Inat - tajni (ne)prijatelj Balkanca

Zlatna ribica 

Lovio jedan čovjek ribu

lovio, lovio cijeli dan,

pa ulovio ribicu zlatnu

pa ulovio ribarski san.

Pusti me kaže riba mala

ispuniću ti jednu želju

provedi život k’o niko tvoj

u pravoj sreći i veselju.

Zar samo jednu, ribar pita

dosad je uvijek bilo tri,

kakva su ovo došla vremena

možda i nisi zlatna ti.

Vremena ova kakva su da su

šta tebe briga, reci želju

provedi život k’o niko tvoj

u pravoj sreći i veselju.

E, kad je tako, kad si takva

idi nek’ te drugi hvata,

ja nisam čovjek od jedne želje

i pustiću te iz inata.

Pesmu pod naslovom "Zlatna ribica", obrada je Seada Memića Vajte na stihove Duška Trifunovića iz 1979. 

Kritičari daju sledeće tumačenje pesme: 

"Radnja koristi staru narodnu formu (bajka o ribaru i ribici), ali je preobražena u dramski i duhovit dijalog, karakterističan za tekstove Duška Trifunovića. Ribar odbija i najmanju nagradu zbog inata: „nisam čovjek od jedne želje“, odražavajući beskorisni ponos i nezadovoljstvo. Pesma sugeriše da "uvijek je bilo bolje nekad", što dovodi do zatvorenosti prema sitnici i nesposobnosti da se uživa u onome što je trenutno — „možda i nisi zlatna ti“.

"Zlatna ribica" nije samo humorna interpretacija narodne bajke — ona je lucidna refleksija balkanskog odnosa prema sreći, onome što imamo, i našim instinktima da sve unapred ocenjujemo i odbacujemo. Poruka je jasna: čovek je baksuzan, ne zato što nema, već zato što veruje da nikada nije dovoljno."

Pesmu znam dugo, ali sam je čuo ponovo neki dan u kolima, i pokrenula me je na razmišljanje o inatu. Inat je značajan deo kulture Balkana. 

Inat u kulturi Balkana

Nekoliko primera mi govore koliko je inat prisutan u razmišljanju Balkanaca.

Godinu dana posle raka - šućmurasta osećanja

Godina dana je prošla od te strašne rečenice: "Hm, nešto je ovde čudno". Ležao sam na stolu, na rutinskom pregledu bubrega, očekujući da, verovatno, imam pesak u bubregu. Tako je pregled i počeo, jetra OK, desni bubreg OK, stomačna aorta OK... levi bubreg, ček, ček, šta je ovo. 

Pisao sam o raku, o iskustvu onkološkog bolesnika, o operaciji - možet to pročitati OVDE, i OVDE. Pisao sam i o mojoj borbi sa Bogom - OVDE. Neću ponavljati te priče. 

Ropstvo u Egiptu - "Jesmo te kamenjem gađali da nam tako pomažeš?"

U nedelju sam propovedao iz II Mojsijeve, prvo poglavlje. Puno puta do sada čitao sam ovaj tekst, ali ovaj put sam pokušao da ga čitam sa stanovišta onih koji su doživljavali te događaje. Do sada sam taj tekst čitao u kontekstu kasnijih, pobednosnih događaja, prelaska kroz Crveno more... Ovaj put sam pokušao da čitam kao da se Izlazak nikada nije dogodio - kao da su zauvek ostali u ropstvu. Zašto taj pogled? Zato što Izrailjci nisu znali da će biti uskoro oslobođeni.

Izlazak sunca sa Rtnja, 15.6.2025.

Prohujalo sa vihorom ili ne? (priča o Bili Grejam Kongresu o evangelizaciji u Berlinu)

Vraćam se sa Kongresa o evangelizaciji u Berlinu, organizovan od strane Bili Grejam asocijacije. Sedim na aerodrumu u Kopenhagenu, gde presedam, i razmišljam. Osećanja su mi pomešanja.

Grad Berlin – priča o suočavanju sa užasom genocida

Prvi doživljaj Berlina je bio poseban. Grad umetnosti i to vrhunske. Rotko, Rihter, Diks, umetničke instalacije, murali na tragovima Berlinskog zida. Svaki slobodni trenutak je bio ispunjen. 

Berlin je grad i istorije, kako pozitivne, još više negativne. Utisak koji nosim jeste da su se Nemci pozabavili pitanjem genocida u II Svetskom ratu, i to ozbiljno - puno spomenika, obeležja govore o zločinu. 

