Kako pronaći svoje mesto a ne izgubiti sebe

Na ROM-u u Crikvenici Mirjana i ja vodili smo radionicu pod nazivom „Kako pronaći svoje mesto, a ne izgubiti sebe“. Izabrali smo tu temu, jer se već godinama bavimo pitanjem pronalaženja mesta u crkvi, o čemu sam pisao i u knjizi Moje mesto u crkvi. Iznenađenje mi je bilo što sam ponovo temu koju dobro znam doživeo dublje, a da nisam to očekivao. 

Radionicu je Mirjana otvorila jednostavnim ledolomcem. Svako je trebalo da kaže tri stvari o sebi koje Google nikada ne bi mogao da pronađe. Pred nama su se pojavili ljudi sa neobičnim uspomenama, malim tajnama, hobijima, strahovima i snovima. Koliko malo zapravo znamo jedni o drugima?

Kasnije je Mirjana pozvala učesnike da zamisle muzej svog života. Da mogu da izlože samo pet predmeta, fotografija ili uspomena, šta bi izabrali? Nije bilo važno šta bi drugi smatrali važnim, već šta oni smatraju delom svoje priče. 

Interesantno je šta izaberemo kada imamo vremena da razmislimo o sebi. Šarenilo prikazanih muzeja je prikazalo koliko različitih kategorija koristimo da opišemo naš život, i prirodno vodilo u prvi koncept koji sam podelio sa učesnicima.

Radionica i prvi deljenje o sebi

Nesvodivost ljudskog bića 

Nesvodivost ljudskog bića je misao Karol Vojtile, kasnije papa Jovan Pavle II, koja je ostavila je snažan utisak na mene. Odgovarajući i na materijalističke i na utilitarističke (merenje vrednosti na osnovu koristi) poglede na čovečanstvo, Vojtila je tvrdio da se osoba nikada ne može u potpunosti objasniti biologijom, psihologijom, sociologijom ili bilo kojim pojedinačnim aspektom ljudskog postojanja. Ljudsko biće je uvek više od svog tela, svojih emocija, svoje istorije, svojih dostignuća ili svojih neuspeha. Svaka osoba poseduje neuništivo dostojanstvo koje nije utemeljeno u onome što radi, već u tome ko jeste. Osoba nije objekat koji treba analizirati ili resurs koji treba koristiti, već biće čija jedinstvenost uvek prevazilazi naše definicije.

Čovek se ne može svesti na jednu odrednicu. Nismo samo muškarci ili žene. Nismo samo Srbi ili Hrvati. Nismo samo pastori, psiholozi ili profesori. Nismo samo naši darovi, uspesi ili promašaji. Sve to nešto govori o nama, ali ništa od toga ne može objasniti ko smo mi.

Osoba je uvek veća od svih svojih opisa. Skloni smo da druge posmatramo kroz njihove funkcije. Kažemo: to je pastor, to je muzičar, to je đakon, to je vođa mladih. Kao da je njihova služba njihov identitet. Služba samo jedan izraz mnogo dublje osobe koju je Bog stvorio.

Prepoznavanje ove nesvodljivosti suštinski menja način na koji se odnosimo prema drugima. Prelazimo sa pitanja „Šta je ta osoba?“ na pitanje „Ko je ta osoba?“. Taj pomak "nas vodi od kategorizacije do susreta, od etiketiranja do odnosa". Zato je Vojtila insistirao da je jedini adekvatan odgovor na drugu osobu ljubav, jer samo ljubav poštuje misteriju i jedinstvenost ljudske ličnosti.

Tema ROMa je bila "(An)Other". Razgovarali smo o identitetu, kako reagujemo kada je naš identitet napadnut, kako se dešava marginalizacija ili „drugačijest“, a zatim smo se okrenuli tome kako je Isus postupao sa „drugim“, putu ka pomirenju i obnovi zajednice kroz namerno povezivanje i zajedničke momente.

Lice kao susret

Emanuel Levinas bio je jevrejski filozof koji je Holokaust doživeo veoma lično. Veći deo njegove porodice ubijen je u koncentracionim logorima, dok je on sam rat proveo kao zarobljenik. Nije teško razumeti zašto je upravo pitanje odnosa prema drugom čoveku postalo središte njegovog razmišljanja.

Levinas je smatrao da lice druge osobe nosi tihi moralni zahtev: "Ne ubij me." Upravo zato lice nije samo fizički izgled, već susret sa osobom koja od mene traži odgovornost. Zato je pomerio fokus filozofije sa pitanja "Šta je ljudsko biće?" na mnogo ličnije pitanje: "Šta se dešava kada sretnem drugu osobu?". "Lice Drugog“ nije samo o fizičko lice, već živo prisustvo druge osobe koja se opire svođenju na objekat ili etiketu.

Za Levinasa, lice Drugog je etički događaj. Pre nego što analiziram, procenim ili čak razumem drugu osobu, samo njeno prisustvo postavlja moralni zahtev na mene. Lice tiho kaže: „Ne umanjuj me. Ne koristi me. Ne uništavaj me.“ Etika, dakle, ne počinje pravilima, već susretom. Postajemo istinski ljudi kada dozvolimo licu druge osobe da prekine naše pretpostavke i pozove nas na odgovornost. U svetu obeleženom „drugošću“ (teme ROM-a, konferencije na kojoj smo bili), Levinas nas podseća da mir počinje onog trenutka kada prestanemo da vidimo kategorije i počnemo da vidimo lica.

Na radionici smo uradili veoma jednostavnu vežbu. Ljudi su se podelili u parove. Jedan minut stojali smo jedno naspram drugog, bez razgovora, samo gledajući u lice osobe preko puta sebe. 

Za mnoge je to bio najneprijatniji deo radionice.

Ali upravo zato i najdublji.

Levinas kaže da lice nije informacija. Lice je poziv. Ono nas izvodi iz sveta etiketa i kategorija i poziva nas na susret. 

Isto važi i za nas same.

Ako sam ja nesvodiva osoba, onda ni moje mesto ne može biti određeno samo mojim talentima, profesijom ili temperamentom. Poziv nastaje tamo gde se susretnu ono što je Bog stavio u mene, način na koji me je oblikovao i ljudi kojima me šalje.

Pitanje nije samo: "Koje je moje mesto?"

Možda je važnije pitati:

"Za koga me je Bog stvorio?"

Jer poziv nikada nije samo samootkrivanje. Poziv je darivanje.

Poziv je sleđenje primera Gospoda Isusa Hrista, sumiran u rečima Apostola Pavla, u poslanici Filipljanima, drugo poglavlje:  5 U sebi nosite istu misao koju je Hristos Isus nosio: 6 On, po obličju Bog, nije smatrao da biti jednak Bogu, jeste plen koji treba otimati, 7 nego je lišio sebe časti, uzevši obličje sluge, postavši sličan ljudima.

Bog koji je darovao sebe, poziva nas da pratimo taj put.

Beređi Dušan Bera