Kad su paori krenuli u Galiciju - priča o jednom ratniku paorskog srca

U poslednje vreme često pišem o svojoj porodici i istraživanju svojih predaka. Pišem o onome što zaokuplja moju pažnju. Sve to pomalo podseća na detektivsku igru: slažem podatke, povezujem tragove i pokušavam da razumem kako su ti ljudi živeli, selili se i ratovali.

Novi trag bile su dve fotografije cedulja sa spiskovima mojih predaka sa majčine strane, porodica Meleg i Kolar iz Luga, koje mi je poslala tetka Vera. Juče smo se sreli na venčanju i razgovarali o tome, a jutros je stigla porodična beleška. Još uvek povezujem podatke, listam elektronske matične knjige rođenih i venčanih... Ali nit sam uhvatio.

A onda sam na jednoj od cedulja pročitao rečenicu koju ranije nisam znao, vezanu za mog čukundedu Palja (Pavla) Melega iz Luga:

„Meleg Paljo, poginuo 1915. u I svetskom ratu.“

Nisam znao da je moj čukundeda stradao u Velikom ratu. Odmah me je zainteresovalo i kroz glavu mi je prošla jedna misao:

Galicija?

Fotograf jedini metkove špara... 

Još od kada sam prvi put čuo Balaševićeve pesme Galicija i Ratnik paorskog srca, stihovi o carevima koji su se igrali rata i paorima koji su zbog tih igara ginuli negde daleko od svojih njiva terali su mi suze na oči. Desetine hiljada „paora“ odvedenih u bespuća Karpata i Galicije da tamo, zbog carskih igara, ostave svoje živote. 

Možda me te pesme dotiču zbog dubljeg razloga? Da li me dotiče i to da je moj čukundeda bio jedan od tih ratnika paorskog srca, pomislio sam?

Ukucavam njegovo ime u pretraživač austro-ugarskih vojnika.

Meleg Paljo. Ništa.

Meleg Pal. Ništa.

Meleg Paul.

I otvara se arhiva austrougarskih vojnika.

Ime mog čukundede.

Meleg, Paul

rođen 1884.
rodno mesto: Petrőcz – Bački Petrovac
čin/služba: Infanterist – pešadinac
jedinica: k.u.k. Infanterieregiment Nr. 6
podjedinica: 15. Kompanie – 15. četa
status: tot – mrtav
datum: 28. februar 1915.

Galicija...

Slovaci, Slovaci dobri vojaci

„Slovaci, Slovaci, dobri vojaci“, tako mi je ironično govorio nastavnik Saša. Saša je u osnovnoj školi predavao tehničko obrazovanje, a kasnije odbranu i zaštitu. Malo je reći da nisam voleo tog čoveka.

Slovake je pratila reputacija da nisu dobri vojnici. Mirni, vredni, ali ne baš hrabri. Ta reputacija odražavala se čak i u našim dečjim igrama partizana i Švaba. Ja nisam mogao da budem partizan jer, prosto, Slovaci nisu bili hrabri vojnici. O jednom „političkom incidentu“ u našem sokaku, vezanom za hrabrost Slovaka, već sam pisao u tekstu Partizan sam, tim se dičim. 

Zanimljiv mi je taj fenomen. Slovaci su se doseljavali na prostor današnje Vojvodine u vreme kada su veliki delovi ovih krajeva pripadali Vojnoj granici, a i sami su dolazili iz oblasti nekadašnje Vojne granice u Slovačkoj. Živeli su u zoni ratova, stalne opasnosti. Te generacije bile su naviknute na ratove i stradanja. Valjda ih je ravnica vremenom naučila jednoj drugoj borbi: borbi plugom i kosom, umesto mačem i puškom.

Trag vojevanja mog pradede

Zašto o tome pišem?

Trag koji pratim poslednjih nedelja jeste istorija moje i Mirjanine porodice. Kada je reč o junaštvu, čini se da sam u tom poređenju ja izvukao kraći kraj. Devojačko prezime njene majke je Vojnović, što već samo po sebi nešto govori: graničari, ratnici. Ali ratovali su i moji. Dvojica mojih pradeda poginula su kao partizani u Drugom svetskom ratu.

Juče sam, listajući neke istorijske izvore, neplanski, konačno pronašao istorijski trag o jednom od njih, mom pradedi Đuru Valentiku.  Pošto pišem o onome što me zaokupi, sledi priča o onome šta sam pronašao.

Do sada sam sa sigurnošću znao samo sledeče: Đuro Valjentik, rođen u Lugu (1905. ili 1910.), suprug Zuzane Valjentik, a otac moje bake Kate Beređi, je sahranjen u Bosni, u Donjoj Trnovi, u zajedničkoj grobnici partizana poginulih u tim krajevima. Sve ostale informacije koje sam imao o njegovoj smrti bile porodične priče. A pokazalo se da neke od njih nisu bile tačne.

Trag se otvorio kada sam pradedino ime pronašao na listi stradalih u Drugom svetskom ratu. U Bazi "Žrtve rata 1941-44." za Đuru stoji zapisano: "Valčik (Janko) Đuro, rođen 1905. Slovak, poginuo 1944. u NOBu, Brezovo Polje (0387021024)" . Odatle je potraga krenula dalje i nit se polako raspetljavala i doveo sam se do moguće priče o poslednjim danima života svog pradede. 

Taj put me je dalje vodio do knjige Žarka Atanackovića, Druga Vojvođanska NOU Brigada, gde za mog pradedu, u listi boraca stoji zapisano: VALENTIK ĐURE ĐURO. Rođen 1910, Lug, Slovak, nadničar, stigao u NOBJ 1944, borac, poginuo maja 1944. kod Zabrđa u istočnoj Bosni.1 Knjiga mi je dala elemente priče o bitki u kojoj je poginuo moj pradeda. 

Spomenik Sedam Vojvođanskih brigada, Ruma

Kako sam pronašao moje pretke - tri veka porodice Beređi

Pre nekoliko nedelja počeo sam ozbiljnije da istražujem istoriju svoje porodice. Napisao sam priču o našoj seobi u tekstu: "Odakle su tvoji: priča o četiri seobe". Ovog puta priča je otišla mnogo dalje.

Godinama sam pokušavao da napravim porodično stablo, ali bez većeg uspeha. Najdalje sam uspevao da stignem do početka XX veka. Problema je bilo mnogo.