Sa druge strane, čini mi se, i osećaj mi je, da su se koristeći modernu umetnost, odvojili od uloge krivca. Česti element postavki su ogledala koja sve učesnike stavljaju u ulogu krivca, spomenici su bez natpisa, a ako ima natpisa govore o "onim" zličincima, daje utisak oprane savesti a ne žaljenja. Genocid su učinili nacisti, Nemci sa time više nemaju veze.

No lično, povremeno sam duboko proživeo iskustvo suočavanja sa užasom genocida. Hodanja po metalnim licima u kuli holokausta (delo "Shaleket - Palo lišće"", Manaše Kidishmana), kao i delo "Birkenau", umetnika Gerharda Rihera su me slomila. Iako je moja porodica bila na "drugoj strani" u tom ratu, strani žrtve, i zadojen sam prezirom prema fašizmu, svest o značaju opreza pred totalitarnim režimima, pa nosili oni ime i "hrišćanski" ili "evanđeoski" je mnogo jača posle iskustva "berlinizacije" (moja kovanica o ovom iskustvu).

Vera, ironija, propaganda - od katakombi do protesta - slike koje govore različito

Kada ljudi vide likovni prikaz Isusa Hrista, njihove reakcije mogu biti veoma različite. Nekima je to izraz duboke pobožnosti, drugima umetničko delo, a trećima tek bezvredna škrabotina. Sve zavisi od pogleda na svet.

Zanimljivo je kako isti prikaz Hrista može nositi sasvim različita značenja za različite ljude. Očekivalo bi se, recimo, da slika raspeća uvek prenosi istu poruku, ali to nije slučaj. Često sama slika više govori o načinu razmišljanja određene epohe ili zajednice, nego o ličnosti koju prikazuje.

Kada pišem blog, biram teme koje mi u tom trenutku privuku pažnju. Ovih dana zaokupila me je kontroverza oko zastava sa likom Isusa koje se pojavljuju na protestima. Neki ih doživljavaju kao izraz vere, drugi ih vide kao vid proruske propagande, nazivajući ih „vagnerovim“, po imenu paravojne formacije Vagner. To me podstaklo da dublje istražim priču o prikazima Hrista kroz istoriju.

1. Najstariji prikaz Hrista na krstu - provocirajući grafit 

Kažu da je najstariji prikaz Hrista na krstu pronađen na Palatinskom  brdu u Rimu, na zidu prostorije koja je bila deo carskog kompleska. Radi se o drevnom grafitu, urezanom u zid sa nekim oštrim predmetom, negde oko 200. godine nove ere.

Grafit prikazuje čoveka sa glavom magarca razapetog na krstu, dok pored njega stoji drugi čovek sa podignutom rukom, u gestu koji sugeriše obožavanje. Ispod slike nalazi se natpis na grčkom jeziku: ΑΛΕΞΑΜΕΝΟΣ ΣΕΒΕΤΕ ΘΕΟΝ, što se prevodi kao „Aleksamenos obožava svog boga. Smatra se da je grafit bio namenjen ismevanju hrišćanina po imenu Aleksamenos zbog njegovog obožavanja raspetog boga, što je u to vreme bilo predmet podsmeha među paganskim Rimljanima.

Za prve hrišćane krst i raspeće nije bio simbol religijskog obožavanja, naprotiv, krst je kao sredstvo pogubljenja, a posebno pogubljenja zločinaca, predstavljao simbol sramote. Osim toga, u to vreme, među Rimljanima je postojalo pogrešno verovanje da Jevreji i hrišćani obožavaju magarca (nemam pojma zašto), što je dodatno doprinelo ismevanju prikazanom u ovom grafitu .​

2. Najstariji prikaz Hrista: Slika dobrog pastira - omiljeni prikaz Hrista u prvim vekovima

Najstariji poznati prikaz Isusa, prikazuje ga kao Dobrog Pastira. Freska koju prenosim potiče iz 2. veka nove ere i nalazi se u katakombama Domitile (Domitilla) u Rimu. Ova freska prikazuje mladog, bradatog čoveka koji nosi ovcu na ramenima, okružen sa četiri ovce, što simbolizuje Hristovu brigu za svoje sledbenike.

