Novi trag koji zaokuplja moju pažnju ovih dana – stećci, srednjovekovni nadgrobni spomenici. Mirjana i ja smo stali na nekoliko dana u Nacionalnom parku Blidinje, u BiH, sa ciljem da se penjemo po planini Čvrsnici. U blizini je Dugo polje, sa jednom od najočuvanijih nekropola stećaka, drevnih nadgrobnih spomenika, koju sam do sada video.
Na putu do Blidinja, putujući kroz Dalmatinsku zagoru i Hercegovinu, videli smo više nekropola, poput one pod Sekulanom, kao i pojedinačne stećke. Do sada sam posetio mnoge nekropole i muzeje sa stećcima i oni su uvek privlačili moju pažnju, ali ovog puta, u Dugom polju, pažnju mi je privukao motiv kola na njima.
Možda zato što se nekropola nalazi usred prostranog polja, podno Čvrsnice. Lepota prirode i planina oduzima dah. A možda zato što sam imao dovoljno vremena da među njima hodam bez žurbe, da pustim da mi se uobliče neka pitanja.
Stećci - svedoci drevnih vremena
Stećci su nadgrobni spomenici. U različitim krajevima narod ih je nazivao mramorovi, mramorje, mašeti, bilizi, kameni, grčki grobovi, pa čak i divovski grobovi. Sam naziv stećak je povezan sa glagolom stajati, odnosno sa nečim što stoji i ostaje kao trajni beleg.
Danas je poznato više od 70.000 stećaka, raspoređenih na oko 3.300 nekropola. Najveći broj nalazi se u Bosni i Hercegovini, ali ih ima i u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji. Nastajali su približno od XII do XVI veka, u vreme kada se srednjovekovni Balkan nalazio na razmeđu različitih država, kultura i crkvenih tradicija.
Dugo su stećci bili predmet brojnih rasprava. Jedni su ih pripisivali isključivo pripadnicima takozvane Bosanske crkve, drugi pravoslavcima, treći katolicima, a bilo je i teorija da su bili obeležja bogumila. Danas među istoričarima postoji znatno veća saglasnost da su ih podizali pripadnici različitih hrišćanskih zajednica. Na mnogim nekropolama nalaze se u neposrednoj blizini srednjovekovnih pravoslavnih i katoličkih crkava, a natpisi i simboli potvrđuju da su ih koristili ljudi različitih verskih pripadnosti.
 |
| Nekropola Dugo polje, Blidinje |
Stećak kao sećanje na drevno Rimsko carstvo
Posmatrajući stećke, nisam mogao da se otmem utisku da po svom obliku podsećaju na rimske sarkofage. Masivni kameni blokovi sa poklopcem na dve vode ili u obliku sanduka deluju kao da bi u sebi trebalo da čuvaju pokojnika. Međutim, arheološka istraživanja pokazuju drugačiju sliku. U ogromnoj većini slučajeva telo nije bilo položeno u kamen, već u zemlju ispod stećka. Stećak je bio nadgrobni spomenik, a ne grobnica.
Moguće je da je njihov oblik nastao pod uticajem kasnoantičkih i rimskih kamenih sarkofaga, koji su na ovim prostorima bili poznati vekovima. Možda je preuzet samo spoljašnji izgled, dok je način sahranjivanja ostao drugačiji.
Ovo pitanje me je prilično zainteresovalo. Čest argument je da se kulturni uticaji prenose kroz oblike i simbole, dok njihovo značenje može postati sasvim novo. Međutim, postoji i teorija o klesarskim školama koje su bile razvijene u pojedinim oblastima i čija je tradicija mogla da preživi smenu različitih država i civilizacija, od Rimskog carstva do srednjeg veka.
Kada kažem škole, ne mislim na njih u savremenom smislu, već na tradiciju određenog kraja, znanje i veštine koje se prenose sa generacije na generaciju. Takva tradicija može postati svedok davnih vremena koji nadživi čak i civilizaciju u kojoj je nastao. Na Balkanu pojedini običaji sežu hiljadama godina unazad, a da toga često nismo ni svesni.
 |
| Izgled sarkofaga |
Način sahranjivanja
Arheološka istraživanja grobova ispod stećaka donela su još jedno iznenađenje. U njima uglavnom nisu pronađena velika blaga niti raskošni grobni prilozi. Najčešće se nalaze ostaci odeće, delovi nakita poput prstenja, naušnica ili kopči, pojasne garniture, noževi, povremeno mačevi ili ostaci konjske opreme, a kod žena ukosnice i perle. Pronađeni su i novčići, ali ne kao pravilo. Ovakvi nalazi pokazuju da su ljudi sahranjivani u odeći i sa predmetima koje su koristili za života, ali bez običaja velikog opremanja groba, kakav je bio karakterističan za neka starija razdoblja.
