Dani agonije

Dani agonije

"Dušane, ajde molim te trkni do prodavnice i kupi mi cigare" - zamolio me je Stane fotograf. Nisam odmakao dalje od kućne kapije kada sam čuo babino naricanje. Znao sam šta to znači - mama je preminula. 

Devet dana ranije... je prvi dan školske 1991. godine. Ja četvrti srednje, a sestra tek kreće u srednju školu. Roditelji se opraštaju sa nama, preminula je neka rođaka u Slovačkoj, idu na sahranu. Stojim ispred kapije, pozdravljam se.
Tada sam poslednji put poljubio mamu. 

Dani agonije - mame nema više

Roditelji su kod Budimpešte doživeli saobraćajnu nesreću. Mama je bila teško povređena, u bolnici, u komi. Velike unutrašne povrede, jetre, slezine, glave. Pričali su, ako preživi deseti dan, možda se oporavi. 

Tata je ostao potpuno "izgubljen" u Budimpešti, sa grižom savesti. Nije se sećao šta se dogodilo. Posle smo saznali da je on bio kriv, ušao je u raskrsnicu gde nije imao prvenstvo - direktni sudar u vrata gde je sedela mama. 

Tada se nije sećao detalja i stalno ponavljao da je vozio bez pojasa, a da mu je mama neposredno pred nesreću rekla - "Starki, ajde veži pojas"... to mu je spasilo život.

Obećanje Bogu 

Za mene najgore od svega, tog dana kada je bila nesreća, ostao sam sa par njih posle škole. Pred prodavnicom "Čelarevo" pili smo pivo, "duvali". Žestoko sam se "uneredio". 

Kada sam došao kući čuo sam vesti o saobraćajnoj nesreći. "Bože, molim te da mama preživi, neću nikada više piti, obećavam". Tada nisam poznavao Boga...

Prolaze dani u agoniji. Ja nekako guram, ne pijem.

Sestri je pakleno - navikavanje na novi razred, prvi srednje, putovanje u Novi Sad, jedina iz Futoga u razredu, a stalno strepnja... šta će biti sa mamom.

Prekršeno obećanje

Deveti dan, nisam se napio koliko se sećam. Ali ponovo sam pio. Predveče, na vrata dolazi tatin drugar Stane - "Dušane, ajde molim te trkni do prodavnice..." Nema mame. 

Nisam ušao u kuću, sedeo sam plačući na stepenicama.  Nisu znali da sam čuo. Nema mame. A u glavi sumnja - "Ti si kriv, prekršio si obećanje".

Tada nisam poznavao Boga, ni Njegovu Reč...

Crnilo neko...

Dani su nastavili da prolaze u agoniji. Kažu "kao na filmu". Zaista tako i liči, kao da to nije tvoj život, nego gledaš film u kome si ti statista, bez moći da nešto promeniš. Crnilo neko.

Podseća me na udarac u glavu, kada sam padao sa bicikla kao mali i lupio glavom u asfalt. Vidiš svet pred sobom ali je nekako okružen crnim, i mutnim... mučnina. Samo zuji u ušima, zatamni pred očima, crnilo neko.

Tata se posle par dana vratio iz Budimpešte, čekamo da donesu mamu, sahranu, ljudi prolaze kroz kuću... Crnilo se neko spustilo. Radost je nestala.

Sećam se par dana posle sahrane, nešto smo se sestra i ja našalili, nasmejali. Baba je odmah ušla - "Kako mi to žalimo? Zar nam nije žao mame?" Crnilo se neko spustilo. Radost je bila zabranjena u našem domu.

Tata je hodao, disao, ali je iznutra bio kao mrtav. Nisam ni pre bio blizak sa njim, možda smo tu mogli da se povežemo, ali sa mrtvim ne možeš izgraditi nešto živo. Samo smo se još više udaljili. Crnilo se neko spustilo. 

Proterana radost iz naše kuće. Ubrzo sam nastavio da pijem. Počeo je rat u Hrvatskoj. Futog put rezervista. Haos u meni, haos oko mene. Crnilo neko. 

Kraj agonije - crnilo je nestalo

Ovih dana je godišnjica (20 septembar će biti) smrti moje majke. Sin mi četvrti srednje, kao ja kada se sve to dogodilo. Ćerka polaže ispite na prvoj godini fakulteta (što bi baka bila ponosna...). Prošle su decenije, ali još uvek je bolno, nedostajala mi je u teškim godinama mog života, nedostajala mi je u lepim momentim kada sam se zaljubio, kada sam dobio decu... ali crnilo je nestalo davno...

Kako je nestalo crnilo?

Kako je nestalo crnilo iz mog života? Šta ga je odagnalo?

1. Shvatio sam da nisam ja bio kriv. Nije mama umrla jer sam prekršio obećanje, niti bi preživela zbog mog obećanja. Bog ne sklapa takve saveze sa ljudima, nema primera u Bibliji za tako nešto. Ideja sklapanja saveza kroz takva obećanja je paganska ideja boga...
2. Shvatio sam da mi je oprošteno. Krenuo sam dalje. Hristos je umro za naše prestupe, ne za dobre ljude, nego za sve izgubljene. Posle dve godine susreo sam Hrista. Oterao je to crnilo. Izlečio ga. O tome možete pročitati u tekstu: Moja životna priča (klikni link).
3. Shvatio sam da je radost savrešeno dobra. Pogrešno je mišljenje da ako za nekim tuguješ da ne možeš i da se raduješ. Jedno ne isključuj drugo, naprotiv.
4. Naučio sam da tugujem. Ne očajavam. Tugovati znači prihvatiti da ti neko nedostaje, ali ne i umreti iznutra. Najgore je kada uz osobu koja je umrla i ti umreš iznutra za njom. Napisao sam članak o tome - Dar tugovanja, pročitajte ga...

Beređi Dušan Bera 

Da li pratite naš Youtube kanal? Možete to učiniti tako što ćete kliknuti na sledeći LINK, i prijaviti se u listu pratilaca. Takođe, možete pogledati poslednju epizodu Teologije uz jutarnju kafu upravo ovde: