Partizan sam, tim se dičim... ili tugujem

Partizan sam, tim se dičim... ili tugujem

Ovih dana prolazim kroz period tuge. Nisam ga očekivao, posebno iz razloga koji izaziva tugu u meni - ponovo sam gledao partizanske ratne filmove: Bitka na Sutjesci, Vrhovi Zelengore, i najviše suza prolivenih - Veliki transport... 

Filmovi su zapravo samo posledica... priča kreće od događaja od pre dve nedelje. Na povratku sa Konjuha i avanture tamo (pisao sam o tome u tekstu: Izgubljen ili traži put - klikni link), svratio sam u selo Donja Trnova. Svega par kilometara od magistrale Tuzla-Bjeljina, u podnožju Majevice, puno puta sam prošao pored ovog mesta. Ali ne i ovaj put...

Partizansko groblje u Donjoj Trnovi, ispod Majevici. Vojnik gleda u pravcu Iriškog Venca, i spomenika slobode.

Šta me je rastužilo u Donjoj Trnovi?

Partizansko unuče

Partizansko sam unuče. Nije tipično za Slovake, ali odrastao sam zadojen idealima revolucije. Prabaka pre nego što je poverovala u Hrista (Nazarenka) je bila deo Komunističke partije, baka skojevka i partizanski kurir, otac partijski aktivista. 

Dvoje pradeda poginuli kao partizani 1944. godine, jedan na proboju Sremskog fronta, drugi na Majevici...  Ostavili siročad za sobom...

"Apko (deda) Đuro" i priča o sremskim partizanima 

Na Majevici je poginuo moj pradeda Đuro Valenćik, rodom iz Luga, Fruška gora. Bio je šumar, sirotinja. Kuća u planini, negde na kraj sela. 

Dolazili komunisti, skojevci u kuću (malobrojni u Lugu, konzervativnoj sredini). Tu je bilo bezbedno, na kraj sela, lako se bežalo u šumu. 

Od početka ustanka pradeda je bio povezan sa partizanima, u nekom momentu prešao u Bosnu, možda i u Velikom transportu. Ranjen, krio se u bazi u Donjoj Trnovi dok ih nisu ubili nacisti iz Hanžar divizije (muslimanska nacistička jedinica). Njega i još 500 sremaca ranjenika sakrivenih po bazama i jamama... 

Svaka tabla jedno sremačko selo...ili ime...

Potraga za pradedinim grobom

Pričali su mi o pradedi i njegovoj pogibiji kada sam bio dete. Doduše uvek su govorili da su ga ubile ustaše negde u Majevici. To me je zbunjivalo da ne mogu da nađem gde je poginuo, jer nije bilo podataka o tome o pogibiji od ustaša... Handžar divizija nisu bili ustaše...

Na kraju sam preko interneta povezao informacije, i našao grob pradedin. I grob 500 Sremaca. I još 3.000 drugih imena iz raznih sela Vojvodine poginulih u Istočnoj Bosni u II Svetskom ratu... 


Deda je jedan od nastarijih, imao je preko trideset godina, ostali tek brkove pustili. Skoro deca. 

Partizan sam, tim se dičim...

Pokrenulo mi emocije. Duboko su to usadili u mene, poštovanje prema partizanima, Revoluciji, uskliku "bolje grob nego rob"...  

Kao klinci pre igre, a uvek smo se igrali partizana i švaba (u Futogu smo u to vreme skoro svi bili partizanska unučad), prvo smo se tukli oko toga ko će biti partizan a ko švaba. 

Jednom su deca rekla da ja moram da budem švabo, jer Slovaci nisu bili partizani. Došao sam kući plačući. Baba je odmah izletela da se svađa sa komšijama, šta oni pričaju...  o njoj koja je skoro streljana u ustaškom zatvoru u Iloku bila jer je nosila partizanske depeše... jer "partizan sam tim se dičim"... pravi incident... izvinjavanje komšija... jer to je bila naša priča.

Šta me zapravo dotiče? Partizanska prošlost? Ne. Mislio sam prvo da jeste (da napomenem i dalje sam ponosan na moje pretke i antifašističku borbu), ali nije... Dotiče me spremenost koju su pokazali da umru za ideale... zapravo dotiče me žrtvovanje mladih života. Dotiče me sakaćenje naroda kroz generacije. 


