10. decembar 2008. - Tog dana, prvi momak, moj imenjak Dušan, ušao u kuću Centra Duga (nije se tada još tako zvao, prosto smo otvorili prostorije koje su do tada bile gostinjske sobe crkve). Bio je heroinski zavisnik. Ubrzo posle toga ušao je još jedan, zavisnik od alkohola i heroina.
Tim Duge je činio Pastor Daniel, Verica, Mirko, Nenad, Sloba (koji je prešao da živi u centar) i ja. Pre tog događaja, proces pripreme je trajao dugo, sastajali se sa prijateljima iz drugih centara, pričali, molili se, na kraju odvažili i počeo je Centar Duga. To nije bio naš prvi susret i rad sa zavisnicima, ali jeste da iskorak da uradimo nešto više od slanja zavisnika u druge centre.
Rekli smo tada - naš maksimalni kapacitet će biti sedam ljudi, idealno pet. Kada je došao osmi, primili smo ga, pa devetog, desetog... bilo je i po trideset momaka u centru. Jedna kuća, pa onda još jedna kuća u Temerinu. Blagoslovljena avantura vere.
Rehab je služba koja mi je donela puno radosti, ali i najveće povrede. Puno puta zažalio što sam deo te avanture, puno puta zahvalan Bogu što sam deo nečeg tako bitnog, promene života odbačenih. Ove nedelje, dok razmišljam o tom jubileju, analiziram i moj bol, ali i radost.
Šta me je bolelo?
Šta me je bolelo? Mnogo toga, ali da nabrojim nešto, i to redom:
1. Pad momka
Najveća bol jeste pad momka - povratak u drogu ili alkohol. Koliko god mi želeli da nema recidiva, povratka u zavisnost, on se dešava. Neko uspe iz prvog, neko iz drugog pokušaja, neki nikad nisu uspeli. Tešimo se, živeli su barem to vreme u centru život dostojan čoveka.
Neuspeh u ovakvom radu često znači zatvor, često znači i kraj života. Zavisnost od supstance odnosi živote. Najteže je stojati kod groba onog koji nije uspeo.
Razlozi neuspeha? Posle toliko vremena, i dalje ne mogu da procenim potpuno tačno. Neko izgleda da je pobedio a nije. Drugi mi izgleda tunjavo, a pobednik je.
Iznenadi me pad, iznenadi me nekad i uspeh. Bol pada jeste deo ovog rada. Ne može to nositi onaj koji nije pozvan. Zato i opominjem one, koji pitaju kako voditi centar - ne idi u tom smeru ako nisi pozvan od Boga na tako nešto - nećeš izdržati.
2. Izneverena očekivanja, dogovori i konflikti
Izneverena očekivanja? Puno puta. U prethodnoj tačci, govorio sam o padu kao povratku u zavisnost. Međutim, pad vidim i kada neko nije učenik Isusa Hrista. Možda se ne drogiraju, ne napijaju, ali ne slede put Onoga koji ih je spasao. Žive isprazan život umesto život pobede. Ne postoji uticaj na druge ljude, nego sebično životarenje za sebe i svoje interese.
Takođe, mnogi planovi su propali, pojedini snovi su se ugasili. Teško mi je da vidim to groblje snova. Kućne grupe koje smo planirali, uzalud školovali pojedine, nove kuće za rehab o kojima smo sanjali... groblje snova.
Tu su i reči onih koji su nas nekada hvalili, govorili koliko im je značajno to što im pomažemo, da smo ih skinuli sa vešala, a onda posle par meseci, godinu dana, zbog nekog minornog događaja, razočarenja, sve je palo u vodu - i ne samo to nego postanu neprijatelji. Odjednom više nisi prijatelj i brat, nego si đubre, neko koga koriste i kradu od njega, protiv koga spletkare i koga ogovaraju.
3. Ja, taj "JA"
Slušao sam ovih dana podkast, pastor Kreg Grošel, na temu bola u službi. Podelio je bol onih koji služe ljudima u dve grupe - bol koji dolazi zbog postupka drugih i bol za koji i sam kriv. Ovde pišem o mojoj krivici.
Povredio sam ljude. Nisam imao strpljenja. Izgubio sam kontrolu. Rekao sam reči koje nisam smeo da kažem. Nisam sačuvao poverenu informaciju. Nisam obratio pažnju na nečiju bol. Nisam bio tu za prijatelja kada sam trebao. Slušao sam ogovaranja i ogovarao. Grešio sam. Bole me moje greške.
Nisam reagovao na nečije loše postupke na vreme, pustio sam da povređuju druge radi "mira u kući". Gledao sam ljude koji su bili "osoblje", a znao sam da je to pogrešno, opravdavajući da će se možda promeniti. Bole me te greške.
A tu je i moj ponos, moje "JA", potreba da budem u pravu, da budem "neko". Nisam uvek radio ispravnog motiva, nekada sam delovao iz sebičnosti, ponosa, oholosti. Bole me moje greške.
