Poslednja misao jednog oca: Zašto su u Šumaricama pisali: „Čuvaj decu“

Šumarice. Mesto užasnog zločina. Tokom posete Kragujevcu poveo sam grupu mladih da vide spomenik i da razgovaramo o vrednosti ljudskog života. Koliko vrednujemo nas? Da li stavljamo druge ispred sebe?

„Sto za jednoga, pedeset za jednog ranjenog.“ Toliko su fašisti vrednovali ljudski život Srba i Slovena u Drugom svetskom ratu. Kao odmazdu za deset ubijenih i dvadeset šest ranjenih nemačkih vojnika, 21. oktobra 1941. godine streljano je oko tri hiljade nedužnih ljudi, od staraca do đaka.

Više puta sam posetio ovo tragično mesto. Svaki put muzej je bio zatvoren. Ovoga puta nije. Strašno je bilo čitati imena streljanih, razmišljati o tragediji i gledati Lubardine potresne slike. A onda sam počeo da čitam oproštajne poruke streljanih. Za mene su takve poruke često najpotresniji deo posete mestima stradanja. Nekada su urezane u zidu, npr logor Crveni krst u Nišu. Kao kapsule zamrznute u vremenu, poslednje misli sačuvane za one koji će ih čitati mnogo godina kasnije.

Oproštajne poruke u Šumaricama

„Lebac sutra nemojte poslati“, napisao je neki praktični domaćin pred streljanje u Šumaricama. Toliko balkanska, domaćinska poruka. Završava mu se život, ali lebac treba prištedeti za porodicu, nema smisla da se rasipa na njega.

Ima i drugih: „Nemojte me zaboraviti“, „Zapalite mi sveću“… Nekoliko reči, a u njima kraj jednog života.

A onda sam počeo da primećujem nešto drugo. Iznova i iznova pojavljivale su se poruke o deci. „Čuvajte decu.“ „Brinite o deci.“

• "Daro, čucaj decu ljubi (ih) mesto mene Tvog muž Draga Ljubi te i grli i decu Miodraga i Branu" Dragutin Avramović, 32 godine. 
• "Zbogom Mico ja danas pogibo Zbogom srce Poslednja mi misao na tebe Budi sretna sine i bez mene Zbogom Radisav" Radisav Simič, 27 godina. 
• "Draga ženo Vuko Čuvaj decu i lepo upravljaj. Da ti je Bogom prosto i tebi i Deci Vaspitaj kako znaš Zbogom" Dragan Petrović, 31 godina 
• "Udaj Milanku i daj moj deo očevine Deco moja nezaboravite oca Gligorija Čuvate Micu nezaboravite oca Sad Momčilo povedi račun i ti Bato Vaš ostaje sin (i) otac Gligorije streljan sam na Pravdi Boga evo ti šest dinara i Milka je donela 10. 100 din. Milka ne zaboravi Tvog Večnog gruga Draga majko čuvaj mi siročiće" Gligorije Đorđević, 32 godine 
• "Draga Rado čuvaj decu i s Bogom pali mi sveću" Radomir Erić, 41 godina
• "Ženo molim te vodi Račun decu nemoj da napustiš uzdravlje i zbogom" Dragoljub Mladenović, 29 godina

Zašto "Čuvaj decu"? 

Prekucao sam poruke kako su napisane, sa fotografija koje sam napravi bez neke selekcije. Čuvaj decu. Vodi računa o deci. Zašto toliki naglasak na deci? Pokušao sam da pratim taj trag. 

Pokušao sam da taj motiv, brige oca za potomstvo pronađem u narodnim pesmama, posebno Kosovskom ciklusu, i nisam našao. Majke plaču za decom (Hasanaginica), ali ne muškarci. U epskoj poeziji muškarac više govori o časti i rodu. 

Nisam imao vremena da, pišući ovaj tekst, pogledam srpsku književnost vezanu za period početka dvadesetog veka. Pretraživao sam internet ali ništa korisno, možda vi znate nešto?

Zašto je onda "čuvaj decu" toliko dominantno u Šumaricama?

Nadživeti sebe?

Naišao sam na interesantnu studiju Erika Eriksona. Govorio je o nečemu što je nazvao generativnost: dubokoj ljudskoj potrebi da ostavimo nešto što će nas nadživeti. To nisu samo deca u biološkom smislu, nego i vrednosti, ljubav, ljudi koje oblikujemo i život koji nastavlja da raste posle nas. 

Možda zato u poslednjim porukama gotovo da nema: „sačuvajte novac“, „čuvajte imanje“ ili „nastavite posao“. Kada čovek stoji pred krajem, ostaju ljudi. Ostaju oni koje voli. Ostaju deca. Možda baš zato toliko puta čitamo: „Čuvajte decu.“ Kao da u tim poslednjim trenucima ljudi više ne pokušavaju da sačuvaju sebe, nego ono što smatraju svojim najdubljim produžetkom. Život koji se nastavlja kroz druge. 

Ovo i dalje ne objašnjava motiv u Šumaricama.

Kolektivna trauma iz I Svetskog rata? 

