci poput mog čukundede.
Paljo je bio običan Infanterist – pešadinac (skoro sto godina kasnije, u devedesetim to je bio i moj rod vojske), pripadnik 15. čete. To ga smešta u IV bataljon puka, jer su se 13, 14, 15. i 16. četa u tadašnjoj organizaciji nalazile u IV bataljonu. Upravo je IV bataljon početkom rata bio smešten u Novom Sadu.
Od ravnice prema Karpatima
Ratni put njegovog puka pokazuje koliko je sudbina tih ljudi bila daleko od njihovog svakodnevnog života. Njegov bataljon je u avgustu 1914. pripadao 64. pešadijskoj brigadi 32. pešadijske divizije IV armijskog korpusa. Najpre je upućena prema Srbiji, gde su uglavnom obezbeđivali granicu do Zemuna pa prema Sremu, bez većih ratnih dejstava. Zbog svog sastava nisu bili pouzdani za borbe u Srbiji pa su zatim je prebačena na front protiv Rusije.
Tako je i Paljo, čovek iz blage Fruške gore, dospeo u sasvim drugi svet.
To nije bila jedna bitka jednog dana, nego višemesečna katastrofa u planinama. Dubok sneg. Temperature daleko ispod nule. Slabi putevi. Nedostatak hrane. Nemogućnost dopremanja artiljerije. Generali koji su u smrt, u jednom danu, bacali desetine hiljada života. Vojnici koji su noći provodili u improvizovanim položajima iskopanim u smrznutoj zemlji. Ranjenik koji nije brzo izvučen sa položaja mogao je jednostavno da se smrzne. Iz drugih jedinica koje su tada ratovale na istom prostoru ostali su opisi snega višeg od čoveka i temperatura koje su padale i do minus 25 stepeni.
27. februara 1915. pokrenut novi veliki austrougarski napor u Karpatima, u okviru pokušaja da se prodre prema opkoljenom garnizonu u Pšemisilu. Borbe su se raspadale u mnoštvo pojedinačnih sukoba po dolinama, šumama i planinskim visovima. Prema evidencijama o grobljima palih paora zaključujem da su napadali pravcem od Lupkovskog prevoja (na sadašnjoj granici Slovačke i Poljske), pa prema Jablonki i Beligrodu u današnjoj Poljskoj.
28. februara 1915, Rusi počinju kontraofanzivu, i tada strada moj čukundeda Paljo Meleg. Širom te oblasti se nalaze groblja paora iz Vojvodine. U nekoj od masovnih grobnica je verovatno i Paljo.
Tu, međutim, moram stati sa sigurnim činjenicama. Znam njegov puk, četu i datum smrti. Znam da je njegov puk ratovao na karpatskom frontu. Ali još nisam pronašao ratni dnevnik IV bataljona ili 15. čete koji bi mi omogućio da napišem: „Paljo je poginuo baš na ovom brdu, u ovom napadu.“ I voleo bih da ga pronađem.
Druga Karpatska ofanziva
Karpatsku bitka 1915. Juče sam prvi put čitao o njoj. Zovu je nekada Stanjingrad Prvog rata. Cilj Austrougarske bio je očajnički važan: probiti ruski front preko planina i osloboditi tvrđavu Pšemisil, u kojem je bila opkoljena ogromna austrougarska posada.
Cena je bila strašna. 800.000 žrtava, poginulih, ranjenih, samo na austro-ugarskoj strani. Pročitao sam podatak da je vojnik u proseku trajao pet do šest nedelja, pre nego što bi umro od hladnoće, bio ubijen, ranjen ili zarobljen ili počinio samoubistvo u očaju.
Vojnici iz ravnica Bačke, Banata i drugih krajeva Monarhije poslati su da ratuju u zimskim Karpatima. Nisu ginuli samo od metaka i granata. Ubijali su ih hladnoća, promrzline, bolesti, iscrpljenost i glad. Ubijali su ih carevi i generali.
I negde u toj velikoj priči nalazi se jedna sasvim mala.
Meleg Paljo.
Rođen 1884. godine. Težak, drvoseča i paor iz Luga. Doselio se u Lug iz Bačkog Petrovca, da krči šumu, u potrazi za zemljom i boljim životom. Muž. Otac male dece, Jano, Paljo i Ondriš, jedan drugom do uveta. Austrougarski pešadinac. Umro 28. februara 1915. Galicija. Karpati. 1915. Carevi se igrali rata!
Kasnije sam u napomenama u matičnoj knjizi rođenih za Palja pronašao napomenu "mrva", sitnež... Takođe da su mu roditelji bili nadničari. Rođen sitan, očekivalo se da će umreti, preživeo, izgradio porodicu. I onda su došle carske igre.
Od kada znam za sebe ne volem careve i kraljeve i generale. Duboko u meni je usađen prezir prema onima koji misle da su zbog svog porekla i položaja bolji i značajniji od drugih. Prezirem igrače šaha ljudskih života. Možda je to duboko u mojim genima? Kao što me je pričao o Galiciji uvek doticala, a da nisam znao skoro ništa od ovog što sam danas napisao?
Od kada znam za sebe ne volim careve, kraljeve i generale. Duboko u meni postoji prezir prema onima koji misle da su zbog svog porekla ili položaja vredniji od drugih. Prema igračima šaha koji ljudske živote pomeraju kao pijune. Možda je nešto od toga duboko u mojim genima? Možda me je zato priča o Galiciji oduvek toliko doticala, iako do juče nisam znao gotovo ništa od ovoga što sam danas napisao?
I zato, na kraju ove priče, razmišljam o jednom Caru kojem se klanjam.
Caru koji nije slao svoje pijune da umru za njega. O Caru koji je postao pijun, spreman za žrtvu
Caru koji je sišao među njih i sam položio svoj život na krstu.
Njemu slava.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар