Četiri dana na Tamišu – vodič za veslanje od Jaše Tomića do Opova

Trudim se da pišem o stvarima koje mi tokom nedelje zaokupe pažnju. Ovoga puta to je bio Tamiš.

Proveo sam četiri dana veslajući ovom rekom sa grupom od desetoro mladih ljudi, uzrasta od 16 do 20 godina. Većina su uključeni u službu Royal Rangersa u Srbiji, a ovaj kamp bio je nagradna avantura za njih.

Za četiri dana preveslali smo ukupno 79 kilometara rečnog toka, od graničnog prelaza kod Jaše Tomića do brane, odnosno ustave, u Opovu.

Pošto verujem da će ovaj tekst koristiti i budućim avanturistima, pored ličnih utisaka navodiću i praktične informacije o ruti, kamp mestima i mestima pogodnim za pristajanje. Zato uz svaku tačku navodim i geografske koordinate.Takođe, želim da sačuvam informacije da su mi sveže, za buduće moje avatnure. 

Kod reka se položaj najčešće označava kilometražom od ušća. Tako se i na Tamišu svaki položaj određuje prema udaljenosti od ušća u Dunav. Zbog toga ću u nastavku, pored opisa pojedinih mesta, navoditi i njihov približan položaj na rečnom toku.

Priprema

Priprema ovakvog kampa je široka tema, zato ću se zadržati samo na osnovnoj opremi koja je neophodna za avanturu u kanuima. (Avantura sa kajacima se razlikuje zbog drugačijeg načina pakovanja.)

• Plastično bure od 40–50 litara. U njega spakujte sve što ne sme da se pokvasi ili potone. Osim toga, bure odlično služi i kao sto tokom pauza.
• Odeća. Nosite što manje, ali praktično. Preporučujem sportske majice dugih rukava zbog zaštite od sunca, šešir i patike za vodu. U bure obavezno spakujte još jedan par suvih patika za kamp – veoma je neprijatno provesti veče u mokroj obući. Ponesite i dva para kupaćih, kako biste uvek imali jedan suv.
• Smeštaj. Lagan sklopivi šator ili hemok (viseća ležaljka). U oba slučaja potrebna je i podloga za spavanje. Spavanje u hemoku bez podloge, posebno tokom svežijih noći, nije prijatno iskustvo.
• Sitna oprema. Čeona lampa, repelent protiv komaraca, krema za sunčanje i toalet papir. Ova poslednja stvar se iznenađujuće često zaboravi.
• Kuvanje. Mali plinski gorionik i kampersko posuđe za kuvanje i grejanje vode. Šolja čaja od samoniklog bilja koje usput sakupite može biti neverovatno osvežavajuća posle dana provedenog na vodi. Upaljač!
• Voda. Na polasku računajte na najmanje pet litara vode po osobi. Vodu ćete moći da dopunjavate usput, ali je važno da u avanturu krenete sa dovoljnom rezervom.
• Telefon. Nepromočiva futrola koju nosite oko vrata. Telefon će vam služiti za navigaciju, fotografisanje i hitne slučajeve, pa je važno da uvek bude pri ruci i zaštićen. Praktičnost futrole iskusio sam u prvi momentima avanture - pokazivao sam kako se ulazi u čamac, upao u vodu do vrata, srećom sa telefonom u futroli. Osim ponosa, ništa drugo nije stradalo. 
• Bezbednost. Obavezno ponesite rezervno veslo (posebno ako ne koristite drvena vesla), kanap dužine 10–15 metara i mali komplet prve pomoći. Kanap može poslužiti za izvlačenje čamca, vezivanje na obali ili pomoć drugom kanuu, a rezervno veslo može spasiti čitavu turu ako se neko ošteti ili izgubi.
• Hrana. Gotova jela, paštete i tunjevina su praktičan izbor za ručak i doručak. Za večeru preporučujem testeninu – brzo se priprema i dobro obnavlja energiju posle celodnevnog veslanja. Hranu planirajte prema deonicama na kojima nema prodavnica. U nastavku teksta navešću gde smo mi mogli da dopunimo zalihe.
• Prsluk za spasavanje.

 

1. Deonica 118-95. km Tamiša: Jaša Tomić – Sečanj

Granica kod Jaše Tomića (45.4318350 N, 20.857403 E) – Plaža Sečanj (45.3600076 N, 20.775018 E). Dužina: 22,5 km

Naše veslanje počelo je u blizini graničnog prelaza kod Jaše Tomića, gde smo porinuli kanue i rasporedili opremu.

Bećova crkva na putu za Prištinu (Merdare) - zašto nije završena 100 godina?

Kada se krene iz Kuršumlije prema Merdaru i dalje prema Prištini, sa leve strane magistralnog puta, u ataru sela Degrmen, stoji jedna nedovršena crkva. Više puta sam prolazio pored ove crkve, mislio sam da je vizantijska bazilika, zbog cigala i boje, ali do juče nisam stajao da vidim o čemu se radi. I priča o crkvi postade trag koji sledim.