Kod nas Slovaka porodična imena često se prenose iz generacije u generaciju. U mojoj porodici najčešće ime je Jan Beređi. U jednom trenutku sveštenik je u matičnim knjigama čak morao da dodaje oznake min. i jun. kako bi razlikovao očeve porodica koji su u isto vreme nosili isto ime i prezime.

Još veću zabunu stvarala su porodična predanja. Svaka generacija pamtila je ponešto, ali su se priče često razlikovale. Odakle smo došli - Kisač, Selenča, Silbaš? Kako su se zvali naši preci? Nismo bili sigurni ni kako se zvao moj čukundeda – Štefan ili Jan? Zabuna je bila tolika da na spomeniku palim borcima u centru Silbaša i danas stoji ime Jan Beređi, iako je poginuo moj čukundeda Štefan Beređi.

Znao sam da postoje stare crkvene matične knjige, ali nisam uspevao da pronađem nit koja bi povezala sve te podatke. A onda sam pre nekoliko dana, sasvim slučajno, na spisku poginulih u Drugom svetskom ratu pronašao podatak o svom pradedi Štefanu – godinu i mesto njegovog rođenja. To je bio ključ koji je otvorio vrata daljem istraživanju. Priznajem, gotovo opsesivnom. 

Usledile su neprospavane noći, umorne oči od gledanja u ekran i stotine stranica pisanih na latinskom, mađarskom i slovačkom jeziku. Kroz matične knjige počela je da se pojavljuje priča moje porodice. Uz nju su se otvarale i priče o epidemijama velikih boginja početkom XIX veka, kada su porodice u nekoliko meseci gubile gotovo svu decu, o verskim progonstvima, seobama, vanbračnoj deci i sudbinama koje su vekovima ostajale zaboravljene.

Od jednog jedinog podatka o pradedi stigao sam do žene koja je, po svemu sudeći, rođena oko 1701. godine. Nisam očekivao da će me jedno ime odvesti gotovo tri veka unazad. Ovaj tekst je zato drugačiji od većine onoga što pišem. Veoma je ličan. Pišem o onome što mi zaokupi pažnju, a poslednjih nedelja to su bili ljudi bez kojih mene danas ne bi bilo.

Objavljujem ga u nadi da će ga pročitati i drugi Beređiji. Možda će neko prepoznati deo svoje porodične priče, ispraviti neku moju grešku ili dopuniti ono što nisam uspeo da pronađem. Posebno su mi i dalje nejasne ženske porodične loze, jer matične knjige najčešće ne beleže odakle su neveste dolazile. A možda ovaj tekst podstakne još nekoga da se zapita isto ono pitanje koje je pokrenulo i mene:

Odakle su tvoji?

Dalji trag - Joanes Beregyi, 1720, Rimavska Sobota, Slovačka, pre početka seobe?

Najstarija osoba koju sam zasad pronašao na teritoriji Vojvodine jeste Elisabetha Beregyi, koja je umrla 1. marta 1798. u Selenči. U matici joj je navedena starost od 97 godina, što bi njeno rođenje smeštalo približno oko 1701. godine.

Zapis pokazuje da je Elisabetha pripadala generaciji rođenoj mnogo pre nastanka selenčanskih matica i pre naseljavanja u Donje Zemlje (tako su zvani ovi krajevi među Slovacima), generaciji koja je možda rođena i u prapostojbini moje porodice, Zakarpatju, pre početka naših seoba.

Njena konkretna veza sa kasnijim Beređijima zasad nije poznata. Ne znamo ni da li je Beregyi bilo njeno rođeno ili bračno prezime. Zato je ona najstariji poznati Beređi trag, ali je ne možemo postaviti kao sigurnu majku ili baku kasnijih osoba.

Naseljavanje Slovaka u Bačku odvijalo se postepeno. Deo prvih doseljenika nije izdržao teške uslove života i vratio se u postojbinu, dok su oni koji su ostali osnovali prve naseobine na futoškom vlastelinstvu, koje je od 1744. godine bilo u posedu porodice Čarnojević. Većinu kolonista činili su slovački evangelici, predvođeni Matejom Čanijem, evangeličkim pastorom i kasnijim sveštenikom. Na imanju Čarnojevića osnovan je Petrovac, a zatim je deo kolonista oko 1750. godine prešao na posed porodice Stanimirović u Kulpinu. 

Iz Kulpina se nekoliko porodica 1758. godine preselilo na teritoriju Kaločko-bačke nadbiskupije i u blizini Bača osnovalo Selenču. Upravo od tog vremena potiču i prve sačuvane matične knjige ovog naselja; najstariji dostupni zapis datiran je 10. septembra 1758. godine. Već tokom šezdesetih godina XVIII veka u maticama se pojavljuje nekoliko odraslih Beređija – Ján (Joannes,1736.), Pavol (Paulus, 1730.) i Andrej (Andreas). Moguće je da su pripadali istoj užoj porodici, možda čak bili i braća. Iako za to još nema neposrednog dokaza, ova pretpostavka predstavlja jednu od najvažnijih radnih hipoteza, jer se u maloj, tek osnovanoj zajednici gotovo istovremeno pojavljuje više odraslih muškaraca sa istim, relativno retkim prezimenom, a njihove porodične grane zatim se prepliću kroz naredne generacije.

Rekonstrukcija direktne loze porodice Beređi

1. Paulus Beređi × Helena Rideg (1730.)

Rođenje: približno 1730-ih godina (izvedeno iz zapisa o smrti). Pripada generaciji koja se doselila u Selenču, moguće preko Kulpina. Paulus je moj kurebal.

Odakle su tvoji? Priča o četiri seobe i jednom susretu

Odakle su tvoji? Često pitanje, naizgled jednostavan odgovor... Jer svi smo od nekle došli. Pitanje je kada i odakle smo krenuli. 

Ovih dana istraživao sam Mirjanino i moje poreklo, ne toliko pretke nego migraciju. Kako se desilo da smo se nas dvoje našli u Futogu... 

Banjci: od Hercegovine, preko Tromeđe i Podgrmeča, do Futoga

Mirjanin otac je Branko Banjac, rođen 1948. godine u selu Gornji Bušević kod Krupe na Uni, u Bosni i Hercegovini.

