4 saveta kako preživeti i nadvladati negativni perfekcionizam

Psiholozi definišu perfekcionizam kao težnju za  nepogrešivošću, a perfekcioniste kao osobe koje žele biti savršene u svim područjima života. Perfekcionizam, sigurno se slažete sa mnom, može biti pozitivan, kada je on „zdrava težnja ka postizanju visokih standarda, usmerenost ka kvalitetu i postignuću“, ali i negativan, kada je on „postavljanje standarda izvan realnih domašaja, kao i prisilno i neprekidno usmerenje ka nemogućim ciljevima, kojima se meri sopstvena vrednost isključivo kroz prizmu uspešnosti i postignuća“.

Pojedincima je sigurno potrebno da poboljšaju ono što rade, posebno ako su njihova dela osrednja zbog nedostatka truda, i tu malo perfekcionizma nije na odmet. Drugima je perfekcionizam kao zamka koja ih sprečava da se ostvare, neprekidan grč koji ih sprečava da uživaju u njihovom radu. Kako izgraditi zdrav pogled na pefekcionizam? 

Dani agonije

Dani agonije

"Dušane, ajde molim te trkni do prodavnice i kupi mi cigare" - zamolio me je Stane fotograf. Nisam odmakao dalje od kućne kapije kada sam čuo babino naricanje. Znao sam šta to znači - mama je preminula. 

Devet dana ranije... je prvi dan školske 1991. godine. Ja četvrti srednje, a sestra tek kreće u srednju školu. Roditelji se opraštaju sa nama, preminula je neka rođaka u Slovačkoj, idu na sahranu. Stojim ispred kapije, pozdravljam se.
Tada sam poslednji put poljubio mamu. 

7 pesama koje oslikavaju užas rata

Anti-ratne pesme, moj izbor. I dalje sam u razmišljanju o ratu. Prošle nedelje sam svaki dan postavljao jednu pesmu koja je meni asocijacija na užas rata. Postavljao sam ih na profil kao moj lično vid protesta protiv ludila rata.

Aleksić Stevan, Anđeo mira, kolekcija Galerije Matice Srpske. Naslikano posle I svetskog rata.

Pesme sam birao pesme prema tome, koliko mi oslikava užasnost rata, besmisao i nepravednost. Poređane su u gradaciji. 

15 najnovijih statističkih dokaza - živimo u vremenu epidemije pornografije

Ponekad napišem članke o pornografiji. Smatram je destruktivnim uticajem o kojem se dovoljno ne govori (klikni OVDE), a i prošao sam kroz ličnu borbu u toj oblasti (tekst Avet pornografije).  Sve više sekularnih naučnika priznaje da postoje negativni uticaji, ali je lobi pornografske industrije još uvek jak. Da li se išta menja u toj oblasti?

Prošle nedelje pronašao sam ove podatke, ali na žalost nisam sačuvao izvor. Podaci su sveži, sa kraja 2019.

1. Svake godine u SAD, porno industrija ima veći profit nego što zajedno ostvare NBA (profesionalna košarkaška), NFL (američki fudbal) i MLB (bejzbol) lige.

2. Holivud godišnje snimi 600 filmova, i ostvari profit od $11.4 milijarde od prodaje ulaznica. Porno industrija za isto vreme snimi 13.000 videa i ostvari mnogo veći profit. 

3. 25% pretraga na internetu (termini ukucani u pretraživač kao što je Gogle) su povezani sa temom seksualnosti, a 34% preuzimanja sa interneta (dowload) predstavlja porno materijal. 

4. Prethodne godine, ljudi su proveli samo na Pornhub 5,517,000,000 sati (Pornhub je jedna od platformi za deljenje pornografije) . 

5. Svake sekunde više od  30,000,000 ljudi gleda pornografski materijal.

6. 83.7% porno materijala je gledano uz pomoć mobilnih telefona.

7. U SAD,  70% korisnika pornografije su muškarci, a 30% žene.

8. Istraživanja sprovedena od strane Američke Nacionalne Agencije za zdravlje, pokazuje da intenzivna upotreba pornografije dovodi do oštećenja frontalnih režnjeva mozga korisnika pornografije.

9. Jedna od studija ukazuje da čak 88% najgledanijih porno materijala sadrži nasilje nad ženama. 

10. 2015 statistička meta-analiza 22 naučna rada, sprovedena u sedam zemalja, ukazuju da preterano korišćenje pornografije povećava fizičku i verbalnu agresivnost korisnika.

 11. U SAD, prvo iskustvo sa pornografijom se dešava sa 11 godina.

12. Najčešći termini u toku 2019. na porno pretraživačima, koje korisnici koriste su "teen" (tinejdžeri), "vanzemalci", "hentai" "anime" “cosplay”(vrste japanskih stripova), kao i "strip" Razlog za popularnost stripova je u tome što dopušta prikaz seksualnih aktivnosti koje su inače zabranjene: pedofiliju, silovanje, incest... 

Ako želite da podržite KaHristu, podelite ovaj tekst na društvenim mrežama... takođe, prijavite se na listu čitalaca ovog bloga. Hvala

13. Pornhub beleži da je pretraga za “transrodno” povećana za 121%, termin “femboy” (feminizrani muškarci) za 99%, a “furry” (antropomorfni prikaz ljudi) za 71%.

14. Studije ukazuju da pornografija povećava stopu neverstva u braku za 300%, ali mi tvrdimo da je pornografija sama po sebi preljuba. 

15. Neka istraživanja ukazuju da 68% ljudi koji odlaze u crkvu, i da 50% pastora zloupotrebljava pornogrqfiju. Navedene studije prenose takođe, da iako 57% pastora smatra pornografiju najznačajnijim problemom koji utiče na njihovu zajednicu, samo 7% crkava ima i programe koji pomažu ljudima da nadvladaju zavisnost od pornografije.

O Biblijski zasnovanom pristupu seksualnosti pisao sam u tekstu - Seks zar se o tome u crkvi govori?

Beređi Dušan Bera

Da li pratite Youtube stranicu Protestantske Hrišćanske zajednice? Ako ne, pratite nas... svake nedelje novi video.

Seti se slike poniznog čoveka i čuvaj to kao kamen sećanja (Jošua 4 - Vera na delu XIX)

Današnji tekst je o poniznosti. Poniznost je svesnost o sebi, svojim manama i vrlinama plus pouzdanje u Boga (definicija koju sam usvojio od C.S.Luisa). Ponizna osoba zna šta može, ali u svemu uvek računa na Boga i Bogu daje zaslugu. Ponizna osoba takođe ne dopušta da bude promenjena uspehom... To je i lekcija današnjeg teksta... 

Juče sam napisao tekst o 12 kamenova (spomenika) u mom životu (vidi link). Tekst se bazira na tumačenju četvrtog poglavlja knjige Jošue sina Navinovog. Judeji su trebali da ponesu dvanaest kamenova iz reke Jordan i da ih postave kao spomenik sećanja. 

4 Jošua pozva dvanaest ljudi koje izabra između sinova Izrailjevih, po jednog čoveka iz svakog plemena, 5  i reče im: Idite pred kovčeg Gospoda, Boga svoga, usred Jordana i uzmite svaki po jedan kamen na rame, prema broju plemena sinova Izrailjevih, 6 da vam to bude znamenje među vama. 

Može li laž biti ispravna - pitanje Ravine laži (Jošua 2:3-14)? Vera na delu, deo IX

Da li Bog može da odobri laž u posebnim situacijama? Da li je laž uvek greh? Da li grešimo kada lažemo da bi spasili nečiji život, ili radi „viših“ interesa? Šta Bog kaže u takvim situacijama?

Prolazim kroz knjigu Jošue istražujući pitanje "Vere na delu". Pokušavam da razmišljam o svakom tekstu, koje lekcije vere se nalaze u njemu… Međutim, današnje pitanje nije samo pitanje vere, nego ono pokreće i neka moralna pitanja... 

Pitanje koje se često javi kada čitamo priču o spasenju bludnice Rave jeste pitanje moralnosti Ravine laži. O samom tekstu možete pročitati u tekstu koji sam nazvao: Koliko je Bogu stalo do tebe? U tekstu se nisam bavio pitanjem laži, ali to želim sada da obradim. 

Četiri proročke slike iz istorije Novog Sada

Danas je 1. februar, Dan Grada Novog Sada. Moj grade, sretan ti 275 rodjendan. Tim povodom, četiri slike iz istorije Novog Sada, četiri proročke slike. 

SLIKA 1: MESTO GDE JE ZLO STALO

Između 1526. i 1687. godine, područje Novog Sada je bilo u sastavu Osmanskog (Turskog) carstva. Turci su vladali ovim krajevima preko 150 godina, i u njihovoj vlasti je bila teritorija sve do iza Budimpešte. Petrovaradin je ostao u osmanskom posedu sve do Velikog bečkog rata (1683-1699. godine), kada ga osvajaju Austrijanci (Habzburzi).

Pokušavajući da povrate izgubljenu tvđavu, Turci započinju nekoliko pohoda, ali doživljavaju strahovite poraze u bici kod Slankamena (1691. godine) i bici kod Sente (1697. godine), a usled loših vremenskih prilika napuštaju opsadu Petrovaradina 1694. godine. U nastojanju da izmeni odluke Karlovačkog mira, Osmansko carstvo preduzima novi pohod na Austriju i ključna bitka s dešava na široj teritoriji Novog Sada.

Princ Eugen Sevojski došao je Futog, 9. Jula 1716, sa 42.000 pešaka i 23.000 konjanika, a u Petrovaradinskoj tvrđavi je boravilo 8.000 vonjika. Tokom, 26, 27, i 28. jula Veliki vezir Damid Ali-Paša je prešao Savu sa oko 120.000 vojnika. Bitka između Austrijanaca i Turaka se odigrala kod Petrovaradina početkom avgusta 1716. godine, a okončala se velikim turskim porazom, posle čega Osmansko carstvo (i islamski uticaj) definitivno nestaje sa ovih prostora. Mnogi potesi u okolini Petrovaradina i danas nose nazive koji datiraju iz turskog perioda: Vezirac, Alibegovac, Mišeluk, Tekije, itd. 

Bitka kod Petrovaradina, bakrorez

Istorijski izvori govore da su Turci izgubili bitku zbog iznenadne panike koja je zahvatila turske redove, i da su počeli bez nekog značajnog razloga da se povlače, što je iskoristila austrijska vojska (sačinjavali su je Austrijci, Mađari i Srbi) i nanela strahovit poraz. Legenda govori da je tog dana padao sneg, ali verovatno je bila ogromna oluja koja je donela hladno vreme i zbunila tursku vojsku.

Značenje: Turci i Islam se od tog momenta povlače iz Evrope. Više ne uspevaju da značajno ugroze Evropu, nego se sve više i više povlače. Džamije koje su postojale u Vojvodini i Mađarskoj, sada postoje samo kao spomen u knjigama. Ključ je bila bitka kod Petrovaradina.

SLIKA 2: IME NOVI SAD 

Na početku hazburške vladavine krajem 17. veka, građanima pravoslavne veroispovesti bilo je zabranjeno da stanuju u Petrovaradinu. Srbi su, zbog toga, 1694. godine osnovali novo naselje na levoj obali Dunava, današnji Novi Sad. Najstarije ime naselja na levoj obali Dunava bilo je Racka varoš (Ratzen Stad), a korišćen je i naziv Petrovaradinski Šanac (Peterwardeiner Schantz).

Marija Terezija, austro-ugarska kraljica, 1. februara 1748. godine dodeljuje gradu status slobodnog grada, grb i novo ime. Tekst objave o proglašenju gradom glasi:

„Mi, Marija Terezija, Božjom milošću carica rimska, a kraljica Ugarske, Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Rame, Srbije, Galicije, Lodomerije itd. itd. dajemo glasom ovoga pismena na znanje svakome, koga se tiče [...] da taj toliko puta spominjani naš Petrovaradinski kameralni grad, koji leži na drugoj strani Dunava u bačkoj županiji na zemljištu Sajlovo, silom naše kraljevske moći i ugleda iz ranije navedenih razloga [...] učinimo svojim slobodnim kraljevskim gradom i da ga uvrstimo, primimo i upišemo u broj, krug i red ostalih naših slobodnih kraljevskih gradova naše kraljevine Ugarske tako i naših naslednih zemalja, ukidajući mu dosadašnje ime Petrovaradinski Šanac, nađosmo za dobro da se ubuduće zove i da mu naslov bude Neoplanta, mađarski Újvidék, nemački Neu-Satz, srpski Novi Sad i bugarski Mlada Loza.“

Značenje: Neoplanta, na latinskom je „nova biljka“, odnosno na srpskom Novi Sad „nova bašta, zasad“, ili „mlad vinograd“. Za Grke je to „novi život“, za Mađare „novi vidik“, Nemci su mu dali ime „novi rasadnik“. 

