Zaboravljeni svet srpskih (slovenskih) zadruga i domaćina

(Bog kao oikodespotos)

Juče sam u crkvi propovedao o Bogu kao domaćinu, pa me je to navelo da krenem da istražujem temu domaćinstva. Danas domaćinstvo čini samo osnovna porodica, bračni par i njihova deca, i teško je razumeti šta je nekada značio pojam domaćina. No nekih stopedeset godina unazad, slika domaćinstva je pričala drugu priču, kako i prikazuje ova slika domaćinstva iz Sombora.

Sliku sam preuzeo iz članka: Patrijahalni red u starim Somborskim porodicama, autora: Milan Stepanović, blog: Ravnoplov.rs

Vuk Karadžić: zadruga i kućni starešina

Vuk Stefanović Karadžić u delu Život i običaji naroda srpskog (1867) opisuje zadrugu kao veliku porodičnu zajednicu u kojoj više generacija živi i radi zajedno. To delo predstavlja jednu od najvažnijih etnografskih slika srpskog društva XIX veka. Vuk nije bio pravnik ni sociolog u modernom smislu, već sakupljač narodnog jezika, običaja i svakodnevnog života. Upravo zbog toga njegovi opisi imaju posebnu vrednost: oni predstavljaju pogled iznutra, iz samog života naroda.

Vuk opisuje zadruge kao veoma velike zajednice:

„Po trijestoro čeljadi slušao sam u Srbiji da se nalazi u jednoj kući…“

Kao primer navodi porodicu Trifunovića iz Riđana sa šezdeset i dvoje članova. Takve kuće funkcionisale su kao zajedničke ekonomske celine, sa zajedničkim radom, imanjem i troškovima.

Administracija u crkvi: birokratija ili način na koji Bog deluje?

Ovih dana na predavanjima slušam predmet Crkvena administracija i menadžment. Može li zvučati više birokratski i dosadno? Slika hrpe papira, paučine i prašine mi se odmah rađa u glavi. Zašto slušati o administraciji na master studijama teologije? Zar to ne guši život crkve i samo opterećuje ono što crkva treba biti? 

Kao deo zadataka predmeta pišem i rad: "The impact of administration, management and leadership in healthy church structures" (Uticaj administracije, menadžmenta i vođstva u zdravim crkvenim strukturama). Ponovo, u umu jednog evanđeoskog, harizmatskog vernika, da li postoji izjava koja može zvučati kontradiktornije? Pretpostavljam da će i vama tako zvučati. Međutim, ova tema je odvukla ceo moj fokus za pisanje, pa je ode i objavljujem. 

Kada razmišljamo o crkvi, u evanđeoskom vidimo je prvenstveno kao duhovnu zajednicu a ne kao organizaciju. U stvarnosti, ona je i jedno i drugo. Možda je najtačnije reći da je crkva organizovani organizam. Zapravo to i jeste slika organizma - najkompleksniji sistem koji postoji. Organizam je živ, ali nije haotičan. Organizam raste, ali nije bez reda.  I upravo u tom spoju života i strukture nalazi se jedno od ključnih pitanja zdravlja crkve.

Kako zdrava crkva treba da izgleda?

Novi zavet ne daje detaljan model kako crkva treba da izgleda u organizacionom smislu. Ne nalazimo precizne opise bogosluženja, formu sastanaka ili jasnu šemu upravljanja. Ipak, ono što jasno vidimo jeste da Bog ne deluje stihijski. On okuplja ljude, daje im darove, postavlja ih u određene uloge i kroz to vodi svoju crkvu. Drugim rečima, Bog organizuje organizam. Struktura, dakle, nije suprotna duhovnosti, već način na koji se duhovni život izražava u zajednici.

Eklezija ili crkva – šta smo zapravo izgubili u prevodu?

Ove nedelje trag koji pratim je reč "eklezija", koji najčešće prevodimo rečju crkva. Interesuje me različito značenje reči crkva u Bibliji, istoriji. Znam da je tekst dugačak i samo je deo nekog većeg razmišljanja. Objavio sam ga da čujem kako vama zvuči? Kažite mi vaše mišljenje.

Crkva je eklezija - šta to znači?

Najčešća reč koja se u Novom zavetu upotrebljava za crkvu jeste ekklēsía, što u doslovnom prevodu znači „pozvani napolje“ ili „pozvani zajedno“. Sam koren te reči odnosi se na čin okupljanja ljudi koji su pozvani na određeni skup, sabor ili skupštinu. Eklezija označava zajednicu okupljenih oko zajedničkog identiteta i zajedničkog zadatka.

Već u prvim vekovima Crkve ovakvo razumevanje je jasno prisutno. Kliment Rimski prenosi kako su prvi hrišćani shvatali pojam eklezije: „Crkva Božija je zajednica onih koje je Gospod pozvao iz tame da budu zajedno u svetlosti“ (1. Klementova poslanica, par. 2–3). Savremeni autor Džes Miranda u knjizi Crkva u službi ovu istinu formuliše snažno: „Crkva je Božija tvorevina. Jedinstvena je jer je sačinjava narod koji je Bog pozvao iz sveta. Crkva se ne organizuje, ona se rađa. Nije proizvod čovekovog napora, nego rezultat rođenja u Božije kraljevstvo.“

Bog, dakle, poziva pojedinca. Pojedinac se odaziva. Tim odazivom postaje deo zajednice koja je sada novi narod. Iz Božijeg poziva nastaje zajednica koja zajedno sledi Hrista. Crkva je sabor, okupljeni narod, zajednica pozvanih, a ne skup izolovanih vernika koji svako za sebe žive svoju veru.

Princip eklezije, princip sabornosti, jasno se ogleda u novozavetnim tekstovima. Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima piše: „Niko neka ne traži svoje, nego ono što je drugoga“ (1. Kor 10,24). U Poslanici Efescima poziva vernike na „dobrotu, samilost i praštanje“ (Ef 4,31–32), dok Kološanima zapoveda da „podnose jedni druge… i povrh svega obuku ljubav“ (Kol 3,13–14).