Poreklo Banjaca iz ovog dela Bosanske Krajine može se pratiti zahvaljujući pre svega istraživanjima etnografa Milana Karanovića i Petra Rađenovića, koji su početkom XX veka obilazili krajiška sela i beležili porodična predanja. Banjci pripadaju velikoj grupi krajiških rodova koji slave Jovanjdan, što je ključna informacija u pratnji njihovih migracija (pošto postoje i Banjci rimo-katolici).

Starije poreklo Banjaca vezuje se za Banjane, oblast između današnjeg Nikšića i Bileće, na prostoru Stare Hercegovine i Crne Gore. I samo prezime Banjac može se tumačiti kao oznaka čoveka poreklom iz Banjana. Tokom velikih seoba nakon osmanskog osvajanja Hercegovine u XV veku, stanovništvo se pomeralo prema zapadu, preko Zmijanja (Manjača) i severne Dalmacije (Petar Rađenović, u opisu stanovništva Bjelajskog polja, spominje da su došli iz okoline Imotskog, u XVI veku), prema Tromeđi. 

Jedna od važnih istorijskih stanica seoba Banjaca iz Buševića bila je oblast manastira Rmanj, današnjeg Martin Broda, na Tromeđi Bosne, Like i Dalmacije. Iz oblasti Unca i Rmnja Banjci su se dalje širili prema Bjelajskom polju, a odatle po Pounju i Podgrmeču. Jedna grana doselila se u Gornji Bušević, gde su živeli na zemlji begova Badnjevića. Kao kmetovi obrađivali su zemlju koja je, nakon ukidanja starih agrarnih odnosa i agrarne reforme započete 1919. godine, prešla u vlasništvo seljačkih porodica. Agrearna reforma je bio veliki poduhvat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, oduzimanja zemlje begovima i deljenja zemlje kmetovima, čime se završio feudalni sistem u tim krajevima. U Buševiću su Banjci formirali i svoju porodičnu grupu kuća, Banjčev kraj ili kosu.

Tu je 1948. godine rođen Branko Banjac. Ali ni za njegovu generaciju Bušević nije bio poslednja stanica. Branko i Milka su više godina radili u Vindišgarstenu u Austriji, a 1979. godine kupili su kuću u Futogu i tamo se sa porodicom trajno nastanili.

Tako se put ove grane Banjaca može pratiti kroz više vekova:

Banjani / Stara Hercegovina (?) → Zmijanje i severna Dalmacija (?) → Unac i Rmanj → Bjelajsko polje → Gornji Bušević → Vindišgarsten → Futog.

Kolo iznad groba - stećci, kamen, kolo i druga obala - Nekropola na Dugom Polju, Blidinje

Novi trag koji zaokuplja moju pažnju ovih dana – stećci, srednjovekovni nadgrobni spomenici. Mirjana i ja smo stali na nekoliko dana u Nacionalnom parku Blidinje, u BiH, sa ciljem da se penjemo po planini Čvrsnici. U blizini je Dugo polje, sa jednom od najočuvanijih nekropola stećaka, drevnih nadgrobnih spomenika, koju sam do sada video.

Na putu do Blidinja, putujući kroz Dalmatinsku zagoru i Hercegovinu, videli smo više nekropola, poput one pod Sekulanom, kao i pojedinačne stećke. Do sada sam posetio mnoge nekropole i muzeje sa stećcima i oni su uvek privlačili moju pažnju, ali ovog puta, u Dugom polju, pažnju mi je privukao motiv kola na njima.

Možda zato što se nekropola nalazi usred prostranog polja, podno Čvrsnice. Lepota prirode i planina oduzima dah. A možda zato što sam imao dovoljno vremena da među njima hodam bez žurbe, da pustim da mi se uobliče neka pitanja.

Dok hodaš među stećcima, hodaš među svedocima drevnih vremena. Teški su, nemi i nepokretni, ali postavljaju mnogo pitanja. Ko su bili ljudi koji su ih podizali? Zašto su ih oblikovali baš tako? Zašto su na njima uklesani krstovi, lovci, konjanici, vinova loza, rozete, mačevi ili ljudi podignutih ruku? Zašto na mnogima igraju kolo? I zašto ih nalazimo upravo na prostoru Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i zapadne Srbije?

Zaboravljeni svet srpskih (slovenskih) zadruga i domaćina

(Bog kao oikodespotos)

Juče sam u crkvi propovedao o Bogu kao domaćinu, pa me je to navelo da krenem da istražujem temu domaćinstva. Danas domaćinstvo čini samo osnovna porodica, bračni par i njihova deca, i teško je razumeti šta je nekada značio pojam domaćina. No nekih stopedeset godina unazad, slika domaćinstva je pričala drugu priču, kako i prikazuje ova slika domaćinstva iz Sombora.

Sliku sam preuzeo iz članka: Patrijahalni red u starim Somborskim porodicama, autora: Milan Stepanović, blog: Ravnoplov.rs

Vuk Karadžić: zadruga i kućni starešina

Vuk Stefanović Karadžić u delu Život i običaji naroda srpskog (1867) opisuje zadrugu kao veliku porodičnu zajednicu u kojoj više generacija živi i radi zajedno. To delo predstavlja jednu od najvažnijih etnografskih slika srpskog društva XIX veka. Vuk nije bio pravnik ni sociolog u modernom smislu, već sakupljač narodnog jezika, običaja i svakodnevnog života. Upravo zbog toga njegovi opisi imaju posebnu vrednost: oni predstavljaju pogled iznutra, iz samog života naroda.

Vuk opisuje zadruge kao veoma velike zajednice:

„Po trijestoro čeljadi slušao sam u Srbiji da se nalazi u jednoj kući…“

Kao primer navodi porodicu Trifunovića iz Riđana sa šezdeset i dvoje članova. Takve kuće funkcionisale su kao zajedničke ekonomske celine, sa zajedničkim radom, imanjem i troškovima.

