Poslednja misao jednog oca: Zašto su u Šumaricama pisali: „Čuvaj decu“

Šumarice. Mesto užasnog zločina. Tokom posete Kragujevcu poveo sam grupu mladih da vide spomenik i da razgovaramo o vrednosti ljudskog života. Koliko vrednujemo nas? Da li stavljamo druge ispred sebe?

„Sto za jednoga, pedeset za jednog ranjenog.“ Toliko su fašisti vrednovali ljudski život Srba i Slovena u Drugom svetskom ratu. Kao odmazdu za deset ubijenih i dvadeset šest ranjenih nemačkih vojnika, 21. oktobra 1941. godine streljano je oko tri hiljade nedužnih ljudi, od staraca do đaka.

Više puta sam posetio ovo tragično mesto. Svaki put muzej je bio zatvoren. Ovoga puta nije. Strašno je bilo čitati imena streljanih, razmišljati o tragediji i gledati Lubardine potresne slike. A onda sam počeo da čitam oproštajne poruke streljanih. Za mene su takve poruke često najpotresniji deo posete mestima stradanja. Nekada su urezane u zidu, npr logor Crveni krst u Nišu. Kao kapsule zamrznute u vremenu, poslednje misli sačuvane za one koji će ih čitati mnogo godina kasnije.

Oproštajne poruke u Šumaricama

„Lebac sutra nemojte poslati“, napisao je neki praktični domaćin pred streljanje u Šumaricama. Toliko balkanska, domaćinska poruka. Završava mu se život, ali lebac treba prištedeti za porodicu, nema smisla da se rasipa na njega.

Ima i drugih: „Nemojte me zaboraviti“, „Zapalite mi sveću“… Nekoliko reči, a u njima kraj jednog života.

A onda sam počeo da primećujem nešto drugo. Iznova i iznova pojavljivale su se poruke o deci. „Čuvajte decu.“ „Brinite o deci.“

• "Daro, čucaj decu ljubi (ih) mesto mene Tvog muž Draga Ljubi te i grli i decu Miodraga i Branu" Dragutin Avramović, 32 godine. 
• "Zbogom Mico ja danas pogibo Zbogom srce Poslednja mi misao na tebe Budi sretna sine i bez mene Zbogom Radisav" Radisav Simič, 27 godina. 
• "Draga ženo Vuko Čuvaj decu i lepo upravljaj. Da ti je Bogom prosto i tebi i Deci Vaspitaj kako znaš Zbogom" Dragan Petrović, 31 godina 
• "Udaj Milanku i daj moj deo očevine Deco moja nezaboravite oca Gligorija Čuvate Micu nezaboravite oca Sad Momčilo povedi račun i ti Bato Vaš ostaje sin (i) otac Gligorije streljan sam na Pravdi Boga evo ti šest dinara i Milka je donela 10. 100 din. Milka ne zaboravi Tvog Večnog gruga Draga majko čuvaj mi siročiće" Gligorije Đorđević, 32 godine 
• "Draga Rado čuvaj decu i s Bogom pali mi sveću" Radomir Erić, 41 godina
• "Ženo molim te vodi Račun decu nemoj da napustiš uzdravlje i zbogom" Dragoljub Mladenović, 29 godina

Zašto "Čuvaj decu"? 

Prekucao sam poruke kako su napisane, sa fotografija koje sam napravi bez neke selekcije. Čuvaj decu. Vodi računa o deci. Zašto toliki naglasak na deci? Pokušao sam da pratim taj trag. 

Pokušao sam da taj motiv, brige oca za potomstvo pronađem u narodnim pesmama, posebno Kosovskom ciklusu, i nisam našao. Majke plaču za decom (Hasanaginica), ali ne muškarci. U epskoj poeziji muškarac više govori o časti i rodu. 

Nisam imao vremena da, pišući ovaj tekst, pogledam srpsku književnost vezanu za period početka dvadesetog veka. Pretraživao sam internet ali ništa korisno, možda vi znate nešto?

Zašto je onda "čuvaj decu" toliko dominantno u Šumaricama?

Nadživeti sebe?

Naišao sam na interesantnu studiju Erika Eriksona. Govorio je o nečemu što je nazvao generativnost: dubokoj ljudskoj potrebi da ostavimo nešto što će nas nadživeti. To nisu samo deca u biološkom smislu, nego i vrednosti, ljubav, ljudi koje oblikujemo i život koji nastavlja da raste posle nas. 

Možda zato u poslednjim porukama gotovo da nema: „sačuvajte novac“, „čuvajte imanje“ ili „nastavite posao“. Kada čovek stoji pred krajem, ostaju ljudi. Ostaju oni koje voli. Ostaju deca. Možda baš zato toliko puta čitamo: „Čuvajte decu.“ Kao da u tim poslednjim trenucima ljudi više ne pokušavaju da sačuvaju sebe, nego ono što smatraju svojim najdubljim produžetkom. Život koji se nastavlja kroz druge. 

Ovo i dalje ne objašnjava motiv u Šumaricama.

Kolektivna trauma iz I Svetskog rata? 

Palo mi je na pamet još nešto. Moguće je da su mnogi od stradalih i sami bili ratni siročići.  Pre početka Prvog svetskog rata, Kraljevina Srbija imala je približno 4,5 miliona stanovnika. Procene ukupnih gubitaka u I Svetskom ratu kreću se oko 1,1–1,25 miliona ljudi, što je predstavljalo približno 28% celokupnog stanovništva zemlje. Još potresniji je podatak da su među njima posebno stradali muškarci: istorijske procene govore da je Srbija izgubila oko 58–62% odraslog muškog stanovništva. To znači da je više od polovine generacije očeva, sinova i muževa nestalo u svega nekoliko godina.  Čitava sela ostala su bez muškaraca, hiljade porodica bez očeva. 

Možda nikada neću saznati zašto se ova tema toliko ponavlja u porukama iz Šumarica. Razmišljam o sledećem: Srbija je samo jednu generaciju ranije izgubila više od polovine odraslih muškaraca u Prvom svetskom ratu. Iza tih brojeva ostala su sela bez očeva i deca bez roditelja. Možda zato reči „Čuvajte decu“ nisu bile samo porodična molba. Možda su bile sećanje jednog naroda, muškaraca koji su odrastali kao siročad, i koji su oko sebe gledali siročad (u vreme I Svetskog rata su bili dečaci)?

Kolektivna trauma užasa koji traje

Poruke o kojima pišem su mi bile potresne. Danas su istorija, bol porodice je ostao prošlost. Deca su odrasla, danas imaju i praunučiće. Zašto su meni bolne, a ne informativne? Verovatno zato što mogu da zamislim to iskustvo u mom životu? Zato što je užas rata i dalje realnost? 

I zato što me užas Šumarica suočava sa čudovištem koji je čovek. U nedelju sam u propovedi, posle povratka, spomenuo citat od Džon Stota, koji oslikava užasnost ljudskog stanja:

„Ja sam Džekil i Hajd, dete konfuzije, posedujem dostojanstvo, pošto sam stvoren po Božijoj slici, i izopačenost, pošto sam pao i pobunjen. Ja sam i plemenit i prost, divan i ružan, dobar i loš, ispravan i uvrnut, Slika Božija i đavolov rob... Navešću neke paradokse čovečanstva. Mi smo ujedno sposobni i za dostojanstvenu plemenitost i životinjsku surovost. Jednog momenta se ponašamo kao Bog, na čiju Sliku smo stvoreni, a u drugom momentu kao zveri od kojih bi trebalo da smo različiti.“

U Šumaricama sam video dve slike čoveka. Jednu koja strelja decu. I drugu koja u poslednjim minutima života misli na svoju. Možda se užas ljudskog stanja nalazi upravo između te dve slike. 

Beređi Dušan Bera 

 

Bećova crkva na putu za Prištinu (Merdare) - zašto nije završena 100 godina?

Kada se krene iz Kuršumlije prema Merdaru i dalje prema Prištini, sa leve strane magistralnog puta, u ataru sela Degrmen, stoji jedna nedovršena crkva. Više puta sam prolazio pored ove crkve, mislio sam da je vizantijska bazilika, zbog cigala i boje, ali do juče nisam stajao da vidim o čemu se radi. I priča o crkvi postade trag koji sledim.

Na putu nazad iz Albanije stali smo da obiđemo manastir Gračanicu i Gazimestan. Na vrhu spomenika na Gazimestanu slušao sam učiteljicu kako „pumpa“ đake pričom o mitu boja na Kosovom polju, što je posebna priča. Obojilo mi je osećanja tugom koja je rasla dok sam vozio dalje kroz Podujevo, okićeno zastavama koje nama iz Srbije grče želudac, pa užasni prelaz Merdare (hrpe smeća na našoj strani su sramotne), i odlučio sam da stanem da vidim vizantijsku baziliku. Možda mi skrene pažnju... 

