Ne umoriti se činiti dobro

„Čovek, ranjen u bici, ležao je u rovu. Njegov prijatelj, okrenuo se ka njemu i pitao ga: „Da li išta mogu da uradim za tebe?“ Umirući je odgovorio: „Ne, ja umirem. Ništa ne možeš da uradiš“. „Dobro“, ogovorio je prijatelj, „da li postoji išta što mogu da uradim za tebe kada se vratim kući, neku poruku da prenesem?“ Umurići je odgovorio: „Da, imam poruku za jednu osobu“, i dao mu je adresu određenog čoveka. „Kaži mu da mi je ono što me je učio u detinjstvu pomoglo sada kada umirem.“ I vojnik je preminuo.

Otac me je poljubio...

Čitam Sveto pismo skoro svaki dan, skoro tri decenije. Nekada mi ide lako, tada svaki dan čitam Sveto pismo, učim stihove napamet, a nekada su periodi borbe da održim diciplinu čitanja. Kao talasi, nekada moje oduševljenje splasne, pa se budi, pa opet splasne. 

Zahvalan sam što sam na samom početku mog putovanja vere, ispravno poučen značajnosti Svetog pisma za život vernika, i te pouke se još uvek držim. Hrišćanin je čovek knjige - Svetog pisma, s njim počinje, s njim završava.

Moj prvi susret sa Svetim pismom

Međutim moj susret sa Biblijom nije počeo sjajno. Prvi put sam pokušao da čitam Pismo u periodu pred obraćenje (pre nego što je vera postala lična za mene). Sećam se frustracije, frustracije jer nisam razumeo o čemu se u toj knjizi radi. Pokušao sam sa Starim zavetom, bio sam zbunjen. Novi zavet je bio lakši za čitanje, ali nisam razumeo poentu onog što je napisano. Kao da je neka suština ostajala sakrivena, tu nadohvat mog uma, ali i dalje skrivena. Koprena je bila na mojim očima.

Priča o sramoti - zašto je sramota tako snažan pokretač ili blokada u našim životima

Priča o sramoti - zašto je sramota tako snažan pokretač ili blokada u našim životima 


Ovih dana puno razmišljam o sramoti kao velikom teretu našeg naroda i crkve. Predavao sam u Romskoj Biblijskoj školi. Sa mnom, predavač je bio pastor Tefik Musoski iz Bitolja. Govorio je o identitetu romskog naroda i spomenuo sramotu kao deo njihove kulture. Međutim sramota nije deo samo romskog naroda. 

Photo by Sholto Ramsay on Unsplash
Kažu nekada da živimo u „sramotom-vođenoj“ kulturi. Od najranijeg detinjstva, najsnažnija opomena je – „nemoj, smejaće ti se deca“. Najteže nam je kada nam se smeju u parku, školi, u društvu. Smeh nas parališe sramotom. 

z

Neradnik, ta strašna uvreda

Neradnik. Strašna uvreda. 

Mislio sam da ne postoji nešto što može da me uvredi kao komentar na internetu. Govorili su mi do sada da sam sotonski sluga, lažni učitelj, ismevali moj izgled, govor, znanje, veru... Uglavnom odgovorim ironično ili prosto obrišem komentar. 

Nisam razvio tu rezistentnost prirodno. Vremenom sam naučio da me ne boli i ne vređa. U početku takve, negativne komentare bi pročitao stotinama puta, ponovo i ponovo. Kao muva koja iznova udara u prozorsko staklo vraćao sam se na reči uvrede u komentaru. Danima bi mislio o njima, proganjali su me. 

Teško je ostati ravnodušan na komentare... Slušao sam ispovesti autora na internetu koji su prolazili kroz periode ozbiljnih depresivnih epizoda, dolazili bukvalno na granicu samoubistva. A na internetu ljudi su surovi, nemilosrdni, bezobzirni. Na internetnu "miševi" postaju "lavovi", jer lako je rikati iza ekrana.

Lekcija koju sam naučio su "psi laju, karavani prolaze", i takođe i "za dobrim konjem prašina se diže". To dve rečenice su moje "mantre" kada me neko uvredi... Čak sam i snimao o tome kako se nositi sa napadima na internetu. Možete to pogledati OVDE. Uobraženo smatram sebe ekspertom u odupiranju prozivkama i uvredama. 

Photo by <a href="https://unsplash.com/es/@nikolasnoonan?utm_source=unsplash&utm_medium=referral&utm_content=creditCopyText">Nikolas Noonan</a> on <a href="https://unsplash.com/s/photos/sloth-hanging?utm_source=unsplash&utm_medium=referral&utm_content=creditCopyText">Unsplash</a>

Ali u nedelju, neko je nedeljnu propoved prokomentarisao rečima "lutalica i neradnik". Ja lutalica i neradnik? Ovo lutalica stoji, ne bunim se, ali reč "neradnik" me ujede za srce. 