Prikaz Dobrog Pastira bio je popularan među ranim hrišćanima jer je simbolizovao Isusovu brigu i ljubav prema vernicima, kao i obećanje spasenja.​ Osim toga, freska prikazuje Isusa u jednostavnoj odeći, naglašavajući skromnost i jednostavnost kao vrlinu. Za razliku od krsta, koji je simbol pogubljenja i sramote, za prvu crkvu, progonjenu i obespravljenu, poruka koja je bila značajna je bila - Isus je Dobri Pastir koji se brine za njih.

3. Prvi prikaz raspetog Hrista koji nije ruganje

Jedan od najranijih poznatih prikaza Raspeća Hristovog u hrišćanskoj umetnosti nalazi se na kaseti od slonovače iz Rima, izrađenoj oko 420–430. godine nove ere. Ova kaseta, koja se čuva u Britanskom muzeju u Londonu, sastoji se od četiri panela sa scenama iz događaja vezanih za Hristovu smrt i vaskrsnuće.​

Interesantan je prikaz raspeća, gde se levo vidi Juda Iskariotski, koji visi obešen o drvo, a ispod njega se nalazi kesica iz koje ispadaju srebrnjaci – simbol njegove izdaje. Desno se nalazi Isus Hrist je prikazan na krstu, prikovan samo za ruke, bez potpore za noge. 

Iza Hristove glave nalazi se aureola, a iznad glave natpis "REX IVD" (skraćeno od "Rex Iudaeorum" – "Kralj Judeja"). Desno od krsta stoji vojnik Longin, u trenutku kada probada Isusov bok kopljem. Levo od krsta stoje Marija, majka Hristova i apostol Jovan.

Ovaj panel predstavlja jedan od najranijih prikaza Raspeća, kombinujući detalje iz evanđelja sa simbolikom pobede nad smrću.​ Prikazuje kontrast između Judine smrti i Hristove žrtve, gde je Hristos prikazan pobedonosan, bez izraza patnje ili bola, više pobedonosan nego poražen.

4. Najstariji likovni prikaz Hrista: Ikona sa Sinaja - Raspeti Hristos u patnji

Najraniji poznati ikonografski prikaz raspeća Isusa Hrista potiče iz 8. veka i nalazi se u Manastiru Svete Katarine na Sinaju u Egiptu. Ova ikona je značajna jer predstavlja jedan od najranijih sačuvanih prikaza raspeća u vizantijskoj umetnosti, odražavajući spoj hrišćanske ikonografije i grčko-rimskog umetničkog nasleđa . Verovatno je Hristovo delo na krstu prikazivano i na drugim ikonama ali su ti prikazi uništeni u toku ikonoboračkih sukoba.

Ikona prikazuje Hrista razapetog na krstu, sa krunom od trnja na glavi. Ispod krsta nalaze se Bogorodica i apostol Jovan, izražavajući tugu. Sa strane su prikazani rimski vojnici koji bacaju kocku za Hristovu odeću, a iznad krsta anđeli izražavaju žalost. Na krstu su ispisana imena razbojnika: "Gestas" i "Dismas". 

Prikaz Hrista sa zatvorenim očima i telom koje visi pod sopstvenom težinom naglašava njegovu ljudsku patnju i smrt. Ovaj prikaz označava prelaz u hrišćanskoj ikonografiji sa ranijih prikaza pobedonosnog Hrista (Christus triumphans) na prikaz patnje i smrti (Christus patiens).​ I dalje je Hristos snažnog tela, ponosnog lika, ali počinje da dominira patnja.

5. Gero krst - najstarija skulptura raspetog Hrista

Gero krst predstavlja jedno od najznačajnijih dela ranosrednjovekovne hrišćanske umetnosti i smatra se najstarijom sačuvanom skulpturom raspeća. Izrađen je između 965. i 970. godine po narudžbini nadbiskupa Gera od Kelna i danas se nalazi u Kelnskoj katedrali u Nemačkoj. ​

Gero krst je izrađen od hrastovog drveta, visine 187 cm i raspona ruku 165 cm. Skulptura je oslikana i delimično pozlaćena, s originalnim oreolom i poprečnim gredama, dok je barokni okvir dodat 1683. godine. Ono što Gero krst čini izuzetnim jeste prikaz Hrista kao mrtvog tela na krstu, sa spuštenom glavom, zatvorenim očima i telom koje visi pod sopstvenom težinom - slika patećeg Hrista. Nema više snage tela, figura je sve nežnija. U umetnosti sve više se naglašava Hristos koji pati, što postaje dominantan prikaz u haosu srednjeg veka.  