Na putu nazad iz Albanije stali smo da obiđemo manastir Gračanicu i Gazimestan. Na vrhu spomenika na Gazimestanu slušao sam učiteljicu kako „pumpa“ đake pričom o mitu boja na Kosovom polju, što je posebna priča. Obojilo mi je osećanja tugom koja je rasla dok sam vozio dalje kroz Podujevo, okićeno zastavama koje nama iz Srbije grče želudac, pa užasni prelaz Merdare (hrpe smeća na našoj strani su sramotne), i odlučio sam da stanem da vidim vizantijsku baziliku. Možda mi skrene pažnju... 

Čežnja da ulice više nemaju ime - dok šetam ulicama Belfasta i Balkana

Posetio sam Balfast, Severna Irska, i u konfuziji sam. Reči koje sam naučio da koristim, u Belfastu imaju drugačije značenje. Znam da kultura menja značenje reči, pisao sam o tome, ali ovaj put je lično. 

Protestant, katolik, nacionalist, lojalista, drugačije se tumači. Nacionalista je ovde reč koja označava levičara, komunistu. Meni je to nespojivo - levičar je za mene internacionalista. 

Protestant je ovde oznaka nacije,a ne oznaka lične vere... Prosto se njihove reči ne uklapaju se u moj naučeni rečnik.

Mir u Belfastu

U Belfastu je mir, ali prošlost ječi u vazduhu. Puno je spomenika "The Troubles", ili "Nevoljama" u Belfastu, tragova burne prošlosti. Belfast i Severnu Irsku su potresali međunacionalni sukobi i teroristički napadi koji su trajali od 1960. do 1998. godine. 

Ukupno je ubijeno 3532 osobe, bilo je preko šesnaest hiljada bombaških napada, ukupno preko 77.000 oružanih incidenata. Kažu mi da kada u centru Belfasta vidiš novu zgradu, to je mesto gde je u bombaškom napadu uništena stara.

Zid razdvajanja između dve zajednice - Katoličke i Protestantske

Zašto? Severna Irska je deo Irskog ostrva koji pripada Velikoj Britaniji. Britanija je vladala Irskom vekovima, a da bi osigurala svoj uticaj, u severne delove, tačnije u šest okruga na severu, doselili su lojalne Škote u XV i XVI veku. Time je postavljena pozornica za kasnije nerede. 

Po doseljavanju novog stanovništva, Velika Britanija počinje igru po sistemu zavadi pa vladaj potpiruju razlike. I kroz vekove, ta priča je samo rasla u sve dublju i tragičniju. Osveta je vukla osvetu, sukob rađao sukob, dok sve strane nisu bile duboko povređene i pune nepoverenja.

5 bolnih grešaka (lekcija) prilikom boravka u prirodi - kako se bolje pripremiti?

Volim da boravim u prirodi - uživam u svežem vazduhu, lepoti prirode, avanturi... Vi? Da li vi volite aktivnosti u prirodi? Ili imate neugodno iskustvo koje vam sprečava u tome? Mislim da se svi možemo složiti boravak u prirodi može biti i neugodan. Nekada nam boravak pokvari sama priroda (vremenski uslovi i insekti), drugi put drugi ljudi (pijani gnjavatori uglavnom), ali u mom iskustvu najveći uništivači zabave su bile moje greške i pogrešna priprema. 

Kako se pripremiti za boravak u prirodi a da sam sebi ne uništiš zadovoljstvo?

U tekstu sledi top 5 mojih najvećih grešaka i posledica koje sam doživeo, a koje mogu da vam pomognu da izbegnete slične greške ... Odabrao sam iskustva vezana za jednodnevni boravak u prirodi, bez spavanja - lista nije konačna... I krećem obrnutim redom.

5. Ujela me zmija

Ujela me jer sam je dirao... Doduše, nije bila otrovna. Samo jedan metar dugačak smuk. Do tada nisam susretao smukove. Kao dete hvatao sam barske zmije rukama puno puta. Staneš blago na nju ili pritisneš štapom, pored glave, ne da je povrediš, i onda je uhvatiš neposredno ispod glave. Jedino neugodno isksutvo jeste ako te beolouška poprska iz analnog otvora, što užasni smrdi, ali nije opasno.

Kada sam naišao na smuka, hteo sam isto da uradim, da ga pokažem drugima. Ali ... nisam računao koliko je brz. I ujeo me je za prst. Kako sam rekao, nije otrovan, iako me je bilo malo strah. Međutim, smuk ima mnoštvo malih zuba, koje se zalome u koži, i poklon koji dobiješ je fina mala infekcija (barem kod mene). Sledilo je interesantno guljenje kože sa prsta...

Ako vas interesuje više o tom događaju, napisao sam i članak - kliknite na link: Ujela me zmija ili o pretpostavkama.

Pre neki dan je malo falilo da stanem na poskoka. Pešačili smo po Rajcu, tražeći Suvu pećinu. Bio sam fokusiran na mapu, umesto na put pred sobom. Iza mene je išla Nataša. Kaže ona: "Jel ovo uže ili zmija", i vidim kako poskok polako odlazi u travu. Srećom nisam stao na njega, a i spor je bio zbog hladnoće. 

Savet: Nikada ne diraj životinje u prirodi. Možda izgleda slatko, ali i veverica zna jako da ogrebe!  Takođe, ako životinja ne beži, verovatno je bolesna, i postoji šansa da te zarazi šugom ili nekom drugom bolešću ili parazitom. A osim toga, mnogo lepše ih je gledati slobodne nego maziti...