SLIKA 3: GRB NOVOG SADA

Novi Sad je status grada dobio 1.februara 1748. godine, a istog dana je dobio i sadašnje ime i grb. U to vreme Novi Sad je bio deo Austo-Ugarske monarhije, a grb je dodelila Austro-Ugarska carica Marija Terezija.

Grb Novog Sada predstavlja štit barokne forme, u čijem se gornjem plavom polju nalaze tri okrugle kule bakarne boje. Na svakoj kuli se nalazi šest otvorenih prozora. Srednja kula je nešto viša i šira, a nad njom je bela golubica u letu (Nojev golub), koja u kljunu nosi maslinovu grančicu. U donjem 

zelenom polju ispod kule se nalazi sedam traka, četiri srebrne i tri plave, koje simbolizuju reku Dunav. Okolo periferije štita stoji natpis: „Pečat kraljevskog slobodnog grada Novog Sada“ (lat. Sigillum Regiae Liberaeque Civitatis Neoplantensis).

Značenje grba je sledeće: Posle potopa, Noje je pustio golubicu iz broda da proveri da li je potop završen (zapisano u knjizi Postanja, Sveto Pismo), a njen povratak sa grančicom u kljunu, značio je da je zemlja počela da se suši. Na grbu Novog Sada simbolika je sledeća: ispod grada je Dunav koji plavi, slika poplave zla, koje su doneli Turski ratovi (XV-XVII vek), koji su zbrisali stanovnike ovoga kraja. Posle velikog potopa nastao je blagosloveni mir, a nastanak Novog Sada, novog slobodnog kraljevskog grada, je bio prvi simbol obnove i razvoja. Golubica simboliše da je potop zla završen, da su nastala nova vremena. 

SLIKA 4: VRATA NARODA

Prva naselja na teritoriji Novog Sada datiraju od mlađeg kamenog doba - neolita (od oko 4500. godine pne.). Pored područja Petrovaradina, na kojem su nađeni tragovi naselja iz skoro svih epoha, na Bačkoj strani Dunava (na Klisi, Slanoj Bari, Starom gradu, Detelinari) takođe su pronađeni tragovi praistorijskih naselja. U 4. veku pre nove ere se na području današnjeg Novog Sada pojavljuju Kelti - Skordici, koji na desnoj obali Dunava, na području današnjeg Petrovaradina, podižu utvrđenje, a tragovi Kelta pronađeni su i na području Detelinare (prilikom seobe u Malu Aziju – novozavetna Galatija). Zatim se, u 1. veku pre nove ere, na ovom području pojavljuju Rimljani, koji u 1. veku nove ere na desnoj obali Dunava podižu prvu veću tvrđavu pod imenom Kuzum (Cusum) i uključuju je u provinciju Panoniju. U Bačkoj, od 1. veka nove ere stanovalo sermatsko pleme Jazigi.

U 4. veku, u doba Sobe naroda utvrđenje Kuzum je porušeno od strane Huna, a ovo područje zatim dolazi pod vlast Ostrogota (5. vek), Gepida (5-6. vek), Longobarda (6. vek), Vizantije (koja u 6. veku obnavlja utvrđenje Kuzum i daje mu ime Petrikon), Avara (6-8. vek) i  Franaka (8. vek). Sredinom 6. veka, područje naseljavaju Sloveni. U 9. veku, tvrđava Petrikon (ili na slovenskim jezicima - Petrik) ulazi u sastav Bugarskog carstva, a u 11. veku tvrđava ponovo postaje deo Vizantije, da bi, posle borbi Vizantije i Mađara, krajem 12. veka, ušla u sastav srednjovekovne Kraljevine Ugarske. 

Između 1526. i 1687. godine, ovo područje je u sastavu Osmanskog carstva. Tokom osmanske uprave, neka od naselja na bačkoj strani Dunava su iščezla, dok su druga nastavila da postoje i bila su nastanjena Srbima. Petrovaradin je ostao u osmanskom posedu sve do Velikog bečkog rata (1683-1699. godine), kada ga osvajaju Austrijanci (Habzburzi). 

Posle velikih ratova, Vojvodina je bila pusta zemlja, prazna. Austrija je želela da je naseli, i tokom Austrijske vladavine vratili su se mnogi narodi koji su tu pre živeli: Srbi, Mađari, Hrvati, Bugari, Rumuni. Osim njih doselili su i mnogi drugi: Nemci, Jevreji, Romi, Katalonci, Itlijani, Francuzi, Slovaci, Česi, Rusini, Cincari, Grci, Jermeni a u kasnijim vekovima i Makedonci, Albanci, Goranci, Turci...

Pojedini narodi su nestali sa pozornice, Francuzi, Katalonci, Cincari... međutim danas u Vojvodini živi živi preko 25 nacionalnih ili etničkih zajednica. Samo u okolini Novog Sada, svako selo je druga grupa - Veternik (srpski dobrovoljci postradali u I svetskom ratu), Futog (Nemci i Srbi), Kisač i B. Petovac (Slovaci), Budisava (Mađari), Petrovaradin (Hrvati)...

Značenje: Svi narodi su došli u ove krajeve tražeći bolji život. Na početku je bilo jako teško – doseljeni Nemci su u tom periodu imali poslovicu koja je glasila - „Prvima smrt, drugima patnja, trećima hleb“. Drugi su došli bežeći od verskog progonstva u njihovim zemljama (Pravoslavni, Protestanti, Katolici). Vojvodina je bila mesto nove nade.

Podržite Blog KaHristu. Komentarišite. Podelite na društvenim mrežama. Postanite naš čitalac. 

A kakve veze sve to ima sa blogom KaHristu? 

Moja molitva je da Novi Sad ponovo bude mesto gde se zlo zaustavlja, mesto rađanja nove nade, mesto novog rođenja. Prorok Isaija u 58 poglavlju govori: Jer će te Gospod voditi uvek, i sitiće dušu tvoju na suši, i kosti tvoje krepiće, i bićeš kao vrt zaliven i kao izvor kojemu voda ne presušuje. I tvoji će sazidati stare razvaline, i podignućeš temelje koji će stajati od kolena do kolena, i prozvaćeš se: koji sazida razvaline i opravi puteve za naselje. st.11-12. Na razvalinama izgraditi budućnost.

Beređi Dušan Bera 

Kada je zlo nepregledno...

Intervju za Novosti, Zoran Marinović, web portal Lupiga, 15.1.2016. Zoran je ratni fotoreporter iz Hrvatske, koji je obišao mnoga svetska ratišta - Siriju, Irak, Kongo, Avanistan, Sijera Leone... Čovek koji je video mnoge užase, a ujedno posvećen svome poslu. Interesantna priča, avantura, priča o tome kako preživeti u takvom poslu. Vredi pročitati.