Šta me je radovalo?
Tugu smenjuje radost. Radost smenjuje tugu. Šta me je radovalo?
1. Momci koji su dobro
Najveća radost je gledati momke koji su dobro. Neki 2, 3, 10, 12 godina. Sredili su svoj život, porodični ljudi, Božije sluge, očevi. Droga, kriminal, je samo daleka prošlost. Dobro im je, i ne vraćaju se nazad u pakao zavisnosti.
Pismo majke koje smo primili govori o tome: "U decembru 2019 godine, konačno smo prihvatili činjenicu da više ne vladamo situacijom i da
nikakvog uticaja na dalji tok događaja više nemamo. Kao lišće na vetru, nošeni smo strahom,
neizvešnošću i beznađem, bez ikakvog uporišta.
Bila nam je potrebna promena iz korena, nešto
što bi stabilizovalo i ozdravilo celu porodicu a najviše njenog najmlađeg člana. Zaokret koji bi
doneo čudo.
Da li tako nešto uopšte postoji?
Potpuno slomljeni i potučeni tragali smo za načinom ozdravljenja. Zavisnost, teško se prihvata i
još teže joj se gleda u oči. Pogađa tamo gde ste najosetljiviji, gde najviše boli, razara porodicu i
uništava ono najdragocenije u životu. Kidamo duše svoje, mučeći se i plačući kako da se
uhvatimo u koštac sa njom? Slučajno, otkrila sam rehabilitacioni centar Duga. Rehabilitacija, to
nam je bilo potrebno. Kako će to sve izgledati? Nikakvu predstavu nismo imali o tome.
Ali
pomoću nečega, sve će se promeniti. Pomislila sam, Bože, Bože kako će se sve to desiti? Upravo
tu je ležao odgovor. Zakoračivši u nepoznato, ustvari smo prihvatili poziv koji je bio od Boga našeg Oca.
Tada smo vas upoznali, ljude koji su nas tako sjajno prihvatili. Potpuno ste razumeli naš problem
i nesebično ponudili svoju pomoć.
Otkrivali smo jedan novi svet, nepoznat i nejasan.
Zahvaljujući Rehabilitacionom centru Duga i Protestantskoj Hrišćanskoj Zajednici naučili smo i
dobili mnogo toga. Naučili smo da upoznavanjem i prizivanjem Hrista u svoj život postajemo
Božija deca. Da dubina njegove ljubavi zaceljuje sve rane i daje snagu za novi početak. U našim
srcima je otkrivena spasonosna ljubav prema Hristu koja menja sve iz korena i donosi nove
postavke života i ozdravljenja, za svakog člana porodice posebno."
2. Zajednička borba i lepi momenti zajedničkog rada
Verujem u promenu. Verujem u borbu. Volim da radim zajedno sa drugima, da zajedno menjamo svet. Sanjao sam kao dete o tome. Možda dečiji romantizam, ali smatram takav život vrednim življenja. To mi više vredi od bilo koje nagrade.
Rehab je zajednička borba. Ali rehab je i putovanja, i izleti, i timski sastanci, i proslave. Kampovali smo na Dunavu, Vajskoj, kupali se u Uni, putovali u Bosnu, Albaniju, Portugal... Puno uspomena. Jer treba naučiti i da je život lep.
Često se setim jedne izjave sa samog početka rehaba. Jana, ustao jedno jutro, i posle 15 godina čuo da ptice cvrkuću. 15 godina mu je heroin i alkohol zatvarao uši. Ili šetnja sa Lazarem, kroz Frušku goru, i reči "Ja to nikada nisam radio, tako je lepo."
3. Narod koji volim
Čudno je to reći, ali zavisnici su ljudi koje volim, moj narod. Možda zbog slične prošlosti? Volim da provodim vreme sa momcima na rehabu, ali i onima koji su završili rehab. Blagoslov su mi susreti sa njima, konferencije.
Pisao sam o jednoj konferenciji u tekstu: Gosn policajac, ništa se ti ne pitaš. (klikni link).
4. Lekcije poniznosti
Pevamo nekada pesmu: "Kroz sve to, kroz sve to, naučih da se uzdam u Boga". Padovi, sukobi ega, moje greške, učile su me bitne lekcije, lomile moju oholost. Da toga nije bilo, ostao bi isti, ne bi se menjao. I kad boli, dobro je, znači da rastem.
Ne volim moje padove i greške. Ali moj Bog sve izvodi na dobro. Čak i moje padove i greške. Žalim zbog njih, ali ih i smatram dragocenim.
Više o Rehabu možete saznati na linku - https://rehabcentarduga.com/
Beređi Dušan Bera
Emisija koji vodim zove se Teologija uz jutarnju kafu. Možete se pretplatiti na kanal Protestantske hrišćanske zajednice.
Hvala puno na iskrenosti... Važno za čuti. Važno za nastaviti raditi. Božji blagoslov svima!
ОдговориИзбришиHvala. Idemo dalje.
Избриши