Partizan sam, tim se dičim... ili tugujem
Ovih dana prolazim kroz period tuge. Nisam ga očekivao, posebno iz razloga koji izaziva tugu u meni - ponovo sam gledao partizanske ratne filmove: Bitka na Sutjesci, Vrhovi Zelengore, i najviše suza prolivenih - Veliki transport...
Filmovi su zapravo samo posledica... priča kreće od događaja od pre dve nedelje. Na povratku sa Konjuha i avanture tamo (pisao sam o tome u tekstu: Izgubljen ili traži put - klikni link), svratio sam u selo Donja Trnova. Svega par kilometara od magistrale Tuzla-Bjeljina, u podnožju Majevice, puno puta sam prošao pored ovog mesta. Ali ne i ovaj put...
Partizansko groblje u Donjoj Trnovi, ispod Majevici. Vojnik gleda u pravcu Iriškog Venca, i spomenika slobode. |
Šta me je rastužilo u Donjoj Trnovi?
Partizansko unuče
Partizansko sam unuče. Nije tipično za Slovake, ali odrastao sam zadojen idealima revolucije. Prabaka pre nego što je poverovala u Hrista (Nazarenka) je bila deo Komunističke partije, baka skojevka i partizanski kurir, otac partijski aktivista.Dvoje pradeda poginuli kao partizani 1944. godine, jedan na proboju Sremskog fronta, drugi na Majevici... Ostavili siročad za sobom...
"Apko (deda) Đuro" i priča o sremskim partizanima
Na Majevici je poginuo moj pradeda Đuro Valenćik, rodom iz Luga, Fruška gora. Bio je šumar, sirotinja. Kuća u planini, negde na kraj sela.
Dolazili komunisti, skojevci u kuću (malobrojni u Lugu, konzervativnoj sredini). Tu je bilo bezbedno, na kraj sela, lako se bežalo u šumu.
Od početka ustanka pradeda je bio povezan sa partizanima, u nekom momentu prešao u Bosnu, možda i u Velikom transportu. Ranjen, krio se u bazi u Donjoj Trnovi dok ih nisu ubili nacisti iz Hanžar divizije (muslimanska nacistička jedinica). Njega i još 500 sremaca ranjenika sakrivenih po bazama i jamama...
Dolazili komunisti, skojevci u kuću (malobrojni u Lugu, konzervativnoj sredini). Tu je bilo bezbedno, na kraj sela, lako se bežalo u šumu.
Od početka ustanka pradeda je bio povezan sa partizanima, u nekom momentu prešao u Bosnu, možda i u Velikom transportu. Ranjen, krio se u bazi u Donjoj Trnovi dok ih nisu ubili nacisti iz Hanžar divizije (muslimanska nacistička jedinica). Njega i još 500 sremaca ranjenika sakrivenih po bazama i jamama...
Pričali su mi o pradedi i njegovoj pogibiji kada sam bio dete. Doduše uvek su govorili da su ga ubile ustaše negde u Majevici. To me je zbunjivalo da ne mogu da nađem gde je poginuo, jer nije bilo podataka o tome o pogibiji od ustaša... Handžar divizija nisu bili ustaše...
Na kraju sam preko interneta povezao informacije, i našao grob pradedin. I grob 500 Sremaca. I još 3.000 drugih imena iz raznih sela Vojvodine poginulih u Istočnoj Bosni u II Svetskom ratu...
Deda je jedan od nastarijih, imao je preko trideset godina, ostali tek brkove pustili. Skoro deca.
Na kraju sam preko interneta povezao informacije, i našao grob pradedin. I grob 500 Sremaca. I još 3.000 drugih imena iz raznih sela Vojvodine poginulih u Istočnoj Bosni u II Svetskom ratu...
Deda je jedan od nastarijih, imao je preko trideset godina, ostali tek brkove pustili. Skoro deca.
Partizan sam, tim se dičim...
Pokrenulo mi emocije. Duboko su to usadili u mene, poštovanje prema partizanima, Revoluciji, uskliku "bolje grob nego rob"...
Kao klinci pre igre, a uvek smo se igrali partizana i švaba (u Futogu smo u to vreme skoro svi bili partizanska unučad), prvo smo se tukli oko toga ko će biti partizan a ko švaba.