Koltan - krvavi mineral

A onda kreće priča o Afričkoj državi Kongo, zemlja bogata uranom, kobaltom, dijamantom, zlatom, vodom, mogla bi biti raj na zemlji. Ali državi kojoj je njeno bogatstvo najveće prokletstvo, jer svako želi svoj deo kolača. Državi u kojoj rat besni skoro trideset godina, gde je pobijeno milioni ljudi. Državi u kojoj generali koriste decu kao svoje vojnike (desetogodišnjake), gde od deset dečaka, samo tri prežive prvu godinu svog ratovanja. Ali ono što je strašno i što pokreće moje pisanje je sledeće: 

Aušvic - najužasniji doživljaj - Kako su nacisti manipulisali nadom.

 Pre neki dan sam pisao o Aušvicu. Nisam spomenuo temu koja me je najviše uznemirila i pokrenula na razmišljanje. Trebalo mi je vremena da razmislim, i još uvek razmišljam o tome. Aušvic je sa jedne strane mesto manipulacije nadom, nada je korišćena kao oružje protiv ljudi ali je sa druge i tretirana kao neprijatelj sistema. 

Prvo primer manipulisanja nadom:

Spiskovi, ime, za imenom (Autor fotografija Srđan Milićević)

Proces selekcije i momenat manipulicanja nadom

Aušvic je bio mesto sistematičnog istrebljivanja. U periodu od 4 godine, ubili su milion sto hiljada ljudi. Dvadeset hiljada dnevno (svaki dan - manji grad). Skoro nikada se nije desila pobuna, ljudi su mirno išli ka gasnim komorama, a razlog je bio manipulacija nadom. Platforma na kojoj su se iskrcali se nalazila odmah pored logorske žice i baraka, ali u tim prvim barakama su se nalazile porodice sa decom, obučene u civilna odela. Mogli su videti decu kako se igraju. Rečeno im je: "Ovo je porodični koncentracioni logor, ovde ćete biti smešteni. Prvo morate proći kroz dezinfekciju.". Na taj način su razdvajali porodice, sposobne muškarce poslali u radni logor, a ostale na "dezinfekciju". I ljudi su ponešeni nadom ušetali u gasnu komoru, gde ih je umesto vode dočekao gas. Nada da će preživeti je bila neprijatelj zarobljenika, jer da su pokušali da se odupru, možda bi neko i preživeo. 

Sa druge strane, nada je bila neprijatelj logora. 
Po ulasku u radni deo logora, kada bi porodice bile ubijene, preživelima (određenima da umru radeći), rekli bi - "Ovo je nemački koncentracioni logor. Jedini način na koji možete da izađete odavde je kroz dimnjak krematorijuma". Ostavite nadu napolju, ovde više ne postoji. Svaki prekršaj je surovo kažnjavan, mučenjem. Obešeni za ruke, iza leđa, ostavljeni da polako umiru pred očima ostalih. Ubačeni u ćelije, veličine kvadratnog metra, u kojoj su četiri zatvorenika morala da stoje tri dana (jer nisu mogli da sednu zbog malog prostora), bez vode, hrane, umirući od nedostatka vazduha. Nada je ostajala van Aušvica. 

Da bi osigurali da niko ne širi nadu, upravnici logora su imali poseban tretman za pastore, sveštenike i monahe. Vodič nam je rekla da su ih smatrali posebnom opasnošću za red u logoru, tako da su ih veoma intenzivnim radom ubijali u nekoliko dana. Cilj je bilo da nema nikoga da širi nadu, čak ni nadu u život posle smrti. Nema izlaska iz patnje Aušvica, čak ni kada umreš. 

Video sam i ćeliju u kojoj je umro Maksimilijan Kolbe, sveštenik. Čovek, heroj Aušvica, prava ilustracija zašto su se nacisti bojali nade. Priču o njemu sam nebrojeno puta čuo, ali sada je dobila novu dimenziju. Prenosim je iz knjige Životna pitanja, Niki Gembel:  

Gasna komora

"Zadnjeg dana jula 1941. sirene za uzbunu u koncentracionom logoru Aušvic najavile su beg jednoga zatvorenika. Zbog toga je deset drugih zatvorenika trebalo biti kažnjeno sporom smrću, izgladnjivanjem, zatvoreni u posebnom bunkeru kao odmazda. Celi dan zatvorenici su stajali izmučeni vrućinom sun­ca, gladni i uplašeni, čekajući na zapovednika i njegovog pomoćnika iz Gestapoa koji su birali one koji će biti kažnjeni. Zapo­vednik je uperio prst na jednoga zatvorenika po imenu Fransis Gajovniček, koji je u očaju zavapio: "Moja jadna žena i deca." U tom trenutku neupečatljiv lik, ispijenih očiju, s okruglim naočarima žičanog okvira, iskoraknuo je napred i skinuo svoju kapu pred za­povednikom. "Što hoće ova poljska svinja?" - upitao je zapovednik. "Ja sam sveštenik, želim umreti umesto ovoga čov­eka. Star sam i sam, a ovaj ima ženu i decu." - odgovorio je Maksimilijan Kolbe.

Peć u krematorijumu

"U redu!" - odgovori zapovednik i nastavi s biranjem. Te su noći, desetoro zatvorenika, među kojima je bio i ovaj sve­štenik, odvedeni u bunker za izgladnjivanje. Uobičajno ponašanje kod takvih zatvorenika bilo je da se međusobno rastrgnu, kao ljudožderi. Ali, ne i ovog puta. Dok su još imali snage, ležeći goli na podu, sveštenik je molio i pevao. Poslije dve nedelje Maksimilijan i još trojica su bili živi. Bunker je trebao da primi nove žrtve pa su 14. avgusta njih četvo­ro bili izvučeni iz njega. U 12 sati i 15 minuta, nakon dve nedelje izgladnjivanja i još uvi­jek pri svesti, poljskome su svešteniku ubrizgali inekciju fenola i on je umro u 47-oj godini života. Frensis Gajvovniček je preživeo Aušvic, i vratio se u svoju porodicu." (Životna pitanja, Niki Gembel)