Slika Hrista se menjala kroz vekove prema situaciji sa kojom se suočavala crkva. Teološki to je ok, jer Hristos treba da odgovara na potrebe ljudi u specifičnom momentu vremena. To me vodi do slike Hrista na zastavi.

6. O čemu govori prikaz Hrista na zastavama?

Na protestima koji se dešavaju u Srbiji može se videti crvena zastava sa Hristovim likom. Centralni deo zastave prikazuje lik Hrista Pantokratora (Vladara svega), s karakterističnim mirnim izrazom lica i nimbusom (oreol) s grčkim slovima (Ο ὬΝ – „Onaj koji jeste“).

Lik Hristov na slici poznat je kao Mandalion ili Nerukotvoreni lik Hristov. Najstarija verzija predanja o ovom liku pojavljuje se u 4. veku kod Jevsevija iz Cezareje (Crkvena istorija, knjiga I). On prenosi priču o kralju Abgaru V iz Edese (današnja Urfa u Turskoj), koji je bio teško bolestan, verovatno od gube. Čuvši za Isusova čuda, uputio mu je pismo i pozvao ga da dođe i isceli ga. Prema kasnijem predanju iz 6. veka, pošto Isus nije mogao lično da dođe, obrisao je lice peškirom, a Njegov lik se čudesno otisnuo na platno. Taj "nerukotvoreni" lik (tj. slika koja nije stvorena ljudskom rukom) poslat je Abgaru, koji je potom ozdravio i obratio se u hrišćanstvo. Platno se čuvalo u Edesi i smatralo se čudotvornim.

Da li je ovo predanje istinito ili ne, ne možemo sa sigurnošću znati, ali ono je imalo snažan uticaj na istoriju crkve, naročito tokom ikonoboračke krize u 8. i 9. veku, kada su mnogi unutar crkve želeli da zabrane upotrebu ikona. Mandalion je postao jedan od ključnih argumenata u odbrani ikonopoklonstva: ako je sam Hristos ostavio svoj lik, onda je legitimno i da ga vizuelno prikazujemo. Odatle i teološki termin "Acheiropoietos" – slika „ne načinjena rukom čoveka“. Pobeda branilaca ikona obeležena je ustanovljenjem Nedelje Pravoslavlja, koja se i danas slavi u pravoslavnom svetu.

Isti lik Hristov danas se može videti na zastavama koje se pojavljuju na protestima. Njegova savremena upotreba ima korene u proruskim demonstracijama u Ukrajini, naročito u delovanju grupe "Noćni vukovi", a u Srbiji je viđen, između ostalog, i na desničarskim protestima protiv EuroPride-a 2022. godine u Beogradu.

U tom kontekstu, zastava prestaje da bude samo verski simbol – ona postaje ideološko sredstvo. Predstavlja Hrista ne samo kao predmet pobožnosti, već i kao zaštitnika naroda, poziv na odbranu "pravoslavlja" od navodnog dekadentnog uticaja Zapada, i simbol spoja nacionalnog identiteta, crkve i vere.

Slike uvek nose poruku. Nekada je ta poruka izraz vere – ali ne uvek. Ponekad je ona čak i suprotna Hristovom duhu i učenju. Pitanje procene je do samog autora ili gledaoca. Da li je on Dobri Pastir, da li je slika ruganja, paćenik, pobednik ili politička podrška. 

Beređi Dušan Bera

 Tri osnovne veštine strateškog vođstva

Današnji tekst je izvod iz mog rada na temu strateškog vođstva, napisan za potrebe master programa, predmeta Stareško vođstvo, koji pohađam na Lee Univerzitetu. Podelio sam ga u nadi da će nekome biti korisan.

U ovom delu mog pisanja predstaviću tri osnovne grupe veština koje su ključne za strateško vođstvo a to su:

1. Definisanje vizije i misije i identifikacija ključnih vrednosti,
2. Vođenje organizacije kroz promenu,
3. Planiranje promene.

U svojoj analizi izostavio sam korak formiranja tima i identifikacije vođa, koji prethode samom procesu strateškog planiranja. Razlog za to je što u ovoj analizi koristim lični primer u kojem je l tim vođa već uspostavljen.

