Crkva koja nije završena – i koja ipak osta

Kada se krene iz Kuršumlije prema Merdaru i dalje prema Prištini, sa leve strane magistralnog puta, u ataru sela Degrmen, stoji jedna nedovršena crkva. Više puta sam prolazio pored ove crkve, mislio sam da je vizantijska bazilika, zbog cigala i boje, ali do juče nisam stajao da vidim o čemu se radi. I priča o crkvi postade trag koji sledim.

Na putu nazad iz Albanije stali smo da obiđemo manastir Gračanicu i Gazimestan. Na vrhu spomenika na Gazimestanu slušao sam učiteljicu kako „pumpa“ đake pričom o mitu boja na Kosovom polju, što je posebna priča. Obojilo mi je osećanja tugom koja je rasla dok sam vozio dalje kroz Podujevo, okićeno zastavama koje nama iz Srbije grče želudac, pa užasni prelaz Merdare (hrpe smeća na našoj strani su sramotne), i odlučio sam da stanem da vidim vizantijsku baziliku. Možda mi skrene pažnju... 

Ispalo je da je zapravo moderna građevina i da je samo produbila tugu u meni. Ljudi je zovu Bećova crkva. Posvećena je Svetim mučenicima Sergiju i Vakhu, ali nikada nije završena. Ipak, njena priča govori o tužnoj priči Balkana.

Sve počinje nakon 1878. godine, kada su ovi krajevi oslobođeni od Turaka. Zemlja je ostala pusta, jer su se Turci i Albanci povukli, i država je počela da naseljava porodice iz Crne Gore, Sandžaka i Ibarskog Kolašina. Da bi ih učvrstili u tim krajevima, davana im je zemlja i kuće muhadžira (izbeglice), turskih podanika koji su se prethodno iselili na Kosovo, što je bila bolna politika Kneževine Srbije.

Među tim porodicama bila je i porodica Laketić. Laketa Dimitrov doselio se 1882. godine iz Manastira Morače. Imao je tada 71 godinu. Sa njim su došla i njegova četiri sina: Milija, Risto zvani Bećo, Rade i Radun. Svi su već bili oženjeni još u Morači.

Bećo je bio poseban. Najpismeniji čovek u Kosaničkom i Gornjojablaničkom srezu, školovan u manastiru kod kaluđera Simonovića. U mladosti je bio sveštenik, ali mu je zbog ubistva zabranjeno da vrši svešteničku službu. I tu negde počinje njegova želja da sazida crkvu.

Odmah po dolasku u Degrmen počinje da prikuplja sredstva za izgradnju crkve. Godinama skuplja kamen, ciglu, drvo i gvožđe. Sve priprema strpljivo i uporno. Do 1911. godine materijal je bio spreman. Godine 1912. dobija blagoslov od prizrenskog vladike Gavrila i gradnja počinje. Protomajstor i glavni izvođač bio je Vaso Deljanin iz Kuršumlije. Delovalo je da će san konačno postati stvarnost.

Ali tužna istorija ponovo prekida ljudske planove. Ratovi dolaze, a porodica Laketić biva desetkovana; ostaje čak 12 udovica i više od 40 siročadi. Njihovi muževi i očevi stradali su u ratovima, krvnoj osveti i Topličkom ustanku. Koliko sam pročitao, najviše u krvnoj osveti. U takvim okolnostima, nastavak gradnje morao je da sačeka neka bolja vremena. Ta vremena nikada nisu došla.

Nakon Drugog svetskog rata donosi se odluka da se crkva sruši kako bi se cigla iskoristila za izgradnju škole. Ali Luka Laketić podnosi prigovor. I neko ga čuje. Odluka se menja. Crkva ostaje.

Godine 1973, prilikom izgradnje magistralnog puta Niš–Priština, ponovo joj preti rušenje. Nalazi se tik uz trasu, svega desetak metara od korita Kosanice. Ali posle novih prigovora plan se menja. Put se savija. Crkva ostaje.

Kasnije, tokom osamdesetih i devedesetih, pojavljuju se inicijative da se obnovi i završi. Ljudi dolaze, raspituju se, obećavaju. Ali ništa se ne dešava. I danas stoji tu. Nedovršena.

Tužni moj voljeni Balkan... Da li nas prati ona kletva sa Gazimestana: 

„Ko je Srbin i srpskoga roda,

 I od srpske krvi i kolena,

A ne doš’o na boj na Kosovo:

Ne imao od srca poroda,

Ni muškoga, ni devojačkoga!

Od ruke mu ništa ne rodilo,

Rujno vino, ni ’šenica bela!

Rđom kap’o, dok mu je kolena!”

Bože milostivi, spasi. Al ne po cenu novih žrtava, Tvoja je dovoljna. 

Ili je slika opstanka? Uprkos svemu, tu je pored puta. Da nade ima? 

Orhdeja iz porte crkve 

Beređi Dušan Bera