„Šta mi je ovo trebalo?“ To pitanje više ne postavljam. Radim stvari koje volim.
Razgovaram sa Jovanom o tome kako nas vide ribari na Dunavu dok veslamo niz reku. Kaže on meni: „Za njih smo mi čudaci. Na Dunavu smo noću, a nemamo nikakvog ‘posla’ tu.“ Moguće. Ali volim to čudaštvo. Nekada mi je smetalo što sam bio čudak, sada više ne.
Prethodna četiri dana Tanja Marčok i ja vodili smo NKKT, Nacionalni kanu kamp trail, obuku za vođe Royal Rangersa iz Bosne i Hercegovine, Slovenije, Makedonije i Srbije. Bile su pozvane i ostale balkanske zemlje, ali nisu poslale učesnike.
Nismo veslali mnogo, tek desetak kilometara dnevno, jer cilj nije bio samo obuka u veslanju, nego i osposobljavanje vođa za vođenje tinejdžera na rekama i organizovanje višednevnih avantura na vodi. Krenuli smo iz Tikvare kod Bačke Palanke, spavali na Šašićevoj adi kod Banoštora, a poslednju noć na futoškoj plaži „Majami“. Takođe stajali smo gde god smo videli lepo mesto, plažu, uvalu.
Velika pomoć bio nam je Jovan Opačić iz Pančeva, koji je učesnike podučavao tehnikama veslanja. Njegove korekcije mnogo su nam značile.
Majami - Futoška plaža
Treću noć spavali smo, kako sam već napisao, na futoškoj plaži „Majami“. Da budem iskren, to prvobitno nije bio moj plan. Subota uveče, Futog, leto – definitivno nije bilo ono što sam želeo. Očekivao sam da postoji mogućnost da nas tokom noći uznemiravaju prolaznici ili čamci. Moj plan je bio da spavamo na Ljubavnom ostrvu, preko puta naše lokacije.
Tanja je, međutim, isplanirala da te večeri njen suprug Jan i naša Mara organizuju roštilj za nas na obali. Kao najbolju opciju izabrao sam Majami.
A za to mesto me vezuje mnogo uspomena. Izabrao sam mesto zbog logistike, ali Bog je isplanirao da me suoči sa jednom uspomenom. Tog momenta nisam bio ni svestan da iza svega stoji plan mog Nebeskog Oca - da mi nešto nadoknadi.
Majami - mesto mešanih uspomena
Tu sam se prvi put davio u Dunavu. Grupa nas dečaka, posle škole, čini mi se u drugom ili trećem razredu osnovne škole, sa osam ili devet godina, umesto kući otišla je na Dunav da se kupa. Naravno, bez znanja roditelja. Skakali smo sa čamaca. Ja sam skočio malo dalje, a nisam znao da plivam. Povukla me je struja i počeo sam da tonem. Spasio me je Šebez, drugar iz škole, koji me je povukao u plićak.
Ali na tom istom potezu kasnije sam naučio i da plivam u Dunavu. Tu smo se kupali i pecali. Tu smo Mirjana i ja išli u šetnje dok smo još bili prijatelji, a kasnije i kao momak i devojka. Danas je to deo Dunava uz koji pešačim i tražim gljive.
Ali to je i mesto jedne velike borbe iz moje mladosti.
Godine 1990. u Futogu se otvorila nova diskoteka, Good Foot. Sređena, lepa. Svi su počeli da izlaze tamo.
Osim mene.
Meni nije bilo dozvoljeno da uđem. Bulut, čovek zadužen za izbacivače, čuo je da sam problematičan i još od otvaranja zabranio mi ulazak. Moji prijatelji su ga molili da me pusti, ali ostao je neumoljiv. Nekada bi pustio da uđem, da bi me posle pola sata izbacio napolje, pred svima.
Tako su se moji izlasci pretvorili u izlaske na Dunav. Okupljali smo se uz vatru, gitaru, alkohol i travu. Taj deo mi je čak bio lep – pevanje, druženje, vatra pored reke... Voleo sam te večeri uz reku.
Ali onda bi ostali odlazili u Good Foot, a ja bih ostajao sam. A zimi, jedina opcija je bila kafana Sofka, uz muziku i razgovore koje sam prezirao.
Bila je to još jedna rana odbačenosti na mojoj duši.
Klošar.
Priču o Good foot, kada više nije bio popularan nego rupčaga, i mom susretu sa Bogom baš na tom mestu napisao sam u tekstu: Zašto slavim Božić - moja životna priča.
Trideset i šest godina kasnije, tokom NKKT-a, ponovo sam sedeo na tom istom mestu.
Godine koje su pojeli skakavci
Opet vatra. Opet gitara. Opet mladi ljudi oko mene. Tu je bila i moja Mirjana, došla je da nas (me) vidi.
Ali ovog puta bili su to mladi ljudi iz regiona koji su došli da ih nečemu poučim. Naravno, nisam bio jedini koji ih je podučavao, ali ovo je moja priča.
Vodio sam duhovni deo programa oko vatre. Govorio sam im iz Božije reči, a oni su želeli da čuju ono što imam da kažem. Niko ih nije terao da sede tu. Bio sam njihov prijatelj, ali i čovek kojem su dali autoritet duhovnog sluge.
I sedeo sam upravo na mestu na kojem sam nekada ostajao sam dok su drugi odlazili tamo gde meni nije bilo dozvoljeno da uđem.
Ovo nije prvi put da me Bog vraća na mesta moje sramote i padova i na njima isceljuje neku staru bol. Orahovica je jedan od takvih primera – o tome sam već pisao - možete pročitati ovde: Orahovica - popravni ispit.
U Pismu postoji neobična slika o godinama koje su pojeli skakavci. Bog kaže svom narodu:
„Nadoknadiću vam godine koje su pojeli skakavci.“ (Joilo 2:25)
Neke godine izgledaju izgubljene zauvek. Neke rane nosimo toliko dugo da zaboravimo kako su nastale. A onda se, mnogo godina kasnije, nađemo ponovo na istom mestu.
Ali priča više nije ista.
Ali više nisam onaj koji ostaje sam. Bog ne briše prošlost. Umesto toga, vrati nas na mesto stare boli i napiše na njemu novu priču.
P.S. Još jedna dimenzija cele priče. Grupa mladih ljudi koju smo vodili došla je tu da nauči kako da radi sa mladima i kako da ono što su naučili prenese dalje. Da se poruka širi. Da bude što manje mladih ljudi kojima će skakavci pojesti godine života.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар