„Slovaci, Slovaci, dobri vojaci“, tako mi je ironično govorio nastavnik Saša. Saša je u osnovnoj školi predavao tehničko obrazovanje, a kasnije odbranu i zaštitu. Malo je reći da nisam voleo tog čoveka.
Slovake je pratila reputacija da nisu dobri vojnici. Mirni, vredni, ali ne baš hrabri. Ta reputacija odražavala se čak i u našim dečjim igrama partizana i Švaba. Ja nisam mogao da budem partizan jer, prosto, Slovaci nisu bili hrabri vojnici. O jednom „političkom incidentu“ u našem sokaku, vezanom za hrabrost Slovaka, već sam pisao u tekstu Partizan sam, tim se dičim.
Zanimljiv mi je taj fenomen. Slovaci su se doseljavali na prostor današnje Vojvodine u vreme kada su veliki delovi ovih krajeva pripadali Vojnoj granici, a i sami su dolazili iz oblasti nekadašnje Vojne granice u Slovačkoj. Živeli su u zoni ratova, stalne opasnosti. Te generacije bile su naviknute na ratove i stradanja. Valjda ih je ravnica vremenom naučila jednoj drugoj borbi: borbi plugom i kosom, umesto mačem i puškom.
Trag vojevanja mog pradede
Zašto o tome pišem?
Trag koji pratim poslednjih nedelja jeste istorija moje i Mirjanine porodice. Kada je reč o junaštvu, čini se da sam u tom poređenju ja izvukao kraći kraj. Devojačko prezime njene majke je Vojnović, što već samo po sebi nešto govori: graničari, ratnici. Ali ratovali su i moji. Dvojica mojih pradeda poginula su kao partizani u Drugom svetskom ratu.
Juče sam, listajući neke istorijske izvore, neplanski, konačno pronašao istorijski trag o jednom od njih, mom pradedi Đuru Valenćiku. Pošto pišem o onome što me zaokupi, sledi priča o onome šta sam pronašao.
Do sada sam sa sigurnošću znao samo sledeče: Đuro Valjenćik, rođen u Lugu (1905. ili 1910.), suprug Kate Valjenćik, a otac moje bake Kate Beređi, je sahranjen u Bosni, u Donjoj Trnovi, u zajedničkoj grobnici partizana poginulih u tim krajevima. Sve ostale informacije koje sam imao o njegovoj smrti bile porodične priče. A pokazalo se da neke od njih nisu bile tačne.
Trag se otvorio kada sam pradedino ime pronašao na listi stradalih u Drugom svetskom ratu. U Bazi "Žrtve rata 1941-44." za Đuru stoji zapisano: "Valčik (Janko) Đuro, rođen 1905. Slovak, poginuo 1944. u NOBu, Brezovo Polje (0387021024)" . Odatle je potraga krenula dalje i nit se polako raspetljavala i doveo sam se do moguće priče o poslednjim danima života svog pradede.
Taj put me je dalje vodio do knjige Žarka Atanackovića, Druga Vojvođanska NOU Brigada, gde za mog pradedu, u listi boraca stoji zapisano: VALENTIK ĐURE ĐURO. Rođen 1910, Lug, Slovak, nadničar, stigao u NOBJ 1944, borac, poginuo maja 1944. kod Zabrđa u istočnoj Bosni.1 Knjiga mi je dala elemente priče o bitki u kojoj je poginuo moj pradeda.
 |
| Spomenik Sedam Vojvođanskih brigada, Ruma |
Bitka kod Zabrđa, Semberija
Od 15. do 18. marta 1944. godine Druga Vojvođanska brigada, jedinica XVI Vojvođanske divizije, vodila je teške borbe protiv delova nemačke 13. SS divizije „Handžar“, sastavljene prvenstveno od muslimanskog stanovništva Bosne i Hercegovine. Cilj nemačke ofanzive je bio preuzimanje kontrole nad Semberijom, uništenje partizanskih baza (tu su bili smešteni ranjenici iz Srema i Istočne Bosne).
Borbe su vođene na prostoru između Brčkog, Brezovog Polja, Bijeljine, Koraja i Zabrđa. Brigada je 15. marta držala liniju Donja Bukovica–Popovo Polje–Ražljevo sa zadatkom da zatvori pravac Brčko–Brezovo Polje–Bijeljina. Nemačke snage krenule su rano ujutru iz Brčkog preko Brezovog Polja, gde je najpre došlo do ulične borbe, a zatim do žestokih sukoba kod Donje Bukovice i Popovog Polja. Borbe su mestimično vođene prsa u prsa, dok su partizanski bataljoni protivnapadima pokušavali da zaustave brojno i tehnički nadmoćnijeg protivnika.