Nada, jedina stvar koja je mogla pobediti Aušvic je bila nada, pogled u budućnost. Do sličnog zaključka je došao i Viktor Frankl, poznati psihijatar, osnovač logoterapije u psihoterapiji, koji je i sam bio u Aušvicu (preživeo je 3 godine logora, njegova supruga je stradala). Napisao je knjigu "Potraga za smislom", zasnovano na svome iskustvu. "On navodi da je upravo stalnim traganjem za smislom užasa i patnji koje je tamo preživljavao uspeo da preživi. U uslovima koji su bili toliko neljudski i gde je čoveku oduzeta sva imovina, svako pravo, pa čak i ime koje je zamenjeno brojem, unutrašnji svet je jedino što mu je ostalo i što ga je održavalo u životu. Ovo objašnjava, na prvi pogled paradoksalnu činjenicu, da su mnogi, inače po konstituciji slabiji ljudi, preživeli užase Holokausta, dok oni jači to nisu uspeli. Iako se ovde radi o ekstremnoim uslovima Frankl navodi da je unutrašnji svet, nada i pronalaženje smisla u svemu što nam se dešava ono što nas zapravo održava i pokreće u životu. "Šansu da prežive su imali uglavnom oni, koji su psihički bili upravljeni u budućnost, na zadatak koji trebaju ispuniti, na smisao iščekivanog ostvarenja, ili na osobu koja ih je sa ljubavlju čekala"". 

U sećanje na muškarce, žene i decu koji su žrtve nacističkog
genocida. Njihov pepeo leži ovde...

Značajan momenat u razvoju ove ideje se desio u situaciji očaja. Marširali su umorni posle rada, nacisti su urlali na njih, bilo je jako hladno, i dok su hodali zatvorenik pored njega je progovorio: "Kada bi naše žene mogle da nas vide! Nadam se da je njima bolje nego nama...". I to je Franklu skrenulo pažnju sa patnje, počeo je da razmišlja o voljenoj supruzi, kako opisuje mogao je videti njen lik na mračnom nebu, da čuje njen glas". Ljubav prema supruzi, i traženje smisla je pomoglo ovom čoveku da preživi. 

Iako mnoge od njegovih misli su veoma bliske novozavetnoj poruci, Viktor nije bio hrišćanin. I Korinćanima 13:13- "Sad ostaju vera, nada i ljubav, to troje. A najveća među njima je ljubav." Nada je osnova hrišćanske vere, pokretač našeg delovanja.  Kori TenBum (preživela logor Dahau, hrišćanka, osuđena na logor zbog pomaganja Jevrejima): "Nema tako dubokog bezdana od kojeg On (Bog) ne bi bio dublji. Sa Isusom čak i iz najmračnijeg trenutka ono najbolje ostaje, a još bolje dolazi." 

Nada pokreće, nada zavodi. Nada Viktora Franka je bila da će videti svoju suprugu, ali ona je preminula. Nada ljudi koji su išli u gasne komore je bila da su došli u porodični kamp i da nacisti govore istinu. Nada Maksimilijana Kolbea, ili Kori TenBom je bila u Hristu Isusu, nada koja prevazilazi iskustvo ljudske patnje, ide dalje i dublje. 

Svestan sam da neko može da kaže da je to lažna nada, kao i prethodne dve, zasnovana na iščekivanju. Logički, moram priznati da takav argument ima smisla, jer nismo još doživeli susret sa Hristom, još uvek dišemo i hodamo ovom zemljom. U I Korićanima, Apostol govori da sada gledamo u ogledalu, mutno, a da će odgovor doći tek jednog dana. Jedini odgovor koji mogu da dam na takvu kritiku jeste odgovor samog evanđelja. Isus Hristos je patio na krstu, vera hrišćana se zasniva na Bogu koji je i sam prošao kroz patnju, muku. Ne udaljenom, transcedentnom Bogu, daleko na oblacima, nedodirljivom, nego Bogu nazvanom u Otkrivenu Jovanovom "Jagnje zaklano". Svest o tome mi daje sigurnost u moju nadu. Previše mi je besmisleno, logički gledano, da Razapeti Bog, bude deo samo ljudske mašte, fikcije. Razmišljanje o Aušvicu me vodi u razmišljanje o Isusu Hristu, kako je On prikazan u Isaiji - "Čovek vičan boli i patnji". Bog koji razume.

Ako nalazite interesantnim ovo što ste pročitali, podelite na društvenim mrežama. Time pomažete da i drugi budu svesni veličine užasa Aušvica.
Pogledajte i druge članke na ovom blogu. Ima preko 300 tekstova... Još jedan članak sam napisao o Aušvicu - http://bera-kahristu.blogspot.rs/2014/05/2852014-ausvic.html . 

 Pratite nas takođe i na youtube. Zakačen je kratak video koji sam napravio tamo. 

Aušvic - priča o užasu koje doživiš kada posetiš to mesto.

Aušvic - priča o užasu koje doživiš kada posetiš to mesto.

Aušvic, Poljska. Mesto koje bi trebalo svaki čovek da poseti. Georg Santayana je rekao "Onaj ko se ne seća istorije, predodređen je da je ponovo proživi."

ULAZ U AUŠVIC SA NATPISOM: RAD OSLOBAĐA

TABLA IZMEĐU BODLJIKAVE ŽICE

Prethodnih dana sam učestvovao na konferenciji u gradiću Visla, u blizini Aušvica, i smatrali smo neophodnim da posetimo ovo mesto. 

Čitao sam o Aušvicu, gledao dokumentarne emisije o holokaustu, posetio sam Jasenovac i još neka druga mesta vezana za užasne zločine, ali za veličinu patnje Aušvica nisam bio spreman. Ni ovaj blog neće uspeti da prenese veličinu užasnosti ovog mesta, ali radi pamćenja istorije, pokušaću da prenesem moj doživljaj. 

Kako bljuvati vatru - moje iskustvo i šta sam naučio o sebi (bljuvanje vatre)

Sinoć sam bljuvao vatru, prvi put u životu. Na kampu u Orahovici, jedan od vođa iz Slovenije je doneo poseban petrolej i učio nas kako se to radi – naravno ko je to hteo.

Kako bljuvati vatru?
Suština je prosta, izvedba malo teža, ali uzmeš u usta petrolej ili ulje (u našem slučaju, bez ukusa), i usmereno duvaš iznad  baklje a po plamenu. Nije opasno, treba samo skloniti kosu da je ne oprljiš, i čuvati se da ne progutaš tečnost (nezgodni stomačni problemi), i to je to... (U načelu! Ne preporučujem da pokušate sami.)

Film Cvetovi rata, i priča dobra i zla u čoveku

Blog je o filmu „Flawers of war“ (Cvetovi rata), kineskog reditelja Zhang Yimou, zasnovan na romanu sličnog naziva „13 cvetova Nankinga“, pisca Geling Jang (period II Svetskog rata, Japasnko osvajanje Nankinga). 