1. Definisanje misije, vizije i ključnih vrednosti

Prvi alat strateškog vođstva jeste definisanje ili prepoznavanje „ko smo“ i „kuda idemo“ kao organizacija. U tom smislu, veština o kojoj govorimo odnosi se na sposobnost vođe da strateški proceni organizaciju kojom upravlja i definiše sledeća dva elementa: misiju i viziju organizacije, kao i identifikaciju njenih ključnih vrednosti.

Misija nam govori šta treba da činimo. Ključno pitanje glasi: Za koju svrhu nas je Bog stvorio? Ona predstavlja kontekstualizovani božanski cilj crkve u našem vremenu i prostoru. Najčešće se izražava u nekoliko rečenica u formi izjave o misiji.

Vizija je alat koji nam pokazuje kuda treba da idemo. Bil Hajbels definiše viziju kao: „Vizija je slika budućnosti koja proizvodi strast.“ Suština vođstva ogleda se upravo u poruci vizije, koja pokazuje pravac u kojem organizacija treba da ide ili cilj koji treba da postigne. Vizija ne govori o sadašnjosti; ona nije opis naše trenutne realnosti. Umesto toga, ona predstavlja san o tome šta ćemo postati ili šta će se kroz nas dogoditi.

Ključne vrednosti nam govore zašto radimo ono što radimo i otkrivaju naš stvarni identitet kao organizacije. Obri Malfurs definiše ključne vrednosti kao: „Ključne vrednosti su trajna, strastvena, biblijski utemeljena uverenja koja idu duboko i zaista osnažuju i usmeravaju službu.“ Naša misija i vizija izgrađene su upravo na ovim ključnim vrednostima.

Prvi korak u strateškom vođstvu jeste sposobnost prepoznavanja i definisanja ključnih elemenata strateškog plana. Ova veština je od suštinskog značaja za vođu kako bi mogao strateški da vodi, jer omogućava duboko razumevanje pravog identiteta i svrhe organizacije kojom upravlja.

Darovi Duha Svetog - spisak prema aspektima pet službi Duha Svetog

Spisak darova koji se nalazi u ovom tekstu se zasniva na biblijskim tekstovima I Korinćanima 12, Rimljanima 12, Efescima 4, kao i nekim drugim. Klikom na adresu stiha možete pročitati detaljnije opise svakog od darova.

Cilj ovog teksta jeste da poređam darove prema njihovom aspektu, posmatrajući ih sa stanovišta stiha iz Efescima 4:11. - On je sam postavio neke za apostole, neke za proroke, neke za propovednike radosne vesti, a neke za pastire i učitelje. Navedenih pet službi u svakodnevnom žargonu nazivamo petostruka služba.  Smatram da svaki duhovni dar naveden u Svetom pismu možemo podvesti pod neki aspekt ovih pet službi duha. 

Darovi proističu i imaju elemente određene službe duha. Značajno mi je da naglasim da ovo ne tvrdim doktrinalno, nego predstavlja moje razmišljanje o prirodi duhovnih darova. 

Proročki darovi - proročki aspekt 

1. Dar proroštva 
Doslovno značenje: jasno navestiti, glasno navestiti. Govoriti podstaknut Božjim Duhom po Božjem nalogu. 
Opis: Dar proroštva je Bogom dana sposobnost otkrivanja istine i objavljivanja,  blagovremeno i na pravi način, radi poučavanja, ispravljanja, pokajanja, prosvetljenja, opomene ili ohrabrenja pojedinaca ili crkve.

2. Dar razlikovanja Duhova 
Doslovno značenje: prosuđivanje, vrednovanje delovanja, razdvojiti ili napraviti razliku, razlikovati.
Opis: Bogom dana sposobnost da se jasno odvoji istina od laži. Sposobnost prepoznavanja  duha koji stoji iza nekog dela ili reči, razlikovanje između dobra i zla. Često sposobnost prosuđivanja proroštva.

Studentski edikt 1.3.2025.

Godinama molim da u Srbiji vlada pravda, da su ljudi cene čast i obraz iznad svega, da dođe dobro. U sledećem tekstu, koje su juče objavili studenti u Nišu vidim odjek tih molitvi. Stavljam ga na blog da bude tu kao izjava vere da Bog vidi Srbiju.