Palo mi je na pamet još nešto. Moguće je da su mnogi od stradalih i sami bili ratni siročići.  Pre početka Prvog svetskog rata, Kraljevina Srbija imala je približno 4,5 miliona stanovnika. Procene ukupnih gubitaka u I Svetskom ratu kreću se oko 1,1–1,25 miliona ljudi, što je predstavljalo približno 28% celokupnog stanovništva zemlje. Još potresniji je podatak da su među njima posebno stradali muškarci: istorijske procene govore da je Srbija izgubila oko 58–62% odraslog muškog stanovništva. To znači da je više od polovine generacije očeva, sinova i muževa nestalo u svega nekoliko godina.  Čitava sela ostala su bez muškaraca, hiljade porodica bez očeva. 

Možda nikada neću saznati zašto se ova tema toliko ponavlja u porukama iz Šumarica. Razmišljam o sledećem: Srbija je samo jednu generaciju ranije izgubila više od polovine odraslih muškaraca u Prvom svetskom ratu. Iza tih brojeva ostala su sela bez očeva i deca bez roditelja. Možda zato reči „Čuvajte decu“ nisu bile samo porodična molba. Možda su bile sećanje jednog naroda, muškaraca koji su odrastali kao siročad, i koji su oko sebe gledali siročad (u vreme I Svetskog rata su bili dečaci)?

Kolektivna trauma užasa koji traje

Poruke o kojima pišem su mi bile potresne. Danas su istorija, bol porodice je ostao prošlost. Deca su odrasla, danas imaju i praunučiće. Zašto su meni bolne, a ne informativne? Verovatno zato što mogu da zamislim to iskustvo u mom životu? Zato što je užas rata i dalje realnost? 

I zato što me užas Šumarica suočava sa čudovištem koji je čovek. U nedelju sam u propovedi, posle povratka, spomenuo citat od Džon Stota, koji oslikava užasnost ljudskog stanja:

„Ja sam Džekil i Hajd, dete konfuzije, posedujem dostojanstvo, pošto sam stvoren po Božijoj slici, i izopačenost, pošto sam pao i pobunjen. Ja sam i plemenit i prost, divan i ružan, dobar i loš, ispravan i uvrnut, Slika Božija i đavolov rob... Navešću neke paradokse čovečanstva. Mi smo ujedno sposobni i za dostojanstvenu plemenitost i životinjsku surovost. Jednog momenta se ponašamo kao Bog, na čiju Sliku smo stvoreni, a u drugom momentu kao zveri od kojih bi trebalo da smo različiti.“

U Šumaricama sam video dve slike čoveka. Jednu koja strelja decu. I drugu koja u poslednjim minutima života misli na svoju. Možda se užas ljudskog stanja nalazi upravo između te dve slike. 

Beređi Dušan Bera 

 

Zaboravljeni svet srpskih (slovenskih) zadruga i domaćina

(Bog kao oikodespotos)

Juče sam u crkvi propovedao o Bogu kao domaćinu, pa me je to navelo da krenem da istražujem temu domaćinstva. Danas domaćinstvo čini samo osnovna porodica, bračni par i njihova deca, i teško je razumeti šta je nekada značio pojam domaćina. No nekih stopedeset godina unazad, slika domaćinstva je pričala drugu priču, kako i prikazuje ova slika domaćinstva iz Sombora.

Sliku sam preuzeo iz članka: Patrijahalni red u starim Somborskim porodicama, autora: Milan Stepanović, blog: Ravnoplov.rs

Vuk Karadžić: zadruga i kućni starešina

Vuk Stefanović Karadžić u delu Život i običaji naroda srpskog (1867) opisuje zadrugu kao veliku porodičnu zajednicu u kojoj više generacija živi i radi zajedno. To delo predstavlja jednu od najvažnijih etnografskih slika srpskog društva XIX veka. Vuk nije bio pravnik ni sociolog u modernom smislu, već sakupljač narodnog jezika, običaja i svakodnevnog života. Upravo zbog toga njegovi opisi imaju posebnu vrednost: oni predstavljaju pogled iznutra, iz samog života naroda.

Vuk opisuje zadruge kao veoma velike zajednice:

„Po trijestoro čeljadi slušao sam u Srbiji da se nalazi u jednoj kući…“

Kao primer navodi porodicu Trifunovića iz Riđana sa šezdeset i dvoje članova. Takve kuće funkcionisale su kao zajedničke ekonomske celine, sa zajedničkim radom, imanjem i troškovima.

U centru zadruge nalazi se kućni starešina:

„Kućni starješina vlada i upravlja kućom i svijem imanjem, on naređuje djetiće i momčad kuda će koji ići i šta će koji raditi; on prodaje (s dogovorom kućana) što je za prodaju i kupuje što treba kupiti; on drži kesu od novaca.“

Iako starešina ima značajnu vlast, Vuk jasno pokazuje da ona nije apsolutna. On upravlja „s dogovorom kućana“, a zajednica može da ga zameni ako ne upravlja dobro:

„Ako se dogodi, da koji starješina ne upravlja dobro kućom, onda kućani izberu drugoga.“

Time Vuk pokazuje da se autoritet starešine zasniva na poverenju, sposobnosti i prihvatanju od strane zajednice, a ne samo na starosti ili sili.