U centru zadruge nalazi se kućni starešina:

„Kućni starješina vlada i upravlja kućom i svijem imanjem, on naređuje djetiće i momčad kuda će koji ići i šta će koji raditi; on prodaje (s dogovorom kućana) što je za prodaju i kupuje što treba kupiti; on drži kesu od novaca.“

Iako starešina ima značajnu vlast, Vuk jasno pokazuje da ona nije apsolutna. On upravlja „s dogovorom kućana“, a zajednica može da ga zameni ako ne upravlja dobro:

„Ako se dogodi, da koji starješina ne upravlja dobro kućom, onda kućani izberu drugoga.“

Time Vuk pokazuje da se autoritet starešine zasniva na poverenju, sposobnosti i prihvatanju od strane zajednice, a ne samo na starosti ili sili.

Valtazar Bogišić: domaćin kao moralni i pravni autoritet zadruge

Valtazar Bogišić u delu Pravni običaji u Slovena: privatno pravo (1867) pokušava da sistematski prikaže običajno pravo slovenskih naroda, posebno porodične zadruge i odnose unutar njih. Za razliku od Vuka, koji prvenstveno opisuje život i običaje, Bogišić proučava kako zadruga funkcioniše kao pravna i društvena institucija.

Knjiga je nastala u vreme velikog interesovanja evropske nauke za običajno pravo i tradicionalne oblike zajedničkog života među Slovenima. Bogišić je prikupljao građu kroz terenska istraživanja, prepisku i odgovore na detaljne upitnike koje je slao širom slovenskih zemalja. Zbog toga njegovi opisi ne predstavljaju samo lično mišljenje autora, već zbir svedočanstava iz različitih krajeva Balkana i slovenskog sveta.

Bogišić posebno naglašava da domaćin ne vlada samovoljno:

„Ali sve što on preduzme, mora se prije posavjetovati s kućanima, i stoga domaćin, koji samo zapovijeda izvršenje bez da kaže uzrok tomu, lako da svijem omrzne.“

U njegovom opisu domaćin jeste starešina kuće, ali je istovremeno i upravitelj zajedničkog dobra, odgovoran zajednici. On raspoređuje poslove, zastupa porodicu pred vlastima, vodi računa o novcu i rešava sporove, ali njegova vlast počiva na poverenju i prihvatanju ukućana.

Posebno je zanimljiv opis bugarske zadruge i njenog starešine, koga nazivaju „djado“:

„Kutnji starješina, kaže on, koga zovu djado, ima običajno upravu cijeloga kućnoga bića, ima zakonodavnu vlast, koju on ne vodi svojevoljno i despotično, nego u dogovoru sa svojijem kućniiem članovima, od koijeh ima svaki pravo glasovanja… Radi toga sve, što on naredi, bude dragovoljno ispunjeno, i on je svud praćen nekijem čuvstvom zahvalnosti i poštovanja.“

Ovaj opis je veoma važan jer pokazuje da ideal starešine nije bio zasnovan samo na sili ili formalnoj vlasti. Domaćin je trebalo da bude čovek mudrosti, iskustva i poverenja, čiji autoritet proizlazi iz brige za zajednicu. Zato ga članovi porodice ne slušaju iz straha, nego iz poštovanja i zahvalnosti.

Bogišić tako pokazuje da je zadruga funkcionisala kao zajednica međusobne odgovornosti. Domaćin jeste bio prvi čovek kuće, ali nije mogao samovoljno raspolagati zajedničkim dobrom niti donositi odluke mimo zajednice.

Bog kao Oikodospotos 

Odeljak koji sam propovedao u nedelju bio je iz Efescima 2:

„Stoga, dakle, niste više stranci ni došljaci, nego sugrađani svetih i ukućani Božiji. Nazidani ste na temelju koji su položili apostoli i proroci, a ugaoni kamen je sam Hristos Isus. Na njemu se cela zgrada povezuje i raste u sveti hram u Gospodu. Njegovim posredstvom se i vi zajedno ugrađujete u zgradu u kojoj Bog prebiva svojim Duhom.“
(Efescima 2:19-22)

U ovom odeljku apostol Pavle za „ukućane Božije“ koristi izraz oikeioi tou theou, oslanjajući se na reč oikos, koju često koristi za crkvu. Oikos znači dom, domaćinstvo, porodica. Crkva je, dakle, Božije domaćinstvo.

U Božijem domaćinstvu Bog je domaćin (oikodespotes), crkva je Njegov dom, ili možda, u kontekstu današnjeg razmišljanja, Njegova zadruga, a vernici su ukućani, članovi doma (oikeioi). Čak je i savremeni pojam ekonomije nastao iz ovog korena. Grčka reč oikonomia sastavljena je od reči oikos – domaćinstvo i nomos – zakon, pravilo, upravljanje. Doslovno, ona znači: „uređenje doma, upravljanje domaćinstvom, raspored resursa i zadataka unutar porodice“ (iz knjige Moje mesto u crkvi).

Zato mi razmišljanje o starim zadrugama i ulozi domaćina pomaže da bolje razumem Pavlovu sliku crkve. Naše današnje porodice su uglavnom male i individualističke, pa nam pojam domaćinstva više ne prenosi bogatstvo značenja koje je imao u antičkom svetu. Zadruga, međutim, osvetljava upravo tu dimenziju zajedničkog života, rada i odgovornosti.

Posebno mi je zanimljiva saradnja unutar zadruge. Domaćin nije bio samovoljan gospodar. Iako je imao autoritet, članovi domaćinstva bili su uključeni u život i odluke zajednice. Upravo ta uključenost gradila je poverenje, pripadnost i ljubav.

To me vraća na 22. stih:

„…i vi zajedno ugrađujete u zgradu u kojoj Bog prebiva svojim Duhom.“

Bog nas poziva da se ugradimo. On određuje mesto, povezuje celu građevinu i upravlja njenim rastom. On je domaćin. Ali ipak, to ostaje zajednički rad. Crkva nije skup izolovanih pojedinaca, nego domaćinstvo u kojem svaki ukućanin ima svoje mesto, svoju odgovornost i svoj doprinos. Crkva nije okupljanje pojedinaca oko iste ideje, nego Božije domaćinstvo u kojem nas Domaćin povezuje u jedan život.

Beređi Dušan Bera 

Priča o krstu krajputašu, mojoj njivi i nadi

Na putu Novi Sad–Zrenjanin, kod skretanja za Aradac nalazi se interesantan spomenik, krajputaš. Kada vidim stari krajputaš, obično zastanem da pogledam šta piše. Interesantne priče pričaju i interesantne tragove otkrivaju.

Šta su krajputaši?

