Invaliditet. Isceljenje. Hendikep. Celovitost.

Invaliditet. Isceljenje. Hendikep. Celovitost.

Trag o kojem razmišljam ove nedelje jeste odnos crkve, a i društva uopšte, prema osobama sa invaliditetom.

Učestvovao sam na konferenciji „Joni and Friends“ u Novom Sadu, koju je organizovala nevladina organizacija „Hanina nada“. Obe organizacije su hrišćanske i posvećene pomaganju osobama sa invaliditetom, dok se „Hanina nada“ posebno bavi decom sa posebnim potrebama. Učesnici su dolazili iz celog regiona, iz Srbije, Makedonije i Bosne, kao i iz inostranstva.

Pitanje, to jest trag, koje me prati jeste: zašto crkva ne može da razume invaliditet?Na konferenciji pojedini govornici su bili osobe sa invaliditetom ili roditelji dece sa posebnim potrebama, i svi su se suočili sa nerazumevanjem crkve (a i društva u celini). Bilo je bolno, za mene kao pastora, da slišam o načinima kako smo ih povređivali.

Moje preispitivanje "hendikepa"

Niko ne želi da njegovo dete ima neki „nedostatak“. Ne zato što takva deca imaju manju vrednost za roditelja, već zato što to donosi bol, ograničenja i brigu. Svaki roditelj želi svom detetu svaku moguću prednost, jer život ume da bude surov čak i kada je sve „u redu“.

Iako nemam invaliditet, i moj život je obeležen određenim nedostacima. Disleksija i disgrafija su me dugo terale da mislim kako sam „glup“, a to je kasnije doprinelo i mom padu u alkoholizam. Kao dete sam do drugog razreda imao govornu manu, nisam znao da izgovorim slovo L. Zahvaljujući upornom logopedu to sam prevazišao, i zanimljivo mi je da moja ćerka danas studira defektologiju. Uz to, imam i poremećaj u raspoznavanju boja. Sve to jeste stvaralo patnju, ali ni izbliza onoj koju nose deca sa težim invaliditetom.

Kada sam postao vernik, gledao sam na ljude sa invaliditetom kao na one kojima treba pomoći, u najboljoj nameri, ali ipak sa naglaskom na pomoć slabijem.

Vremenom sam shvatio da takav stav nije potpun.

Tim Hanine nade na letnjem kampu

Iscelenje mojeg stava o iscelenju 

Koreni tog razmišljanja leže u samom teološkom jeziku. U srpskom kažemo da je neko isceljen, postao „celovit“. Iako Biblija uči da je bolest posledica pada sveta u greh, postavlja se pitanje: da li to znači da osoba sa posebnim potrebama nije cela? Da dete sa autizmom, mišićnom distrofijom ili cerebralnom paralizom nije „potpuno“?

Takođe, tu se nalazi i sledeća teološka "zavrzlama". Biblija govori o komponovanju čoveka u utrobi majke kao o savršenom delu Božijem. Psalam 139:13–14 kaže: „Jer si ti stvorio utrobu moju, satkao si me u utrobi matere moje. Hvalim te što sam divno sazdan; čudesna su dela tvoja, i duša moja to zna vrlo dobro.“

Šta kada se rodi dete sa hendikepom? Da li ono više nije savršeno delo Božije? Da li je njegov hendikep onda delo đavola? Da li je đavo upleo prste u Božije savršenstvo? I ako je to tako, kako onda gledati na takvo dete – kao nekompletno, narušeno, unakaženo?

Takođe, tu je i pitanje o nekome kome se kasnije dogodi invaliditet ili teška bolest. Da li je ta osoba tada manje celovita?

Šta znači isceljenje?

Reč isceljenje dolazi od staroslovenskog glagola celiti, što znači učiniti nešto ponovo celim. U hebrejskom jeziku to je reč rapha (רָפָא), koja znači obnoviti, vratiti u sklad, učiniti zdravim. U prorocima Bog obećava: „Ja ću isceliti njihovu otpalu“ (Osija 14:4). Dakle, isceljenje nije samo telesno ozdravljenje, već povratak zajedništvu sa Bogom.

I u Novom zavetu reč za isceljenje (iaomai, ἰάομαι) znači „osloboditi, obnoviti, učiniti zdravim“. Savremena reč izlečiti govori o medicinskom oporavku, ali isceliti nosi dublje značenje: postati ponovo celovit, vraćen u prvobitni sklad. Hristos je isceljivao ne samo telo već i dušu. Njegova čuda nisu bila pokazivanje moći, već znak dolaska Božjeg carstva, gde Bog obnavlja čoveka u celini: telo, duh i odnose.

Zato je srpska reč isceljenje teološki dragocena. Pogrešno sam je razumeo. Ona označava ne samo fizičko zdravlje, nego i obnovljenu celovitost života.

Da li su deca sa posebnim potrebama manje „cela“?

Ne. Nikako.

U hrišćanskoj teologiji celovitost nije određena telesnim ili intelektualnim sposobnostima, već Božjom slikom u čoveku. „Na sliku Božju stvori Bog čoveka“ (Postanje 1:27).

Ta slika nije fizička, nego duhovna: sposobnost da voliš, primaš ljubav i budeš u zajednici. Zato dete sa autizmom, Daunovim sindromom ili bilo kojim stanjem nije manje Božje, već nosi tu istu sliku, izraženu na jedinstven način. Njegovo postojanje je ikona Božje stvaralačke raznolikosti.

Isus nikada nije vrednovao ljude po snazi ni sposobnosti. Naprotiv, rekao je:
„Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko“ (Matej 18:3). Ta deca, sa svom svojom ranjivošću, često razumeju ljubav, radost i poverenje dublje nego mi. Uče nas šta znači biti „ceo“ pred Bogom.

Slabost kao prostor Božje sile

Apostol Pavle piše da je Božija sila vidljiva, očitovana u slabosti (2. Korinćanima 12:9). U Božjoj ekonomiji snaga se otkriva kroz ranjivost. Hristos je došao ne kao moćan vladar, već kao sluga, prezren i ponižen. Zato hrišćanska teologija uči da slabost nije greška stvaranja, već prostor Božje prisutnosti.

Deca sa posebnim potrebama nisu „nedovršeni projekti“ stvaranja, već živi dokaz da Božja slika nadilazi ljudske pojmove savršenstva. Njihova različitost pokazuje dimenziju ljubavi koju svet ne može da razume, ljubavi koja ne meri, ne upoređuje i ne traži „popravku“. 

Borim se sa mojom potrebom da "popravljam". Učim da prihvatam. 

Jedno od najznačajnijih lekcija prihvatanja je događaj koji sam napisao u članku: "Slomljeno telo ali moćnije od mnogih".

Beređi Dušan Bera