Juče sam šetao (majao se) ulicama Niša, gledao sam mlade kako su ljubazni jedni prema drugima, kako se srdačno pozdravljaju. Gledao Nišlije kako spremaju hranu, kafu (primer - hteo sam da popijem nes na jednom štandu, imali su mali mikser za penu), brda kolača i raznih jela. Gledao sam kako se pokupi svaki papirić čim padne na zemlju. Gledao sam moderno obučene mlade ljude, gledao pankere i metalce, i mlade u kolu. Gledao sam i molio za budućnost Srbije. 

Naravno, kao hrišćanin iznad svega molim da se srce ljudi okrene Hristu, da pronađu spasenje, ali neka to dođe iz dobra. Razmišljam kako je vekovima, narod Srbije Boga tražio samo iz nevolje. Neka ne bude tako.

Crtica iz istorije crkve koja je puno toga promenila - Sabor u Vormsu

 Martin Luter je na saboru u Vormsu (1521) navodno rekao:

"Osim ako me ne uverite pomoću Pisma i zdravog razuma - jer ne verujem ni papi ni saborima, pošto su često grešili i sami sebi protivrečili - ja sam vezan Pismima koja sam naveo, i moja savest je zarobljena Božijom rečju. Ne mogu i neću povući ništa, jer nije ispravno ni sigurno ići protiv svoje savesti. Neka mi Bog pomogne. Amen."

Kažem „navodno“ jer ne postoji potpuno pouzdan zapis njegovih tačnih reči iz tog trenutka. Luterov govor na saboru u Vormsu 1521. godine poznat je kroz kasnije izvore, što je i sam Luter tvrdio.

Razmišljam o ovim rečima već nekoliko dana. Čuo sam citat u predavanju grčkog teologa Jotisa K. (Panagiotis Kantartzis), u kojem je izjavio da je ta Luterova izjava prelomna izjava naše civilizacije, sama zora prosvetiteljstva, i onoga što čini savremeno doba - pravo pojedinca da misli svojom glavom. 

Profesorva tvrdnja je bila, da u Luterovoj izjavi, gde on kaže da mu je jedini autoritet Božija reč i sopstveni razum, dešava ne samo prekid sa rimo-katoličanstvom, nego i sa vekovima srednjovekovnog dogmatičnog pristupa čoveku - "istina je ono što kaže crkva i država". Teško je proveriti da li je ovo prva takva zabeležena izjava, ali je definitivno obeležila rađanje našeg doba.

Luterov čin odbijanja da porekne svoja uverenja pred carom Karlom V., i pred predstavnicima rimokatoličke crkve, bio je prekretnica koja je postavila temelje za moderni koncept slobode savesti, koji danas smatramo osnovnim ljudskim pravom. Luterov naglasak na savesti iznad autoriteta uticao je na kasnije filozofe, poput Džona Loka, koji je razvio koncept verske tolerancije, dok su Američki i Francuski ustavi (18. vek) uključili su principe slobode veroispovesti i izražavanja.

Razmišljam o svim posledicama jednog govora, tj delovanja Martina Lutera, i siguran sam da on nije "izmislio toplu vodu" nego je društvo sazrelo za takvu promenu. Nisam veliki ljubitelj ovog reformatora, ali ova izjava sažima suštinu evanđeoske vere - pravo čoveka da na osnovu Svetog pisma prosudi šta je istina.

 Sabor u Vormsu

Srednji prst kao znak bahatosti i korupcije

Pre tri dana, na raznim mestima Beogradu su osvanule crvene ruke sa podignutim srednjim prstom. Istu sliku je podelio gradski odbor SNS u Novom Pazaru i kao i gradonačelnik Kraljeva. Poruka dotične osobe, koja vrši funciju gradonačelnika je bila: "Što se tiče njihovih pobuna, crvenih šaka i obojenih revolucija, poruka srpskog naroda im je sledeća…". Ista poruka je osvanula i na mostovima u Beogradu.

Prostaka uvek ima. Ima ih i među političarima. Psovka je uzrečica naroda Balkana. Nije to ništa čudno, što ne čini psovku prihvatljivom, no prosto psovke susrećemo svugde, na svim stranama političkog i društvenog spektra Srbije.

Ovo je blog. Blog iznosi moj lični doživljaj. U svemu tome me najviše iritira reakcija premijera Vučevića, ujedno i lidera SNSa - "Nisam mnogo srećan time što sam video, ali verovatno jedna reakcija vuče drugu. Više bih voleo da vidim našu zastavu, naš grb i tradicionalna obeležja nego bilo koji prst, šaku ili ruku u nekim bojama." Drugim rečima, premijer i lider SNS, se nije ogradio od poruke koja poslata sa tim prostačkim simbolom, nego je prihvatio da je to poruka njegovih istomišljenika, sa kojima on nije mnogo sretan. Malo je ipak sretan, jer suprotnost od mnogo je malo.