Kako povlačenje pretvoriti u pobedu - Tragom Kolubarske bitke

Prošli vikend sam pešačio po Rajcu i Suvoboru. To su planinski vrhovi u zapadnoj Srbiji na kojima se odvijala Kolubarska bitka, ili Suvoborska, kako se ponekad naziva. Dočekali su nas pravi zimski uslovi. Iako se sneg uglavnom otopio, na Rajcu je duvao ledeni vetar koji je brzo promenio naše planove za hajk.

Originalna ideja bila je da pešačimo stazu od planinarskog doma na Rajcu do vrha Suvobora, oko osam kilometara u jednom pravcu. Međutim, hladnoća i vetar su nas brzo ubedili da bi takvo šmucanje bilo čista patnja. 

Postojala je i alternativa da uđemo u šumu i pokušamo šumskom stazom, ali ta ideja je propala jer nismo uspeli da pronađemo ulaz, a zbog hladnoće nismo imali strpljenja da ga dugo tražimo. Na kraju smo odlučili da otpešačimo samo do vrha Rajca, nekih kilometar, a ostatak dana da provedemo u kraćim pešačenjima od lokacija do kojih smo dolazili kombijem.

Ta hladnoća me je podsetila na patnju vojske koja se borila na tim uzvišenjima u decembru 1914. godine, tokom čuvene Kolubarske bitke. Tokom šetnje prošli smo pored dva spomenika, jednog na Rajcu posvećenog borbi 1300 kaplara i drugog na Suvoboru. Zato je ovonedeljni trag priča o bici na Kolubari i Suvoboru, ali i početak mog šmucanja tragovima Kolubarske bitke.

Rajac, subota 18.1.2026.

Kolubarska (Suvoborska) bitka - Prvi svetski rat

Kolubarska bitka vođena je krajem 1914. godine, od 16. novembra do 15. decembra, i predstavlja jednu od najznačajnijih i najslavnijih pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Nakon teških borbi i velikih gubitaka tokom austrougarskih ofanziva u toku jeseni, srpska vojska se našla u izuzetno teškoj situaciji. Bila je iscrpljena, brojčano slabija i sa ozbiljnim nedostatkom municije i opreme. Austrougarska vojska imala je oko 450.000 vojnika, dok je srpska raspolagala sa oko 270.000.

Mala zimska liturgija: zašto hranimo ptice?

Zima je vreme kada se orah ispod mog prozora pretvori u malu pozornicu. Dešava se nešto spektakularno - dovoljno je okačiti hranilicu i malo zastati. Za dan ili dva počinje predstava. Nema reči, više je kao balet, ali pun različitih poruka, a svaka od njih otkriva posebnu ličnost. 

Hranjenje ptica je i ovonedeljni trag. Uživam ovih dana hraneći ptice. Pao je sneg, i idealno je vreme.  

Velike senice dolaze kao lopovi. Nikada u jatu. Uvek pojedinačno, sa raznih strana. Slete, zgrabe zrno suncokreta i odmah odlete. Ne jedu na hranilici. Odu na sigurnu granu, okrenu leđa svima i tamo, u tišini, obave posao. Brzo, efikasno, bez zadržavanja.

Zelentarka na suncu 

Plavoglava senica je slična, ali ima jasne preference. Nju zanima slanina. Valjda zato što je mala, pa joj treba više energije. Zato uvek okačim par komada slanine, i onaj beli deo. Vise naglavačke, ljuljaju se i deluju kao da im je sve to jedna velika igra.

Kad kamen postane svedočanstvo ili Kada te umetnost pronađe: Priča o Dekalogu (Liviju Mokan)

Prethodnih nekoliko dana učestvovao sam na konferenciji Teen Challenge Evrope, sastanak nacionalnih direktora. Teen Challenge je postao važan deo mog života, jer je i rehab Duga, gde služim, deo te mreže. Konferencija je održana u Kluž-Napoki u Rumuniji, gradu koji već godinama želim da posetim. Imam tamo nekoliko prijatelja, iako ih na kraju nisam uspeo videti, osim jedne osobe.

Trag ove priče počinje potpuno neočekivano. 

Kada sam kasno uveče stigao u resort gde smo bili smešteni, obavešten sam da sam raspoređen u drugi objekat, podalje od glavnog. Priznajem, nije mi se dopalo. Umoran, pod rancem, vučem kofer, mrak… pa još i šetnja. Krenuo sam, gotovo u sebi gunđajući. A onda - pred sobom sam ugledao nešto što me je potpuno zaustavilo.

