Novi Srpski prevod Svetog pisma - promišljanje jednog od prevodilaca

Velika mi je radost da u ovom blogu objavim pismo Žarka Đorđevića, jednog od prevodilaca Novog Srpskog prevoda Svetog pisma. Zamolio sam Žarka da mi napiše koju reč, koju sam planirao da uključim u blog, a dobio sam mnogo, mnogo više... Žarko iskreno, beskompromisno piše o tom prevodilačkom podvigu, uživao sam čitajući, pa vam njegovo pismo prenosim u celosti. Uživajte i vi, cenite taj podvig i ohrabrite se na velika dela... 

"Prevod Novog zaveta Novog srpskog prevoda (NSP) Miroslava Kikija Živkovića, tada postdiplomca Westminster Theological Seminary, objavljen je pre skoro 20 godina. Pojavio se skoro neupadljivo, tek jednom predstavljen na skromnoj svečanosti PTF NS.

Već tada je International Bible Societ, danas Biblica, krenulo u prevođenje Starog zaveta. Nažalost, zbog spleta životnih prevodiočevih okolnosti – rad na doktoratu i promena fakulteta, pastorska služba i selidba u drugu zemlju – čitav projekat je dospeo u nemilu fazu višegodišnjeg kašnjenja. Zapravo, čitav projekat je stavljen zbog upitnik, s obzirom na budžetske obaveze i činjenicu da se na srpskom jeziku spremalo još nekoliko novih, savremenih prevoda.

Elem, poziv da se uključim u NSP me je zatekao na čudnoj raskrsnici i životnih puteva i puteva duhovne službe ... (bolje da tu priču ostavim za svoj prvi roman!). Podeljenih osećanja sam ušao u fazu pripreme i upoznavanja sa zadatkom, uz obilje Biblikinog materijala za prevodioce.

Samo, ljudi, prevod Biblije – ej! Kal, nifal... hitpael... b'rešit bara... tohu va bohu... Pa to je sve izvetrilo koliko sutradan nakon ispita kod Tadeja Vojnovića!?

Ali da vam kažem – nije. Stvarno nije. Naš mozak je čudo. Ono što (stvarno) nauči, nikada ne zaboravlja. Najzad, kad god me neko pita o tim hebrejskim crticama i tačkicama, rado odgovaram: Nije nevolja u tom drevnom, makar i mrtvom, bilijskom jeziku. Nauče ljudi i kineski, neuporedivo složeniji. Stvar je u maternjem, u srpskom!

Naravno, u ovim Berinim blog redovima niti mogu, niti hoću da vam opišem grozničavost koja me je nosila u proteklih šest godina koliko sam bio deo stvaranja NSP. Znam samo da je sve, baš sve što je ruka providnosti uziđivala u mene za proteklih 5o i kusur godina života, bilo pod stanjem uzbune. Nije postojao tračak lucidnosti i obaveštenosti, ni mrva naučenog i stečenog tokom života što iz sebe nisam morao da iznesem u ovom prevodilačkom poduhvatu.

(Kao nikada do tada mi je postalo jasno zašto je čovek baš to što jeste, takav kakav jeste; zašto se rodi u jednom Valjevu u kome naglasak ne vuče ni na Moravce, ni na Čarapane, ni na Ercove...; zašto ko lud guta sve od Andrića, Tolstojevskog... hm, mislim Dostojevskog; zašto ga je i učiteljice i nastavnice  besomučno mamuzaju s pravopis i gramatiku... šala-mala; zašto sa petnaestak godina prvi put uzme gitaru da je više nikada ne ostavi... ali da ostavim sve ovo zagradičasto za svoj drugi roman)

Odmah sam se suočio sa dva golema mita koja, kanda neprikosnoveno vladaju u većem delu hrišćanskog sveta. Prvi je: prevodilac Biblije je samo čovekoliko biće, a zapravo je duhovno-jezički genije, Matusalov ispisnik koji posti pre prevođena svake reči, obredno se kupa pre nego je zapiše... Ma, ironišem, naravno. Ali „ne može to svako“ je  realna mitološka floskula čiji cilj često zapravo i nije da odredi eventualne osobine dotičnog, koji se usudi na ovaj sveti posao, nego da bagateliše sve i svakog koji se usude „da nas izuvaju“ iz udobnosti „starih cipela“ prevoda Biblije na koje smo navikli (Pa, zamislite samo skandala da vam neko dobro poznati stih s pozicije „gornji ćošak, levo“ nemilice baci u „donji ćošak, desno“!!!). Da, da bagateliše, jer se duh vremena opšte bagatelizacije odavno prelio (i) na naše hrišćanstvo, na krugove vernika koji bi trebalo da prednjače u zahvalnosti, u isticanju dobrog, kreativnoj kritičnosti.

