Kad kamen postane svedočanstvo ili Kada te umetnost pronađe: Priča o Dekalogu (Liviju Mokan)

Prethodnih nekoliko dana učestvovao sam na konferenciji Teen Challenge Evrope, sastanak nacionalnih direktora. Teen Challenge je postao važan deo mog života, jer je i rehab Duga, gde služim, deo te mreže. Konferencija je održana u Kluž-Napoki u Rumuniji, gradu koji već godinama želim da posetim. Imam tamo nekoliko prijatelja, iako ih na kraju nisam uspeo videti, osim jedne osobe.

Trag ove priče počinje potpuno neočekivano. 

Kada sam kasno uveče stigao u resort gde smo bili smešteni, obavešten sam da sam raspoređen u drugi objekat, podalje od glavnog. Priznajem, nije mi se dopalo. Umoran, pod rancem, vučem kofer, mrak… pa još i šetnja. Krenuo sam, gotovo u sebi gunđajući. A onda - pred sobom sam ugledao nešto što me je potpuno zaustavilo.

Stajao sam licem u lice sa Dekalogom Livija Mokana (Liviu Mocan).

Dugo sam želeo da vidim taj rad, još tamo od 2008. godine kada sam slušao Livija, kako opisuje svoju ideju o Dekalogu. Nisam ni znao da se nalazi baš tu, na toj stazi, u tom trenutku mog života. Neumoran i tihi glas Božje pažnje, kao da mi je šapnuo: „Nisam te zaboravio. Ovo je za tebe.“ Takve trenutke zovem Božijim poklonima. 

To su oni kratki trenuci kada putuješ kroz umor, i ispred sebe odjednom vidiš nešto što te duboko raduje, iako to nisi ni tražio. Neko umetničko delo, neki detalj, priča. Isto sam osetio u Varšavi, kada sam sasvim slučajno bio smešten u hotelu posvećenom Sjenkjevićevoj „Trilogiji“, jednoj od omiljenih knjiga mog detinjstva. Bog je uradio isto i sada. Bog kao da voli da nam ostavlja male tragove, da nas iznenadi pričom i nežnošću koju nismo ni tražili.

Sutradan ujutru, na predavanju koje sam držao pod naslovom „Kako ne biti duhovni Supermen?“, pokazao sam sliku Dekaloga i završio predavanje kratkim objašnjenjem tog umetničkog dela. To je pokrenulo neočekivani razvoj događaja. Katalin Baciu, direktor rumunskog Teen Challengea, fotografisao je mene dok govorim o Dekalogu i poslao sliku Liviju. Nekoliko sati kasnije, Liviju se pojavio na našem sastanku da me pozdravi (poznajemo se od ranije) i da podeli više o Dekalogu. Na kraju me je pozvao da dođem u njegov atelje u Klužu.

Sedeli smo uz kafu i razgovarali u njegovoj predivnoj kući ateljeu. Liviju je postavljao mnoštvo pitanja, radoznao i pun života kao i uvek. Razgovor su stalno prekidale posete, umetnici, a posebno deca. Bio je dirljiv trenutak kada je jednoj devojčici dao da crta u njegovu ličnu umetničku beležnicu, punu skica i ideja. Taj susret je bio vrhunac mog boravka u Klužu.

Ispred kuće i ateljea

Zašto mi je Dekalog toliko važan? O tome u nastavku, kroz tekst koji predstavlja Livija Mokana i njegov rad. Taj deo nisam pisao ja, da se ne pretvaram da sam istoričar umetnosti. Umetnost volim, ali pišem samo iz ličnog doživljaja o njoj - prvo tuđa kritička misao skupljena sa raznih strana, a onda moj doživljaj.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Ko je Liviju Mokan: umetnik koji svetlo uklesava u bronzi

Već decenijama Mokan stvara skulpture koje ne samo da nose estetsku vrednost, nego otvaraju vrata unutrašnjem dijalogu. Njegovi radovi često prikazuju ljudsku borbu, nadu, kontemplaciju i odnos prema Bogu. Bronzani i kameni oblici koje stvara nose snažnu metafizičku težinu: izgledaju kao da su i sami u pokretu, u zatezanju, u traženju. Mokan ne beži ni od društvenih tema. Dolazeći iz zemlje koja je iskusila represiju komunističkog režima, često koristi umetnost da govori o rani totalitarizma i o snazi praštanja i pomirenja.

„Dekalog“ – deset stubova koji govore bez reči

Jedan od najvažnijih projekata Livija Mokana je „Dekalog“, monumentalno delo inspirisano Deset Božjih zapovesti. Instalacija se sastoji od deset visokih stubova, oko četiri i po metra svaki, raspoređenih u krug prečnika oko osam metara. Svaki stub predstavlja jednu od zapovesti, ali ne kroz tekst, već kroz apstraktnu formu.

Stubovi imaju dvostruku prirodu. Strana okrenuta unutra je glatka, prijemčiva, kao da poziva posmatrača da priđe, sedne, zastane. Spoljašnja strana je oštra, poput ivice sečiva. Mokan time poručuje da Božji zakon ima dve dimenzije: poziv i granicu, blagost i opomenu, gostoprimstvo i svetost.

Ulazak u krug stubova deluje kao ulazak u prostor susreta. To nije muzej, to je pozornica etike. Čovek stoji u centru i reflektuje svoje izbore. Svaka zapovest stoji samostalno, ali su sve deo jedne celine. One čine moralni pejzaž koji se ne može cepkati po sopstvenoj želji.