Stajao sam licem u lice sa Dekalogom Livija Mokana (Liviu Mocan).

Dugo sam želeo da vidim taj rad, još tamo od 2008. godine kada sam slušao Livija, kako opisuje svoju ideju o Dekalogu. Nisam ni znao da se nalazi baš tu, na toj stazi, u tom trenutku mog života. Neumoran i tihi glas Božje pažnje, kao da mi je šapnuo: „Nisam te zaboravio. Ovo je za tebe.“ Takve trenutke zovem Božijim poklonima. 

To su oni kratki trenuci kada putuješ kroz umor, i ispred sebe odjednom vidiš nešto što te duboko raduje, iako to nisi ni tražio. Neko umetničko delo, neki detalj, priča. Isto sam osetio u Varšavi, kada sam sasvim slučajno bio smešten u hotelu posvećenom Sjenkjevićevoj „Trilogiji“, jednoj od omiljenih knjiga mog detinjstva. Bog je uradio isto i sada. Bog kao da voli da nam ostavlja male tragove, da nas iznenadi pričom i nežnošću koju nismo ni tražili.

Sutradan ujutru, na predavanju koje sam držao pod naslovom „Kako ne biti duhovni Supermen?“, pokazao sam sliku Dekaloga i završio predavanje kratkim objašnjenjem tog umetničkog dela. To je pokrenulo neočekivani razvoj događaja. Katalin Baciu, direktor rumunskog Teen Challengea, fotografisao je mene dok govorim o Dekalogu i poslao sliku Liviju. Nekoliko sati kasnije, Liviju se pojavio na našem sastanku da me pozdravi (poznajemo se od ranije) i da podeli više o Dekalogu. Na kraju me je pozvao da dođem u njegov atelje u Klužu.

Invaliditet. Isceljenje. Hendikep. Celovitost.

Invaliditet. Isceljenje. Hendikep. Celovitost.

Trag o kojem razmišljam ove nedelje jeste odnos crkve, a i društva uopšte, prema osobama sa invaliditetom.

Učestvovao sam na konferenciji „Joni and Friends“ u Novom Sadu, koju je organizovala nevladina organizacija „Hanina nada“. Obe organizacije su hrišćanske i posvećene pomaganju osobama sa invaliditetom, dok se „Hanina nada“ posebno bavi decom sa posebnim potrebama. Učesnici su dolazili iz celog regiona, iz Srbije, Makedonije i Bosne, kao i iz inostranstva.

Pitanje, to jest trag, koje me prati jeste: zašto crkva ne može da razume invaliditet?Na konferenciji pojedini govornici su bili osobe sa invaliditetom ili roditelji dece sa posebnim potrebama, i svi su se suočili sa nerazumevanjem crkve (a i društva u celini). Bilo je bolno, za mene kao pastora, da slišam o načinima kako smo ih povređivali.

Moje preispitivanje "hendikepa"

Niko ne želi da njegovo dete ima neki „nedostatak“. Ne zato što takva deca imaju manju vrednost za roditelja, već zato što to donosi bol, ograničenja i brigu. Svaki roditelj želi svom detetu svaku moguću prednost, jer život ume da bude surov čak i kada je sve „u redu“.

Iako nemam invaliditet, i moj život je obeležen određenim nedostacima. Disleksija i disgrafija su me dugo terale da mislim kako sam „glup“, a to je kasnije doprinelo i mom padu u alkoholizam. Kao dete sam do drugog razreda imao govornu manu, nisam znao da izgovorim slovo L. Zahvaljujući upornom logopedu to sam prevazišao, i zanimljivo mi je da moja ćerka danas studira defektologiju. Uz to, imam i poremećaj u raspoznavanju boja. Sve to jeste stvaralo patnju, ali ni izbliza onoj koju nose deca sa težim invaliditetom.

Kada sam postao vernik, gledao sam na ljude sa invaliditetom kao na one kojima treba pomoći, u najboljoj nameri, ali ipak sa naglaskom na pomoć slabijem.

Vremenom sam shvatio da takav stav nije potpun.

Tim Hanine nade na letnjem kampu

Svi se mi rvemo, ali niko ne treba da se rve sam - Medalje za hrabrost: susret sa američkim rvačima

Kao dete voleo sam da gledam rvanje, grčko-rimskim stilom. Jugoslavija je tada bila izuzetno uspešna u toj disciplini, a prenosi su se redovno pojavljivali na televiziji. Međutim, već decenijama nisam gledao rvanje, prosto se nisam s njim susretao – sve do prošle nedelje.