Valtazar Bogišić: domaćin kao moralni i pravni autoritet zadruge

Valtazar Bogišić u delu Pravni običaji u Slovena: privatno pravo (1867) pokušava da sistematski prikaže običajno pravo slovenskih naroda, posebno porodične zadruge i odnose unutar njih. Za razliku od Vuka, koji prvenstveno opisuje život i običaje, Bogišić proučava kako zadruga funkcioniše kao pravna i društvena institucija.

Knjiga je nastala u vreme velikog interesovanja evropske nauke za običajno pravo i tradicionalne oblike zajedničkog života među Slovenima. Bogišić je prikupljao građu kroz terenska istraživanja, prepisku i odgovore na detaljne upitnike koje je slao širom slovenskih zemalja. Zbog toga njegovi opisi ne predstavljaju samo lično mišljenje autora, već zbir svedočanstava iz različitih krajeva Balkana i slovenskog sveta.

Bogišić posebno naglašava da domaćin ne vlada samovoljno:

„Ali sve što on preduzme, mora se prije posavjetovati s kućanima, i stoga domaćin, koji samo zapovijeda izvršenje bez da kaže uzrok tomu, lako da svijem omrzne.“

U njegovom opisu domaćin jeste starešina kuće, ali je istovremeno i upravitelj zajedničkog dobra, odgovoran zajednici. On raspoređuje poslove, zastupa porodicu pred vlastima, vodi računa o novcu i rešava sporove, ali njegova vlast počiva na poverenju i prihvatanju ukućana.

Posebno je zanimljiv opis bugarske zadruge i njenog starešine, koga nazivaju „djado“:

„Kutnji starješina, kaže on, koga zovu djado, ima običajno upravu cijeloga kućnoga bića, ima zakonodavnu vlast, koju on ne vodi svojevoljno i despotično, nego u dogovoru sa svojijem kućniiem članovima, od koijeh ima svaki pravo glasovanja… Radi toga sve, što on naredi, bude dragovoljno ispunjeno, i on je svud praćen nekijem čuvstvom zahvalnosti i poštovanja.“

Ovaj opis je veoma važan jer pokazuje da ideal starešine nije bio zasnovan samo na sili ili formalnoj vlasti. Domaćin je trebalo da bude čovek mudrosti, iskustva i poverenja, čiji autoritet proizlazi iz brige za zajednicu. Zato ga članovi porodice ne slušaju iz straha, nego iz poštovanja i zahvalnosti.

Bogišić tako pokazuje da je zadruga funkcionisala kao zajednica međusobne odgovornosti. Domaćin jeste bio prvi čovek kuće, ali nije mogao samovoljno raspolagati zajedničkim dobrom niti donositi odluke mimo zajednice.

Bog kao Oikodospotos 

Odeljak koji sam propovedao u nedelju bio je iz Efescima 2:

„Stoga, dakle, niste više stranci ni došljaci, nego sugrađani svetih i ukućani Božiji. Nazidani ste na temelju koji su položili apostoli i proroci, a ugaoni kamen je sam Hristos Isus. Na njemu se cela zgrada povezuje i raste u sveti hram u Gospodu. Njegovim posredstvom se i vi zajedno ugrađujete u zgradu u kojoj Bog prebiva svojim Duhom.“
(Efescima 2:19-22)

U ovom odeljku apostol Pavle za „ukućane Božije“ koristi izraz oikeioi tou theou, oslanjajući se na reč oikos, koju često koristi za crkvu. Oikos znači dom, domaćinstvo, porodica. Crkva je, dakle, Božije domaćinstvo.

U Božijem domaćinstvu Bog je domaćin (oikodespotes), crkva je Njegov dom, ili možda, u kontekstu današnjeg razmišljanja, Njegova zadruga, a vernici su ukućani, članovi doma (oikeioi). Čak je i savremeni pojam ekonomije nastao iz ovog korena. Grčka reč oikonomia sastavljena je od reči oikos – domaćinstvo i nomos – zakon, pravilo, upravljanje. Doslovno, ona znači: „uređenje doma, upravljanje domaćinstvom, raspored resursa i zadataka unutar porodice“ (iz knjige Moje mesto u crkvi).

Zato mi razmišljanje o starim zadrugama i ulozi domaćina pomaže da bolje razumem Pavlovu sliku crkve. Naše današnje porodice su uglavnom male i individualističke, pa nam pojam domaćinstva više ne prenosi bogatstvo značenja koje je imao u antičkom svetu. Zadruga, međutim, osvetljava upravo tu dimenziju zajedničkog života, rada i odgovornosti.

Posebno mi je zanimljiva saradnja unutar zadruge. Domaćin nije bio samovoljan gospodar. Iako je imao autoritet, članovi domaćinstva bili su uključeni u život i odluke zajednice. Upravo ta uključenost gradila je poverenje, pripadnost i ljubav.

To me vraća na 22. stih:

„…i vi zajedno ugrađujete u zgradu u kojoj Bog prebiva svojim Duhom.“

Bog nas poziva da se ugradimo. On određuje mesto, povezuje celu građevinu i upravlja njenim rastom. On je domaćin. Ali ipak, to ostaje zajednički rad. Crkva nije skup izolovanih pojedinaca, nego domaćinstvo u kojem svaki ukućanin ima svoje mesto, svoju odgovornost i svoj doprinos. Crkva nije okupljanje pojedinaca oko iste ideje, nego Božije domaćinstvo u kojem nas Domaćin povezuje u jedan život.