A šta je zaštita od otrovnica osim ga gledaš stazu pred tobom i ne zavlačiš ruke tamo gde ne vidiš šta se nalazi: uvek nosim duge pantalone i duboke cipele kada sam na planinarenju. Po Fruškoj ne mora, ali drugde to je obavezno. Takođe, uvek nosim kamašne kao dodatnu zaštitu za nogu do kolena (štiti me od blata, krpelja, oštrog stenja i zmija).

4. Sunce, voda i kiša - vremenske nepogode

Lekcija koju još uvek nisam naučio - pogledaj vremensku prognozu! Ne rizikuj! Ponesi vode dovoljno! Ponesi kabanicu ako treba. O jednom iskustvu sam pisao u tekstu: Kiša, kaban

Najekstremniji događaj u mom životu se desio pre desetak godina. Vodio sam grupu dece na izlet. Neko vreme smo proveli na izletištu Zmajevac, Fruška Gora, a onda odlučili da se popnemo na Vrdničku kulu. Vreme je bilo kao pred kišu, ali ... i dok smo se popeli do kule, došlo je do promene vremena. Mi to nismo videli jer smo se kretali kroz šumu, sve do vrha. A na vrhu, počeo je da duva jak vetar, kiša, grad... Klinci su se uspaničili, da bi ih smirio, rekao sam "U kolonu, napred stariji da pomažu, a ja nazad da sve kontrolišem". I kako se kolona razvukla, odjednom se čula lomljava i drvo je palo ispred nas... 

Srećom niko nije bio povređen, samo moj ponos. Do podnožja brda bili smo blatnjavi, prljavi, uplašeni. Sručio se pravi potop. Izlet je bio završen, propao zbog nesmotrenosti. 

Savet: Ne rizikuj nikada! Nikad! i ponovo nikad! Proveri vremensku prognozu, ponesi vodu, šešir ili kapu... A kada se desi situacija da uprkos svoj pripremi nađeš se u vremenskoj nepogodi, samo mirno, bez panike. Stradaju u većini slučajeva oni koji paniče!

3. Toplotni udar 

Toplotni udar je reakcija tela na situaciju kada ne može da se dovoljno brzo oslobodi toplote. Uglavnom je kombinacija napora, velike vlažnosti vazduha, i telo ne može znojenjem da reguliše toplotu, tako da temperatura tela skače do 41. Simtomi su vrtoglavica, crvenilo pred očima, kratak dah- zadihanost, prestanak znojenja ili jako znojenje na licu, nesvestica... U načelu sunčanica je takođe forma toplotnog udara, ali nastaje zbog diretnog udara sunčevih zraka u potiljak koje zagreju glavu, dok kod toplotnog udara ne mora biti sunca. Efekti su slični, zbog toplote telo reaguje.

Do sada sam dva puta doživeo toplotni udar. Jednom na kraju maratona od 35 kilometara (Fruškogorski), kada sam popio previše vode u autobusu na putu kući i počeo odjednom previše da se znojim... ali to je bilo blago... drugi put je bilo na usponu od manastira Hopovo prema Iriškom vencu. Neposredno pre toga popio sam nekoliko vrelih čajeva koje su služili na kontrolonoj tačci u Hopovu, bio sam dobro obučen, kapa na glavi, uspon oštar uz dolinu potoka. O tome možete pročitati u tekstu pod naslovom: Fruškogorski maraton i lekcije o toplotnom udaru

Kako se rešava toplotnog udara - najbitnije se rashladiti. Skinuti odeću, posebno u predelu grudi, stomaka. Politi se vodom i popiti malo po malo vode. Sesti i sačekati da prođe. (napomena - kod mene uvek po toplotnom udaru se javi i potreba za posetom wc- pa da znate...). Takođe otkrio sam da mi šoljica kafe pomogne u oporavku.

Savet: Oblačite se slojevito. Kada je uspon, i telo se zagreva, raskomotite se. Posle odmah obucite odeću ako je napolju prohladno a vi znojni. Kapa takođe sprečava hlađenje tela - skinite je na usponu... Prepoznajte uslove oko vas, pijte vode po malo...  I ne paničite ako se to desi... 

2. Nezgodan pad 

Uganuća, prelomi, udarci stvarno mogu da pokvare zadovoljstvo boravka u prirodi. Ja zato, kada vodim grupu u prirodu, uvek imam rezervni plan, da ako se neko povredi u ekipi postoji mogućnost da nas neko pokupi kolima u određenom momentu ili određenoj tačci. Međutim, ako je povreda velika, najbolje je kontaktirati Hitnu pomoc koja ima vezu sa Gorskom službom spasavanja... 

Mudro je pokušati izbeći povrede. Pravila su sledeća - ako ideš stazom gde se odronjava kamenje, ne idi previše blizu prethodnom pešaku, i pazi na kotrljanje kamenja. Kamen koji se kotrlja lepo može da povedi i kada je veličine manjeg jajeta - ako odskoči. Pre nekoliko godina, devojci koja je bila ispred mene, iz druge grupe, takav kamen je povredio glavu kod planinarskog doma na Stražilovu. 

Ja zato izbegavam prečice nego se držim staze, jer tu su ljudi već puno puta prošli i nema toliko nestabilnog kamenja. Takođe, na stazama je uvek nagib manji nego na prečici koja seče stazu na krivinama (usput rečeno, kada siđeš sa staze veća je i šansa da susretneš stršljenovo gnezdo - proverena informacija - pazi se šupljih debla). 