Nakon pregrupisavanja, 17. marta težište borbi preneto je na Zabrđe, kod Ugljevika. Jedna nemačka kolona prodirala je od Koraja, dok je druga napredovala iz Bijeljine prema Donjem Zabrđu. Uprkos pokušajima brigade da ih razdvoji, nemačke snage uspele su da se spoje u Donjem Zabrđu.
Sledećeg jutra Štab XVI vojvođanske divizije naredio je Drugoj brigadi da svim snagama napadne neprijatelja koji se tamo utvrdio. Napad je počeo 18. marta tačno u 12 časova, iz više pravaca. Razvila se tročasovna borba u kojoj je IV bataljon probio prvu liniju nemačkih bunkera i približio se njihovoj artiljeriji na svega nekoliko desetina metara. Međutim, snažna mitraljeska, minobacačka i artiljerijska vatra, zajedno sa nedostatkom municije, primorala je brigadu da se povuče na prethodne položaje.
Borbe od 15. do 18. marta bile su izuzetno krvave. U izveštaju Štaba Druge vojvođanske brigade, sastavljenom 23. marta 1944., navedeno je da je brigada imala 50 poginulih, 82 ranjena i 41 nestalog. Veliki broj poginulih je bio posledica neiskustva novih boraca, posebno iz Srema, što je dovodilo do gubljenja pojedinih jedinica, nepotrebnog junačenja (ne uzimanja zaklona), ali i ne snalaženja pod neprijateljskom artiljerijskom i minobacačkom vatrom.
Uprkos tome, štab je ocenio da su jedinice pokazale veliku borbenost, upornost i izdržljivost, posebno u situacijama kada su bile napadane iz više pravaca. O razmerama sukoba govori i podatak da su za samo četiri dana 173 pripadnika brigade bila poginula, ranjena ili evidentirana kao nestala.
Na žaolost, delovanje zločinačke Handžar divizije je ovim borbama bilo samo usporeno. Za njima je ostao krvav put spaljenih sela, poklanog naroda, a i ranjenika u Donjoj Trnovi.
Pradeda Đuro i bitka kod Zabrđa
Verovatni scenario jeste da je Đuro Valentik stradao upravo u teškim borbama kod Zabrđa 17. i 18. marta 1944. godine, zajedno sa većom grupom boraca Druge vojvođanske brigade.
U brigadnim spiskovima kao poginuli kod Zabrđa navedeni su Ondrej Šinka, Palo Šinka i Samo Šinka, kao i Đuro Paleš. Svi su, kao i Đuro Valentik, bili Slovaci, iz Luga, a kasnije su sahranjeni u Donjoj Trnovi, gde im se imena nalaze na istoj nadgrobnoj ploči.2
Međutim, celokupna rekonstrukcija priče izgleda verovatna. Ratni put Đura Valenćika je bio sledeć: Pridružio se jedinici u toku zime 1044. Kao neiskusan borac, pri prvom ozbibljnom sukobu, braneći bolnicu u Donjoj Trnovi, gde je i sahranjen, je poginuo. Raniji partizanski put, pre 1944, mi još uvek nije poznat.
Slovaci, dobri vojaci
Sve zabeleženo, je meni lično dragoceno. Zapisao sam celu priču i analizu u dnevnik, bez plana da napišem tekst na blogu. Meni lično, cela priča je jako interesantna, ali ne verujem za ostale čitaoce.
Međutim, čitajući dalje tekstove, u izveštaju štaba naišao na jednu kratku napomenu koja me je vratila na nastavnika Sašu i njegov ironični: „Slovaci, Slovaci, dobri vojaci.“
U izveštaju o gubicima stoji: „Naši gubici su: 50 poginulih, 82 ranjena i 41 nestao (većinom Slovaci).“3
Zašto je bilo potrebno naglasiti dasu nestali „većinom Slovaci“?
Da li su dezertirali?