Kao klinci pre igre, a uvek smo se igrali partizana i švaba (u Futogu smo u to vreme skoro svi bili partizanska unučad), prvo smo se tukli oko toga ko će biti partizan a ko švaba.
Jednom su deca rekla da ja moram da budem švabo, jer Slovaci nisu bili partizani. Došao sam kući plačući. Baba je odmah izletela da se svađa sa komšijama, šta oni pričaju... o njoj koja je skoro streljana u ustaškom zatvoru u Iloku bila jer je nosila partizanske depeše... jer "partizan sam tim se dičim"... pravi incident... izvinjavanje komšija... jer to je bila naša priča.
Šta me zapravo dotiče? Partizanska prošlost? Ne. Mislio sam prvo da jeste (da napomenem i dalje sam ponosan na moje pretke i antifašističku borbu), ali nije... Dotiče me spremenost koju su pokazali da umru za ideale... zapravo dotiče me žrtvovanje mladih života. Dotiče me sakaćenje naroda kroz generacije.
Ako vam je KaHristu koristan, podržite ga - podelite tekstove sa njega, čitajte ostale i prijavite se u listu čitalaca.
Paralelu koju je uočio predavač jeste da je u priči o Aštarot (boginji plodnosti) možemo videti priču o idolopoklonstvu zadovoljstvu kao vrhunckom cilju. Drugi idoli o kojima je govorio su bili uspeh kao vrhunski cilj, proslavljanje pobede i ambiciji. A onda je počeo da govori o Hamosu, bogu Moavaca.
Hamos je bog koji je zahtevao surove žrtve. Njemu su prinosili prvence da bi im dao pobedu i žrtvovali decu.
U II Carevima 3 opisan je rat Judeja sa Moavom. Piše za kralja Moava: "26 Kada je Moavski kralj video da gubi bitku... 27 Tada on uze svog sina prvenca, koji je trebao da ga nasledi na mestu cara i prinese ga na žrtvu na gradskom zidu. Izaelci se užasnuše, pa se povukoše i vratiše u svoju zemlju". Najmilije, navrednije, prvenac žrtvovan za pobedu.
Govornik je postavio pitanje publici da prokomentariše njegovo predavanje, javio se brat iz Srbije (konferencija je bila internacionalna) i prokomentarisao o paraleli sa Balkanom. Zaparalo mi je uši. Pisao sam mu tražeći da mi objasni, ovo su njegove reči:
Hamos je bio Moavski bog rata, osvete, koji se pravedno gnevi kada je njegov narod ugnjeten. Obožavali su ga tako što su mu prinosili ljudske žrtve. Kada je Izraelski car Joram, za vreme Jelisija, poveo rat protiv Moava, njihov car je prineo svog sina prvenca na žrtvu na kapijama grada, zbog čega je Izraelska i Edomska vojska odstupila. Piše da se digao veliki gnev na Izraela.
Podseća me dosta na Balkan. Narodi na Balkanu ne mogu da popuste jedni drugima. Pogotovo Srbi. Mi moramo da pobedimo, moramo da se osvetimo, moramo da se izborimo i žrtvovaćemo svoje najbolje da to ostvarimo.
Krvlju najelitnijih, ne nužnu intelektualno i socijalno, već moralna elita, mladi ljudi, pred kojima je bio život, su krvlju svojom platili naše „Pirove pobede“. Kako bi te generacije mladića obogatili ovaj svet da se nisu ugasili tamo i tada.
Mi se dičimo svojim pobedama i usuđujemo se da kažemo da je krv prolivena na oltar Hrišćanskog Boga. Mi svoj nacionalni ponos preskupo plaćamo na oltaru boga rata i on nam daje našu pobedu, iznova i iznova, da je u miru spiskaju oni koji su decu gurnuli na oltar. Nije ni čudo da mladi ljudi odlaze iz Srbije. Oni neće da kada na oltaru naše istorije, svojom krvlju i krvlju svojih sinova.
Nalazim istinu u ovom komentaru. Razmišljam o njemu danima. Nisam završio razmišljanje, kažite mi vaše mišljenje? Da li vidite paralelu? Kako je do toga došlo? I kako izaći iz tog ciklusa zla? Jer tuga me hvata gledajući naše pobede i sve žrtvovane radi višeg cilja...