Ako nisi fizički spreman za to, ne trči nizbrdo!!! Posle par metara leta, možeš da sletiš na koren - provereno iskustvo. Puknuto rebro. Zapeo za jedan koren, završio na drugom. Osećaj neopisiv. Zujenje u ušima. Takođe, štedi snagu za kasnije... 

Savet: deo saveta sam već dao, ali ovde je ključna i dobra oprema. Patike koje štite zglobove - nije bez razloga zašto planinari nose duboke cipele. Patike štite nogu od povrede. 

Bitan deo opreme je i štap za hodanje - to nije fensi deo opreme - pomaže ti da se ne oklizneš, daje stabilnost... Možeš uvek odseći neki štap u šumi, ali zašilji vrh da se ubada u zemlju... međutim, savremeni, na sklapanje, su laki, amortizuju udarce imaju stvarno prednost. Kada ti ne trebaju, lako se spakuju u ranac. Takođe, zbog ergonomske drške, ako se povrediš, služe kao odlično "poštapalo", prilikom šepanja.

1. Žuljevi

Na prvo mesto sam stavio žuljeve. Razlog - nisu najopasniji, ali znaju jako da namuče. Na jednom Fruškogorskom maratonu, išao sam na stazu od 32 kilometra. Nisam se dobro pripremio prethodno veče, bio sam zauzet. Ujutru sam primetio da sam ranije izvadio uložak iz patika koje sam planirao da nosim. Pokupio sam prve uloške koje sam našao - sa oštećenim delom ispod tabana. Posle 20 kilometara sam napravio prvi žulj, pa ga proširio na veličinu oštećenja na ulošku, što je oko 3 cm u promeru. Do kraja staze žuljevi su mi pukli, raširili se... i najgore od svega da je žulj ispod zadebljalog dela kože, i patnja koju sam prošao je strašna.

Žuljevi i ojedi su dve muke hajkera koji nisu u top formi i nemaju dobru opremu. Kombinacija znoja, trljanja odeće i napora dovodi do ovih neprijatnih iskustava. U početcima boravka u prirodu puno puta sam stradao od žuljeva (a nekoliko puta i ojed - nadražena koža između nogu) - a poenta je da se sve to može izbeći dobrom pripremom obuće i odeće - maksimalno eliminisati trenje opreme i kože. Sada već godinama nisam imao problem sa žuljevima iako prelazim svake nedelje puno kilometara. 

Šta uraditi ako dobiješ žuljeve na stazi? Postoje odlični flasteri, koji izgledaju kao koža namenjeni baš žuljevima. Takođe, i običan flaster može da posluži ako je žulj na mestu koje nije izloženo stalnom pomeranju. Promena čarapa nije loša. Uvek nosite rezervne čarape. Operete nogu, osušite je, i obučete suve čarape (nikada ne obuvati ponovo mokre čarape direktno na nogu - neće se prilagoditi nozi i napravi ćete žulj).  

Ojed - pa jedino što možete jeste da se sklonite sa strane i operete ojed, ili ga dobro izbrišete ako imate vlažne maramice. Ako ste skloni ojedima, nosite u opremi bebi puder... 

Savet - dobre patike. Ako ste često u prirodi, jedan od prvih delova opreme koja vam treba je dobra obuća! Pre bilo čega drugog. A ako i nisu dobre, naviti dobre uloške. Stegnite nogu, obucite više pari čarapa - noga ne sme da "radi" u patici, mora biti ušuškana ali da ne bude pritisnuta negde. Ja kupujem malo veću obuću da mi prsti ne pritiskaju patiku, probam ih pod nagibom. Mora biti udobno. Takođe, đon mora biti dovoljno debeo da ne osetiš svaki kamen na stazi - posle desetak kilometara to bude naporno iskustvo.

Odeća neka bude takva da dobro diše, propušta znoj, i da ne steže (osim ako je sportska odeća u pitanju, koja je dizajnirana da propušta znoj, i ne pravi ojede, ona je uz telo). Vodite računa o donjem vešu, posebno bokserice da se ne isavijaju i naprave ojed... 

To su moji saveti. A šta reći o KaHristu?

Ovo je duhovan blog, a ne outdoor magazin. Pa suština je u greškama. Do sada sam puno puta padao, ujedala me zmija, žuljeve ne brojim, toplotni udari i kiša, ali i dalje idem u prirodu. Greške me nisu zaustavile. Greške su mi dalje samo iskustvo. Kada nešto voliš, ti ideš napred. Ne odustaješ jer boli, nego nastavljaš dalje.  Cilj je izbeći grešku, ali kada se desi, suoči se sa greškom, nauči lekciju i kreni dalje. Greška je samo iskustvo.

Međutim, to je i duhovni princip. I u duhovnosti, poenta nije na greškama, nego na učenju, upornosti i napredovanju. Šta hoću time da kažem - za greške je Gospod Isus Hristos umro, platio kaznu umesto nas, na njega se srušilo posledica našeg beznakonja - ako te interesuje više, pročitaj u tekstu pod naslovom - Zašto je Isus umo? . Te greške Biblija naziva grehom.

Cilj je izbeći greh. To je najveći motiv. Kada nekog voliš ne želiš da grešiš protiv njega. Greh je užasna stvar. Ali kada se desi, onda postaje samo iskustvo. Put je trasiran, obeležen - pokaješ se za grehe, izmiriš sa Bogom, i naučiš lekciju. Ne živiš u porazu. Ne odustaješ zbog poraza. Zbog Hristove žrtve, po pokajanju i izmirenju, greh je samo iskustvo. Užasno iskustvo, ali i dalje samo iskustvo, jer jedino za šta se koristi jeste da naučiš lekciju iz njega, i ne ponoviš ga ponovo. 

Ako vam se dopada to što sam napisao, pogledajte i druge tekstove na blogu KaHristu. Na njemu se nalazi više stotina tekstova. Razmotrite to da postanete jedan o čitalaca - opcija se nalazi sa strane na PC, ili dole na mobilnom pretraživaču.

Takođe, da li bi mi učinili uslugu i podelili ovaj tekst na socijalnim mrežama - facebook, twitter...? 

Da li pratite moju emisiju na youtube - Teologija uz jutarnju kafu?

Slomljeno telo, a moćnije od mnogih... susret sa slomljenim čovekom koji je promenio moj život

Slomljeno telo, a moćnije od mnogih... je priča o tome da li nas hendikep može sprečiti da služimo... U nedelju u crkvi je gostovala propovednica iz Južno Afričke republike, i potsetima me na sledeću priču...

U oktobru mesecu, 2010. u Kejptaunu, Južna Afrika, imao sam priliku da posetim crkvu „His people“. Odlično slavljenje, snažna poruka pastora iz Siera Leone, mnoštvo hrišćana na službi (oko 3000), sve u svemu divan doživljaj. No na kraju pastor izlazi na binu i kaže- „među nama su učesnici velike internacionalne konferencije, i verujem da je ovo proročka poruka, priđite nekom od učesnika i dajte im nešto novca kao blagoslov, simbol da i vi učestvujete u svemu tome“.

Moja prva misao je bila – „o ne, samo mi je to trebalo“, a druga „dobro bi mi došao koji rend (Južnoafrički novac)“... ali prevagnulo je prvo osećanje i nadao sam se da mi niko neće prići. 

Duhovna porodica i duhovna rodbina - kako pravim razliku i zašto mi je to bitno?

Duhovna porodica i duhovna rodbina - kako pravim razliku i zašto mi je to bitno?

"Ovo je naša duhovna porodica, ovako izgleda, bučno, sa klicanjem, govor u jezicima na glas... To su naša porodična pravila, po tome se prepoznajemo. Imamo mi i drugu braću, drugačiji su od nas, ali oni nisu naša porodica. Volimo ih, cenimo, ali ovo je naša porodica." 

Pastor Joakim, Reč Života, Upsala, Švedska.

Dok sam to slušao, pomislio sam - koliko je samo ova izjava istinita. Iako mi je prijalo druženje sa braćom, u toku cele konferencije sam osećao - "Ovo nije moja porodica. Ovo su moja braća u Hristu, volim ih, ali moja porodica, njena pravila, su drugačija."

Taj događaj od pre godinu dana je ostao urezan u moj um. Mnogi se tu muče, ne prave razliku između svoje porodice i ostale braće. Očekuju da svi budu kao njihova porodica... ali to tako ne ide. Pravila i običaji se razlikuju. Jedno je porodica a drugo rodbina...

Porodica je mesto gde se osećaš kao u porodici. Ne mora da ti se sve dopada, ali znaš da su to tvoji.   

Druga braća i sestre, nazovimo ih rodbinom, voliš ih, ali to nije tvoja kuća... Pravila su drugačija, drugi običaji, načini izražavanja. Bliski su ti, ali...

Shvatite ovu podelu naravno uslovnom. U Hristu Isusu, svako Božije dete nam je brat ili sestra - brat je ime za drugog vernika. U ovom tekstu ja govorim o razlikama o crkvama, tj duhovnoj porodici.

Pločnik i Kosovo polje - pobeda ili poraz - izbor fokusa

Prošle nedelje sam prošao kroz Pločnik. Znate gde se nalazi ovo selo? 

Čuli ste za bitku na Kosovom polju, 1389 godine? Ako ste iz Srbije, sigurno jeste. A da li ste čuli za bitku kod Pločnika koja se desila par godina ranije, 1386. godine? 

Ja sam čuo slučajno. Drugar mi rekao da posetim arheološki lokalitet u selu Pločnik, kod Prokuplja, a onda spomenuo i ovu bitku. Možda sam nekada ranije i čuo za nju, ali nisam zapamtio detalje. 

Pitao sam na putovanju ljude iz Niša (Niš je udaljen 40tak kilometara od Pločnika) da li su čuli za bitku kod Pločnika, i interesantno - nisu. Nije znao čak i jedan student istorije. Možda sam odabrao pogrešne ljude za ispitanike, ali sve jedno ukazuje na simtom - bitka kod Pločnika je nepoznata.

U Pločniku nema ni spomenik ili spomen obeležje. Kažu ima ruševina crkve iz tog perioda, ali nema table do nje, barem ne vidljive. Ruševine te crkve nisam našao ni na Google maps. Nema ni manifestacija koja obelažava datum ove bitke. Ako ne znaš šta da tražiš, nećeš ni pronaći podatke o ovom događaju. 