Zajednička nit svih ovih stihova jeste ljubav, ali i nešto još dublje: pretpostavka zajednice. Pavle nas time podseća da se vera ne živi u privatnoj duhovnosti, nego u zajednici u kojoj se ljubav, praštanje i međusobna briga svakodnevno proveravaju i potvrđuju. Nijedna od ovih zapovesti ne može se živeti u samoći. Solo hrišćanstvo je biblijska kontradikcija, jer gde nema „jedni drugima“, tu nema ni punine Hristovog života. Nemoguće je biti u bliskom odnosu sa Bogom, a istovremeno ostati trajno izolovan od Božijeg naroda.

Eklezija u helenističkom svetu: zajedničko delanje kao model

Važno je razumeti da ekklēsía u antičkoj grčkoj kulturi nije bila religijski, nego društveni i politički pojam. Ekezija je bila zvanična skupština građana polisa, forum gde se raspravljalo, govorilo, odlučivalo i preduzimalo zajedničke akcije.

Aristotel u delu Državno uređenje Atinjana (Ath. Pol. 43–44) piše: „Eklezija je skup građana ovlašćen da odlučuje o ratu i miru, da donosi zakone i sluša izveštaje službenika. To je mesto gde narod iznosi svoj sud i vrši vlast.“ Tukidid u Peloponeskom ratu opisuje dinamiku tog okupljanja: „Kad se narod sabrao u ekleziju, podigao se glas mnogih govornika; jedni su savetovali oprez, drugi hitnost, a svi su govorili slobodno, jer je u ekleziji dopušteno svakome da kaže svoje mišljenje.“

Istorijski podaci govore da se eklezija održavala najmanje četiri puta mesečno, a prisustvo svih građana bilo je obavezno. Glasnik je blagovremeno najavljivao vreme, mesto i temu sastanka. Uoči okupljanja trubila je truba, a gradska straža razlačila crveno obojeno uže kroz ulice. Ko bi bio dodirnut užetom zato što se zadržavao, bio je označen crvenom bojom i posle kažnjen zato što nije izvršio dužnost građanina.

Sama skupština imala je jasno definisan red: nakon javne molitve i predstavljanja teme, voditelj bi postavio pitanje: „Ko želi govoriti?“. Svako je imao pravo da govori i da bude saslušan. Nakon diskusije glasalo se podizanjem ruke, a zajednički doneta odluka bila je obavezujuća i zatim delegirana na izvršenje.

Dakle, pojam eklezije uključivao je: kolektivnu prisutnost, uzajamno slušanje, zajedničko donošenje odluka, koordinisano delovanje. Kada sagledamo ove elemente, u današnjem jeziku rekli bismo da eklezija funkcioniše kao organizovan tim.

Upravo taj model društvenog funkcionisanja snažno je uticao i na samorazumevanje prve crkve kao tima. Everett Ferguson to i potvrđuje: „Struktura ekklēsije, nasleđena iz grčko-rimske prakse, bila je zasnovana na zajedničkom promišljanju. Ova vrsta učešća veoma liči na savremene modele timskog odlučivanja.“ (The Church of Christ)

Novo Apostolska Reformacija (NAR) ili šta će Bera među NARovcima?

Bliži se konferencija pod nazivom Petostruka služba, koju organizuje neformalna grupa Balkansko zajedništvo. To zajedništvo čine pastori i crkvene vođe iz nekoliko balkanskih zemalja, prijatelji pre svega, iz različitih denominacija. Cilj ove neformalne grupe je da otvorimo diskusiju u našem, balkanskom kontekstu, bez zavisnosti od stranih govornika i njihovih debata. Želimo da razgovaramo o temama koje su kod nas ili kontroverzne ili važne, da preispitamo našu praksu unutar našeg terena, sa našim problemima i našom realnošću. 

U Balkanskom zajedništvu ne težimo uniformnosti mišljenja. Nismo istomišljenici po svemu, niti smatramo da bi trebalo da budemo. Slušamo jedni druge, gledamo iskustva drugih, učimo i preispitujemo sopstvenu praksu.

Trenutno je naš fokus na pet službi Duha, onako kako ih tekst Efescima 4:11-13 opisuje: On je sam postavio neke za apostole, neke za proroke, neke za propovednike Radosne vesti, a neke za pastire i učitelje, da pripremi svete za službu, za izgradnju tela Hristovog. Tako ćemo doći do jedinstva u veri i do spoznaje Sina Božijeg, sazreti u jednog čoveka, rasti do pune visine Hristove.

O ovoj temi sam već pisao više puta i ponovo joj se vraćam, jer verujem da je ključna za razumevanje zdravog funkcionisanja crkve. Istovremeno osećam potrebu da preispitam svoje razumevanje. A tu je i pritisak takozvanih internet ratnika. Kako se konferencija približava, tako se i pritisak povećava. I upravo je taj pritisak trag koji pratim ove nedelje.

Tri stila vođstva i četiri dimenzije transformacionog pristupa

 Tri stila vođstva i četiri dimenzije transformacionog pristupa

(Šta razlikuje vođe koji inspirišu od onih koji samo upravljaju?)

Pišem o tragu koji pratim prethodne nedelje. Počeli su časovi na fakultetu, na predmetu Razvoj vođa (Leadership Development), i već na prvim predavanjima našao sam se u promišljanju o teoriji vođstva koju je razvio Bruce J. Avolio. Ovaj tekst je svojevrsni rezime mog završnog rada na tom predmetu, ali i pokušaj da sažmem ono što mi se čini ključnim: šta zapravo čini jednog vođu transformativnim.