3 načina nošenja sa frustracijom - kada je ono što činiš uzaludno - kako to preživeti?

3 načina nošenja sa frustracijom - kada je ono što činiš uzaludno - kako to preživeti?

Današnji tekst je o frustraciji. Kako se nositi sa njome? Tekst je lično iskustvo vezano za ovaj blog. 


kada si frustriran
Frustracija ili latinski frustrare - učiniti uzaludnim; razočarati - je stanje lišenosti, osuječenosti čoveka da zadovolji neki, u dovoljnoj meri aktivan motiv koji je bilo po subjektivnoj, bilo po objektivnoj oceni, za jednu ličnost veoma važan... 

Frustracija je stanje nezadovoljstva, jer ono što želiš ne ide kako ti hoćeš... Da pojednostavim - to je grč i nervoza u želudcu, nervoza koja ti se penje u glavu uz potiljak, nesanica i izvor besa... kada ti dođe da pojedeš ono sa čime radiš... 

Frustracija se javlja kada ne možeš ništa da promeniš, kada stvari ne idu kako bi ti želeo, a ti aposolutno ne možeš da uradiš ni jednu stvar da to popraviš. Ili tvoje delovanje iziskuje preveliku količinu enerije - toliko do nisi spreman da je uložiš. 

Frustracija nije izvor motivacije. Izazov motiviše jer postoji izlaz i nada. Ja volim izazove, uživam u njima. Frustraciju mrzim, jer u sebi sadrži osećaj uzaludnosti, promašaja, razočarenja... Šta god da učiniš ne vredi, onda šta uraditi?  

Od zlata do blata! - kako se nositi sa razočarenjem u radu sa ljudima?

Čudan je život, često doživimo priču od „zlata do blata“. Momente uspeha i proslave zamene momenti blata. Tako i danas. Prethodnih nedelja puno aktivnosti, konferencija Tin Čelendž kod nas u crkvi, savez naše crkve sa crkvom iz Kragujevca..., a danas tugujemo jer je jedan od momaka napustio centar. 

Odjednom, nenadano. Nismo videli neke stvari u njegovom životu. Preko godinu dana je bio sa nama. Nema gde, ide da spava na autobuskoj stanici. Kaže "srce mi je nepromenjivo".  Od zlata do blata!

Nekada bi u ovakvim situacijama "blata" zapadao u očaj. Sećam se kada je prvi momak, 2009. godine, napustio samovoljno centar, proveo sam celo popodne u krevetu, slomljen tugom. 

Sada to više ne radim. Zašto? Navikao se na poraze? Ne. Nije mi stalo do ljudi? Mislim da je i tu odgovor - ne. Razmišljam zapravo o dva značajna razloga.

Vrednosti Protestantske Hrišćanske zajednice Novi Sad

Ne postoji organizacija ili osoba koja nema određenje vrednosti koje sledi. Kada govorim o vrednostima, ja taj pojam razumem kao "izjave koje definišu šta nam je zaista značajno a šta ne, pravila koje vode naš život". Rečnik kaže - Vrednost označava najopštije verovanje o tome šta je valjano, poželjno, korisno, a šta je nepoželjno i nedopustivo.

šta su to vrednosti

Svi imaju vrednosti. Razlika postoji samo u tome da li ih jasno komuniciramo ili ne (pa ih čak nismo ni svesni). Naše odluke, međutim, mi donosimo na osnovu toga šta smatramo da je vredno našeg zalaganja, a šta nije. U suprotnom slučaju, ako ne radimo u skladu sa našim vrednosima, mi smo frustrirani. 

Da li i crkve slede sistem vrednosti?

Crkve takođe imaju svoje vrednosti. Neko će reći da su sve vrednosti crkve sadržane u Svetom pismu. Putpuno se slažem i potpuno to duhovno pravoverno zvuči... 

... ali svaka crkva naglašava druge stvari kao svoje vrednosti.

Zato i postoje različite crkve, jer su i različite vrednosti iz Svetog pisma one koje su nama bitne. To nije loše, jer ni jedna crkva ne može odraziti svaku Božiju vrednost. Ja zapravo volim raznolikost Crkve jer samo tako vidim te vrednosti.

Duhovna porodica i duhovna rodbina - kako pravim razliku i zašto mi je to bitno?

Duhovna porodica i duhovna rodbina - kako pravim razliku i zašto mi je to bitno?


"Ovo je naša duhovna porodica, ovako izgleda, bučno, sa klicanjem, govor u jezicima na glas... To su naša porodična pravila, po tome se prepoznajemo. Imamo mi i drugu braću, drugačiji su od nas, ali oni nisu naša porodica. Volimo ih, cenimo, ali ovo je naša porodica." 
Pastor Joakim, Reč Života, Upsala, Švedska.