Krajputaši su oblik narodnih spomenika koji se u Srbiji i na Balkanu pojavljuju još od srednjeg veka, ali su najrasprostranjeniji u periodu od 18. do početka 20. veka. Podizani su uz puteve, na raskrsnicama, na mestima stradanja ili na granicama imanja. Najčešće su izrađivani od kamena ili drveta, u formi krsta ili stuba sa uklesanim natpisom. Natpisi obično sadrže ime podizača, povod podizanja i kratku versku poruku. U mnogim krajevima imali su i funkciju orijentira ili mesta kratkog odmora i molitve za prolaznike.

Podizali su ih roditelji, rodbina, selo. Njihovo podizanje nije bilo institucionalno uređeno, već je proisticalo iz lične ili porodične inicijative, često u vezi sa zavetom, zahvalnošću ili obeležavanjem tragičnog događaja. U Guči, u centru grada, nalazi se, na primer, pravi mali muzej krajputaša i spomenika. Takođe i u okolini Ivanjice, na nekoliko mesta. Pričaju priču o stradanju, o izgubljenim sinovima vojnicima, o ponosu roditelja na decu heroje. 

U Vojvodini, naročito u Banatu, mnogi krajputaši datiraju iz 19. veka i odražavaju kulturnu raznolikost tog prostora, uključujući različite etničke i verske zajednice. Pričaju čini mi se drugačiju priču.

Aradački krajputaš

Kako povlačenje pretvoriti u pobedu - Tragom Kolubarske bitke

Prošli vikend sam pešačio po Rajcu i Suvoboru. To su planinski vrhovi u zapadnoj Srbiji na kojima se odvijala Kolubarska bitka, ili Suvoborska, kako se ponekad naziva. Dočekali su nas pravi zimski uslovi. Iako se sneg uglavnom otopio, na Rajcu je duvao ledeni vetar koji je brzo promenio naše planove za hajk.

Originalna ideja bila je da pešačimo stazu od planinarskog doma na Rajcu do vrha Suvobora, oko osam kilometara u jednom pravcu. Međutim, hladnoća i vetar su nas brzo ubedili da bi takvo šmucanje bilo čista patnja. 

Postojala je i alternativa da uđemo u šumu i pokušamo šumskom stazom, ali ta ideja je propala jer nismo uspeli da pronađemo ulaz, a zbog hladnoće nismo imali strpljenja da ga dugo tražimo. Na kraju smo odlučili da otpešačimo samo do vrha Rajca, nekih kilometar, a ostatak dana da provedemo u kraćim pešačenjima od lokacija do kojih smo dolazili kombijem.

Ta hladnoća me je podsetila na patnju vojske koja se borila na tim uzvišenjima u decembru 1914. godine, tokom čuvene Kolubarske bitke. Tokom šetnje prošli smo pored dva spomenika, jednog na Rajcu posvećenog borbi 1300 kaplara i drugog na Suvoboru. Zato je ovonedeljni trag priča o bici na Kolubari i Suvoboru, ali i početak mog šmucanja tragovima Kolubarske bitke.

Rajac, subota 18.1.2026.

Kolubarska (Suvoborska) bitka - Prvi svetski rat

Kolubarska bitka vođena je krajem 1914. godine, od 16. novembra do 15. decembra, i predstavlja jednu od najznačajnijih i najslavnijih pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Nakon teških borbi i velikih gubitaka tokom austrougarskih ofanziva u toku jeseni, srpska vojska se našla u izuzetno teškoj situaciji. Bila je iscrpljena, brojčano slabija i sa ozbiljnim nedostatkom municije i opreme. Austrougarska vojska imala je oko 450.000 vojnika, dok je srpska raspolagala sa oko 270.000.

Car Probus iz Sirmijuma (S. Mitrovica) koji je hteo da obnovi Rim, njegov neuspeh i lekcije vođstva iz njegovog života

Trag koji sledim: Imperator Probus i lekcije vođstva

Trag koji sledim ove nedelje vodi me do priče o imperatoru Probusu i lekcijama vođstva koje se mogu izvući iz njegovog života.

Sve je počelo prošle nedelje na konferenciji za vođe u Vrdniku. U okviru programa popeli smo se do Vrdničke kule, i dok smo sa strancima šetali do kule, pričao sam gostima o prvom graditelju tvrđave na tome mestu, caru Probu. 

U tom trenutku, kockice su se složile: poruka sa konferencije, o istrajnosti u vođstvu, savršeno se poklopila sa životom ovog drevnog rimskog cara.

Markus Aurelius Probus

Markus Aurelius Probus-car iz Sirmijuma

Njegovo ime bilo je Markus Aurelius Probus. Rođen je u Sirmijumu (današnjoj Sremskoj Mitrovici) 232. godine po Hristu. Možda niste znali, on je bio jedan od 16 rimskih careva rođenih na teritoriji današnje Srbije, i jedan od devet rođenih u Sremu.

Odrastao je u vojničkoj porodici i rano se odlučio za vojnički poziv. Pokazalo se da je izuzetno talentovan vojskovođa i brzo je napredovao u službi tokom vladavine careva Valerijana, Aurelijana i Tacita. Rimsko carstvo u to vreme (početkom trećeg veka) tresli su napadi varvarskih naroda, unutrašnje pobune i ekonomska kriza.

Kada su bolesti bile vojske – priča o pegavom tifusu u Srbiji: Gučevo, 1915

Proveo sam nekoliko dana lutajući podnožjem Gučeva, u zaseoku Budimlija, blizu Trbušnice. Mirjana je učestvovala na konferenciji za žene, a ja sam iskoristio priliku da ostvarim jednu od svojih „šmucaroških“ želja - da istražim kako se na tom mestu odvijala čuvena bitka na Gučevu 1914. godine.

Hteo sam da pratim liniju rovova, da oslušnem tišinu na mestima gde je nekada tutnjala artiljerija, da pokušam da razumem strahote tih 55 dana prve rovovske borbe u istoriji.

Tokom jedne od šetnji, pažnju mi je privuklo malo porodično groblje - desetak grobova, od kojih su neki očigledno pripadali početku prošlog veka. Na nekoliko spomenika natpisi su bili jedva čitljivi, ali su otkrivali nešto neobično: trojica muškaraca iz iste porodice umrla su u razmaku od tri meseca - od januara do marta 1915. godine.