Verovatno ne. Da jesu, to bi najverovatnije bilo i navedeno. U drugim izveštajima koje sam čitao dezerterstvo se pominje posebno i tretira kao ozbiljan prestup koji jedinica ispituje. Osim toga, cela brigada je za ove borbe ocenjena kao borbena, uporna i izdržljiva.
Ako su među poginulima, ranjenima i nestalima većinom bili Slovaci, možda ta mala napomena zapravo govori nešto sasvim drugačije od onoga što sam kao dečak slušao. Da je moj pradeda umro hrabro, braneći bolnicu protiv koljača.
Ali zašto mi se, posle toliko godina, vratilo sećanje na ironičnog nastavnika Sašu - „Slovaci, Slovaci, dobri vojaci.“? Ne znam. Valjda svi želimo da nam preci budu heroji? Da smo mi heroji? Da kažem Saši - E vidiš, moj se Slovak hrabro borio! Ne znam, moguće.
 |
| Reljef sa Iriškog venca - Sremci plove preko Save za Istočnu Bosnu |
Reči mudrog Solomona mi zvone u mislima (Priče 1:2-10)
Prolaznost nad prolaznošću – vajka se propovednik –
prolaznost nad prolaznošću!
Sve je prolazno!
U čemu je korist ljudima od sveg njihovog truda
kojim se upinju pod kapom nebeskom?
Pokolenje dolazi, pokolenje odlazi,
a zemlja traje doveka.
Sunce izlazi, sunce zalazi,
žuri na svoje mesto odakle izlazi.
Vetar ide na jug
i kruži na sever,
kovitla li kovitla,
da se ponovo kružeći vrati.
Sve reke u more teku,
a more nije puno;
i tamo odakle teku reke,
vraćaju se da opet teku.
Sve je to zamorno
i niko to ne može da iskaže.
Oko se nije nagledalo
i uho se nije zasitilo slušanja.
Jer šta se već zbilo, opet će da se zbude;
i šta se radilo, opet će da se radi.
Baš ništa novo nema pod kapom nebeskom.
Zar ima nečeg da neko kaže:
„Vidi, ovo je novo.“
Već od davnina,
pre nas toga je bilo.
1 U samom zapisu se nalazi nekoliko kontradiktornosti. U bazi "Žrtve rata 1941-44." za Đuru stoji zapisano: "Valčik (Janko) Đuro, rođen 1905. Slovak, poginuo 1944. u NOBu,
Brezovo Polje (0387021024)". U knjizi se navodi Đuro Đura Valentik, poginuo u maju kod Zabrđa.
Brezovo Polje i Zabrđe se nalaze u istoj oblasti Istočne Bosne, i bitka u kojoj je poginuo se odvijala između ta dva sele. Kod Brezovog polja se borila I Vojvođanska brigada a kod Zabrđa II Vojvođanska. Očigledna je greška, koja i nije značajna.
Takođe u navodima su različito je navedena godina rođenja, i ime oca.
Još jedan problem je da se u knjizi navodi da je poginuo u maju, a svi dostupni opis ratnog puta Druge brigade ne beleži njene borbe kod Zabrđa u maju, dok su upravo u martu na prostoru Brezovo Polje–Trnova–Zabrđe vođene velike borbe sa 13. SS divizijom. Zbog toga postoji realna mogućnost da su u kasnijim evidencijama nastale greške u prezimenu, mestu porekla, mesecu ili mestu pogibije.
2Nažalost, ovakva rekonstrukcija ipak ostaje hipoteza, a ne dokazana činjenica. Sumnju izaziva to što već spomenuta monografija, II Vojvođanska brigada NOU, među stradalima u borbama kod Brezovog Polja, Trnove i Zabrđa umesto Đure Valentika iz Luga navodi „Đuru Valentina iz Iriga“. Međutim, osobu sa tim imenom i prezimenom nisam uspeo da pronađem ni u završnom spisku boraca brigade ni u opštem popisu ratnih žrtava, dok u spisku brigade postoji Đuro Valentik iz Luga, poginuo kod Zabrđa. Ponovo, radi se o grešci.
3BR. 127 IZVJEŠTAJ ŠTABA DRUGE VOJVOĐANSKE BRIGADE OD 23. M ARTA 1944. ŠTABU ŠESNAESTE NOU DIVIZIJE O BORBAM A NA SEKTORIMA RAŽLJEVO — DONJA BUKOVICA — BREZOVO POLJE I KORAJ — ZABRĐE
Нема коментара:
Постави коментар