Zašto slavim Božić ili moja životna priča
Ovaj tekst prikazuje moju životnu priču, tj zašto sam postao vernik. Značajno je jer se desilo na Božić, davne 1994-godine. Najznačajniji događaj moga života
Kao što sam sinoć napisao, prvi put sam u Hrišćansku zajednicu ušao na božićnu službu. Nekoliko nedelja posle toga sam i poverovao u Spasonosnu poruku koju sam čuo za Božić. No put do vere nije bio lak.
Odrastanje u porodici koja nije verovala
Odrastao sam u porodici koja nije marila za hrišćanstvo. Otac razočarani komunista, ubeđeni ateista, u prvim godinama mog života i alkoholičar.
Majka odrasla u velikoj porodici, preko desetoro dece. Razlog tako velike porodice je bio da je baka bila Nazarenka, i svoju veru je mami nametala na pogrešan način. Sve je to stvorilo kod moje mame veliku odbojnost prema hrišćanstvu. Zbog svega toga, moje viđenje hrišćanstva je bilo da je to zaglupljujuća, zaostala i nepotrebna religija.
Sa druge strane veliki problem mog detinjstva je bio osećaj neadekvatnosti, potrebe da se dokažem, da pokažem da vredim. Uništavao me je stalni osećaj da nisam vredan. Pošto nisam uspevao da se dokažem pozitivnim delima (ili u tome nisam bio ohrabrivan???), počeo sam da se dokazujem negativnim, a najviše kroz alkohol, i to intenzivno.
Alkoholizam i zarobljenost
U početku sve je bilo jako zabavno, a kasnije počinje da bude besmisleno. Pio sam da mi bude dobro, da se osećam lepo, da se zabavim, a sve sam to počeo da gubim. Ništa me više nije moglo oraspoložiti. Napijem se da izađem iz depresije a nađem se još dublje u njoj. Pušio marihuanu da se oraspoložim a tonuo u očaj.
A za mene nagore od svega je bilo što nisam više mogao da puno popijem (čime sam se, glupan, ponosio), nego bi posle nekoliko pića zaspao za stolom, na podu ili bilo gde da sam se nalazio. Želeo sam da prestanem da pijem, ali nisam mogao. Moja odluka o anti-alkoholizmu je trajala dok neko drugi nije počeo da pije, i tu se završavalo moje apstiniranje.
U tom stanju očaja, sećam se večeri, gde sam pijan išao kući i svađao se sa Bogom. Rekao sam mu „Ako te imam, pokaži mi se, dokaži da postojiš i ja ću verovati u tebe.“
U decembru mesecu 1993. godine, moj prijatelj Goran je organizovao oproštajno veče. Sećam se da sam želeo tu noć da se dobro provedem. Otišao sam radostan i pun očekivanja, napio se od par piva i zaspao za stolom. Kada sam se probudio, plakao sam od očaja, bilo mi je dosta svega.
Na oproštajnom je bilo nekoliko prijatelja koji su posećivali Protestantsku Hrišćansku zajednicu, Mišel, Ankica, Kaća, i oni su me pozvali rečima: „Idi na službu, Bog može da ti pomogne!“.
Moj put do vere
Sledeće nedelje je bio Božić i ja sam nazvao Mišela, dogovorio se sa njime i otišao na službu. Već na vratima me je zapljusnulo nešto pozitivno. Nasmejani ljudi, pružaju ruku, zainteresovani za mene. Posle kada je krenula služba – savremeni instrumenti, savremen zvuk, ljudi koji normalno pevaju razumljivim rečima, pozitivna poruka.
Propovedi se ne sećam, a ni ko je propovedao taj put. Ali veoma dobro se sećam dve pesme: „Tiha noć“, pesma koju sam slušao na filmovima i pesme „Šta bih ja?“. Ona je bila ključna za moj put do vere. Slede reči pesme:
„Šta bih ja, šta bih ja,
sa noći nadamnom bez Tebe,
borba je preteška za mene,
da nisi im´o ljubavi i za mene,
da greh moj nije bio tamo na krstu,
o da te nisam sreo dragi Isuse,
šta bih ja, šta bih ja.