Ponovo sam u školskoj klupi. Treći put. Jednom student, uvek student - valjda tako ide. Posle studija melioracija (Uređenje voda) i Protestantskog teološkog fakulteta, sada sam upisao master studije na Lee Univerzitetu (Lee University), smer Vođstvo i crkvena administracija (Leadership and Church Administration). Zahvalan sam Crkvi Božijoj u Srbiji i pastoru Miki Radovanoviću, koji su mi omogućili da se uključim u ovaj program.

Lee Univerzitet je hrišćanski univerzitet sa sedištem u Klivlendu, u saveznoj državi Tenesi, koji se ističe po svom snažnom akademskom i duhovnom pristupu obrazovanju. Povezan je sa denominacijom Crkva Božija, a njegovi programi iz oblasti vođstva, teologije i služenja poznati su po tome što spajaju akademsku rigoroznost sa duhovnim integritetom. Upravo ta kombinacija, razmišljanje, iskustvo i vera, čini ovo studijsko putovanje posebno inspirativnim.

Savremene teorije o vođstvu - transformativno vođstvo

Savremena teorija vođstva sve više pomera fokus sa pozicije i moći, ka odnosima, karakteru i uticaju. Jedan od najuticajnijih modela na tom putu razvio je Brus Aviolo u knjizi Full Range Leadership Development, gde vođstvo posmatra kao živi sistem koji obuhvata ljude, vreme, procese i rezultate. 

Ulazi uključuju ljude, vreme i resurse; procesi označavaju načine na koje se oni međusobno povezuju i deluju kroz vreme; dok rezultati predstavljaju nivo motivacije i učinka koji se može dostići kada se potencijal vođstva u potpunosti razvije

 Tri osnovne veštine strateškog vođstva

Današnji tekst je izvod iz mog rada na temu strateškog vođstva, napisan za potrebe master programa, predmeta Stareško vođstvo, koji pohađam na Lee Univerzitetu. Podelio sam ga u nadi da će nekome biti korisan.

U ovom delu mog pisanja predstaviću tri osnovne grupe veština koje su ključne za strateško vođstvo a to su:

1. Definisanje vizije i misije i identifikacija ključnih vrednosti,
2. Vođenje organizacije kroz promenu,
3. Planiranje promene.

U svojoj analizi izostavio sam korak formiranja tima i identifikacije vođa, koji prethode samom procesu strateškog planiranja. Razlog za to je što u ovoj analizi koristim lični primer u kojem je l tim vođa već uspostavljen.

1. Definisanje misije, vizije i ključnih vrednosti

Prvi alat strateškog vođstva jeste definisanje ili prepoznavanje „ko smo“ i „kuda idemo“ kao organizacija. U tom smislu, veština o kojoj govorimo odnosi se na sposobnost vođe da strateški proceni organizaciju kojom upravlja i definiše sledeća dva elementa: misiju i viziju organizacije, kao i identifikaciju njenih ključnih vrednosti.

Misija nam govori šta treba da činimo. Ključno pitanje glasi: Za koju svrhu nas je Bog stvorio? Ona predstavlja kontekstualizovani božanski cilj crkve u našem vremenu i prostoru. Najčešće se izražava u nekoliko rečenica u formi izjave o misiji.

Vizija je alat koji nam pokazuje kuda treba da idemo. Bil Hajbels definiše viziju kao: „Vizija je slika budućnosti koja proizvodi strast.“ Suština vođstva ogleda se upravo u poruci vizije, koja pokazuje pravac u kojem organizacija treba da ide ili cilj koji treba da postigne. Vizija ne govori o sadašnjosti; ona nije opis naše trenutne realnosti. Umesto toga, ona predstavlja san o tome šta ćemo postati ili šta će se kroz nas dogoditi.

Ključne vrednosti nam govore zašto radimo ono što radimo i otkrivaju naš stvarni identitet kao organizacije. Obri Malfurs definiše ključne vrednosti kao: „Ključne vrednosti su trajna, strastvena, biblijski utemeljena uverenja koja idu duboko i zaista osnažuju i usmeravaju službu.“ Naša misija i vizija izgrađene su upravo na ovim ključnim vrednostima.

Prvi korak u strateškom vođstvu jeste sposobnost prepoznavanja i definisanja ključnih elemenata strateškog plana. Ova veština je od suštinskog značaja za vođu kako bi mogao strateški da vodi, jer omogućava duboko razumevanje pravog identiteta i svrhe organizacije kojom upravlja.

Starešine ili Petostruka služba (Apostoli, Proroci, Pastiri, Učitelji i Evanđeliste) - Šta je ispravan način vođenja crkve?

Ove nedelje pripremam se da govorim u Puli na konferenciji "Praktična primena petostrukih službi u svakodnevnom životu crkvi i društva". Moja tema je dugačkog naslova, kao i sam naslov konferencije: "Razvijanje petostrukih službi u velikoj lokalnoj zajednici sa strane učiteljsko-apostolskog aspekta". 

Tema je kontraverzna, posebno u Novom Sadu. Crkve imaju različito mišljenje od poricanja funkcije i postojanja petostruke službe do prenaglašavanja. Za veliku većinu crkve možda i nije značajno pitanje, ali u harizmatskim krugovima je goruća tema. 

Problem je što pismo poznaje dva sistema upravljanja crkvom: 

1. Starešine i đakoni: Tekstove o ovom sistemu nalazimo u I Poslanici Timoteju, treće poglavlje, a skoro isto se ponavlja i u Poslanici Titu. Đakonska služba je uspostavljena u Delima Apostolskim 6, a kroz Dela mi takođe vidimo kako Apostol Pavle, po osnivanju službe, postavlja starešine. 

2. Petostruka služba: Tekst koji govori o petostrukoj službi je iz Efescima 4: 

11 On je sam postavio neke za apostole, neke za proroke, neke za propovednike Radosne vesti, a neke za pastire i učitelje, 12 da pripremi svete za službu, za izgradnju tela Hristovog. 13 Tako ćemo svi doći do jedinstva u veri i spoznaje Sina Božijeg, te sazreti u jednog čoveka, rastući do pune visine Hristove.