Beređi Dušan Bera 

Zašto nisam završio knjigu upozorenjima o duhovnim darovima?

Dok sam pisao knjigu „Moje mesto u crkvi“, neko mi je dao zanimljiv savet:
„Trebao bi da završiš knjigu poglavljem o opasnostima duhovnih darova.“

Razumeo sam taj savet. Opasnosti postoje. Ljudi mogu zloupotrebiti darove, službu, pa čak i samu crkvu. Ali što sam više razmišljao o tome, postajalo mi je jasno da u mnogim crkvama postoji još veća opasnost: neupotrebljavanje darova.

Mnogo je ljudi koji nikada ne naprave grešku, jednostavno zato što nikada ništa ne pokušaju. Zato ovu knjigu nisam želeo da završim strahom, nego pozivom na hrabrost. Ne katalogom upozorenja, nego pozivom da služimo Bogu, volimo Crkvu i pronađemo svoje mesto u Telu Hristovom.

U nastavku delim završne stranice knjige.

Sa promocije knjige 12.5.2026.

Na kraju knjige "Moje mesto u crkvi"

Priča o duhovnim darovima ima smisla samo ako se oni koriste za izgradnju Tela Hristovog, te prelepe i žive Božije tvorevine. Darovi nisu dati radi samopotvrđivanja, ličnog identiteta ili duhovnog prestiža, već radi služenja. Bez služenja, darovi ostaju na nivou teorije, a teorija bez prakse lako prerasta u duhovnu oholost.

Tokom pisanja ove knjige, neko mi je savetovao da je završim dodatnim poglavljem o opasnostima zloupotrebe duhovnih darova. Taj savet razumem. Opasnosti zaista postoje. Svaki dar, kao i svaka odgovornost, može biti pogrešno usmeren, izvitoperen ili korišćen iz pogrešnih motiva. Ipak, dok sam razmišljao o tom predlogu, postalo mi je jasno da postoji još jedna, često zanemarena opasnost, a to je opasnost od neupotrebljavanja darova.

U mnogim crkvama problem nije preterano korišćenje darova, već njihovo potiskivanje, zanemarivanje ili strah od služenja. Vernici koji nikad ne naprave grešku često su oni koji nikad ništa ne pokušaju. Moj cilj u ovoj knjizi nije bio da podstaknem strah, već hrabrost. Ne da upozorim na svaku moguću grešku, već da ohrabrim korak vere. Smatram da sam kroz celu knjigu nastojao da prikažem ispravan okvir: darovi se koriste u zajednici, pod Hristovim vođstvom, u ljubavi, u poniznosti i s jasnim ciljem izgradnje drugih.

Kada služimo s ispravnim stavom, na slavu Boga i radi Hrista, greške su neizbežne. One nisu dokaz neuspeha, već znak rasta. Greška u služenju nije opasnost, već deo procesa učenja. Samo onaj ko služi može pogrešiti, a samo onaj ko je spreman da pogreši može naučiti. Zato ne želim da zatvaram ovu knjigu katalogom upozorenja, već pozivom na odgovorno i hrabro služenje.

Neka problemi ostanu problemi, a ne prepreke. Neka greške ostanu lekcije, a ne razlog za povlačenje. Crkva ne raste zato što je savršena, već zato što je živa. A darovi, kada se koriste u ljubavi, ostaju ono što su oduvek bili: Božiji način da Njegov život teče kroz Njegov narod, na dobro Tela i na slavu Njegovog imena.

I konačna slika Crkve jeste Nevesta Hristova. Otkrivenje Jovanovo govori o toj slici Crkve rečima: Radujmo se i veselimo i dajmo mu slavu, jer dođe svadba Jagnjetova, i nevesta njegova se pripravi (Otkrivenje 19:7), kao i: I ja, Jovan, videh sveti grad, novi Jerusalim, gde silazi od Boga s neba, pripravljena kao nevesta ukrašena za muža svoga (Otkrivenje 21:2). Crkva je prikazana kao prelepa mlada koja ide u susret svom Mladoženji. Ta slika ne govori samo o večnosti i budućem susretu već i o sadašnjosti, o procesu pripreme koji se odvija već sada.

Moj brat i prijatelj Miroslav Mika Radovanović često kaže: „Nevesta je najlepša pred venčanje. Tako je i Crkva najlepša pred susret sa svojim Mladoženjom. Ja verujem da Crkva poslednjeg vremena neće biti slaba i nejaka, nego snažna i prelepa“. Ta misao duboko odražava biblijsku nadu i viziju Crkve koja ne tone u slabost, već sazreva u ljubavi, čistoći i snazi.

U Pesmi nad pesmama, za koju duboko verujem da je ljubavna i svadbena pesma sa snažnim proročkim slojem, nalazimo stih koji govori upravo o toj lepoti i snazi: Ko je ona što se pojavljuje kao zora, lepa kao mesec, sjajna kao sunce, strašna kao vojska pod zastavama? (Pesma nad pesmama 6:10). Ova slika prevazilazi romantičnu poeziju i otkriva proročki pogled na Crkvu kao na snažnu, lepu i dostojanstvenu Nevestu Spasiteljevu.