Dok sam to slušao, pomislio sam - koliko je samo ova izjava istinita. Iako mi je prijalo druženje sa braćom, u toku cele konferencije sam osećao - "Ovo nije moja porodica. Ovo su moja braća u Hristu, volim ih, ali moja porodica, njena pravila, su drugačija."

Taj događaj od pre godinu dana je ostao urezan u moj um. Mnogi se tu muče, ne prave razliku između svoje porodice i ostale braće. Očekuju da svi budu kao njihova porodica... ali to tako ne ide. Pravila i običaji se razlikuju. Jedno je porodica a drugo rodbina...

Porodica je mesto gde se osećaš kao u porodici. Ne mora da ti se sve dopada, ali znaš da su to tvoji.   

Druga braća i sestre, nazovimo ih rodbinom, voliš ih, ali to nije tvoja kuća... Pravila su drugačija, drugi običaji, načini izražavanja. Bliski su ti, ali...

Shvatite ovu podelu naravno uslovnom. U Hristu Isusu, svako Božije dete nam je brat ili sestra - brat je ime za drugog vernika. U ovom tekstu ja govorim o razlikama o crkvama, tj duhovnoj porodici.

Pločnik i Kosovo polje - pobeda ili poraz - izbor fokusa

Prošle nedelje sam prošao kroz Pločnik. Znate gde se nalazi ovo selo? 

Čuli ste za bitku na Kosovom polju, 1389 godine? Ako ste iz Srbije, sigurno jeste. A da li ste čuli za bitku kod Pločnika koja se desila par godina ranije, 1386. godine? 

Ja sam čuo slučajno. Drugar mi rekao da posetim arheološki lokalitet u selu Pločnik, kod Prokuplja, a onda spomenuo i ovu bitku. Možda sam nekada ranije i čuo za nju, ali nisam zapamtio detalje. 

Pitao sam na putovanju ljude iz Niša (Niš je udaljen 40tak kilometara od Pločnika) da li su čuli za bitku kod Pločnika, i interesantno - nisu. Nije znao čak i jedan student istorije. Možda sam odabrao pogrešne ljude za ispitanike, ali sve jedno ukazuje na simtom - bitka kod Pločnika je nepoznata.

U Pločniku nema ni spomenik ili spomen obeležje. Kažu ima ruševina crkve iz tog perioda, ali nema table do nje, barem ne vidljive. Ruševine te crkve nisam našao ni na Google maps. Nema ni manifestacija koja obelažava datum ove bitke. Ako ne znaš šta da tražiš, nećeš ni pronaći podatke o ovom događaju. 

Bitka kod Pločnika se dogodila između bitke na Marici (poraz), 1371. godine, i bitke na Kosovom polju, 1389. Obe navedene bitke su bile poraz, a poznate su svakom đaku u Srbiji. U sredini, izmeđju te dve bitke je bila bitka kod Pločnika, a Pločnik je bio pobeda srpske vojske nad Osmanlijama. Pobeda je slabo poznata.

Arheološka lokacija Pločnik

Šta je "đavolje" u Đavoljoj Varoši?

Šta je "đavolje" u Đavoljoj Varoši? Posetio sam ovo mesto, predivan prirodni fenomen, koji u svojoj specifičnosti i ekstremnosti predstavlja predivnu Božiju kreaciju. Međutim, tamo sam uprkos lepoti stvaranja pronašao i đavolje... Ali đavolje nije u prirodi, đavlje je u ljudskom.  

Đavolja Varoš 

Đavolja Varoš, je park prirode na jugu Srbije, 30 kilometara udaljena o Kuršumlije. Pripada ataru selu imena Đake (albanski "gjak" - krv). U parku se nalazi više toga interesantnog, predivna bukova šuma, dva izvora mineralne vode, stari Saski rudnici iz kojih danas ističe voda, a vrhunac posete su stubovi, zemljane kule. 

Figure se nalaze u dve jaruge podeljene brdom (stručno rečeno vododelnicom). Jaruge su razorene erozijom tj spiranjem vode i zovu se: "Đavolja jaruga" i "Paklena jaruga". 

U jarugama se nalaze 202 zemljane figure, visine 2-15 metara, i imaju kamene kape na vrhu. Proces njihovog nastajanja traje vekovima pod udarom kišnih kapi koje odnose zemlju ispod kamenih kapa, ostavljajući stubove zemlje koje tako stoje vekovima. Sunce, vetar dalje svojim delovanjem učvršćuju stubove koji tako mogu da stoje vekovima.

Pri vrhu stubovi su široki svega trideset centimetara. Stena na vrhu je teška nekoliko stotina kilograma, ali stubovi sve jedno stoje desetinama/stotinama godina. Fenomen je izuzetan, prelep, surov. 

Intresantno je da sličan fenomen u Americi nazivaju "Bašta bogova". Kod nas je đavolje...