Kao umetnik oblikovan životom u postkomunističkoj Rumuniji, Mokan često naglašava paradoks: ograničenje može biti put u slobodu, dok neograničena volja vodi u samouništenje. „Dekalog“ zato nije samo religiozna skulptura, nego i humanistička poruka. Ona podseća da život u zajednici počiva na odgovornosti, istini i poštovanju.

Instalacija je bila izložena i u Ženevi 2009. godine povodom obeležavanja 500 godina od rođenja Žana Kalvina, čime se delo direktno povezalo sa reformacijskim naglaskom na etiku i javni moral.

__________________________________________________________________

Dekalog i moja priča o povratku umetnosti

Protestantizam, posebno evanđeoski, dugo je gurao vizuelnu umetnost na marginu crkvenog života. Reč, izgovorena ili zapisana, postala je centralni deo naše vere. U želji da se pobegnemo od idolopoklonstva, reformatori su izbacili slike i kipove iz bogosluženja, i tako je vizuelno postepeno iščezlo iz našeg duhovnog iskustva. To je bilo i moje lično iskustvo po dolasku do vere. Sve što nije bilo Biblija ili evanđelje smatrano je nepotrebnim. Prestao sam da čitam druge knjige, da tražim lepotu. Jer sve će na kraju proći, sve je samo prolazno...

Moja transformacija, ili bolje rečeno obraćenje ka umetnosti, desila se 2008. godine na konferenciji Evropskog liderskog foruma u gradu Eger u Mađarskoj. Na konferenciju sam došao prvenstveno zbog interesovanja za savetovanje, pošto je jedan od programa bio upravo savetodavni rad. Interesovale su me i teologija i apologetika, ali umetnost nije bila ni blizu mog vidokruga.

Otvaranje: Gospodar prstenova

Svako popodne su organizovane brojne radionice i kratka predavanja na različite teme. Jedna me je posebno privukla: predavanje o Tolkienovom Gospodaru prstenova, koje je držao profesor Jerram Barrs. Bio sam veliki ljubitelj Tolkiena, ali sam tada, u svom evanđeoskom fanatizmu, smatrao da knjige sa čarobnjacima i mitskim bićima nisu literatura za vernia. Barrs mi je otvorio oči za svet bajki.

John Ortberg, u knjizi Život koji sam oduvek želeo, govori o fascinaciji dece bajkama, srebrnim rekama i zlatnim jabukama. Bajke su stvarne u umu deteta. On tvrdi da bajke bude u nama sećanje na vreme kada je svet bio drugačiji, neiskvaren, čudesan, pre pada čoveka, kada su reke možda stvarno bile "srebrne", tj svet bez zla, ne iskvaren padom. Bajke i fanazija bude u nama  duboko pohranjena sećanja na to život treba drugačije da izgleda, da je nekada bilo drugačije.

Tolkien je sa istom namerom pisao svoje fantastične svetove: kao podsetnik da je čovek stvoren za nešto više, da nas nešto zove iz dubine bića. To je najjasnije izrazio u pesmi „Mythopoeia“, gde kaže: „Blaženi su tvorci legendi, jer nam čuvaju sećanje na davno izgubljenu slavu.“ Odsjaj te ideje je utkao u Gospodara prstenova.

Nastavak: Pop kultura

Sledeća radionica kojoj sam prisustvovao bila je predavanje Teda Turnaua na temu Faith and Popular Culture – Imagination. Ted je govorio o tome kako da razumemo kulturu kroz prizmu ljudske slomljenosti i Božje lepote stvaranja. Njegova poruka da u svakoj umetnosti postoji trag lepote, ali i trag pada, obeležila je moj život. On mi je otvorio oči za svet popularne kulture.

Kasnije te godine smo zajedno organizovali kamp pod nazivom „Škola rokenrola“, gde smo učili mlade kako da kritički pristupe muzici. Slušali smo tri pesme iz tri žanra: „Imagine“ Johna Lennona, „Master of Puppets“ grupe Metallica i „Anarchy in the UK“ od Sex Pistolsa, i razgovarali o lepoti i slomljenosti u svakoj od njih.

Susret sa Liviju Mokan

Vrhunac: Veče umetnosti

Vrhunac konferencije bilo je veče umetnosti. Program je bio podeljen u tri sale: u jednoj se svirao džez, drugu se više ne sećam, ali treća je bila posvećena vizuelnoj umetnosti. Tamo sam prvi put sreo Liviu Mokana.

Dva umetnika su govorila o svom viđenju umetnosti. Prvi je bio Elis Potter iz Labria u Švajcarskoj, bivši zen-budistički monah koji je na divan način doživeo susret sa Hristom. Predstavio je hrišćansku ikebanu: tri cveta koja je ubrao oko hotela i aranžirao ih tako da nose duhovnu poruku. Minimalizam, prolaznost (ikebana traje jedan dan), simbolika Hrista - sve je bilo tu.

Posle njega govorio je Liviu Mocan, predstavljajući projekat Dekaloga, tada još u fazi ideje. Monumentalno, grubo, snažno, a opet lepo i puno značenja. Čitao sam umetnost u Livijevim rečima, vizuelno je postao poruka. 

Te noći sam doživeo svoje drugo obraćenje: obraćenje lepoti.

Zato je Dekalog, kada sam ga sada ugledao u Klužu, bio poklon. Ne samo umetnički. Nego duboko ličan. Nisam slučajno došao na to mesto, sve je bilo spremno za mene.

Beređi Dušan Bera