U tom periodu nije bilo ratnih dejstava. Gučevo je ćutalo, front se pomerio daleko. Ali Srbijom je tada harala druga vojska - mikroskopska. Pegavi tifus.

Taj trag sam odlučio da sledim.

Groblje u Budimliji, i spomenici iz zime 1915.

Tragovi Senegala (crnih vojnika) do Solunskog fronta do Novog Sada - priča o zaboravljenim herojima

Pre godišnjeg odmora pogledao sam film Otac i vojnik (2022), o senegalskim regrutima na Zapadnom frontu. Ta slika crnih vojnika mi se uvukla u misli i pratila me i na odmoru, pa sam odlučio da istražim njihovu priču na Solunskom frontu.

Davno sam čuo, kao usputnu informaciju, da su se zajedno sa srpskim, na Solunskom frontu, borili i vojnici crne boje kože. Takođe, čuo sam da u Novom Sadu, na Trandžamentu, postoji francusko vojno groblje, tih istih vojnika. 

Kapela na vrhu Kajmakčalan, naviši vrh planine Nidže,
mesto gde je prvi put probijena linija Solunskog fronta, a srpski vojnici ugledali svoju
 domovinu. Koračali smo teška srca.  

Da li su moj grad oslobodili "crnci" iz Zapadne Afrike? Odlučio sam da posetim što više od mesta koji pričaju priču o vojnicima iz Senegala.

Čežnja da ulice više nemaju ime - dok šetam ulicama Belfasta i Balkana

Posetio sam Balfast, Severna Irska, i u konfuziji sam. Reči koje sam naučio da koristim, u Belfastu imaju drugačije značenje. Znam da kultura menja značenje reči, pisao sam o tome, ali ovaj put je lično. 

Protestant, katolik, nacionalist, lojalista, drugačije se tumači. Nacionalista je ovde reč koja označava levičara, komunistu. Meni je to nespojivo - levičar je za mene internacionalista. 

Protestant je ovde oznaka nacije,a ne oznaka lične vere... Prosto se njihove reči ne uklapaju se u moj naučeni rečnik.

Mir u Belfastu

U Belfastu je mir, ali prošlost ječi u vazduhu. Puno je spomenika "The Troubles", ili "Nevoljama" u Belfastu, tragova burne prošlosti. Belfast i Severnu Irsku su potresali međunacionalni sukobi i teroristički napadi koji su trajali od 1960. do 1998. godine. 

Ukupno je ubijeno 3532 osobe, bilo je preko šesnaest hiljada bombaških napada, ukupno preko 77.000 oružanih incidenata. Kažu mi da kada u centru Belfasta vidiš novu zgradu, to je mesto gde je u bombaškom napadu uništena stara.

Zid razdvajanja između dve zajednice - Katoličke i Protestantske

Zašto? Severna Irska je deo Irskog ostrva koji pripada Velikoj Britaniji. Britanija je vladala Irskom vekovima, a da bi osigurala svoj uticaj, u severne delove, tačnije u šest okruga na severu, doselili su lojalne Škote u XV i XVI veku. Time je postavljena pozornica za kasnije nerede. 

Po doseljavanju novog stanovništva, Velika Britanija počinje igru po sistemu zavadi pa vladaj potpiruju razlike. I kroz vekove, ta priča je samo rasla u sve dublju i tragičniju. Osveta je vukla osvetu, sukob rađao sukob, dok sve strane nisu bile duboko povređene i pune nepoverenja.

Pločnik i Kosovo polje - pobeda ili poraz - izbor fokusa

Prošle nedelje sam prošao kroz Pločnik. Znate gde se nalazi ovo selo? 

Čuli ste za bitku na Kosovom polju, 1389 godine? Ako ste iz Srbije, sigurno jeste. A da li ste čuli za bitku kod Pločnika koja se desila par godina ranije, 1386. godine? 

Ja sam čuo slučajno. Drugar mi rekao da posetim arheološki lokalitet u selu Pločnik, kod Prokuplja, a onda spomenuo i ovu bitku. Možda sam nekada ranije i čuo za nju, ali nisam zapamtio detalje. 

Pitao sam na putovanju ljude iz Niša (Niš je udaljen 40tak kilometara od Pločnika) da li su čuli za bitku kod Pločnika, i interesantno - nisu. Nije znao čak i jedan student istorije. Možda sam odabrao pogrešne ljude za ispitanike, ali sve jedno ukazuje na simtom - bitka kod Pločnika je nepoznata.

U Pločniku nema ni spomenik ili spomen obeležje. Kažu ima ruševina crkve iz tog perioda, ali nema table do nje, barem ne vidljive. Ruševine te crkve nisam našao ni na Google maps. Nema ni manifestacija koja obelažava datum ove bitke. Ako ne znaš šta da tražiš, nećeš ni pronaći podatke o ovom događaju. 

Bitka kod Pločnika se dogodila između bitke na Marici (poraz), 1371. godine, i bitke na Kosovom polju, 1389. Obe navedene bitke su bile poraz, a poznate su svakom đaku u Srbiji. U sredini, izmeđju te dve bitke je bila bitka kod Pločnika, a Pločnik je bio pobeda srpske vojske nad Osmanlijama. Pobeda je slabo poznata.

Arheološka lokacija Pločnik

Inkvizicija u Bačkoj i Fruškoj gori - priča o inkvizitoru Jakovu Markijskom

"Grgur Bački, arhiđakon Segedinski a isto tako kanonik i vikar Bačke crkve pozdravlja u Gospodu sve poštovane i drage ljude u Hristu Gospodu, opate, priore, prepozite i svu dragu gospodu zamenike arhiđakona i upravnike parohijskih crkava gde se one nalaze u bačkoj dijecezi, ... i običan narod te ljude svih statusa i položaja a koji u dotičnoj dijecezi žive i borave. Pošto je poštovani gospodin otac Jakov iz Markije, vikar Bosne inkvizitor iz reda male braće i istrebljivač jeretičke zablude u Ugarskom kraljevstvu potčinjene, budući da je pomenuti Jakov od strane Papske stolice i Svetog vaseljenskog sabora poslan i odabran da vrši ovu svetu dužnost mora se poštovati sledeće: da svi vi gospoda kako svetovna tako i duhovna u ime poštovanja Papske stolice i pod pretnjom ekskomunikacije ako bude drugačije imate obavezu da se strogo držite mojih naloga iz ovog pisma te da u svakom trenutku budite spremni da pomognete gospodinu Jakovu i da ga podržite u sprovođenju inkvizicije nad pomenutom jeresi kad god to bude neophodno i da obavljate svoje dužnosti i svemu što se ove teme tiče. Da pomenuta štetna i pogubna jeres ne bi nastavila da cveta u pomenutoj dijecezi pomenuti otac Jakov ima ovlašćenje koju mu sad ja pružim autoritetom da lično on odabere podobne čuvare gradovima i manjim mestima koji bi nadgledali ceo posao.