Bitka kod Pločnika se dogodila između bitke na Marici (poraz), 1371. godine, i bitke na Kosovom polju, 1389. Obe navedene bitke su bile poraz, a poznate su svakom đaku u Srbiji. U sredini, izmeđju te dve bitke je bila bitka kod Pločnika, a Pločnik je bio pobeda srpske vojske nad Osmanlijama. Pobeda je slabo poznata.

Arheološka lokacija Pločnik

Šta je "đavolje" u Đavoljoj Varoši?

Šta je "đavolje" u Đavoljoj Varoši? Posetio sam ovo mesto, predivan prirodni fenomen, koji u svojoj specifičnosti i ekstremnosti predstavlja predivnu Božiju kreaciju. Međutim, tamo sam uprkos lepoti stvaranja pronašao i đavolje... Ali đavolje nije u prirodi, đavlje je u ljudskom.  

Đavolja Varoš 

Đavolja Varoš, je park prirode na jugu Srbije, 30 kilometara udaljena o Kuršumlije. Pripada ataru selu imena Đake (albanski "gjak" - krv). U parku se nalazi više toga interesantnog, predivna bukova šuma, dva izvora mineralne vode, stari Saski rudnici iz kojih danas ističe voda, a vrhunac posete su stubovi, zemljane kule. 

Figure se nalaze u dve jaruge podeljene brdom (stručno rečeno vododelnicom). Jaruge su razorene erozijom tj spiranjem vode i zovu se: "Đavolja jaruga" i "Paklena jaruga". 

U jarugama se nalaze 202 zemljane figure, visine 2-15 metara, i imaju kamene kape na vrhu. Proces njihovog nastajanja traje vekovima pod udarom kišnih kapi koje odnose zemlju ispod kamenih kapa, ostavljajući stubove zemlje koje tako stoje vekovima. Sunce, vetar dalje svojim delovanjem učvršćuju stubove koji tako mogu da stoje vekovima.

Pri vrhu stubovi su široki svega trideset centimetara. Stena na vrhu je teška nekoliko stotina kilograma, ali stubovi sve jedno stoje desetinama/stotinama godina. Fenomen je izuzetan, prelep, surov. 

Intresantno je da sličan fenomen u Americi nazivaju "Bašta bogova". Kod nas je đavolje...

Izabrana slava i izabrana trauma

Prethodnih nekoliko dana učestvovao sam kao jedan od govornika na konferenciji ROM (Renewing Our Minds) u Trebinju. Cilj konferencije je "obrazovanje mladih generacija lidera u oblastima izgradnje mira, pomirenja i razvoja liderstva kroz služenje, po uzoru na Isusovu ličnost". Moje teme su bile: "Umetnost kao oružje mira" i "Kako je sveštenik postao ekološki aktivista?". 

Takođe iskoristio sam moju ljubav prema planinama da uživam i povedem ostale koji su to hteli da upoznaju skrivene lepote Trebinja. Penjali smo do Kličnja (tvrđave), i Pavlove pećine...

Kao učesnik slušao sam i druge predavače, i dva momenta su bila značajna za mene. Pokušavam da saosećam sa svim žrtvama, ali dok putuješ kroz Hercegovinu i dolinu Drine, ljubitelj istorije se suočava sa raznim stratištima i različitim narativima vezanim za muku pojedinih naroda. 

Kada hodaš putevima traume

Slika sa Tjentiše

Čak i kada to ne radim sa ciljem, istražujući šta želim da vidim, prelazeći mostove, tražeći pećine, penjući na vrhove, otkrivam priče... 

Paradajz turista sam, i baš tako volim

Paradajz turista - definišu ih kao one koji letuju na malom budžetu, najčešće ne iznajmljuju ležaljke i suncobrane (nose svoje da smanje troškove), i sami pripremaju većinu obroka umesto da se hrane u restoranima. Blog Columbo otkriva korene ovog izraza koji nisu bili negativni, ali u današnje vreme štampa koristi taj termin uvredljivo, prikazujući letovanje na malom budžetu kao nešto sramotno, nedostojno čoveka, tipično za "Balkan"... verujem da je to posledica "turističkog lobija", koji jureći veću zaradu seku sebi granu na kojoj sede... 

Putujem dosta zbog prirode mog posla, do sada 30tak zemalja sveta, 3 kontinenta. Uvek me oduševi sloboda koju tamo vidim. Mladi po parkovima leže na ćebadima koje su doneli, nose hranu koju pripreme, nose odeću koja im se dopada... naravno ima i suprotno od toga, ali poenta je da ljudi rade ono što vole. 

Ja npr ne volim da dam ni evro za ležaljku (razumem one koji odaberu jedno mesto i odatle ne mrdaju), mrzim da plaćam parkinge na plaži, ne jedem u restoranu, ali ću potrošiti novac na gorivo zbog poseta dalekih plaža, ili ulaznice u tvrđave, muzeje, galerije... Svako čini ono što voli da čini, i to je ok.

Kamena devojka - tajni grad Karađorđevića

Kakav je osećaj kada se nađeš na mestu izdaje? Ili na mestu za koje su te učili ceo život da se tu desila izdaja?