Toj Crkvi, takvoj Nevesti, i tom Mladoženji vredi služiti svim srcem, svim darovima i celim životom.

Prvo poglavlje knjige možete pročitati u sledećem članku: https://bera-kahristu.blogspot.com/2026/04/slomljena-ali-lepa-slika-crkve-koju-sam.html

Beređi Dušan Bera 

Knjigu „Moje mesto u crkvi“ možete kupiti u Protestantskoj hrišćanskoj zajednici u Novom Sadu po ceni od 1000 dinara.

Za crkve i porudžbine preko 5 primeraka, cena je 750 dinara po knjizi.

Adresa: Bulevar Evrope 30, 21000 Novi Sad 
Emaile: office@cfns.org.rs

Moja molitva je da ova knjiga pomogne ljudima da zavole Crkvu dovoljno da požele da služe.

Bećova crkva na putu za Prištinu (Merdare) - zašto nije završena 100 godina?

Kada se krene iz Kuršumlije prema Merdaru i dalje prema Prištini, sa leve strane magistralnog puta, u ataru sela Degrmen, stoji jedna nedovršena crkva. Više puta sam prolazio pored ove crkve, mislio sam da je vizantijska bazilika, zbog cigala i boje, ali do juče nisam stajao da vidim o čemu se radi. I priča o crkvi postade trag koji sledim.

Na putu nazad iz Albanije stali smo da obiđemo manastir Gračanicu i Gazimestan. Na vrhu spomenika na Gazimestanu slušao sam učiteljicu kako „pumpa“ đake pričom o mitu boja na Kosovom polju, što je posebna priča. Obojilo mi je osećanja tugom koja je rasla dok sam vozio dalje kroz Podujevo, okićeno zastavama koje nama iz Srbije grče želudac, pa užasni prelaz Merdare (hrpe smeća na našoj strani su sramotne), i odlučio sam da stanem da vidim vizantijsku baziliku. Možda mi skrene pažnju... 

Slomljena, ali lepa: slika Crkve koju sam otkrio: Poglavlje 1 - Slika o crkvi

Jedan susret u Južnoj Africi promenio je način na koji gledam Crkvu. Ne kroz teoriju. Ne kroz doktrinu. Nego kroz jedan mali, gotovo neprimetan čin.

Od tada više ne mogu da je vidim isto.

Pitaju me kada će biti promocija knjige, ali i da li bih došao u druge gradove da održim promociju. Iskreno, još uvek nisam odgovarao na ta pitanja, jer nisam siguran kako će sve izgledati u ovoj prvoj fazi.

Knjiga Moje mesto u crkvi je završena, a promocija će biti u okviru službe Protestantske hrišćanske zajednice u Novom Sadu, u nedelju 10. maja 2026. u 18 časova. Nakon toga ćemo videti dalje korake. Najpre mi je važno da vidim kako će knjiga “zaživeti” i kako će ljudi reagovati na nju.

Upravo iz tog razloga, na blogu objavljujem prvo poglavlje knjige (ostala poglavlja neću postavljati online). Nadam se da će vam ono preneti srce ove knjige. Biće mi dragoceno da čujem vaše utiske i mišljenja.

Moje prvenče - napisao sam knjigu "Moje mesto u crkvi"

Moja knjiga u mojim rukama. Prvenče...

Razmišljam kako se osećam. Čudno. Znam da treba da budem radostan. Da slavim. Ali sam konfuzan. Skoro da mi je neprijatno. Kao da iz mene u ovakvom trenutku izbija nešto staro, neka davna slomljenost koju sam mislio da sam ostavio iza sebe.  

Oni koji me znaju, znaju da sam dislektičan i disgrafičan. Dugo sam sebe posmatrao kao glupana, dete koje nije moglo da nauči da čita i piše (nešto o tome sam pisao ovde). U toku školovanja marširao sam između jedinice i dvojke na časovima srpskog jezika. Jedan, dva, dva, jedan. A sada moja knjiga u mojim rukama. 

Čudno osećanje. Da nije Hrista, nikad se ne bi desilo. 

U novembru mesecu povredio sam rame.  Bio sam prinuđen da mirujem. Za mene je to uvek teško. U toj tišini i usporenosti, Bog mi progovara: vreme je da napišeš knjigu. 

Tokom mog oporavka nastala je knjiga. Ne mogu to nazvrati slučajnošću. 

Knjiga "Moje mesto u crkvi" je knjiga o duhovnim darovima i crkvi. Zašto knjiga o duhovnim darovima? Prenosim reči iz uvoda knjige koje će vam predstaviti knjigu koju sam napisao:

"Jedan od principa savremenih društvenih mreža jeste da se po pularnost često stiče kroz kontroverzu. Što je tema provokativnija, to je veća njena vidljivost. Da li je to razlog pisanja ove knjige – traženje prostora u polju kontroverznih tema? Moj od govor je jasan: nije. 