Drugi mit: S pojavom programa Paratext, osmišljenog za prevođenje Biblije, došlo je do „lastiš efekta“ fenomena bagatelizacije. Naime, odlazi se u drugu krajnost, pa se ovaj softver, osmišljen za lakši, sveobuhvatniji i neuporedivo brži pristup uzvornim biblijskim tekstovima, shvata kao Google translation: sedneš, naručiš, pojedeš, popiješ; tj. sedneš, ukucaš, klikneš i eto ti prevoda: „Jer Boga tako zavoliti svet, da nijednoga...“ Mislite li da preterivam? (Eh, nije dvadesetak godina službovanja u Novem Sadu ostalo bez traga!) Ne bih rekao. Jer, kada sam pre par godina na nekom skupu, uz kaficu okupljenima sav oduševljen opisivao šta sve taj program može, kako radi, kako pomaže, jedan od prisutnih reče: „Pa to može svako!“ I koliko god da nam se činilo da su krajnosti „po difoltu“ udaljene, ove oko biblijskog prevodilaštva čini se i da nisu. Čini se da put od „ne može to svako“ do „to može svako“ i nije tako dug.

Elem, sve koje zanima po kojim tekstualnim varijantama i manuskriptnim standardima je rađen NSP, pozivam da posete https://pt8.paratext.org/ i obaveste se o tome i mnogim drugim korisnim, važnim i zanimljivim pojedinostima.

NSP je đene-đene prevod: ni sasvim doslovan, ni sasvim slobodan. Zato je nešto „tvrđi“ za čitanje od SSP, koga inače čitam i iz koga sam propovedao od kako se pojavio 90-ih; i koji je sjajan prevod po mnogo čemu (kolega Ivane i ostali, sve čestitke).

E, sad, pitamo se, pitate se: odakle „odjedared astal šaren“? Odakle u tako uočljivo kratkom vremenu toliki broj prevoda Biblije? Zato što je svest o potrebi tako nečeg bila izuzetno velika i sveobuhvatna pre onoliko decenija, kao i broj onih (nas) koji su se latili ovog (ne)slavnog posla. (Nemojte samo, molim vas, da me neko pita ono čuveno naivno: „Zašto se niste ujedinili!?“ Pa mi, bre, od silne složnosti po crkvama jednu te istu pesmu pevamo svako po svom prevodu/prepevu. A i da se ne lažemo: niko od nas to nije radio ni za čije „lepe oči“).

I još nešto: Pre izdanja SSP imali smo NSP (Novi savremeni prevod) i NRP (Novi revidirani prevod), a nakon NSP ove godine izlazi i prevod Biblijskog društva Srbije i prevod NZ (za sada) sa čuvenog engleskog King James. I ovo je samo ono koliko je meni poznato. Ko su prevodioci i izdavači spomenutih planiranih prevoda, o tome u nekom drugom blogiranju, ukoliko Dušan bude smatrao da nam je to potrebno.

NSP su, kako je već rečeno, prevodili Miroslav Živković, Aleksandar Birviš i ja. A evo i popisa ko je šta prevodio, prema kanonskom redosledu knjiga:

Živković: od Postanja do Prve knjige Dnevnika; desetak Psalama, Jezekilj, Danilo, Jona, ceo NZ

Birviš: Isaija i Plač Jeremijin (prevodi već poznati u izdanju Ikonosa)

Moja malenkost: od Druge knjige dnevnika do Pesme nad pesmama; Jeremija i „mali“ proroci (sem Jone).