Da li pratite moju emisiju Teologija uz jutarnju kafu? Pogledajte emisiju i pratite naš kanal.
Ako vam je KaHristu koristan, podržite ga - podelite tekstove sa njega, čitajte ostale i prijavite se u listu čitalaca.
Priča o Hamosu, bogu Moava
Prethodnim dana slušao sam o idolima iz Starog zaveta. Govornik je pravio paralelu između toga kako su opisani bogovi biblijskih naroda (Val, Aštarot...), i pravio paralelu prema savremenom idolopoklonstvu.Savremeno idolopoklonstvo
Šta je savremeno idolopoklonostvo? Idolom nazivamo ono čemu služimo, što je centralna vrednost našeg života, po cenu da je to destruktivno za nas. Idol je zamena za Boga.Paralelu koju je uočio predavač jeste da je u priči o Aštarot (boginji plodnosti) možemo videti priču o idolopoklonstvu zadovoljstvu kao vrhunckom cilju. Drugi idoli o kojima je govorio su bili uspeh kao vrhunski cilj, proslavljanje pobede i ambiciji. A onda je počeo da govori o Hamosu, bogu Moavaca.
Hamos i prinošenje dece na žrtvu |
Priča o Hamosu
Hamos je bog ratnika, pobede. Drugo ime mu je Moloh. Osvetoljubiv idol, kome je osveta vrhunska vrednost. Hamos se bori za svoj narod, i narod se bori za njega do poslednjeg.Hamos je bog koji je zahtevao surove žrtve. Njemu su prinosili prvence da bi im dao pobedu i žrtvovali decu.
U II Carevima 3 opisan je rat Judeja sa Moavom. Piše za kralja Moava: "26 Kada je Moavski kralj video da gubi bitku... 27 Tada on uze svog sina prvenca, koji je trebao da ga nasledi na mestu cara i prinese ga na žrtvu na gradskom zidu. Izaelci se užasnuše, pa se povukoše i vratiše u svoju zemlju". Najmilije, navrednije, prvenac žrtvovan za pobedu.
Hamos na Balkanu
Govornik je postavio pitanje publici da prokomentariše njegovo predavanje, javio se brat iz Srbije (konferencija je bila internacionalna) i prokomentarisao o paraleli sa Balkanom. Zaparalo mi je uši. Pisao sam mu tražeći da mi objasni, ovo su njegove reči:
Hamos je bio Moavski bog rata, osvete, koji se pravedno gnevi kada je njegov narod ugnjeten. Obožavali su ga tako što su mu prinosili ljudske žrtve. Kada je Izraelski car Joram, za vreme Jelisija, poveo rat protiv Moava, njihov car je prineo svog sina prvenca na žrtvu na kapijama grada, zbog čega je Izraelska i Edomska vojska odstupila. Piše da se digao veliki gnev na Izraela.
Podseća me dosta na Balkan. Narodi na Balkanu ne mogu da popuste jedni drugima. Pogotovo Srbi. Mi moramo da pobedimo, moramo da se osvetimo, moramo da se izborimo i žrtvovaćemo svoje najbolje da to ostvarimo.
Krvlju najelitnijih, ne nužnu intelektualno i socijalno, već moralna elita, mladi ljudi, pred kojima je bio život, su krvlju svojom platili naše „Pirove pobede“. Kako bi te generacije mladića obogatili ovaj svet da se nisu ugasili tamo i tada.
Mi se dičimo svojim pobedama i usuđujemo se da kažemo da je krv prolivena na oltar Hrišćanskog Boga. Mi svoj nacionalni ponos preskupo plaćamo na oltaru boga rata i on nam daje našu pobedu, iznova i iznova, da je u miru spiskaju oni koji su decu gurnuli na oltar. Nije ni čudo da mladi ljudi odlaze iz Srbije. Oni neće da kada na oltaru naše istorije, svojom krvlju i krvlju svojih sinova.
Nalazim istinu u ovom komentaru. Razmišljam o njemu danima. Nisam završio razmišljanje, kažite mi vaše mišljenje? Da li vidite paralelu? Kako je do toga došlo? I kako izaći iz tog ciklusa zla? Jer tuga me hvata gledajući naše pobede i sve žrtvovane radi višeg cilja...