Petostruka  služba jesu apostoli, proroci, evaneđelisti, pastiri i učitelji. 

Koji sistem je pravi? 

Odgovor na pitanje koji sistem je pravi, je jednostavan - ispravna su oba, i Bog je zamislio da ona postoje uporedo. 

Polisa o prevenciji seksualnog nasilja i zlostavljanja dece u Protestantskoj Hrišćanskoj zajednici Novi Sad

 Polisa o prevenciji seksualnog nasilja i zlostavljanja dece u Protestantskoj Hrišćanskoj zajednici Novi Sad

Serija tekstova o dokumentima i polisama Protestantske Hrišćanske zajednice iz Novog Sada. Objavljujemo ovakve dokumente da bi bile poznate vernicima i javnosti.  Dokument pred vama je sastavljen 2010. godine. 

Naša crkva želi da učini sve moguće predostrožnosti da se stvori sigurno mesto za decu. Namera nam je da obezbedimo sigurno mesto gde će deca rasti u Isusu Hristu i razumeti njegovu ljubav i prihvatanje. Naša politika je da se brinemo o deci tako što ćemo pravilno opremati saosećajne, odgovorne odrasle osobe. Polisa pokriva svaku službu u crkvi koja radi sa osobama mlađim od 18 godina.

Najbolji način da se osigura bezbednost naše dece i omladine, da se zaštite naši volonteri i plaćeni radnici od lažnih optužbi i da se čuva reputacija naše crkve i zajednice hrišćana, je da starešinstvo nalaže da ova polisa bude u potpunosti sprovedena kod svih radnika sa decom (bilo plaćenih ili volontera).

Pet područja pokrivena ovom polisom uključuju:

1. Izbor radnika sa decom i njihovo ponašanje (rođenje do 18 godina)
2. Nadzor radnika sa decom (rođenje do 18 godina)
3. Obaveza prijavljivanja zlostavljanja dece (za sve radnike i nadzornike)
4. Reakcija na detetove izjave o zlostavljanju
5. Sprečavanje delovanja seksualnih predatora u PHZ

Post i molitva - da ne budeš grad sa razvaljenim zidinama - vizija 2024

U periodu smo (kao crkva) promišljanja o viziji ili smeru delovanja Protestantske hrišćanske zajednice za 2024. godinu. Kao pastir, zajedno sa starešinama, molim se, pričam sa ljudima, čitam, slušam Boga a i druge. Jutros, razmišljajući o tome šta Bog želi od nas, slika koja mi je došla na um je slika plime i oseke. Ono što sam video u mom umu nije bila ona neprimetna plime i oseke kao na Jadranu, kada ni ne vidiš promenu nivoa mora, nego one bučne, u talasima, kada se more vidljivo menja nekoliko metara. More nadire i more se povlači. 

Razmišljao sam prvo da je plima slika neprijatelja koji nas napada, ali mi srce svedoči da nije, nego je to slika crkve, nas. Biće nadiranja, biće povlačenja, biće bučno, biće perioda napretka, ali i perioda kada neće biti tako. Plima i oseka je crkva i naši životi.

Šta raditi kada je "bučno i nemirno"? Možemo potonuti, pustiti da nas struja nosi, povuče u dubinu svađa, konflikta, gorčine. Možemo ustrajati, nastaviti da udaramo u obaloutvrdu dok se ne obruši, i ne puštajući da potonemo, nego ustrajati "dok nas Bog ne blagoslovi", kao Patrijarh Jakov kada mu je ime postalo Izrailj.

Mi ZAJEDNO prevaramo san u akciju - proces donošenja vizije

Decembar i januar mesec su u crkvenom životu period analize i planiranja. Kao pastor crkve (sveštenik), dužan sam da pripremim finansijske izveštaje i planove, planove razvoja, moje lične izveštaje... Sastanci Starešinstva, Crkvenog odbora, Skupština crkve... Ovo je period kada dane trošim na analize, izoštravanje slike.

Slogan januara 2022

Volim izoštravanje slike, ohrabruje me, postajem svesniji uspeha, svesniji šta smo uradili kao crkva, oblasti u kojima smo napredovali. 

Sa druge strane, sagledavam i neuspehe. 

Da li vas neuspeh obeshrabri?

Neuspeh nije nešto što me obeshrabri. Dugo godina me je neuspeh bacao u depresiju. Kasnije sam naučio da neuspeh doživljavam kao izazov. Naučio sam da volim izazove. 

Sećam se procesa menjanja. Jedan od ključnih momenata je bio citat Džona Maksvela, u materijalu Ekvip. Maksvel je napisao iskustvo iz perioda dok je bio pastor crkve. Primetio je nakon analize, da se članovi crkve nedovoljno mole. Sakupio je crkvu, rekao: "Imam dobre vesti. Članovi crkve nemaju razvijen molitveni život, imamo ogromno polje za rast". Potpuno novi pogled - neuspeh je uvek područje velikog rasta.

Pitanje koje sada postavljam jeste - koja su područja u kojima treba da rastemo kao crkva? To činim razmišljajući o Vrednostima.

VREDNOSTI PROTESTANTSKE HRIŠĆANSKE ZAJEDNICE

Vrednosti bi mogli objasniti kao karakteristike koje želimo da nas krase i koje smatramo suštinskom vrlinom. Vrednosti su izraz našeg verovanja. Načela verovanja iznose teološki i biblijski pogled, vrednosti prikazuju kako ono što verujemo pretačemo u delo.

Čest model vođenja crkve je kroz viziju, gde se vodi crkva prema snu koji želi da se ostvari. To je zapadni model, velikim delom pod uticajem sveta biznisa. Meni se više dopada vođenje prema vrednostima, vođenje prema onome šta mi želimo da budemo.