Glavna uloga u fimu je Kristijan Bale, koji glumi amerikanca, po zanimanju grobara, veoma niskih moralnih standarda, koji se krije u Katoličkoj crkvu u Nankingu u toku Japanskog napada. Da bi sačuvao svoj život maskira se sveštenika i preuzima njegovu ulogu (pravi sveštenik je poginuo u bombardovanju). 

Isusova psihoanaliza ili kako otkriti šta se krije u meni? - Evanđelje po Jovanu 12 - Propoved

Isusova psihoanaliza ili kako otkriti šta se krije u meni? - Evanđelje po Jovanu 12 - Propoved

Kako znati ko ti stvarno jesi? Kako sagledati svoju veru? Šta se stvarno krije u meni? Isusova analiza koja se otkriva u Evanđelju po Jovanu 12, pokazuje četiri vrste vernika. U ovom tekstu, sagledaću ih u svetlu Isusove priče o četiri vrste tla. 

Prethodni tekst iz Jovanovog Evanđelja možete pročitati OVDE (klinki link)

Isusove pripovetke - zabava ili put razumevanja?

Isus Hristos, dok je propovedao na zemlji, često je koristio slike da jasno komunicira poruku sa nama. Kao ljudi naučeni smo da mislimo u slikama, i kada nemamo sliku za neku reč, mi je u načelu ni ne razumemo. Prvo moramo znati kao nešto izgleda, šta je to, da bi razumeli o čemu se govori. Isus nas dobro poznaje i zato koristi slike, priče iz svakodnevnog života.

Isusova priča o četiri vrste tla 

Jedna od Isusovih najpoznatijih priča jeste priča o sejaču (Matej 13:3-9). Za nas možda već nejasna, jer danas se seje uz pomoć mašina, koje svako zrno dobro smeste u zemlju. Zemlja je dobro izorana, pripremljena, sve u cilju da što manje semena propadne. Ali nekada nije bilo tako. 

O kvaru na kolima ili sve zavisi sa koje strane gledaš...

Duže vreme planiramo putovanje u Italiju za novogodišnje praznike (poseta tetki) i kao dobar vozač odlučio sam da odvezem automobil na redovni servis. Ulje, filteri… a i imao sam problema sa upravljačem, malo mi se tresao volan u vožnji. Sve u svemu, planirao sam da će nas to koštati oko 10,000 dinara. Teška srca sam bio spreman da se odvojim od te sume – putujemo u Italiju, Nova godina, Božić jedan, pa drugi… i plus na kola odvojiti sto evra, baš mi se nije dalo, ali bezbednost na prvom mestu.

Posle dva dana, kada sam trebao da preuzmem kola, nazovem mehaničara (dragi brat iz crkve, kome sam iskreno zahvalan za svaku popravku), i on mi kaže: „Nešto nije u redu sa kolima, ne mogu da ih upalim, sumnjam na boš-pumpu“. Udarac u želudac, više nije 10,000 dinara, odjednom je 50-90 hiljada. „Moramo sačekati ponedeljak, pa ću odneti pumpu u servis, i videćemo cenu“. 

Kako reći supruzi da ponovo nećemo praviti kuhinju, i da sve što smo uštedeli ide u kola? I to drugi put, isto nam se desilo pre dve godine!!! Tada smo se dogovorili smo da konačno napravimo kuhinju, kola su nam se pokvarila i ništa od kuhinje dve godine. Moram priznati da sam bio pun tuge, gorčine… zašto ponovo!!!

Rasprave o Božiću ili tugovanje nad situacijom!!!

Rasprave o Božiću ili tugovanje nad situacijom!!!

Pratim na fejsu rasprave o Božiću. Da li slaviti Božić ili ne? Da li je to praznik zasnovan na Svetom pismu ili je paganski praznik koji se ušunjao u crkvu? Većini ljudi koji ne čitaju Sveto pismo potpuno besmislena priča – za njih je Božić jedan od najsvetijih praznika hrišćana. 

Sa druge strane, za mnoge, koji žele svoj život da izgrade na temelju onoga što piše u Svetom pismu, koji su svesni mnoštva pogrešnih verovanja koja su unakazila hrišćansku veru (magijskih rituala, paganskih bogova pretvorenih u hrišćanske svece, grčke filosofije kao osnove tumačenja Svetog pisma…) to nije ni malo jednostavno pitanje.

Koristim ovaj tekst kao najavu sledeće serije na Teologiji uz jutarnju kafu - Zašto slaviti praznike. Serija počinje 27.11.2018. svakog utorka u 9.30 na Facebook i Youtube. Potražite i pratite

Kada izgubiš svrhu života!

Sinoć sam vodio rat sa psom lutalicom. Nije mi dao da priđem mojim kolima. Veliki, crni pas. Odličan čuvar, nije se odvajao od mojih kola, režao, spreman da napadne ako im priđem. Iz nekog razloga odlučio je da treba da ih čuva. Na kraju sam morao da tražim pomoć, i posle dvadeset minuta, lupanja, pretnje lopatom, gađanja, konačno sam seo u kola. Pas se pomerio desetak metara do komšijine kante za smeće i seo pored nje.

Jutros me je probudila buka. Smećari su vodili ulični rat sa psom pokušavajući da dođu do kante, nije hteo da odstupi ni dlaku, režao je, napadao. No kada sam izašao na ulicu, da krenem na posao, kanta je bila prazna, a pas je otišao. Izgubio je i tu bitku.

Tužno. Da li su ga oterali, ili je pobegao, ne znam, ali vidi se da je naučen da čuva. A sada nema šta da čuva! I kako se snalazi – čuva kantu za smeće.

Ljudi su često slični. Izgrade ceo svoj identitet ili svrhu na pogrešnim stvarima. Posmatrao sam majke ili supruge narkomana koje ceo svoj život izgrade na tome da spasu svog sina/muža. Kada momak izađe iz centra, promenjen, slobodan, više ne znaju kako da se ponašaju. Više nisu spasioci, a šta su onda? I kraću svađe, sukobi, problemi, jer koja je njihova svrha?

Posmatrao sam ljude (a često i sebe u ovoj kategoriji) koji svoju svrhu/identitet izgrade na onome šta rade. Potvrđuju se kao vredni radnici/intelektualci/šefovi… i onda kada više nisu potrebni (penzija, otkaz, bolest) – ko su onda oni?