Ako vam je KaHristu koristan, podržite ga - podelite tekstove sa njega, čitajte ostale i prijavite se u listu čitalaca.

Priča o Hamosu, bogu Moava

Prethodnim dana slušao sam o idolima iz Starog zaveta. Govornik je pravio paralelu između toga kako su opisani bogovi biblijskih naroda (Val, Aštarot...), i pravio paralelu prema savremenom idolopoklonstvu.

Savremeno idolopoklonstvo

Šta je savremeno idolopoklonostvo? Idolom nazivamo ono čemu služimo, što je centralna vrednost našeg života, po cenu da je to destruktivno za nas. Idol je zamena za Boga.

Paralelu koju je uočio predavač jeste da je u priči o Aštarot (boginji plodnosti) možemo videti priču o idolopoklonstvu zadovoljstvu kao vrhunckom cilju. Drugi idoli o kojima je govorio su bili uspeh kao vrhunski cilj, proslavljanje pobede i ambiciji. A onda je počeo da govori o Hamosu, bogu Moavaca. 

Hamos i prinošenje dece na žrtvu

Priča o Hamosu

Hamos je bog ratnika, pobede. Drugo ime mu je Moloh. Osvetoljubiv idol, kome je osveta vrhunska vrednost. Hamos se bori za svoj narod, i narod se bori za njega do poslednjeg.

Hamos je bog koji je zahtevao surove žrtve. Njemu su prinosili prvence da bi im dao pobedu i žrtvovali decu. 

U II Carevima 3 opisan je rat Judeja sa Moavom. Piše za kralja Moava: "26 Kada je Moavski kralj video da gubi bitku... 27 Tada on uze svog sina prvenca, koji je trebao da ga nasledi na mestu cara i prinese ga na žrtvu na gradskom zidu. Izaelci se užasnuše, pa se povukoše i vratiše u svoju zemlju". Najmilije, navrednije, prvenac žrtvovan za pobedu. 

Hamos na Balkanu

Govornik je postavio pitanje publici da prokomentariše njegovo predavanje, javio se brat iz Srbije (konferencija je bila internacionalna) i prokomentarisao o paraleli sa Balkanom. Zaparalo mi je uši. Pisao sam mu tražeći da mi objasni, ovo su njegove reči:

Hamos je bio Moavski bog rata, osvete, koji se pravedno gnevi kada je njegov narod ugnjeten. Obožavali su ga tako što su mu prinosili ljudske žrtve. Kada je Izraelski car Joram, za vreme Jelisija, poveo rat protiv Moava, njihov car je prineo svog sina prvenca na žrtvu na kapijama grada, zbog čega je Izraelska i Edomska vojska odstupila. Piše da se digao veliki gnev na Izraela.
Podseća me dosta na Balkan. Narodi na Balkanu ne mogu da popuste jedni drugima. Pogotovo Srbi. Mi moramo da pobedimo, moramo da se osvetimo, moramo da se izborimo i žrtvovaćemo svoje najbolje da to ostvarimo.
Krvlju najelitnijih, ne nužnu intelektualno i socijalno, već moralna elita, mladi ljudi, pred kojima je bio život, su krvlju svojom platili naše „Pirove pobede“. Kako bi te generacije mladića obogatili ovaj svet da se nisu ugasili tamo i tada.
Mi se dičimo svojim pobedama i usuđujemo se da kažemo da je krv prolivena na oltar Hrišćanskog Boga. Mi svoj nacionalni ponos preskupo plaćamo na oltaru boga rata i on nam daje našu pobedu, iznova i iznova, da je u miru spiskaju oni koji su decu gurnuli na oltar. Nije ni čudo da mladi ljudi odlaze iz Srbije. Oni neće da kada na oltaru naše istorije, svojom krvlju i krvlju svojih sinova.

Nalazim istinu u ovom komentaru. Razmišljam o njemu danima. Nisam završio razmišljanje, kažite mi vaše mišljenje? Da li vidite paralelu? Kako je do toga došlo? I kako izaći iz tog ciklusa zla? Jer tuga me hvata gledajući naše pobede i sve žrtvovane radi višeg cilja...

Beređi Dušan Bera

Da li pratite moju emisiju Teologija uz jutarnju kafu? Pogledajte emisiju i pratite naš kanal.