Iako knjiga govori prvenstveno o duhovnim darovima, ona je pre svega knjiga o crkvi. Volim crkvu, a još više volim crkvu koja funkcioniše. Razmišljajući o različitim biblijskim imenima i slikama crkve, shvatio sam da svako poglavlje ove knjige može započeti jednom takvom slikom. Moja želja je da oslikam crkvu kakvu vidim u Svetom pismu, ali i onakvu kakvu sam susretao širom sveta tokom svojih putovanja. Crkvu koja je nada ovom svetu. 

Ova knjiga je prvenstveno namenjena članovima crkve u kojoj služim kao pastor – Protestantskoj hrišćanskoj zajednici Novi Sad. Sledio sam nit naših uverenja i teoloških pozicija, svestan da to može donekle ograničiti njenu neposrednu primenjivost u drugim crkvenim kontekstima. Ipak, moja namera nije da izazivam podele. Duboko poštujem druge hrišćanske tradicije i različite načine razumevanja tema o kojima pišem. Cilj ove knjige jeste opremanje zajednice koju vodim, kako bi ključni koncepti o kojima govorim vodili ka jedinstvu, zajedničkom razumevanju i zajedničkom radu. 

Pisao sam iz ugla praktične, primenjene teologije. Želeo sam da knjiga bude razumljiva i onima koji nemaju formalno teološko obrazovanje. Istovremeno, knjiga je namenjena i onima koji ozbiljno promišljaju crkvu, duhovne darove i petostruku službu. Za njeno čitanje potrebno je barem osnovno biblijsko predznanje. Ako je neko na početku svog hrišćanskog puta, savetujem da biblijske stihove koji se navode u knjizi uvek čita u širem kontekstu jer se samo tako može izvući puna korist iz onoga što je napisano. 

Knjiga sadrži testove, pitanja i analize koji pomažu čitaocu da sebi postavi važno pitanje: „Gde je mesto na kojem Duh Sveti želi da služim drugima?“ Cilj nije samospoznaja radi samospoznaje, već otkrivanje i usmeravanje ka služenju. Samo oni koji su spremni i žele da služe drugima imaće punu korist od ove knjige. 

Na kraju, ova knjiga je zamišljena kao materijal za zajedničko proučavanje. Može se koristiti u malim grupama, ali i u okviru seminara pod nazivom „Moje mesto u crkvi“. Seminar se dvaput godišnje održava u Protestantskoj hrišćanskoj zajednici Novi Sad, ali postoji i mogućnost njegovog organizovanja u drugim sredinama. 

Sve za Hrista, zbog Hrista i Njemu na slavu."

Prvo poglavlje možete pročitati ovde https://bera-kahristu.blogspot.com/2026/04/slomljena-ali-lepa-slika-crkve-koju-sam.html

Beređi Dušan Bera 

PS. Promocija knjige će biti 10.5.2026. u 18h na bogosluženju Protestantske hrišćanske zajednice u Novom Sadu. Dobro došli. 

Sadržaj knjige:
Poglavlje 1 Slika o Crkvi
Poglavlje 2 Crkva kao Telo Hristovo
Poglavlje 3 Crkva kao Božija kuća
Poglavlje 4 Crkva kao eklezija
Poglavlje 5 Crkva kao zajednica
Poglavlje 6 Crkva je domaćinstvo
Poglavlje 7 Crkva je o duhovnim stvarima
Poglavlje 8 Crkva je priča o Božijoj deci – duhovni darovi
Poglavlje 9 Duhovni darovi – spisak u Prvoj Korinćanima 12
Poglavlje 10 Duhovni darovi – spisak u Rimljanima 12
Poglavlje 11 Duhovni darovi – tri dara van spiska
Poglavlje 12 Duhovni darovi – spisak u Efescima 4
Poglavlje 13 Kako prepoznati kako Duh deluje kroz tebe na dobro drugih
Poglavlje 14 Kako razvijati duhovne darove
Poglavlje 15 Od služenja ka opremanju: poziv da postanemo treneri
Na kraju 

Priča o krstu krajputašu, mojoj njivi i nadi

Na putu Novi Sad–Zrenjanin, kod skretanja za Aradac nalazi se interesantan spomenik, krajputaš. Kada vidim stari krajputaš, obično zastanem da pogledam šta piše. Interesantne priče pričaju i interesantne tragove otkrivaju.

Šta su krajputaši?

Krajputaši su oblik narodnih spomenika koji se u Srbiji i na Balkanu pojavljuju još od srednjeg veka, ali su najrasprostranjeniji u periodu od 18. do početka 20. veka. Podizani su uz puteve, na raskrsnicama, na mestima stradanja ili na granicama imanja. Najčešće su izrađivani od kamena ili drveta, u formi krsta ili stuba sa uklesanim natpisom. Natpisi obično sadrže ime podizača, povod podizanja i kratku versku poruku. U mnogim krajevima imali su i funkciju orijentira ili mesta kratkog odmora i molitve za prolaznike.