Moje zadovoljstvo - kao i zadovoljstvo pažljivih čitalaca do kojih je došao primerak NSP, čiji je tiraž od 5.000 Ikonos razdelio za trinaest dana – nepotrebno kvare na vreme neuočene greške. Posebno mislim na one kucaće, pravopisne, gramatičke... Danima sam već skoro pa doslovno bolestan zbog toga. Da vam se pravdam višegodišnjim stampedo ritmom kojim smo radili u već otpisanom projektu... neću i ne mogu..  Za greške ove vrste u ovakvim projektima nema mesta. Mogu jedino da vas zamolim za razumevanje, a marljive čitaoce da mene ili Ikonos obaveste o svemu što primete kao grešku u bilo kom smislu.

Naime, od EEM, koji je sponzor prvog iznadnja NSPa, čekamo odgovor za novih 10.000 primeraka. Zato želimo da blagovremeno načinimo neophodne ispravke i sva moguća poboljšanja teksta.

Kada kažem „poboljšanja“ mislim na još jednu falinku ovog prvog izdanja NSPa, možda i ozbiljniju od prve: nije urađeno stručno čitanje od strane onih - koji za razliku od lektora i korektora - čitaju smisao (verodostojnost), uočavaju nesklad izraza, paralelizme... gomilu toga. A nije urađeno ni trasgeneracijsko čitanje, tj. da ovaj prevod pročita i neko stariji od nas kao prevodioca, neko sredovečan, tinejdžeri... Moj vokabular svakako nije istovetan ni mom vršnjaku s druge strane Srbije, a kamoli nekom mlađem (Pita nas neko ovih dana, šta će nam to „međutim“ u narativima? Obećao sam da ću u novom izdanju da turim „znači, ...“ umesto toga!) Ja sam dete Titove Jugoslavije i svakako sam jezički pokupio mnogo toga što nije provereno „srbski“. (I opet me pita neko, za jedno mesto u Psalmima, šta mi je to „ishlapi? „Pa dobro, greši čovek...“ odgovaram ja kajući se zbog „ogavne hrvaštine“).

I da završim rečima i mislima domaćina ovog bloga, kada je reč o ovoj „skandaloznoj“ poplavi čak dva nova prevod, koja za sada tangiraju samo promilsku evanđeosku populaciju Srbije:

„Da li je to problem? Ne. Zapravo je je prednost, jer više prevoda omogućava da uporedimo određeni stih i lakše ga razumemo. Ni jedan prevod nije bez mane, jer iako je Sveto pismo nepogrešivo, ljudsko prevođenje i prepisivanje dovodi do pojave teško razumljivih mesta. Upoređivanjem više prevoda prevazilazimo taj problem, i dolazimo do najadekvatnijeg razumevanja određenog teksta. Zato treba pozdraviti ovo prevodilačko delo. Za iskrene istraživače Svetog pisma to je radostan događaj. Koliko i koristan, e to će vreme pokazati.“

p.s. Da je malo i nasmejemo.

 Žali se neko na adresu Izdavača tokom ovih famoznih trinaest dana podele, na moj prevod Malahije 2:3, na „lica zamazana iznutricama“, kao meru Božijeg prekora. Kaže dotični da se tu sigurno radi o jednoj drugoj crevnoj izlučevini – s oproštenjem – a ne o iznutricama. Krivo mi, pa rekoh sebi čuveno „greši čovek“ i latih se tog teksta, alatki, materijala. Čitam, gledam, prepoznah problematiku, ali nema sigurnosti o kakvom je – s oproštenjem još jedared – „mazivu“ reč. Prosto se ne zna, kao što je slučaj sa još par stotina sličnim mesta u izvornom. Zovem izdavača, pitam, proverevam, a on me teši: ništa strašno, dotični je Sremac i bogohulna mu je i sama pomisao da se udrobice, švargle, brizle i slične đakonije koriste za kažnjavanje! (Pa ti sad prevodi Bibliju!!)"

Verujem da ste uživali u čitanju, baš kao i ja, i naučili mnogo više o NS prevodu. Ovo nije kraj mog pisanja o njemu, nadam se da ću uspeti izneti i moje mišljenje u skorije vreme. Međutim, ono što svakako treba uraditi jeste reći hvala Žarku i ostalim prevodiocima, kao i udruženju Ikonos. Srbija je bogatija za jedno značajno delo.