Krst u njivi i put ka Vaskrsu

Na putu Novi Sad–Zrenjanin, kod skretanja za Aradac nalazi se interesantan spomenik, krajputaš. Kada vidim stari krajputaš, obično zastanem da pogledam šta piše. Interesantne priče pričaju i interesantne tragove otkrivaju.

Šta su krajputaši?

Krajputaši su oblik narodnih spomenika koji se u Srbiji i na Balkanu pojavljuju još od srednjeg veka, ali su najrasprostranjeniji u periodu od 18. do početka 20. veka. Podizani su uz puteve, na raskrsnicama, na mestima stradanja ili na granicama imanja. Najčešće su izrađivani od kamena ili drveta, u formi krsta ili stuba sa uklesanim natpisom. Natpisi obično sadrže ime podizača, povod podizanja i kratku versku poruku. U mnogim krajevima imali su i funkciju orijentira ili mesta kratkog odmora i molitve za prolaznike.

Podizali su ih roditelji, rodbina, selo. Njihovo podizanje nije bilo institucionalno uređeno, već je proisticalo iz lične ili porodične inicijative, često u vezi sa zavetom, zahvalnošću ili obeležavanjem tragičnog događaja. U Guči, u centru grada, nalazi se, na primer, pravi mali muzej krajputaša i spomenika. Takođe i u okolini Ivanjice, na nekoliko mesta. Pričaju priču o stradanju, o izgubljenim sinovima vojnicima, o ponosu roditelja na decu heroje. 

U Vojvodini, naročito u Banatu, mnogi krajputaši datiraju iz 19. veka i odražavaju kulturnu raznolikost tog prostora, uključujući različite etničke i verske zajednice. Pričaju čini mi se drugačiju priču.

Aradački krajputaš

Aradački krajputaš

Na aradački krajputaš, smešten ispod velikog hrasta, skrenuo mi je pažnju moj prijatelj Tomas. Jednom sam stao pored spomenika iz radoznalosti. Jednostavan je, kameni krst, sa natpisom: „Na slavu Boga podigli Julka i Vasa Adamov na svojoj njivi.“

Pokušao sam da nađem više o Julki i Vasi, o razlozima podizanja krajputaša, ali nisam uspeo. Čak ni „svemoćni AI“ nije bio od pomoći. Verovatno postoji nešto u nekoj arhivi, ali možda je i bolje da ostane tajnovito. Ovako mi mašta radi.

Zamišljam Julku i Vasu kao siromašne težake, biroše (nadničare), koji su jeli težak radnički hleb. Konačno su uspeli da skupe novac da kupe njivu, njihovu njivu. Ej, „moja njiva“, to je velika stvar u ravnici.

„Znate priču o Vasi Ladačkom. I ja sam je tek onomad čuo... Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne, ali nije mogo da ih ima.“ Ta priča. A onda imaš tvoju njivu.

Naravno, priča može biti i sasvim drugačija. A ako neko ima stvarne istorijske informacije, voleo bih da ih čujem. Ali ovo je moj blog i moja mašta, pa ću se držati ove priče.

Moja njiva je slika uspeha, slika ostvarenog, slika izgrađenog. Nešto si uspeo, i obeležavaš uspeh. Ali uspeh je na slavu Boga. I to me dotiče kod ovog krajputaša. Na slavu Boga.

Ne znam Julkinu i Vasinu veru, ali me podseća na misao apostola Pavla, koja je jedna od vodilja mog služenja: „Ipak, milošću Božijom sam ono što jesam, i njegova milost prema meni nije bila uzaludna. Štaviše, potrudio sam se više od svih njih, ali ne ja, nego Božija milost sa mnom.“ (1. Korinćanima 15:10). Pročitao sam ove reči negde na počecima moje službe i usvojio ih kao svoje. Trudiću se maksimalno, daću sve od sebe, ali ću uvek biti svestan da to nisam ja, nego Božija milost. Sve je za Njega i sve je od Njega. Soli Deo Gloria.

Aradački krajputaš i Vaskrs

Kao pravi evanđeoski fundamentalista, dugo sam gajio prezir prema drugim formama hrišćanstva, a posebno prema narodnom hrišćanstvu. Samo Pismo!!! Nisam ponosan na tu fazu. Danas, i dalje sebe vidim kao evanđeoskog, iako mi se zbog određenog političara i onih koji ga glorifikuju taj naziv pomalo i gadi. I dalje verujem u fundamente, u temeljne istine vere, ali pokušavam da gledam šire. Tako danas mogu da stanem kraj kratputaša, i razmišljam o tome šta on govori... 

Krst kraj puta svedoči i o nadi koja nije vezana samo za zemlju, za njivu. Lepo je imati njivu, ali i Vasa i Julka su odavno završili oranje te njive. Da se vratim Balaševiću, danas „oru nebeske njive“ (nadam se). Krst stoji pod hrastom koji su možda oni zasadili, i njiva je i dalje tamo… ali i to će proći.

Ono što ostaje jeste nada koju krst donosi. Krst vaskrslog Boga. Krst koji svedoči o smrti koja je donela život, smrti koju je slomila smrt. Nije nada u zemlji, i u njivi, nego u Vaskrslom. 

Krst stoji pored puta. Dugo su hrišćani zvani putnicima, mnogo pre nego što smo nazvani hrišćanima. Putnici na putu krsta, oni koji nose svoj krst, ali i slede put krsta i vaskrsenja. Putujemo ka cilju, a uz put su znakovi da nas podsete šta je naš cilj. Nije njiva...

Danas je praznik Vaskrs, još jedan znak na putu. Hteo sam da napišem tekst o Vaskrsu, ali su mi misli išle stalno na krajputaš. U tom svetlu, jedan, onako ravničarsko-paorski blog sa pozdravom "Hristos voskrese"! 

Beređi Dušan Bera