Sala poslednje sednice Vlade Kraljevine Jugoslavije

Karađorđev grad "Kamena devojka" 

"Kamena devojka" je šifra za podzemno sklonište kraljevske loze Karađorđevića,  na obali Drine u Malom Zvorniku. Građen je od 1931. godine, pa do ubistva kralja Aleskandra I Karađorđevića u Marseju, 1934. U bunkeru se vide nezavršeni hodnici, delovi koji su bili tek počeli da se rade, jer je gradnja naglo prekinuta, odmah po primljenoj vesti.

Namena bunkera je bila da posluži kao sklonište kralju, njegovoj porodici i vladi u slučaju rata. Površina tunela je oko 5000 metara kvadratnih, i sadrži oko kilometar hodnika, i 75 prostorija različite namene (lična kraljeva kapela, vinarija, kancelarije, spavaće sobe...). Trenuntno je sve u procesu obnove, posebno enterijer koji je uništen.

Izgradnja bunkera je bila tajna, gradili su ga robijaši, na mestu koje je bilo značajno za Karađorđeviće. Kralj Aleksandar je na tom mestu sagradio i most, kao poruku povezivanja srpskog naroda sa obe strane Drine (što je bila želja Crnog Đorđa još u I Srpskom ustanku), a ujedno je tu sagradio i tajni bunker. 

Neko vreme se pripremam da posetim ovo mesto, video sam neko reportažu o njemu. Nisam međutim bio svestan šta se u bunkeru dogodilo.

Zašto je veliki Napoleon poražen? Zašto su velike crkvene vođe poražene?

Znate li priču o Napoleonu? Kažu da je bio jedan od najvećih vojskovođa istorije. Osvojio je Evropu, od Moskve do Lisabona, osvojio je Egipat, vojnici su mu vodili bitke i u Meksiku. U pravom smislu vodio je svetski rat - u Evropi, Africi, Aziji i Severnoj Americi. Preoblikovao je geopolitičku mapu Starog kontinenta, nestale su pojedine države, nikle druge...

Napoleon je jedan od najuticajnijih državnika istorije. Važi za jednog od najveštijih vojskovođa i stratega ikada, kao i za kontroverznog lidera. Jedni ga gledaju kao pohlepnog i beskrupuloznog autokratu i tiranina, odgovornog za smrt više miliona ljudi, dok ga drugi posmatraju kao hrabrog i promišljenog vladara i nacionalnog heroja. Ono što je nepobitno je da je se svojim manevrima uvrstio među najpoznatije istorijske figure svih vremena. Vikipedija

Razmišljam danas o Napoleonu Bonaparti danas. Ovih dana boravim u malom portugalskom selu Fanhões. Razlog je konferencija Teen Challenge posvećena pitanju Dnevnog programa u rehabilitaciji zavisnika. O radu sa zavisnicima sam pisao - možete to pročitati OVDE, a takođe pisao sam i o Teen Challeng organizaciji, prethnodni put kada sam boravio u ovom mestu - tekst: Teen Challenge: doneti nadu beznadima.

A zašto pišem o Napoleonu Bonaparti? Iznad sela u kome se nalazim, nalazi se linija rovova, namenjena odbrani Lisabona, sagrađena od Napoleonovog velikog neprijatelja Velingtona. Danas sam "šmucao" po tim rovovima u pauzi (a planiram drugu stranu sutra). Kada negde "šmucam", obično istražim malo istoriju, i ovo je blog o tom sazanju.

Koreni hrišćanskog antisemitizma tj kada su hrišćani počeli da progone Jevreje? Da li se to desilo na Balkanu?

Prošle nedelje posetio sam arheološku lokaciju Stobi. Ono što sam tamo video me je podstaklo da postavim pitanje - kada su hrišćani počeli da progone Jevreje?

Mesto na kome je srušena stara sinagoga i sagrađena hrišćanska bazilika

Faze odnosa hrišćana i Jevreja - kada je rođen antisemitizam?

Koje faze odnosa između crkve i Jevreja možemo prepoznati?

Faza jedan - crkva je Jevrejska

U početku su svi hrišćani bili Jevreji. Bilo je nezamislivo da neko ko nije Judejin (ili barem obraćen u judeizam) postane hrišćanin. Zapravo prvi sabori crkve, opisani u Delima Apostolskim, Novi zavet, bavili su se pitanjem da li pagani (nejevreji), mogu u opšte biti spašeni i članovi crkve. 

Što se tiče Jevreja nehrišćana, oni su bili progonitelji crkve, odgovorni velikim delom za progonstva koja su pogodila hrišćane. Pojedini naučnici smatraju da je jevrejski uticaj zapravo ključni uticaj za razvoj rimske netolerancije prema hrišćanstvu.

Da li znate šta je Prokrustova postelja?

"Prokrustova postelja" je fraza koja se upotrebljava kada se nešto silom pokušava uklopiti u neodgovarajuće okvire. Npr. u filosofiji, kada se neka činjenica prekraja da bi postala arugument za našu tezu.  Ili u teologiji, kada "vadimo" stihove van njihovog konteksta da bi argumentovali stav koji se ne nalazi u tim stihovima. 

Krevet za pokojnika - Muzej u Korintu 

Šta je to Prokrastova postelja?

Danas sam prvi put čuo za taj termin. Zapravo, ranije nisam obratio pažnju na njega. Čuo sam za termin za odlaganje obaveza - prokrastinacija - što je očigledno povezano sa ovom pričom, ali nisam znao poreklo reči. Šta to znači?