U Novom Sadu se održava Svetsko prvenstvo u rvanju za uzrast do 23 godine. O toj vesti gotovo da ništa nećete pronaći u medijima, iako su u grad došli vrhunski rvači, budući olimpijski šampioni. Ni ja ne bih znao ništa o tome da mi pažnju nije skrenuo poziv preko WhatsApp-a. Moj prijatelj, pastor iz Pule, Nebojša Đurić, javio mi je da njegov prijatelj, rvač iz Amerike, dolazi u Novi Sad, i predložio da se upoznamo. Tako je počeo ovaj neobičan susret i trag koji pratim u današnjem tekstu.

Svetsko prvenstvo Novi Sad

Rvanje - kakav je to sport?

Rvanje je jedan od najstarijih sportova na svetu – u antičkoj Grčkoj bilo je deo Olimpijskih igara još od 708. godine pre Hrista. Definicija kaže da je rvanje u suštini veština kontrole i ravnoteže, gde snaga mora biti u službi discipline i strategije. Postoje dva glavna stila: grčko-rimski i slobodni. U grčko-rimskom stilu borac može da koristi samo gornji deo tela, hvata protivnika za torzo, ramena ili ruke, ali ne sme da koristi noge za napad ili odbranu. Taj stil naglašava tehniku, položaj tela i čistu snagu.

Bruce Baumgartner, četiri olimpijske medalje,
tri puta svetski šampion.
Jedan od najvećih rvača u istoriji.

U slobodnom stilu, pravila su šira: dozvoljeni su zahvati i nogama, pa su borbe dinamičnije. Dok grčko-rimski stil simbolizuje čvrstinu i uzdržanost, slobodni stil nosi slobodu izraza i kreativnost pokreta. Oba stila, međutim, kako kažu, zahtevaju neverovatnu fizičku spremu i mentalnu koncentraciju – to su borbe koje se vode i u telu i u umu.

Pozvali su me da dođem da gledam takmičenje i rado sam se odazvao. Uživao sam u borbama devojaka (taj dan su bila finala za devojke u slobodnom stilu), u njihovoj istrajnosti, veštini, borbenosti, brzini. Sati su proleteli, a i rodio se ponovo interes u meni za taj sport.

Kada su bolesti bile vojske – priča o pegavom tifusu u Srbiji: Gučevo, 1915

Proveo sam nekoliko dana lutajući podnožjem Gučeva, u zaseoku Budimlija, blizu Trbušnice. Mirjana je učestvovala na konferenciji za žene, a ja sam iskoristio priliku da ostvarim jednu od svojih „šmucaroških“ želja - da istražim kako se na tom mestu odvijala čuvena bitka na Gučevu 1914. godine.

Hteo sam da pratim liniju rovova, da oslušnem tišinu na mestima gde je nekada tutnjala artiljerija, da pokušam da razumem strahote tih 55 dana prve rovovske borbe u istoriji.

Tokom jedne od šetnji, pažnju mi je privuklo malo porodično groblje - desetak grobova, od kojih su neki očigledno pripadali početku prošlog veka. Na nekoliko spomenika natpisi su bili jedva čitljivi, ali su otkrivali nešto neobično: trojica muškaraca iz iste porodice umrla su u razmaku od tri meseca - od januara do marta 1915. godine.

U tom periodu nije bilo ratnih dejstava. Gučevo je ćutalo, front se pomerio daleko. Ali Srbijom je tada harala druga vojska - mikroskopska. Pegavi tifus.

Taj trag sam odlučio da sledim.

Groblje u Budimliji, i spomenici iz zime 1915.

Dobrodošli na „Priče i tragovi“ – moj staro-novi blog

Dobrodošli na „Priče i tragovi“ – moj staro-novi blog

Dugo je ovaj blog nosio ime KaHristu, ali pre nekoliko nedelja odlučio sam da promenim naslov, a donekle i tematiku. I dalje moje srce ide KaHristu, ali danas skoro svaki dan snimam videe na biblijske teme i vodim serijal Teologija uz jutarnju kafu. Teologija i Biblija i dalje su moja velika strast, ali želeo sam da blog dobije širi okvir.

Poenta je u tome da sada želim da delim sve ono što me u datom trenutku zanima. Dok sam pisao KaHristu, uvek sam tražio nit koja vodi ka dubljoj veri – i planiram da to i dalje radim, ali ne ograničavam se samo na to. Ovde ćete naći priče i tragove iz istorije, putovanja, susreta sa ljudima, politike, sociologije, teologije… Sve ono što u meni budi znatiželju i želju da istražim dalje.