Ne znam da li im je PR kompanija dala otkaz, da li imaju loše savetnike, ili šta je razlog, ali staviti krvavu ruku, pa čak i sa podignutim prstom, je i dalje vid priznanja. Krvava ruka je krvava ruka, ali u ovom slučaju je pokazatelj bahatosti i bezobzirnosti - "krivi smo, ali baš nas briga". 

Taj čin više nije samo politički, nego nosi i poruku - ako si na vlasti možeš da budeš osion i da radiš šta hoćeš da radiš. Poruka da si iznad pravde, je suštinski pogrešna, dijabolična, demonska. 

Pokušavam da svaki tekst koji pišem na ovom blogu bude moje promišljanje o Hristu, o tome kako doći bliže Njemu, tako se i zove - Ka Hristu. Muka koju imam jeste šta da bude poruka u ovoj situaciji? Nemam poverenje ni u jednu partiju, niti sam partijski opredeljen - o tome sam pisao ovde.

Godinama se molim, svake nedelje na bogosluženju protiv korupcije. Molim da se narod Srbije okrene Hristu, da nam isceli zemlju od korupcije, i da čast i poštenje bude najveća vrednost ovog naroda. Iz tog razloga molim za vlast, za sudije, ustanove i institucije ove zemlje. Znam da na ovom svetu ne postoji potpuna pravda, da je uvek pravda načeta našom nepravdom, i samo Hristos jeste rešenje... ali doneti Njegovu pravdu, princip kraljevstva jeste ono što se čini na zemlji. 

Učio nas je da molimo: 

11 Oče naš, koji si na nebesima,

neka se slavi ime tvoje sveto,

10 neka dođe Carstvo tvoje, 

neka bude tvoja volja,

kako na nebu, tako i na zemlji.

11 Hleb naš nasušni daj nam danas

12 i oprosti nam dugove naše

kako smo i mi oprostili dužnicima svojim.

13 Ne daj da podlegnemo iskušenju,

nego nas izbavi od Zloga.’

Neka bude volja tvoja, pravda tvoja ovde među nama. Amin. 

Da se ne pokazuje srednji prst nego da institucije urade svoj posao. 

Beređi Dušan Bera 

Starešine ili Petostruka služba (Apostoli, Proroci, Pastiri, Učitelji i Evanđeliste) - Šta je ispravan način vođenja crkve?

Ove nedelje pripremam se da govorim u Puli na konferenciji "Praktična primena petostrukih službi u svakodnevnom životu crkvi i društva". Moja tema je dugačkog naslova, kao i sam naslov konferencije: "Razvijanje petostrukih službi u velikoj lokalnoj zajednici sa strane učiteljsko-apostolskog aspekta". 

Tema je kontraverzna, posebno u Novom Sadu. Crkve imaju različito mišljenje od poricanja funkcije i postojanja petostruke službe do prenaglašavanja. Za veliku većinu crkve možda i nije značajno pitanje, ali u harizmatskim krugovima je goruća tema. 

Problem je što pismo poznaje dva sistema upravljanja crkvom: 

1. Starešine i đakoni: Tekstove o ovom sistemu nalazimo u I Poslanici Timoteju, treće poglavlje, a skoro isto se ponavlja i u Poslanici Titu. Đakonska služba je uspostavljena u Delima Apostolskim 6, a kroz Dela mi takođe vidimo kako Apostol Pavle, po osnivanju službe, postavlja starešine. 

2. Petostruka služba: Tekst koji govori o petostrukoj službi je iz Efescima 4: 

11 On je sam postavio neke za apostole, neke za proroke, neke za propovednike Radosne vesti, a neke za pastire i učitelje, 12 da pripremi svete za službu, za izgradnju tela Hristovog. 13 Tako ćemo svi doći do jedinstva u veri i spoznaje Sina Božijeg, te sazreti u jednog čoveka, rastući do pune visine Hristove.

Petostruka  služba jesu apostoli, proroci, evaneđelisti, pastiri i učitelji. 

Koji sistem je pravi? 

Odgovor na pitanje koji sistem je pravi, je jednostavan - ispravna su oba, i Bog je zamislio da ona postoje uporedo.