Teen Challenge - Doneti nadu beznadežnima, kako bi postali nosioci nade

Teen Challenge, Izazov mladima... vizija je „doneti nadu onima bez nade, kako bi postali donosioci nade“. Dopada mi se ta vizija... volim da budem sa onima koji donose nadu, volim da ja donesem nadu, i volim da učim i vodim one koji postaju donosioci nade.

Moj život je uvek bio povezan sa zavisnošću. 

Odrastao sam u porodici u kojoj su svi muškarci bili zavisnici od alkohola (neki prestali, neki ostali...). 

Kao mladić i sam sam bio zavisnik (pisao sam o tome, možete pročitati delove moje životne priče OVDE i OVDE). 

Od kada sam doživeo slobodu, Bog je uvek dovodio zavisnike na moj put, deo sam onoga što se zove Centar Duga (Rehab centar za zavisnike u Novom Sadu, takođe, link se nalazi OVDE)... a u poslednje vreme deo sam i organizacije koja se zove Teen Challenge.

Mila Vojvodina - zašto i kako?

Mila Vojvodina - zašto i kako?

Izvesno vreme vodim stranicu na Facebook - Mila Vojvodina, (takođe sam je i pokrenuo). Pišem i postavljam slike iz Vojvodine, o istoriji Vojvodine, lepim mestima za videti, posetiti, saznati. 

Da bi razumeli o čemu se radi, dole, u nastavku teksta, je prenešena priča o Bronzanom dobu u Vojvodini koju sam napisao u ponedeljak. Tekst je deo serije fotografija, u kojoj svake nedelje obradim jedan narod iz istorije Vojvodine, sa objašnjenjem gde mogu da se vide tragovi te civilizacije. 

Cilj nije promovisanje nauke (nije na tom nivou), niti turizma (nemam interes). Cilj mi je prikazati lepote, šta mislim da je interesantno u našoj Vojvodini. Pogledajte i recite mi vaše mišljenje. Takođe, pratite stranicu Mila Vojvodina na fb (kliknite LINK), i zapratite. 

Ali pre toga, zašto to u opšte raditi?

Partizan sam, tim se dičim... ili tugujem

Partizan sam, tim se dičim... ili tugujem

Ovih dana prolazim kroz period tuge. Nisam ga očekivao, posebno iz razloga koji izaziva tugu u meni - ponovo sam gledao partizanske ratne filmove: Bitka na Sutjesci, Vrhovi Zelengore, i najviše suza prolivenih - Veliki transport... 

Filmovi su zapravo samo posledica... priča kreće od događaja od pre dve nedelje. Na povratku sa Konjuha i avanture tamo (pisao sam o tome u tekstu: Izgubljen ili traži put - klikni link), svratio sam u selo Donja Trnova. Svega par kilometara od magistrale Tuzla-Bjeljina, u podnožju Majevice, puno puta sam prošao pored ovog mesta. Ali ne i ovaj put...

Partizansko groblje u Donjoj Trnovi, ispod Majevici. Vojnik gleda u pravcu Iriškog Venca, i spomenika slobode.

Šta me je rastužilo u Donjoj Trnovi?

Izgubljen ili onaj koji traži put - to nije isto! Lekcije iz duhovne orjentacije

Izgubljen ili onaj koji traži put - to nije isto! 

Volim planinu... prirodu... akciju. Prošle nedelje ... trodnevno pešačenje po Konjuhu (BiH), oblast Javorje. Prešli smo 30-tak kilometara, prepešačili razne staze tog kraja - Borinu (Stupari-Bandjerka), Rimsku (Javorje-Rimska kapija), Orlovu (Stupari-Javorje), Kružnu... 

Ukupno je bilo 40-tak Royal Rangera, iz Bosne i Srbije. Spavali smo u predivnom planinarskom domu na Javorju, i pešačili u toku dana. Cilj je bio da se okušamo u orjentaciji u planini... 

Stazu smo lako savladali, nije bilo puno lutanja... osim...

Stisni zube, nastavi i završi trku

Fruškogorski planinarski maraton. Mali Ekstremni Zapadni - to je naša staza. 36 kilometara. Grupa Rendžera, nas 20 iz Srbije i Bosne. Razno godište, od 6 do 50 godina. 

Kota 21 - Brankovac

Prvi kilometri lako prolaze. Prvih deset nismo ni osetili. Ni drugih deset nije bilo teško. U dva sata sedimo na Brankovcu, 23 kilometar (malo manje od šest sati hodanja). 

Pričamo kuda dalje. Nastaviti Mali maraton (kraća staza, još 7 kilometara), ili se okušati sa dodatnih šest kilometara - dodatak koji dodaje prefiks ekstremni našoj stazi. Svi smo za EKSTREMNI. Ovo do sada je bilo lako. 

Iznenađenje na putu za Emaus

Emaus je mesto u Izraelu poznato po susretu učenika sa vaskrslim Hristom (opisano u Evanđelju po Mateju) 

Emaus je i teološki fakultet u mestu Vevey, na obali Ženevskog jezera, Švajcarska (mesto gde je održana proslava 40 godina od konferencije u Lozane (značajan događaj u istoriji evanđeoskih hrišćana)). 

Ovo je priča o dva putovanja za Emaus, i razmišljanje povodom vaskrsa 2019.