Šta bih ja, šta bih ja,
borba je preteška za mene,
o da me nisi sreo dragi Isuse,
u svetu punom bola tražio bih te,
Isuse, šta bih ja.“
Te reči su mi se urezale u svest kao odgovor. Ali to veče nisam doneo odluku, jer sledeće nedelje je bio doček nove godine i želeo sam da se „provedem“.
Poslednje pijanstvo i ne opet osećaj
A provod, uff! U 20.00.h počelo a u 22.30.h spavanje na podu do ujutru. Proveo sam se samo tako. Da bi stvari bila još gora, u devet sati kada smo došli na žurku, na podu je spavao jedan momak (sa simpatičnim nadimkom – Đavo), i ja sam pomislio „Bože, samo da se to meni ne desi“ i ujutru se probudio na tom istom mestu.
Probudio sam se sa osećajem koji sada nazivam „o ne opet osećaj“. Želeo sam još isto veče da idem na službu i promenim moj život ali sam bio previše mamuran za nešto tako.
Moja odluka
Ali zato sledeće nedelje, ponovo je bila Božićna služba (kao crkva obeležavamo oba datuma pošto imamo vernike iz obe tradicije). Bio sam tamo, spreman.
Na kraju je propovednik (Stjepan Orčić) pozvao mu postavimo pitanje ako nas nešto muči u vezi hrišćanstva. Ja sam želeo da pitam šta se dešava sa ljudima koji nikada nisu čuli evanđelje, npr. u Africi.
Odgovor je bio krajnje čudan (verujem da je Stipan tada bio vođen Duhom Svetim, jer to je uradio samo samnom i posle nije mogao da veruje da je te reči izrekao): „Znaš, na to postoji odgovor, ali da li si ti prihvatio to evanđelje i izmirio se sa Bogom“. Na moj odrečan odgovor rekao mi je „Kako te nije sramota to i da kažeš, uradi to.“ Ja sam pomislio, „stvarno, kako me nije sramota, moram nešto da uradim po tom pitanju“, ali nisam znao šta tačno.
To veče sam izašao sa društvom, odlučan da više ne pijem i izjavio da sam od sada vernik. Sva moja odlučnost je trajala do momenta kada su oni počeli da piju, kada je sva odlučnost potpuno nestala. Goreo sam od želje da pijem.
Imali su litru rakije, neke odvratne domaće, ali sam ja žudeo za njom. U očaju počeo sam da pevušim u sebi reči pesama iz crkve, izrekao par reči iz molitve „Oče naš“ (iz mog tada bednog biblijskog znanja), i „smiluj mi se Bože“, i u sekundi bio slobodan od svake želje za alkoholom.
Već dvadeset i više godina u meni ne postoji ni želja za bilo čime što ima u sebi alkohol, čak šta više i hrana kuvana sa alkoholom izaziva u meni veliku mučninu. Bio sam isceljen, na mestu gde sam stotinama puta bio pijan.
Zašto slavim Božić?
Nisam ni razumeo potpuno poruku evanđelja, ali sam otkrio da je Bog živ i da je priča o Hristu istina, na svojoj koži. Oslobodio me je očaja.
Time je završeno moje putovanje do vere, ali je započelo putovanje otkrivanja vere koju sam dobio, i još uvek traje. Mislim da ni za večnost neću razumeti svu veličinu Božijeg dela započetog Hristovim rođenjem, pre 2000 godina.
Možda je najbolje da to izrazim rečima pesme koju jako volim: „Divna milost kroz Isusa, što grešnog spasi me, izgubljen lutah, nađen sam, slep nekad vidim gle“!!!
Beređi Dušan Bera
Podržite blog KaHristu tako što će te:
1. Podeliti tekstove sa njega na društvenim mrežama
2. Upisati se u listu čitalaca ovog bloga. Hvala.