Beređi Dušan Bera
Da li pratite moju emisiju Teologija uz jutarnju kafu? Pogledajte emisiju i pratite naš kanal.
To mi nikada ne bi palo na pamet. Hvala vam sto ste to podelili sa nama.
ОдговориИзбришиU vezi nepopuštanja kod naroda na ovim prostorima. Ništa bolji od Srba nisu ni Hrvati, ako i... Zašto? Zato što ovdje narodi nisu dovoljno hristijanizovani, ne poznaju osnove hrišćanstva: ljubav i praštanje. Zato mržnja, osveta, ratovi i zločini karakterišu ove nesretne prostore.
ОдговориИзбришиPotpuno tačno, slažem se da je koren u nerazumevanju Hrista, nemanju odnosa... i to je boljka Balkana.
ИзбришиMislim da Balkan (Srbija) nije ni po čemu drugačiji od ostalog Sveta po tom pitanju. Msm da nam istorija pokazuje da je svaki narod osvetoljubiv i da ima nacionalni ponos, pa je tako i na Balkanu (ne kazem da je to dobro, samo da ga ima svuda), i msm da svaki narod u ratu (ako već izbije) žrtvuje sve što ima u tom trenutku dostupno zarad pobede... ne vidim zašto je Srbija tu nešto gora od drugih Zemalja (opet ne kazem da je ta taktika ok, nego samo poredim). To što mladi odlaze, isto, i iz drugih država su odlazili i odlaziće kada i ako stanje bude ovako loše materijalno po sve. Ja lično ne vidim ništa loše u tome. I brak se ostavlja kad je loš, a ne može da se popravi, i posao, drugarstva, pa eto, i država. To je opet isto svuda na Svetu. Iz bilo kojeg, pa i takvog zla, se može izaći samo molitvom. Do sveg zla dolazi usled nedostatka Hrista u životima ljudi i neumornog rada -onog drugog.
ОдговориИзбришиSlažem se da je koren u duhovnoj prirodi. Takođe, tekst nije u vezi odlaska...
ИзбришиAli sa druge strane ako su svi narodi kao nas, jer jedno je žrtvovati radi pobede koliko možeš, a drugo je žrtvovati se do skorog uništenja? Tekst je o tome da se žrtvuješ do uništenja... tu vidim problem, i mislim da jeste idolopoklonstvo...
Osveta samo dovodi do nove osvete i nikad kraja. ...Jasenovac, Jadovno, Vukovar, Srebrenica... Treba se sjećati žrtava, ali niko ne istražuje uzroke zločina. Mržnja i nepraštanje ne idu zajedno sa Hristom. Očito ovo nisu (prave) hrišćanske zemlje i nužna je hitna evangelizacija ili reevangelizacija.
ОдговориИзбришиAko ljudi na ovim prostorima usljed očitog nedostatka bogoljublja ne mogu oprostiti jedni drugima, šta da rade? Neka za početak čine dobro jedni drugima, dok ne uzrastu u vjeri i Božja milost (Jovan 1:17) im ne preobrazi srca. U Luterovom Katehizisu lijepo stoji da hrišćani trebaju živjeti DOBRIM i pobožnim životom. Bez takvoga života Bog nam neće uslišiti molitvu iz psalma 51: "Čisto srce stvori u meni, Bože..." (Ps. 51:10, SSP), i nećemo moći doživjeti pravu ljubav i praštanje. Sam Bog je dobrota i mi moramo svagda činiti dobro. Da su Nijemci u XX vijeku čitali Luterov katehizis ne bi bilo nacizma: "Mi Nijemci
ОдговориИзбришиod davnina nazivamo Boga imenom (ljepše i priličnije od svih drugih jezika) koje
je proizašlo iz riječce dobro” (Veliki katekizam, str. 21.). Od gut prema Got.
Ako Gospod kaže da "gde je dvoje ili troje okupljeno u moje ime, tamo sam ja među njima." (Matej 18:20), zašto ne bismo napravili molitvenu "radnu akciju" za ohristovljenje i naroda na našim prostorima. Sastavimo jednu molitvu i molimo je svi u isto vrijeme svakog dana
ОдговориИзбриши