Izdato u Baču 22. Januara 1437. godine“ 

Inkvizitor Jakov Markijski 

Inkvizicija  - Sremska Kamenica kao centar sukoba inkvizicije sa Husitima

Čitam ovih dana interesantnu doktorsku disetraciju - Istorija Bača od ranog srednjeg veka do opadanja moći Osmanskog carstva, Attila Pfeiffer. Iz nje je i citat, odeljak koji se bavi inkvizicijom u oblasti Bačke, u 15 veku. Do sada sam znao da je sprovedena inkvizicija u našim krajevima, ali su podatci koje sam znao bili šturi.

Inkvizicija je bila ustanova Katoličke crkve, čiji je zadatak bio da isleđuje, sudi i kažnjava ljude koje je crkva smatrala jereticima, tj sledbenicima krivog učenja. Uspostavljena je od strane pape Grgura IX, sa ciljem da pročisti crkvu od "pogrešnih učenja". Metode su bile istraga i ispitivanje potencijalnih krivovernih, često uz mučenje. Dokazani krivoverci (a krivica je zavisila od mišljenja inkvizitora), su bili zatvarani, nuđeno im je pokajanje. Pokajnici su mogli biti pošteđeni (ili pogubljeni), dok su nepokajani bili spaljivani, što je činjeno i sa telima mrtvih krivoveraca koje bi iskopali iz groba.

Kada se spomene inkvizicija prvenstveno mislimo na događaje u Španiji, Italiji... ali je inkvizicija delovala i u oblasti uz Dunav, od okoline Bača pa do današnjeg Novog Sada (tada Petrovaradina). Sam događaj je vezan za ličnost papskog inkvizitora "blaženog" franjevca Jakova iz Markije. Blaženo je namerno pod navodnicima...

Briga o kulturnom nasleđu ili baš me briga...

 Tri priče današnjeg dana. Pa sami izvucite zaključak. 

1. Avarska nekropola u Čelarevu 

Avari su narod koji je živeo u ovim krajevima od 6-9. veka. Poreklom iz Srednje Azije, prodiru u naše krajeve uništavajući Gepidsko carstvo, osvajajući Sirmijum, i osnivaju svoj kaganat u Panonskoj niziji. Njihovo carstvo uništavaju Franci, preuzimajući vlast nad Panonijom do jačanja Ugarskog carstva. 

U Čelarevu, između Čibske i Polojske šume, prilikom iskopavanja gline za potrebe ciglane pronađeni su grobovi iz perioda Avarske vladavine. Interesantno je da su na tom mestu pronađeni izmešani grobovi tri tipa (živeli su i sahranjivani zajedno):

a. Avarski (sahranjeni kao ratnici sa konjima);

b. Slovenski (plići grobovi);

c. Grobovi sa jevrejskim motivima a u isto vreme sa ritualno sahranjenim životinjama.

Zašto je veliki Napoleon poražen? Zašto su velike crkvene vođe poražene?

Znate li priču o Napoleonu? Kažu da je bio jedan od najvećih vojskovođa istorije. Osvojio je Evropu, od Moskve do Lisabona, osvojio je Egipat, vojnici su mu vodili bitke i u Meksiku. U pravom smislu vodio je svetski rat - u Evropi, Africi, Aziji i Severnoj Americi. Preoblikovao je geopolitičku mapu Starog kontinenta, nestale su pojedine države, nikle druge...

Napoleon je jedan od najuticajnijih državnika istorije. Važi za jednog od najveštijih vojskovođa i stratega ikada, kao i za kontroverznog lidera. Jedni ga gledaju kao pohlepnog i beskrupuloznog autokratu i tiranina, odgovornog za smrt više miliona ljudi, dok ga drugi posmatraju kao hrabrog i promišljenog vladara i nacionalnog heroja. Ono što je nepobitno je da je se svojim manevrima uvrstio među najpoznatije istorijske figure svih vremena. Vikipedija

Razmišljam danas o Napoleonu Bonaparti danas. Ovih dana boravim u malom portugalskom selu Fanhões. Razlog je konferencija Teen Challenge posvećena pitanju Dnevnog programa u rehabilitaciji zavisnika. O radu sa zavisnicima sam pisao - možete to pročitati OVDE, a takođe pisao sam i o Teen Challeng organizaciji, prethnodni put kada sam boravio u ovom mestu - tekst: Teen Challenge: doneti nadu beznadima.

A zašto pišem o Napoleonu Bonaparti? Iznad sela u kome se nalazim, nalazi se linija rovova, namenjena odbrani Lisabona, sagrađena od Napoleonovog velikog neprijatelja Velingtona. Danas sam "šmucao" po tim rovovima u pauzi (a planiram drugu stranu sutra). Kada negde "šmucam", obično istražim malo istoriju, i ovo je blog o tom sazanju.

Koreni hrišćanskog antisemitizma tj kada su hrišćani počeli da progone Jevreje? Da li se to desilo na Balkanu?

Prošle nedelje posetio sam arheološku lokaciju Stobi. Ono što sam tamo video me je podstaklo da postavim pitanje - kada su hrišćani počeli da progone Jevreje?

Mesto na kome je srušena stara sinagoga i sagrađena hrišćanska bazilika

Faze odnosa hrišćana i Jevreja - kada je rođen antisemitizam?

Koje faze odnosa između crkve i Jevreja možemo prepoznati?

Faza jedan - crkva je Jevrejska

U početku su svi hrišćani bili Jevreji. Bilo je nezamislivo da neko ko nije Judejin (ili barem obraćen u judeizam) postane hrišćanin. Zapravo prvi sabori crkve, opisani u Delima Apostolskim, Novi zavet, bavili su se pitanjem da li pagani (nejevreji), mogu u opšte biti spašeni i članovi crkve. 

Što se tiče Jevreja nehrišćana, oni su bili progonitelji crkve, odgovorni velikim delom za progonstva koja su pogodila hrišćane. Pojedini naučnici smatraju da je jevrejski uticaj zapravo ključni uticaj za razvoj rimske netolerancije prema hrišćanstvu.

Partizan sam, tim se dičim... ili tugujem

Partizan sam, tim se dičim... ili tugujem

Ovih dana prolazim kroz period tuge. Nisam ga očekivao, posebno iz razloga koji izaziva tugu u meni - ponovo sam gledao partizanske ratne filmove: Bitka na Sutjesci, Vrhovi Zelengore, i najviše suza prolivenih - Veliki transport... 

Filmovi su zapravo samo posledica... priča kreće od događaja od pre dve nedelje. Na povratku sa Konjuha i avanture tamo (pisao sam o tome u tekstu: Izgubljen ili traži put - klikni link), svratio sam u selo Donja Trnova. Svega par kilometara od magistrale Tuzla-Bjeljina, u podnožju Majevice, puno puta sam prošao pored ovog mesta. Ali ne i ovaj put...

Partizansko groblje u Donjoj Trnovi, ispod Majevici. Vojnik gleda u pravcu Iriškog Venca, i spomenika slobode.

Šta me je rastužilo u Donjoj Trnovi?

Ko je tvoj Drakula? - priča o legendama i njihovom nastajanju

Ko je tvoj Drakula? Ovo je priča o legendama, njihovom nastajanju i uticaju na nas. Neke legende su drevne, a neke savremene koje mi sami stvaramo. Blog analizira i jedne i druge. 

Vlad Tepeš Drakula, knez Vlaške i njegov omiljeni prizor 

Vlad III (1431-1476), je bio knez Vlaške. Otac mu se takođe zvao Vlad, doduše pod rednim brojem II, a majka mu je bila moldavska princeza Vasilisa. Nosio je titulu Dracul. 

Drakul je rumunska reč za zmaja, a dobili su to ime kao pripadnici Viteškog reda Zmaja, ustanovljenog od Ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog. Cilj zmajevitih vitezova je bila odbrana hrišćanstva, a posebno hodočasnika... neki vid vitezova Templara na istoku Evrope... Pošto je pripadanje tom redu bila čast, Drakul je postalo porodična oznaka. 

Međutim Vlad III, je za života nosio još jedan nadimak - Tepeš ili Nabijač. Kao mladić, proveo je više godina u Turskoj, kao talac sultana Murata, gde je naučio metode otomanske surovosti - najbijanje na kolac. To je kasnije postalo njegovo obeležje - nabijanje na kolac. Čuvena je slika iz tog perioda, gde Vlad ruča mirno, posmatrajući scene mučenja (na slici gore). 

Toranj u Sigisoari, Transilvanija

Jedna od zapisanih priča o njemu, je priča o slugi koji nije podnosio smrad. Dok je Vlad ručao okružen leševima nabijenim na kolac, sluga koji je posuživao ručak, začepio je nos zbog smrada lešava. Vlad je to primetio, i pitao ga da li mu smeta smrad. Kada je sluga to potvrdio, Vlad je rekao da će mu pomoći i izdići ga iznad smrada. Napravili su kolac tri puta duži od ostalih i nabili slugu na taj kolac.

Za kim zvona zvone - za Jankom, Janošem ili Ioannesom (priča o Sabinjanin Janku)?

Janko Sibinjanin je ugarski vojskovođa srpskog porekla. Rođen je 1387, a umro 1456 godine u Zemunu. Bio je tamiški župan, severinski ban, Vojvoda Erdelja (od 1441), kapetan Beograda (1444-1453) i namesnik Kraljvine Mađarske. Otac je Matije Korvina jednog od najpoznatijih  mađarskih kraljeva.

Deda mu se zvao Srb, što jasno ukazuje na sprsko poreklo. Takođe postoji priča da je bio sin Despota Stefana Lazarevića (Savinski letopis iz 17 veka), a takođe i deda Zmaj Ognjenog Vuka... Naš narod je spevao mnoge epeske pesme o ovom čoveku... "Vino pije Sibinjanin Janko..."

Janoš Hunjadi je ugarski vojskovođa kumanskog porekla. Rođen je 1387, a umro 1456 godine u Zemunu. Bio je tamiški župan, severinski ban, Vojvoda Erdelja (od 1441), kapetan Beograda (1444-1453) i namesnik Kraljvine Mađarske. Otac je Matije Korvina jednog od najpoznatijih  mađarskih kraljeva. 

Kumani su jedno od mađarskih plemena, prema legendi ostatak Atilinih Huna. Majka mu je bila  Eržabet Moržinaj, ćerka ugarskog vlastelina iz Hunjada (Hunedoara), Transilvanija.  Jasno je da je njegovo poreklo bilo mađarsko... Jedan je od najznačajnijih ličnosti Mađarske istorije. Repliku njegovog zamka iz Hunjada možete naći u samom centru Budimpešte, pored Trga Heroja. 

Ioannes Corvinus je ugarski vojskovođa vlaškog (ruminskog) porekla. Rođen je 1387, a umro 1456 godine u Zemunu. Bio je tamiški župan, severinski ban, Vojvoda Erdelja (od 1441), kapetan Beograda (1444-1453) i namesnik Kraljvine Mađarske. Otac je Matije Korvina jednog od najpoznatijih  mađarskih kraljeva. 

Otac mu se zvao Vojk, i bio je vlaški knez iz Banata, u današnjem rumunskom okrugu Turnu Severin. To jasno ukazuje na njegovo rumunsko poreklo. Kažu da mu je poreklo bilo pravoslavno, ali pošto je Ugarski kralj Žigmund Luksemburški postavio uslov da samo Rimo-katolici mogu biti vlastela, prešao je u katoličanstvo... 

Ps. Zbog nepažljivih čitača, napomena... radi se o jednoj te istoj osobi, samo ga prisvajaju tri naroda... Janko, Janoš i Ioannes - jedna osoba, sa tri različita prevoda imena... 

Sibiu ili Sibinj, Transilvanija, Rumunija