Protestantska Hrišćanska zajednica (crkva gde sam pastor, sveštenik), ima izdefinisane sledeće izjave vrednosti: 

1. Dobrota koja donosi spasenje: Verujemo da je osnovni način Božijeg pristupa čoveku dobrota. Nevolje dovode do toga da se čovek okrene Bogu, ali čovek sledi Boga jer otkrije da je dobar. Odbacujemo verovanje da je zlo put do poznanja Boga, iako Bog koristi i nevolje da otkrije svoju dobrotu. Zato mi molimo za dobro naše zemlje, grada i pojedinaca. Fokus našeg naučavanja je dobrota Božija, iako poznajemo i njegovu pravednost, svetost i gospodstvo.

2. PHZ Crkva - mesto gde pripadam: Crkva treba biti mesto gde pripadaš, gde doživljavaš prihvatanje bez obzira na boju, rasu, pol, obrazovanje, materijalni status. Cilj nam je izgraditi atmosferu i strukturu koja omogućava ljudima da nađu svoje mesto u crkvi, prime podršku i daju podršku drugima. 

3. Mi zajedno pretvaramo san u akciju: San ostaje san ako se ne pretvori u akciju. Akcija dovodi do rezultata. San je vizija o promeni crkve, društva i čoveka, koja nam je poverena od Boga. Samo zajedničkom akcijom dolazimo do cilja. 

4. Radikalna velikodušnost - Moj Otac brine za mene: Ne prihvatamo ni teologiju prosperiteta, a ni teologiju siromaštva. Prema Reči Božijoj verujemo da je naš Bog "...u stanju da vas obdari izobilnim blagoslovom svake vrste, te da uvek imate svega dovoljno, i još da pretekne za svako dobro delo." II Korinćanima 9:8 Bog je velikodušan, a način da živimo kao On jeste da pratimo primer te velikodušnosti.

5. Evanđelje je u sili: Verujemo da evanđelje (Radosnu vest) prati silno delovanje Duha Svetog. Evanđelje i čuda su nerazdvojni. Deo služenja crkve jesu i darovi Duha, deo iskustva vernika jeste krštenje Duhom svetim. Propovedamo, praktikujemo i očekujemo silu Božiju. 

6. Rast kao izazov: Hrišćanska vera nije statična. Ona podrazumeva rast u veri, karakteru, razumevanju i iskustvu. Rast mora biti izazov, inače se neće dogoditi. Naši ljudi najviše rastu kada je pred njima izazov, pa stoga razmišljamo uvek kako da postavimo nove izazove. Rast podrazumeva celokupno dobro osobe - duše, duha i tela.

7. Aktivan odgovor: Verujemo da hrišćani trebaju biti glas savesti, glas morala, glas etike u društvu. Ne možemo pasivno gledati na korupciju, ili diskriminaciju, nego moramo praktično, aktivno delovati.

8. Tri žetve: Žetva je ispovest o našoj misiji. Misija je doneti evanđelje ljudima koji ne poznaju Hrista. Žetve su strateški događaji naše crkve, tri puta godišnje.

Mi ZAJEDNO pretvaramo san u akciju

U procesu analize postavljamo pitanje u kojoj oblasti treba da rastemo kao crkva. Molimo, čitamo Sveto pismo, slušamo proročku reč, gledamo znake i analiziramo situaciju. Taj proces nazivamo Božijim vođstvom. 

Prethodni period, od leta do Božića puno smo propovedali i učili o duhovnom oružju. Razlog je bio tada uočen napad strahom koji smo doživljavali.  Tekst o sukobu sa neprijateljem se nalazi zapisan u Efescima. Poruka je bila da moramo rasti u oblasti odupiranja neprijatelju. Ta faza je završena, smatram.

Ovih dana, ispitujući Božije vođstvo prepoznali smo novu oblast. Mi ZAJEDNO pretvaramo san u akciju. Naglasak je na reči zajedno. Jer san pretvoren u akciju, ako nije urađen zajedno, nije san o kome mi sanjamo. Ako u snu nemaju svi mesto, za PHZ Crkvu, to nije san koji vredi da sanjamo.

Na ovo razmišljanje su nas pokrenule priče. Priče o tome ko je darovitiji od drugog. Priče o tome ko treba da vodi, o tome ko je isključen, i koga neko nije pitao... Razne priče, priče o tome ko koga voli, a ko koga ne voli. Priče o tome kako nešto treba da se uradi bolje, ali koje podrazumevaju da je samo jedna strana u pravu, a druga osoba je iritirajuća. 

Nema puno tih priča, nisu ni strašne, dovoljno da nam skrene pažnju. Ako nismo oprezni, đavo će nam ukrasti ono najdragocenije - jedne od drugih. Čuvajmo ZAJEDNO. Neprijatelj želi da nam pokrade pobedu, radost služenja i zajedništva. 

Slika uspeha naše crkve je slika gde radimo ZAJEDNO. Slika gde prevazilazimo naše razlike, gde radije pretrpimo štetu da bi neko imao mesta. To nije slika profesionalaca, to je slika porodice. A u porodici ljudi greše, i nisu jednako talentovani, ali svi imaju mesto. 

PROROČKA SLIKA

Početkom 2021., prilikom tadašnje analize, proročki tim je imao više slika koje su nam poslale. Jedna od slika je bila rasta u tri faze. Značajna mi je poslednja faza, pa prenosim te reči, jer oslikavaju ovo o čemu pišem:

I na kraju tu je faza utakmice koja započinje i predstoji momenat u kom vodeći tim, naši timovi, spremni takmičari, dobijaju priliku da zajedno postignu veliki rezultat za Božije kraljevstvo. Ovo je slika crkve kojoj je data prilika da kroz uvežbanost, usklađenost uloga i službi, prepoznavanje koji je čiji deo u izgradnji crkve i njenog napretka, odigra dobru utakmicu i postigne ciljeve ka kojima ih Bog usmerava u ovoj godini.