Posmatrao sam ljude koji ceo svoj život grade na tome da izgrade određenu sliku o sebi (opasnog momka, dobrog đaka)… I kada u tome ne uspeju – šta onda ostaje?

Često ostanemo na kraju čuvajući kantu za smeće. Nađemo poznato uporište koje nam daje sigurnost, identitet… Koliko god da to smrdi, i prljavo je, barem nam je poznato i mi smo ponovo – spasioci ili vredni radnici ili opasni momci…

Hristos nudi drugi put. Tvoja svrha/identitet nije u tome šta ti radiš nego je u tome ko ti JESI! Takav je i Bog, njegovo najdublje, najintimnije ime nije vezano za njegovo delovanje (kao što su druga njegova imena – El Šadaj, Elohim…) nego je vezano za to ko on jeste – JAHVE ili u prevodu: ONAJ KOJI JESTE. Onaj koji je bio, koji jeste i koji će biti. Bog nas uči da se identitet gradi na onome ko mi jesmo.

Apostol Pavle u poslanici Filipljanima piše: „Očekujem i nadam se da se ni u čemu neću postideti, nego da će se i sada kao i uvek … proslaviti Hristos u mome telu, bilo životom bilo smrću. Doista, meni je život Hristos, a smrt dobitak. A ako mi život u telu donosi plodno delovanje, tada ne znam šta da izaberem. Jer sam pritisnut sa obe strane: imam želju da umrem i budem sa Hristom, što bi bilo mnogo bolje. Ali je potrebnije da ostanem u telu radi vas.“ (Fil. 1:20-24). Apostolov identitet je u Hristu Isusu. On želi da služi, radi… ali to nije njegov identitet. Život mu je Hristos! Nema potrebe za potvrdom, jer zna ko je u Hristu – Božije prihvaćeno dete.

I za kraj navodim reči iz Kursa „Sloboda u Hristu“ (materijal koji kostim u radu sa zavisnicima): „U poslednjem poglavlju mi smo govorili o tome da je najefikasnija laž koju Sotona koristi da te drži u ropstvu jeste vezana za naš identitet u Hristu, pitanja ko je Bog, i našeg odnosa sa Njim. U ovom odeljku ćemo razmotriti istinu ko smo mi u Hristu i otkriti laž onoga koji optužuje braću dan i noć. Osnovna tendencija „palog“ čovečanstva je da muškarac dobija identitet kroz karijeru a žene kroz to da imaju i podižu porodicu.  Kroz razaranje osnovne porodice krajem dvadesetog veka, mnoge žene traže identitet takođe kroz karijeru. Suština je da ljudi imaju tendenciju da dobiju identitet od onoga šta rade.

U prodavnicama se prodaju majice sa natpisom; „Lov je moj život“, „Pecanje je moj život“ ili fudbal ili šetnja... Lov? Pecanje? Fudbal? Apostol Pavle bi rekao, „Uzmite život!“. On stvarno jeste rekao „Za mene, život je Hristos, a smrt je dobitak“ (Filipljanima 1.21.)

Probaj da staviš bilo šta drugo u tu izjavu „Za mene, život je (moja karijera, studije, porodica, deca, novac, posedovanje, služba)…“ i smrt će biti gubitak. Problem je staviti druge vrednosti, zadovoljstva ili hobi u takve izjave jer svaku od tih stvari možeš izgubiti u svako vreme i nikad ponovo zadobiti. Jedan gimnastičar koji se borio da uđe u olimpijski tim njegove zemlje je rekao „Svaki dan od pete godine, trudio sam se da se spremim da uđem u olimpijski tim i ništa drugo. To ja želim. To je moj život“. Na žalost on nije uspeo da uđe u tim.

Pročitaj šta Bog kaže o tvom novom identitetu: Matej 5.13; Matej 5.14; Jovan 1.12; Jovan 15.1,5; Jovan 15.8; Jovan 15.15; Dela 1.8; Rimljanima 6.18; Rimljanima 8.14-15; Rimljanima 8.17; Rimljanima 8.33-34; Rimljanima 8.35; I Korinćanima 3.16; I Korinćanima 6.17; I Korinćanima 12.27; II Korinćanima 1.21; II Korinćanima 5.17; II Korinćanima 6.1; Efescima 2.10; Kološanima 3.3; I Petrova 2.5; I Petrova 2.9-1; I Jovanova 5.18. Bili Grejm je rekao „Bog je rekao, ja verujem i isplati se“. Bez obzira šta neko kaže ili kako se ja osećam, ja sam ono šta Bog kaže. Možda se ne osećam tako, ili ne ponašam u skladu sa svime i ostali se sa tim ne slažu, no ja sam ono što stvarno jesam.“

Avet kritikovanja!

Suočiti se sa kritikom na zdrav način

Anđeli su, u Božićnoj noći, pevali: „Slava Bogu na visini, a na zemlji mir ljudima koji su po Njegovoj volji.“. Lujo Bakotić isti stih prevodi sledećim rečima: „...a na zemlji mir i dobra volja među ljudima“. Pitanje koje mi se nemeće jeste: Zašto baš takav blagoslov? Zašto je naglašen mir? I na koji mir anđeli misle? I da li je u pitanju samo mir sa Bogom?

Dok razmišljam o navedenim stihovima, u misli mi dolaze reči iz 133. Psalama: „Gle kako je lepo i krasno kad su braća zajedno, ... Tu je Gospod utvrdio blagoslov i život za navek!“. Bog je utvrdio svoj blagoslov u zajednici braće i sestara, u bliskim odnosima, u „dobroj volji među ljudima“.

Takođe mi dolazi u misli, da je Isus govoreći o molitvi, rekao: „Ako se dva od vas slože na zemlji da se za što mole, daće im Otac moj koji je na Nebesima“ (Matej 18:19.). Razgovarajući sa ljudima, često se susretnem sa pogrešnim stavom da ovaj stih govori o umnožavanju molitvene snage, kao da ja imam određeni potencijal, i druge osoba svoj potencijal, i udruženi smo mnogo jači. Hristos ne govori o tome. Razlog ispunjenja molitve i izlivanja blagoslova jeste sloga. Bog blagosilja slogu u molitvi i zato je zajednička molitva toliko snažna.

I da se vratim u pesmu anđela. Naš Gospod se utelovio kako bi nam omogućio spasenje, postao je sluga da mi ne propadnemo, ali ne samo radi toga. U Filipljanima 2:4-11 u odi Hristovom delu i utelovljenju, stihovi nas pozivaju da zauzmemo isti stav u odnosima kao i Hristos: umesto da gledamo svoje interese, da gledamo i interese drugih oko nas, a posebno braće i sestara. Neko je rekao da obraćenje Bogu podrazumeva obraćenje i božijem, tj. obraćenje njegovoj deci. „Jer ko ne ljubi brata kojeg vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi.“ (I Jov. 4:20).