Podizali su ih roditelji, rodbina, selo. Njihovo podizanje nije bilo institucionalno uređeno, već je proisticalo iz lične ili porodične inicijative, često u vezi sa zavetom, zahvalnošću ili obeležavanjem tragičnog događaja. U Guči, u centru grada, nalazi se, na primer, pravi mali muzej krajputaša i spomenika. Takođe i u okolini Ivanjice, na nekoliko mesta. Pričaju priču o stradanju, o izgubljenim sinovima vojnicima, o ponosu roditelja na decu heroje. 

U Vojvodini, naročito u Banatu, mnogi krajputaši datiraju iz 19. veka i odražavaju kulturnu raznolikost tog prostora, uključujući različite etničke i verske zajednice. Pričaju čini mi se drugačiju priču.

Aradački krajputaš

Zašto skupljam i koje lekovite biljke koristim?

Proleće je i počinje sezona prikupljanja lekovitog bilja. Svake godine sakupljam biljke za čajeve koje kao porodica pijemo, a u svojoj bašti sam tokom godina formirao malu botaničku zbirku biljaka koje sam presadio i negujem.

Moji prvi čajevi bili su jednostavni, uglavnom namenjeni respiratornim tegobama. Vremenom je to dobilo dublji smisao. Kada se moj otac razboleo i prolazio kroz hemioterapiju, voda mu se gadila. Jedino što je mogao da pije bio je čaj od koprive, koji mu je, uprkos agresivnoj terapiji, pomogao da održi nivo gvožđa u krvi.

Nakon toga sam se i ja razboleo. Već sam pisao o svom iskustvu sa karcinomom bubrega. Kao i svaki čovek u takvoj situaciji, tražio sam pomoć gde god sam mogao. Period čekanja na operaciju bio je dug, skoro četiri meseca. Tada sam čuo za travarku Milicu Kokerić iz Šehera, kod Zvornika. Supruga i ja smo seli u kola i otišli kod nje.

Baka Milica je živela skromno, prodajući čajeve po vrlo pristupačnim cenama, više iz želje da pomogne nego da zaradi. Ono što me je posebno privuklo nije bilo sujeverje, već njen pristup i želja da razume biljke i njihovo dejstvo. Proveli smo nekoliko sati razgovarajući. Vodila me je kroz svoju baštu, biljku po biljku, objašnjavajući njihova svojstva, uz povremene reči: „Hajde, uzmi ovo, da ti dam pelcer.“

Baka Milica i ja

Verujem da su čajevi koje sam tada koristio pomogli da se bolest ne pogorša u tom periodu čekanja. Pored čajeva koje sam kupio, iz njenog dvorišta sam poneo i dvadesetak biljaka koje sam kasnije zasadio kod sebe.

Nakon toga sam počeo ozbiljnije da proučavam literaturu, skupljam biljke i razvijam sopstvene mešavine. Danas sakupljam različite biljke, za plućne čajeve, za imunitet i za kožne probleme, ali ova konkretna mešavina koju sada koristim namenjena je jačanju imuniteta i podršci radu bubrega.

Administracija u crkvi: birokratija ili način na koji Bog deluje?

Ovih dana na predavanjima slušam predmet Crkvena administracija i menadžment. Može li zvučati više birokratski i dosadno? Slika hrpe papira, paučine i prašine mi se odmah rađa u glavi. Zašto slušati o administraciji na master studijama teologije? Zar to ne guši život crkve i samo opterećuje ono što crkva treba biti? 

Kao deo zadataka predmeta pišem i rad: "The impact of administration, management and leadership in healthy church structures" (Uticaj administracije, menadžmenta i vođstva u zdravim crkvenim strukturama). Ponovo, u umu jednog evanđeoskog, harizmatskog vernika, da li postoji izjava koja može zvučati kontradiktornije? Pretpostavljam da će i vama tako zvučati. Međutim, ova tema je odvukla ceo moj fokus za pisanje, pa je ode i objavljujem. 

Kada razmišljamo o crkvi, u evanđeoskom vidimo je prvenstveno kao duhovnu zajednicu a ne kao organizaciju. U stvarnosti, ona je i jedno i drugo. Možda je najtačnije reći da je crkva organizovani organizam. Zapravo to i jeste slika organizma - najkompleksniji sistem koji postoji. Organizam je živ, ali nije haotičan. Organizam raste, ali nije bez reda.  I upravo u tom spoju života i strukture nalazi se jedno od ključnih pitanja zdravlja crkve.

Kako zdrava crkva treba da izgleda?

Novi zavet ne daje detaljan model kako crkva treba da izgleda u organizacionom smislu. Ne nalazimo precizne opise bogosluženja, formu sastanaka ili jasnu šemu upravljanja. Ipak, ono što jasno vidimo jeste da Bog ne deluje stihijski. On okuplja ljude, daje im darove, postavlja ih u određene uloge i kroz to vodi svoju crkvu. Drugim rečima, Bog organizuje organizam. Struktura, dakle, nije suprotna duhovnosti, već način na koji se duhovni život izražava u zajednici.

Više od jednog praznika: biblijski pogled na dostojanstvo žene

Draga sestro,

Osmog marta 1857. godine žene su izašle na ulice Njujorka, nezadovoljne uslovima rada i niskim platama, tražeći jednaka prava kao i muškarci. Policija je rasterala njihov protest, ali njihov glas nije utihnuo. Protesti su se nastavili i narednih godina.