Za one koji su uključeni u ovu fazu važno je da se ne osvrću nazad, ne odstupaju od započetog, ne oklevaju, već prepoznaju šanse i prilike da odreaguju na ono na šta ih Duh Sveti podstiče da urade. U ovoj fazi nije više vreme za ‘’dečije bolesti’’ i povlačenja.

Važno je graditi poverenje, naučiti se saradnji bez obzira na različitost službi ili tipova ličnosti, tražiti širu sliku, biti spreman ići do kraja bez obzira na sitne prepreke. Prilika je da se ulaže u jedinstvo za šta predstoji i nagrada. Biće prilike da širimo evanđelje, utičemo na poslovne ljude iz sveta, ljude na vlasti... Možemo postići puno toga zajedno u ovoj godini, dobićemo poziv i milost za to. Posmatraće nas i drugi..., budimo spremni, učinimo svoj deo, budimo primer.

‘’Jer, potrebna vam je istrajnost da izvršite Božiju volju I primimite ono što je obećao’’. Jevrejima 10:36

Beređi Dušan Bera 

Da li ste gledali poslednju epozodu Teologije uz jutarnju kafu? Nataša V. je pripremila odlično izlaganje o ispunjenim proročanstvima vezanim za Hristovo rođenje. 

Pismo pastora na početku 2024.

Draga crkvo, braćo i sestre, neka vas Bog blagoslovi u ovoj 2024. godini od rođenja Gospoda Isusa Hrista, Spasitelja i Boga našeg. Kao i svake godine pišem pismo sa željom da procenim smer u koji nas Bog poziva. Ove godine me je zaokupila priča o kralju Asi.

Ko je kralj Asa? 

Kralj Asa, praunuk velikog Solomona, i čukununuk Davidov. Kraljevao je Judom, Severnim carstvom. 

1. Kad se Avija upokojio sa svojim precima, sahranili su ga u Davidovom gradu. Njegov sin Asa se zacario umesto njega, a u njegovo je vreme u zemlji deset godina vladao mir. II Dnevnika 14

 Asa je bio reformator, revnostan u tom delu. Posvetio se tome da iz Jude iskoreni idolopoklonostvo. Uništavao je idole koji su podignuti prethodnim vekovima, nešto što ni David, a ni Solomon nisu činili. Opisano je da ni rođenoj majci nije progledao kroz prste. 

16 Takođe, Asa je svoju majku Mahu uklonio s položaja carice majke, jer je načinila odvratne Aštartine stupove. II Dnevnika 15

Upoznaj viziju PHZ Crkve

Vizija je san o budućnosti koji proizvodi strast kod onih koji su deo te vizije. Vizija je gorivo koje nas vuče napred, budi želju da se unesu promene u svet oko nas. 

Vizija Protestantske Hrišćanske zajednice u Novom Sadu glasi:

Kao Crkva Novog Sada sanjamo da vidimo nas grad transformisan pod uticajem Duha Svetog i pretvaramo san u akciju gradeći savremenu crkvu u kojoj su svi dobrodošli; u kojoj vlada atmosfera ljubavi i nade, slavljenja i molitve, učeništva i akcije; koja značajno doprinosi dosezanju 10 procenata novosađana za Hrista.

Izjava vizije nas dalje vodi do pitanja kako crkva zapravo treba da izgleda?

Obredi crkve -Protestantska hrišćanska zajednica

Ovaj tekst je deo serije nazvane Dokumenti crkve PHZ. Cilj mi je da vernici crkve budu upoznati sa različitim principima kako crkva funkcioniše. Ovaj konkretni dokument definiše uloge u obredima crkve.

Na osnovu objave Svetog pisma definiše ovlašćenja službenika crkve u različitim obredima na sledeći način:

1.    Molitva za bolesne

Na osnovu Svetog pisma verujemo u isceljenje i u moć molitve za bolesne. Svaki vernik može da se moli za bolesne, svaki vernik može da zastupa bolesne, i validna je njihova molitva (sa polaganjem ruku ili ne). 

Na službama crkve, molitveni zastupnici su samo oni koji su prepoznati od strane crkve (i potvrđeni od strane starešina) za ovu službu, bez obzira na njihov položaj u crkvi.

Molitva za bolesne, zasnovana na tekstu iz Jakovljeve 5:14-15, koju prati pomazanje uljem, vrše samo starešine, kako je i zapisano u tekstu Svetog pisma. Moguće je da pomazanje izvrši starešina, a da se za bolesne mole ostali članovi crkve.

Evangelizacija i učeništvo - primena Endželove skale - vrednosti PHZ

Jedne od poslednjih reči našeg Gospoda Isusa Hrista su zapisane u Evanđelju po Mateju 28:19-20: "Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Učite ih da drže sve što sam vam zapovedio. Evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.“ 

Savremena crkva taj zadatak deli na evangelizaciju i učeništvo. Smatram lično, da je ta podela pogrešna, i da unosi mnogo zabune u crkvu, jer dolazi do prenaglašavanja jednog ili drugog. Ljudska bića su u procesu rasta, što se tiče vere, gde putuju od nepoznavanja Hrista ka dubokom odnosu sa Hristom. Međutim za potrebe ovog dokumenta prihvatamo tu podelu.

Dokument pred vama jesu način razmišljanja PHZ crkve o ta dva zadatka. Osnova je Endželova skala, dijagram razvijen od američkog teologa, koji je definisao kroz tu skalu da se ljudi nalaze na različitom rastojanju u odnosu na poznanja Hrista, polazeći od toga da su potpuno nezainteresovani na -10, a oni koji donose odluku vere na O. Modifikacija je u tome što smo izmenili skalu od 0 do +10, govoreći o etapama duhovnog rasta. 