Dugo sam razmišljao da li da nastavim da pišem blog. Kada sam pre desetak godina počeo, blogovi su bili čitani i vidljivi na društvenim mrežama. Pisao sam da podelim svoju priču, svoju veru, sa drugima.

I onda, pre nekoliko godina, jedan dan je promenio sve: Facebook je promenio algoritam i od hiljada čitalaca, broj dnevnih poseta spao je na sto do dve stotine. Srećom, ovo nikada nisam radio zbog finansija – inače bih tada verovatno bankrotirao.

Ipak, pisao sam dalje. Po inerciji, stalno se pitajući: da li ovo vredi? Da li da ulažem vreme, energiju i snagu u tekstove koje će pročitati tek par desetina ili stotina ljudi? I polako sam shvatio da to uopšte nije važno. Pisanje je za mene istraživanje, način da mislim naglas, da tragam za pričama i povezujem ih sa stvarima koje su mi važne.

Promena imena u Priče i tragovi znači da nisam odustao – samo sam promenio razlog pisanja. Ovaj blog je moj dnevnik, priča o stvarima koje me zanimaju. Ako te teme rezoniraju i sa vama, dobrodošli da istražujemo zajedno – da pratimo tragove oko nas, u istoriji, u ljudima, u svakodnevnim situacijama, pa čak i u običnim sitnicama koje nose dublje značenje.

Prvi tekst iz ove nove serije bio je o senegalskim vojnicima na Solunskom frontu, a uskoro ću završiti i tekst o epidemiji tifusa u Srbiji 1915. Ova dva članka pokazuju smer u kojem će se razvijati serija. Sudbina Senegalaca me zaintrigirala na letovanju, kada sam saznao da je njih 15.000 dalo život za slobodu Srbije. Priča o tifusu nastala je iz jednog snažnog ličnog iskustva: u Budimliji, kod Loznice, slučajno sam naišao na tri groba, tri člana iste porodice koji su umrli u nekoliko meseci tokom zime 1915. – i to me podstaklo na dublje razmišljanje o toj tragediji.

Hvala što ste ovde. Nadam se da ćemo zajedno otkrivati tragove i priče koje nas inspirišu, pomeraju i možda – na svoj način – povezuju sa nečim većim od nas samih. Međutim, moram da budem iskren - pišem zbog sebe, nadam se da će se to i osetiti. 

Beređi Dušan Bera 

Godinu dana posle raka - šućmurasta osećanja

Godina dana je prošla od te strašne rečenice: "Hm, nešto je ovde čudno". Ležao sam na stolu, na rutinskom pregledu bubrega, očekujući da, verovatno, imam pesak u bubregu. Tako je pregled i počeo, jetra OK, desni bubreg OK, stomačna aorta OK... levi bubreg, ček, ček, šta je ovo. 

Pisao sam o raku, o iskustvu onkološkog bolesnika, o operaciji - možet to pročitati OVDE, i OVDE. Pisao sam i o mojoj borbi sa Bogom - OVDE. Neću ponavljati te priče. 

Ropstvo u Egiptu - "Jesmo te kamenjem gađali da nam tako pomažeš?"

U nedelju sam propovedao iz II Mojsijeve, prvo poglavlje. Puno puta do sada čitao sam ovaj tekst, ali ovaj put sam pokušao da ga čitam sa stanovišta onih koji su doživljavali te događaje. Do sada sam taj tekst čitao u kontekstu kasnijih, pobednosnih događaja, prelaska kroz Crveno more... Ovaj put sam pokušao da čitam kao da se Izlazak nikada nije dogodio - kao da su zauvek ostali u ropstvu. Zašto taj pogled? Zato što Izrailjci nisu znali da će biti uskoro oslobođeni.

Izlazak sunca sa Rtnja, 15.6.2025.

Srednji prst kao znak bahatosti i korupcije

Pre tri dana, na raznim mestima Beogradu su osvanule crvene ruke sa podignutim srednjim prstom. Istu sliku je podelio gradski odbor SNS u Novom Pazaru i kao i gradonačelnik Kraljeva. Poruka dotične osobe, koja vrši funciju gradonačelnika je bila: "Što se tiče njihovih pobuna, crvenih šaka i obojenih revolucija, poruka srpskog naroda im je sledeća…". Ista poruka je osvanula i na mostovima u Beogradu.