I u Srbiji su žene obeležavale ovaj dan još početkom 20. veka. Već 1914. godine u Beogradu su organizovani skupovi na kojima su žene tražile pravo glasa i bolje uslove rada, a posle Drugog svetskog rata žene su konačno dobile pravo glasa 1945. godine

Zato se 8. mart obeležava kao sećanje na borbu za dostojanstvo, ravnopravnost i pravo glasa. Taj dan je postao deo istorije našeg društva i podseća nas da sloboda i dostojanstvo često dolaze kroz dugu borbu.

Ali ako pogledamo još dalje u prošlost, vidimo da koreni tog dostojanstva sežu mnogo dublje. U samom početku Biblije stoji zapisano: „I stvori Bog čoveka po obličju svome; po obličju Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih.“ (Postanje 1,27) Već u ovom prvom biblijskom tekstu otkrivamo jednu duboku istinu: i muškarac i žena nose Božiji lik. Dostojanstvo žene ne dolazi od društva, države ili kulture, već od samog Boga.

U vreme kada je Isus Hristos hodao našim svetom, položaj žene bio je veoma težak. Žene nisu mogle da svedoče na sudu, njihova reč se smatrala nepouzdanom, a njihov uticaj u društvu bio je ograničen. Ali Isus je uvek iznova rušio takve granice. On razgovara sa Samarjankom i poverava joj poruku koju ona nosi svom gradu. Među Njegovim učenicima nalazimo i žene koje su ga pratile i služile. Marija sedi kraj Njegovih nogu i sluša Njegovu reč, mesto koje je u to vreme bilo rezervisano samo za učenike.

A onda dolazi događaj koji menja istoriju. U nedeljno jutro, na grob dolaze žene: Marija Magdalena, Jovana, Marija majka Jakovljeva i druge. One otkrivaju da je grob prazan. Anđeo im govori: „Vi se ne bojte. Znam da tražite Isusa koji je razapet. Nije ovde – vaskrsao je kao što je rekao.“ (Matej 28)

U svetu u kome se ženskom svedočenju nije verovalo, Bog bira žene da budu prvi svedoci vaskrsenja. To nije slučajnost. To je poruka. Vaskrsenje je revolucija ne samo u smislu spasenja, nego i u smislu dostojanstva. Apostol Pavle će kasnije zapisati: „Nema više Jevrejina ni Grka, nema roba ni slobodnog, nema muškog ni ženskog; jer ste svi jedno u Hristu Isusu.“ (Galatima 3,28)

Srpska istorija čuva svedočanstvo o ženama koje su svojim darovima oblikovale duhovni i kulturni život naroda. U srednjovekovnoj Srbiji žene su često bile ktitori manastira i crkava, učestvujući aktivno u životu Crkve i društva. 

Kraljica Jelena Anžujska, jedna od najobrazovanijih žena svoga vremena, podigla je manastir Gradac i osnivala škole za siromašne devojke, verujući da obrazovanje pripada i ženama. 

Despotica Jelena Mrnjavčević, ostavila je dubok trag kao prvi pisac žena među Srbima i duhovna ličnost, a njena „Pohvala  knezu Lazaru“ ostala je jedno od najlepših dela srpske srednjovekovne književnosti. 

Ove žene podsećaju nas da su darovi koje Bog daje ženama oduvek bili deo života Crkve i naroda.

Kneginja Milica, posle Kosovske bitke, preuzela je odgovornost za državu i narod u jednom od najtežih trenutaka naše istorije. Njena mudrost i vera pomogle su da se narod održi u vremenu velikih iskušenja.

Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji, završila je medicinske studije u Cirihu u 19. veku. Kada se vratila u Srbiju, dugo joj nije bilo dozvoljeno da radi kao lekar jer je bila žena. Ipak, njena istrajnost otvorila je vrata mnogim ženama koje su kasnije služile društvu svojim znanjem.

Milunka Savić, najodlikovanija žena ratnik u istoriji, u Prvom svetskom ratu borila se rame uz rame sa muškarcima, pokazujući hrabrost koja je ostala zapisana u istoriji.

Sve ove žene svedoče o istoj istini - dostojanstvo žene nikada nije bilo manje od dostojanstva muškarca. Zato je tužno kada se desi da crkva ponekad zaboravi ovu istinu i umesto prostora slobode postane mesto u kome darovi žena ostaju neprepoznati. Crkva je pozvana da bude mesto gde se prepoznaje jedinstveni dar svake osobe - gde muškarci i žene zajedno služe Bogu i svetu.

Zato, draga sestro, u svetlu slobode koju nam je Hristos doneo, istraži svoje darove i koristi ih. Zakorači hrabro. Svedoči za istinu, jer je to pravo koje ti je dao sam Gospod Isus Hristos.

Zauzmi svoje mesto u Božijem kraljevstvu.
Neka te Bog blagoslovi na svakom koraku tvog uticaja.
Neka te Njegova ruka vodi, otvara vrata pred tobom i daje ti mudrost i snagu.
Hrabro nosi slobodu koju ti je Bog dao – i ne dopusti da ti je iko oduzme.

Starešinstvo Protestantske Hrišćanske zajednice Novi Sad