Evangelizacija:

Evangelizacija je u crkvenoj terminologiji komunikacija evanđelja osobi koja nema spasonosnu veru u Hristovo delo. Mi kao crkva verujemo sledeće:

1. Verujemo da se ljudi nalaze na različitom odstojanju od Boga (to prikazuje Engelova skala). Evangelizacija predstavlja svako nastojanje u pomeranju ljudi na putu ka prihvatanju Hrista.

2. Ne postoji šablon u dovođenju ljudi do spoznaje nego se put za svakoga razlikuje. Shodno tome mi organizujemo različite vrste aktivnosti i metoda da bi dosegnuli ljude na tom putu.

3. Da bi bili efikasni mi moramo biti kreativni i razmišljati o tome gde se nalaze ljudi. Uvek polazimo od njih a ne od našeg mišljenja o njihovim interesovanjima. Zauzimamo stav akcije.

4. U našem svedočenju mi ne sudimo ljudima u vezi njihovog ponašanja, verovanja, običaja. Promena života dolazi posle obraćenja i delo je Duha Svetog. Na prvom mestu mi prihvatamo ljude pre njihove odluke – pripadanje pre prihvatanja!

5. Krajnji cilj je da svaka osoba može da donese odluku posle detaljnog objašnjenja evanđelja. Neće svaka osoba to i učiniti, no odluka je na njoj.

6. Kao crkva mi želimo da dosegnemo ljude iz sveta, a ne članove drugih crkava. Izvor rasta ne mogu biti druge crkve. Na taj način raste samo naša crkva, no kraljevstvo ne napreduje. 

Učeništvo 

Pod terminom učeništvo prepoznajemo korake rasta osobe koja je poverovala. 

1. Ljudima je potrebna pomoć u duhovnom rastu od samog početka, kao i tokom duhovnog rasta. Zadatak crkve je da im omogući uslove (aktivnosti i metode) i klimu za rast (očekivanje, podsticanje, vrednovanje)

2. Za rast nije dovoljno samo učeništvo nego i rad na slobodi. Učeništvo i dušebrižništvo moraju ići ruku pod ruku.

3. Ljudi se nalaze na različitim tačkama u svom putovanju. Za svaku tačku potrebni su drugačiji uslovi rasta. Za meru rasta koristimo Engelovu skalu.

4. Ljudi napreduju različitim tempom u svom duhovnom rastu i ne postoji šablon.

5. Krajnji cilj duhovnog rasta jeste plodonosan život. Pod plodonosnim životom podrazumevamo: služenje kroz darove Duha, hrišćanski život integriteta, Duhom ispunjen život, život razvoja slobode.

6. Da bi razvoj učenika mogao da se uspostavi prioritet mora biti razvoj novih vođa. U suprotnom ćemo robovati hitnim zadatcima.

Beređi Dušan Bera 

Vrednosti i vodilje crkvenih timova - kako komunicirati u timu?

Šta su vrednosti crkvenih timova? Ideja iza ovog dokumenta je da definiše naš pristup komunikaciji u crkvi, ne kao pravila, nego kao vodilja, šta je ispravno a šta pogrešno. U našoj komunikaciji ne smeju da nas vode naši stavovi, ili savremena literatura, nego Sveto pismo. 

Bazirano na tekstu Reči Božije, izrečene od Apostola Petra:

¹Starešine među vama molim ja, koji sam i sam starešina i svedok Hristovih stradanja i učesnik u slavi koja će se otkriti, ²napasajte stado Božije koje je kod vas i nadgledajte ga ne prisilno, nego dragovoljno, kako Bog hoće, ne iz želje za sramnim dobitkom, nego u predanosti, ³i ne kao gospodari nad onima koji su vam dodeljeni, nego budite primer stadu. ⁴I kad se pojavi arhipastir, primićete slavni venac koji ne vene. 1. Petrova 5:1-4

Mi donosimo sledeće vrednosti kao vodilje u našoj komunikaciji: 

Vrednosti crkvenih timova:

Stepenice služenja - koraci uključenja u službe Protestantske Hrišćanske zajednice

Stepenice služenja su dokument koji predstavljaja smernice za uključivanje novih ljudi u službe PHZ-a. Jedna od ključnih vrednosti naše crkve je da "Mi zajedno pretvaramo san u stvarno". Sa druge strane, na osnovu Svetog pisma, vidimo da je crkva nazvana Telo Hristovo, u kojem svaka osoba ima svoje mesto. O tome više možete saznati u sledećem tekstu - LINK.

Kada pričamo o službama naše crkve, njih ima puno. Da nabrojim neke: tim za slavljenje, tehnički tim, internet, rad sa decom, sa tinejdžerima, Royal Rangeri, Ruka za druga (beskućnici), Centar "Duga" (zavisnici)... Svaka služba ima svoja pravila uključivanja i darova koji su im potrebni i nivoa duhovne zrelosti koji je potreban za aktivno uključenje u službu, ali postoje i univerzalna pravila koja su oslikana kroz Stepenice služenja. 

Od nove osobe, koja želi da se uključi u neku službu se očekuje sledeće: 

1. Da završi Praktično hrišćanstvo, Alfu ili neki drugi vid predavanja koji prikazuje osnovne istine vere; 
2. Život u skladu sa Reči Božijom; 
3. Spremnost na rast i poslušnost vođama; 
4. Pohađanje kursa: „Moje mesto u crkvi!“

Prikaz Stepenica služenja 

Stepenice služenja

Stepenice služenja su osmišljene kao koraci kroz koje osoba prolazi dok se uključuje u službe naše crkve. Svaka osoba može da se uključi u svaku službu, prateći stepenice služenja (što ne znači da će i dovršiti ciklus, jer to zavisi od darova i poziva - pogledaj LINK).

Kako pokrenuti promene?