Ditrih Bonhofer, u knjizi „Zajednički život“ je napisao: „Zahvaljujemo Bogu za ono što nam je učinio. Zahvaljujemo Bogu što nam daje braću koja žive u njegovom pozivu, u njegovom oproštenju i u njegovom obećanju. Ne bunimo se zbog onog što nam Bog ne daje, već zahvaljujemo Bogu za ono što nam daje svaki dan. Zar nije dovoljno to što nam je dano: braća, koja u grehu i nevolji trebaju ići s nama i s nama živjeti u blagoslovu njegove milosti. Postoji li dan, pa bio on i u onim teškim i nevoljnim vremenima kroz koje prolazi hršćansko bratstvo, u kome je Božji dar manji od ovog neshvatljivo velikog? Ne moramo li zahvaljivati i za to što i brat i ja stojimo u istoj Božjoj praštajućoj ljubavi u Isusu Kristu, kada grijeh i nerazumijevanje opterećuju zajednički život?“. Božija porodica je jedan od najvrednijih poklona koje smo dobili uz spasenje i proslavimo zajednicu u toku Božića.

U isto vreme dok ovo pišem i razmišljam o zajednici, suočio sam se sa kritikom (kako osnovanom tako i neosnovanom) i to je za mene bilo bolno iskustvo. Ma koliko da smo svesni da je kritika neminovna, uvek nas iznenadi kada dođe u naš život. Kritiku često doživljavamo kao napad na našu ličnost i zbog nje smo spremni da pokvarimo odnose, da budemo nezadovoljni, suprotni od onoga što Bog želi za naš život, suprotno od poziva u I Jovanovoj 4:20 koji sam citirao.

Cilj pisanja ovog članka jeste da u Božićno vreme, proslavim odnose u koje nas je Bog pozvao, a najznačajniji način proslavljanja koji mi pada na pamet jeste naučiti kako ih popraviti i kako se suočiti sa kritikom kada ona dođe u naš život.

Saveti koje navodim su iz materijala po imenu „Ekvip“, koji sam, hvala Bogu, po Njegovoj promisli, tih dana sam morao da čitam, ni ne znajući da ću u njemu pronaći savete koji su mi pomogli i za koje se nadam da će pomoći i vama.

Kada se nađeš u situaciji kada si kritikovan/a seti se sledećih saveta.

·   Pravi razliku između konstruktivnog i destruktivnog kriticizma.

Kritika, ma koliko da je bolna, nije uvek napad na nas, kao ličnost. Često ljudi koji nam govore stvari koje nam se ne dopadaju, jesu dobronamerni i žele da nam pomognu. Takođe, ti ljudi su često glasnici Božiji, poslati da nas opomenu pre nego napravimo neku štetu u našem životu.

Sa druge strane kritičari mogu biti i zlonamerni, ljudi koji govore kako bi nas povredili. Pre nego što reagujemo ispitajmo šta stoji iza kritike. Ako je pozitivna, prihvatimo je i zahvalimo. Ako je u pitanju zlonamerna, ispitajmo da li u njoj ima istine, i ostatak bacimo u smeće.

·   Shvataj Boga ozbiljno, ali sebe ne doživljavaj preozbiljno.

Ponos je velika prepreka u odnosima, sprečava nas da vidimo istinu. Čini da  mislimo da smo nepogrešivi. Kritika je lek za ponos, ruši naše lažne tvrđave. Samo Bog je nepogrešiv. Zato naučimo da se smejemo našim greškama, nije svet propao ako smo pogrešili.

·   Gledaj iza kritike i vidi kritičara. Šta stoji iza njihovog kriticizma?

Često nas ljudi prozivaju iz sasvim drugih razloga od onih koji govore. Napadaju nas, a problem je njihov otac, majka, učiteljica... na koje ih mi podsećamo. Kada razumemo motive ljudi, lakše nam je da se nosimo sa njihovim rečima.

·   Shvati da su i dobri ljudi meta kritike.

Ne možeš izbeći kritike. Čak je i Isus bio kritikovan. Neslaganja među ljudima su prirodna, neminovna. Nastaju iz naše različitosti. Imamo različite navike, vaspitanje, obrazovanje, karaktere. Iz naše različitosti dolaze sukobi ali i najveće pobede, kada naučimo da radimo zajedno.

·   Drži se psihički i duhovno u formi. Ostani jak za takve napade.

Hrišćanin mora da bude uvek spreman. Ako nismo spremni, blizu Boga, srušiće nas svaki vetar kritike. Biti blizu Gospoda je osnova snage. Gradimo život na tome kako nas Bog vidi, a ne ljudi.

·   Nemoj samo da vidiš kritičara, već sve prisutne. Nemoj da te jedna osoba sruši dole.

Nekada smo u opasnost da od drveta ne vidimo šumu, jer nam jedno stablo zakloni ceo vidik. U kritici, vidimo samo kritičara, čak iako je zlonameran, ali ne vidimo sve one koji se sa time ne slažu. Istražimo šta drugi misle po tom pitanju.

·   Čekaj pravo vreme da demonstriraš ispravne stvari. Dopusti Bogu da donese svetlo.

Ne žuri da se braniš. Samo ćeš povrediti sebe i druge. Sačekaj da dođe prava, od Boga dana situacija, tada reaguj.

·   Koncentriši se na svoju misiju. Menjaj greške, ne misiju.

Ne dopusti da te kritika pokoleba u tvom pozivu. Priznaj grešku, promeni je, ali nastavi da služiš tamo gde te je Bog pozvao da budeš.

         Primenom ovih metoda suočićemo se sa kritikom mnogo spremniji, a kroz naše odnose ćemo proslaviti i Boga čije utelovljenje proslavljamo ovih dana. 

Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudim vam nekoliko opcija:

1. Prijavite se na ovaj blog. Polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena ljudi koji su se prijavili do sada. Ako čitate ovaj blog preko mobilnog uređaja, morate prvo da pređete na web verziju (obično se nalazi dugme za prelazak na kraju teksta). 

2. Pišite mi na p.hriscanska.zajednica@gmail.com i tražite da vas upišem u mejling listu... Na taj način dobijaćete obeveštenja o novim tekstovima ili video preko mejla. 

3. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe sa desne strane teksta.