Prostaka uvek ima. Ima ih i među političarima. Psovka je uzrečica naroda Balkana. Nije to ništa čudno, što ne čini psovku prihvatljivom, no prosto psovke susrećemo svugde, na svim stranama političkog i društvenog spektra Srbije.

Ovo je blog. Blog iznosi moj lični doživljaj. U svemu tome me najviše iritira reakcija premijera Vučevića, ujedno i lidera SNSa - "Nisam mnogo srećan time što sam video, ali verovatno jedna reakcija vuče drugu. Više bih voleo da vidim našu zastavu, naš grb i tradicionalna obeležja nego bilo koji prst, šaku ili ruku u nekim bojama." Drugim rečima, premijer i lider SNS, se nije ogradio od poruke koja poslata sa tim prostačkim simbolom, nego je prihvatio da je to poruka njegovih istomišljenika, sa kojima on nije mnogo sretan. Malo je ipak sretan, jer suprotnost od mnogo je malo.

Ne znam da li im je PR kompanija dala otkaz, da li imaju loše savetnike, ili šta je razlog, ali staviti krvavu ruku, pa čak i sa podignutim prstom, je i dalje vid priznanja. Krvava ruka je krvava ruka, ali u ovom slučaju je pokazatelj bahatosti i bezobzirnosti - "krivi smo, ali baš nas briga". 

Taj čin više nije samo politički, nego nosi i poruku - ako si na vlasti možeš da budeš osion i da radiš šta hoćeš da radiš. Poruka da si iznad pravde, je suštinski pogrešna, dijabolična, demonska. 

Pokušavam da svaki tekst koji pišem na ovom blogu bude moje promišljanje o Hristu, o tome kako doći bliže Njemu, tako se i zove - Ka Hristu. Muka koju imam jeste šta da bude poruka u ovoj situaciji? Nemam poverenje ni u jednu partiju, niti sam partijski opredeljen - o tome sam pisao ovde.

Godinama se molim, svake nedelje na bogosluženju protiv korupcije. Molim da se narod Srbije okrene Hristu, da nam isceli zemlju od korupcije, i da čast i poštenje bude najveća vrednost ovog naroda. Iz tog razloga molim za vlast, za sudije, ustanove i institucije ove zemlje. Znam da na ovom svetu ne postoji potpuna pravda, da je uvek pravda načeta našom nepravdom, i samo Hristos jeste rešenje... ali doneti Njegovu pravdu, princip kraljevstva jeste ono što se čini na zemlji. 

Učio nas je da molimo: 

11 Oče naš, koji si na nebesima,

neka se slavi ime tvoje sveto,

10 neka dođe Carstvo tvoje, 

neka bude tvoja volja,

kako na nebu, tako i na zemlji.

11 Hleb naš nasušni daj nam danas

12 i oprosti nam dugove naše

kako smo i mi oprostili dužnicima svojim.

13 Ne daj da podlegnemo iskušenju,

nego nas izbavi od Zloga.’

Neka bude volja tvoja, pravda tvoja ovde među nama. Amin. 

Da se ne pokazuje srednji prst nego da institucije urade svoj posao. 

Beređi Dušan Bera 

Protesti 2024 - Božićne Lekcije o Slobodi

Pastor treba da je apolitičan u Srbiji. Osoba koja je pastor ima političko mišljenje, ali zbog funkcije pastora zauzima stav da treba da bude pastor svima, bez obzira na političku opredeljenost. 

Davno sam shvatio da nisam partijski nastrojen, valjda sam to nasledio od oca. Ćale, komunistički disident, nikada nije postao deo KPJ, iako je u srcu bio komunista. Snimljen je i dokumentarac o njemu. Jednostavno se nije slagao sa onim što je video u partijskom sistemu i izgleda da sam to nasledio od njega. 

U SAD situacija je sasvim drugačija. Politička opredeljenost je sastavni deo života crkve SAD. Na poslednjem mom putovanju (konferencija na Kipru), pre desetak dana, jedan od govornika je bio pastor koji je učestvovao u neredima na Kapitol hilu, velika podrška Trampu, čak deo njegove administacije. Tako se predstavio, i automatski je izgubio moju pažnju. Pastori i sveštenici u SAD, su veoma "politični", za moj ukus i previše, tako da često gube granicu između evanđelja i politike. 

Gde je istina? Da li postoji zlatna sredina? 

Apolitičnost crkve

U Srbiji pastor treba da bude apolitičan ili da se pretvara da je apolitičan. Čitam ovih dana pojedine izjave crkvenih velikodostojnika povodom studentskih protesta, i pokušaj da zvuče apolitično, da se prikažu da podržavaju sve u Srbiji, a jasno je da podržavaju vladajuće strukture. U tome prednjači trenutni Patrijarh SPC-a. 

Ne bavim se puno istočno-crkvenom teologijom, ali mislim da je to trag feudalnog sistema u kojem je ono nastajalo, gde je kralj bio osoba od Boga datog autoriteta. Sveštenstvo je bilo deo dvora, delovalo zajedno sa njima. No mi nismo više u feudalnom društvu, nema knezova, grofova i kraljeva. Kažu da je demokratija vladavina naroda...

Usta neprijatelja

"Ispraznost nad ispraznošću! – govori Propovednik. Ispraznost nad ispraznošću! Sve je ispraznost!... Pokolenje ode i pokolenje dođe, a zemlja ostaje doveka. Sunce izađe i zađe, pa hita nazad, na mesto odakle izlazi. Vetar duva na jug, pa okrene na sever, vitla uokolo-naokolo, pa opet nazad. Sve reke teku u more, a more se ne prepuni. Odakle reke dolaze, onamo se i vraćaju. Sve je zamorno, toliko da ne može da se iskaže. Oko ne može da se nagleda, ni uho da se nasluša. Što je bilo, opet će biti, što se činilo, opet će se činiti – nema ništa novo pod suncem. Ima li išta za šta bi se moglo reći: »Gle, ovo je novo!«? I to je već bilo, davno pre našeg vremena. Nema sećanja na ono što je bilo pre, niti će biti sećanja na ono što će tek biti među onima koji će biti posle."...

Posmatrao sam crkvu, i ponavlja se sve... Ljudi se menjaju, uče, napreduju, bolji su danas nego juče. To žele hrišćani a tvrde humanisti. Ne, kaže Propovednik, nije tako, sve se ponavlja, i muka je duhu. Ispraznost.

Oštre su to reči, ali se slažem sa njima. Delimično. Ili se ovih dana tako osećam zbog ogovaranja. Akumuliralo se. U vezi ogovaranja je Solomonova izjava istinita. Ogovaranje razara. Ogovaranje boli. Ono ništa ne rešava, samo pogoršava. 

Da li ljudi prestaju da ogovaraju, iako znaju koliko je štetno? Ne. Kažu - "Ja ne odgovaram zato što je to istina. Ili -"Ja ne odgovaram jer to mogu da kažem i u lice toj osobi". 

Da li prestaju da ogovaraju kada im pomogneš? Ne. Iskustvo pokazuje da često ogovaraju najviše oni kojima se najviše pomoglo. Ljudi kojima smo spasili život od narkomanije i zavisnosti, Božijom pomoći. To mi je možda najbolnije. 

Ovih dana ponavljam Psalam 15. Naučio sam ga napamet, da mi se ureže: 

"Gospode, ko može sedeti u šatoru tvome?

Ko može hodati svetom gorom tvojom?

Onaj koji bez mane hodi, koji pravdu tvori, i istinu iz srca svoga govori. 

Koji jezikom svojim ne opada (ogovara), i drugu svome ne čini zla, i ne kinji bližnjeg svoga..."

Oštre reči? Da. Tačne? Da. Jer Bog ne laže, On pravdu tvori, i On ne podnosi ogovaranje. Ogovaranje je protivno Božijoj prirodi. 

Dopada mi se reč koju je Bakotić odabrao - opadanje. Opadanje je zlobno ogovaranje, ako se tu razlika može praviti. Možda je razlika samo u nameri, da se razlikuje kada nešto govorimo iz povređenosti, dok nas još boli, i vođeni smo emocijama. Inače, to je opadanje, govorenje o nekom, iza njegovih leđa, da bi mu se nanelo zlo.

Opadanje je neprijateljeva usta. Kada ogovaram, opadam, pričam neprijateljevim jezikom i rečima. Neprijatelj dolazi da razori i razruši, a ogovaranje razara i ruši. Čovek je najsličniji Sotoni kada čini dela suprotna Božijoj prirodi. Kao uvek, na kraju nas razori, učini nas gorkima. 

Ogovaranje se ponavlja. Bilo ga je juče. Ima ga danas. Nikako da nestane. Muka je duhu. 

Predlog. Donesemo odluku. Ličnu. Neću da ogovaram. Zaustaviću muku.

Biram da:

1. Neću da slušam ogovaranje. 

2. Prekoriću one koji ogovaraju.

3. Hoću da budem kao moj Otac nebeski, a ne kao otac ogovaranja. 

Beređi Dušan Bera