Promene su neophodan faktor rasta svake organizacije. Ako organizacija, crkva, služba, ne prolazi kroz promene, ona ostaje zaglavljena u prošlosti, ne prilagođava se promenama u društvu i postaje neznačajna. 

Možemo reći da svaka organizacija prolazi kroz krivu rasta, gde ako gledamo rast u funkciji vremena, postoji period kada organizacija, projekat, crkva, raste, dostiže vrhunac, pa stagnaciju, i onda dolazi do opadanja. To može da se prikaže sledećim dijagramom. 

Pitanje koje se postavlja da li je ovakva kriva rasta neminovna? Odgovor je: neminovna je ako nema promena. Promene dovode do nastavka rasta organizacije ili projekta. 

Sledeće pitanje je kada promena treba da se dogodi? U teoriji o vođstvu, smatra se da promena treba da se desi kada je organizacija na vrhuncu rasta, kada sve funkcioniše, i energija je velika. Kada energija krene da opada, jako je teško pokrenuti i organizaciju. To možemo prikazati sledećim dijagramom. 

Poenta cele priče jeste da su promene neophodne i dobre, pitanje je kako da unesemo promenu za koju uočimo potrebu? Za to u našoj crkvi služi sledeći šablon. U sledećem periodu planiram da objavljujem jedan po jedan dokument crkve, značajan za naše funkcionisanje, a ovaj je prvi u tom nizu. 

Šablon pokretanja promene

Kada uočimo neku oblast u kojoj je potrebno uvesti promenu, ili smatramo da nešto treba popraviti, pre nego što pokrenemo pitanje, trebamo odgovoriti na sledeća pitanja. Na taj način dolazimo do efikasnosti, a i mnogo lakše ćemo rešavati probleme. Svaki član crkve može da predlaže stvari za dobrobiti cele crkve, ali mora postojati određeni princip kako se to konstruktivno radi.

1. Šta je konkretni problem? - Izrazite ga jasno, ne uopšteno

Dolaženje do odgovora treba biti propraćeno molitvom a ne izraz trenutnog mišljenja ili frustracije. Tek posle premišljanja, o odgovorenog pitanja, kada smo definisali i jasno uočili problem ili oblast rasta, krećemo na sledeće pitanje.

2. Šta konkretno predlažete kao rešenje za uočen problem?

Mora postojati barem neki nacrt rešenja ili pokušaj nalaženja rešenja. Iznošenje problema, bez razmišljanja o rešenju, se naziva samo žaljenjem ili gunđanjem. Konstruktivni pristup daje pozitivni ton za rešenje. 

3. Da li ste razmotrili sve okolnosti?

Neophodno je razmotriti sledeća pitanja, jer samo kada sagledamo situaciju mi smo i konstruktivni u predlogu. 

1. Da li je to sada moguće ostvariti?
2. Da li dovoljno znam o ovoj temi? Sve činjenice? Da li sam dovoljno vremena uložila/lo u proučavanje te teme?
3. Ko će to uraditi? Da li postoje ljudi koji to mogu sprovesti? Kako pronaći ljude za tu konkretnu promenu?
4. Da li će neko biti povređen zbog promene? Šta predlažete da se uradi da se spreči da nepotrebno nekoga povredimo? 
5. Da li su potrebna neke sredstva, koliko i odakle?
6. Da li se time ugrožava neka već postojeća služba? Kako rešiti konflikt interesa? 
7. Da li se to poklapa sa vizijom, misijom i vrednostima naša crkve? 

4. Šta je rešenje koje predlažete za buduću etapu rasta?

Konkretno, jasno, planski dođite sa predlogom kod odgovorne osobe. Posavetujte se, u pozitivnom duhu, kako rešiti neko problem. 

Postavite sebi pitanje - da li je to moja odgovornost? Da li Bog mene poziva da nešto uradim? I da li je ovo pravo vreme? 

I konačno, da li ste spremni da vam kažu da to neće biti ostvareno? Da saslušate razloge? Odgovor na ovo pitanje će puno reći o našim motivima... 

Beređi Dušan Bera 

Ko je zapravo tu jeretik?

Jeres (grč. haíresis [haíresis], od hairéomai [hairéomai] — „izabrati“) ili krivoverje u hrišćanstvu, a posebno u katoličkoj i pravoslavnoj crkvi, označava sva mišljenja o verskim dogmama, koja se razlikuju od zvaničnog učenja crkve. U širem značenju, jeres je učenje u filozofiji, politici ili nauci, koje se razlikuje od onog koje je opšte prihvaćeno kao autoritet. Lična mišljenja o hrišćanskim dogmama, a posebno o Isusu Hristu, se nazivaju „hristološke jeresi“. Broj gledišta koja su tokom istorije odlikovana kao jeretička je popriličan. Jeretika, čoveka koji o verskim pitanjima drukčije misli, vekovima je osuđivala zvanična crkva. ... Već se i sama optužba za jeres u istoriji crkve pokazala kao užasno oružje, kojim je svaki neugodan protivnik mogao da bude uništen. Crkva nikada imala blagonaklon stav prema slobodi izbora u pitanjima vere. Tertulijan ističe da izbor ne valja jer uništava jedinstvo grupe. Jeretik je onaj koji bira. Vernici ne smeju postavljati pitanja jer „pitanja čine ljude jereticima“. 

Preuzeo sam prethodni citat iz Vikipedije. Jeres, Jeretik, Heretik, Hereza, ta strašna reč. U mom umu povezana sa drugom, još strašnijom rečju "lažni učitelj". 

Opasna je to reč "lažni učitelj". Lako se kači na ljude, teško se skida. Govorim o situaciji kada se zbog teoloških neslaganja, npr. oko pitanja crkvenog uređenja, ili pogleda na duhovne darove, vernicima sa kojima se ne slažemo zakačimo takvu "titulu". 

Smatram da oni koji kače titule "lažnim učiteljima", često baš jesu primer jeretika. To je i razlog mog pisanja.