Zanimljivo je da veličina stećka uglavnom nije bila pokazatelj bogatstva pokojnika. Ispod nekih od najvećih i najmonumentalnijih stećaka pronađeni su sasvim skromni grobovi, dok su pojedini imućniji ljudi sahranjeni pod jednostavnijim spomenicima. Izgleda da su na izgled stećka više uticali lokalna kamenorezačka tradicija, porodične ili zajedničke odluke i želja da se pokojnik dostojno obeleži nego samo njegovo materijalno stanje.
I možda je upravo to razlog zbog kojeg me toliko interesuju. Oni nisu samo kamen. Oni su pokušaj jednog vremena da nam ispriča kako je nekada živeo čovek.
Kolo kao motiv na stećku
Na stećcima su pronađene brojne predstave kola, odnosno povorke ljudskih figura koje se drže za ruke. Prema jednom pregledu, poznata su 132 prikaza kola, što ga čini jednim od prepoznatljivih motiva stećaka. Nisu sva kola ista: nekada su figure muške, nekada ženske, a postoje i mešovite grupe. Ponekad se pojavljuju uz konjanike, jelene ili druge prizore.
Zašto kolo na grobu? Kolo je u našoj svesti simbol radosti. Igra se na slavljima, svadbama... Ne povezujemo ga sa tugom i žaljenjem, koje vezujemo za groblja.
Istraživači nisu sasvim saglasni oko značenja ovog motiva. Neki u njemu vide obrednu igru povezanu sa smrću i prelaskom u drugi svet. Drugi ove prikaze povezuju sa starijim, prethrišćanskim tradicijama koje su nastavile da žive u hristijanizovanom srednjovekovnom društvu. „Kolo naopako“ u narodnim pesmama uvek se pominje povodom nečije smrti, kao savremeni odjek tradicije najstarijih vremena, čija su verovanja ostavila svoje daleke tragove u našim narodnim pesmama. U Bosni je zabeleženo i da se pogreb pratio igranjem kola koje se igralo u pravcu suprotnom od onoga u kojem se igralo u veselim prilikama.
Posebno je zanimljiva moguća veza sa takozvanim jelenskim ili ljeljenovim kolom, tradicionalnom igrom poznatom u delovima istočne Bosne i Hercegovine. Na kraju kola, suprotnom od kolovođe, dvoje igrača naprave kapiju od uzdignutih ruku, a kolovođa kroz tu kapiju provlači celo kolo, sve dok se ono ne zaplete. Posle toga, igranjem u suprotnom pravcu, kolo se ponovo raspliće. Prema proučavanjima istorije igre, neki etnolozi i antropolozi u ovom motivu vide značenje obnavljanja života.
Međutim, ono o čemu ja razmišljam jeste da je možda u pitanju simbol zajedništva koje nadživljava pojedinca. Meni je upravo ta napetost fascinantna: iznad groba nije uklesana samo tuga, nego pokret. Ljudi se drže za ruke. Život se nastavlja. Pojedinac odlazi, ali kolo ostaje.
Možda je svest o tome da je kraj života na zemlji tek prelazna faza bila mnogo snažnija među srednjovekovnim hrišćanima? Možda su jasnije nego mi živeli sa mišlju da smrt nije kraj života, nego jednostavno deo života?
Kolo kao poziv da drugačije gledamo na smrt
Pre nekoliko nedelja govorio sam na ČBS-u na temu „Prepoznati kada je vreme podići sidro i otići“.
Na kraju propovedi podelio sam sledeću priču Henrija van Dyka:
Stojim na obali. Brod pored mene širi svoja jedra na jutarnjem povetarcu i klizi po plavom okeanu. On je oličenje lepote i snage, a ja stojim i gledam za njim sve do trenutka kada izgleda kao pramen oblaka na mestu gde se more i nebo spajaju. I onda neko pored mene kaže: „Eto, otišao je!“
Otišao gde? Nestao je iz mog vidokruga, to je sve. I dalje je velik i snažan kao kada je napuštao moju stranu obale i sposoban da nosi svoj teret do svog odredišta. Njegova umanjena veličina je u meni, ne u njemu. I baš u trenutku kada neko pored mene kaže: „Eto, otišao je!“, tamo su druge oči koje posmatraju njegov dolazak i drugi glas koji radosno uzvikuje: „Evo, dolazi!“
I to je umiranje!
Tako je i sa smrću. Mi stojimo na jednoj obali i gledamo odlazak. Ali hrišćanska nada nas uči da postoji i druga obala. Ili, da se vratim kolu sa stećaka: kada pojedinac pusti našu ruku i izađe iz našeg kola, verujemo da negde drugde biva dočekan.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар