Kritička teorija - Novi gospodari slobodnog čoveka ili kako smo porobili sami sebe

Ove nedelje počela su mi predavanja na master programu koji pohađam. Jedan od predmeta zove se Christian Faith and Culture – Hrišćanska vera i kultura, kod profesora Terryja Crossa. Trenutno se bavimo knjigom Carla R. Truemana To Change All Worlds: Critical Theory from Marx to Marcuse.

Materijal mi prilično rasteže mozak. Davno se nisam ozbiljnije bavio filozofijom i moram priznati da nije lako. Marks, Hegel, Frojd, Frankfurtska škola, Horkhajmer, Adorno... Ponekad moram nekoliko puta da pročitam isti pasus da bih bio siguran da sam razumeo šta pisac želi da kaže.

Ali uživam.

Nalazim se u području o kojem ne znam mnogo i, koliko god to možda zvučalo čudno, takva iskustva su za mene uvek predstavljala zadovoljstvo. Verovatno to ima neke veze sa mojim učiteljskim darom. Volim trenutak kada shvatim da nešto ne razumem, a onda polako počnem da slažem delove i otkrivam kako su ideje povezane.

Posebno kada je knjiga dobro napisana. A Truemanova jeste. Dok sam čitao deo u kojem govori o Horkhajmeru i Adornu i njihovoj Dijalektici prosvetiteljstva, zaustavila me je jedna rečenica:

„Animizam je stvarima podario duše; industrijalizam duše pretvara u stvari.“

Pročitao sam je ponovo.

Industrijalizam duše pretvara u stvari.

U toj kratkoj rečenici nalazi se jedan od velikih paradoksa moderne civilizacije o kojem Horkhajmer i Adorno pišu. Obojica su pripadala Frankfurtskoj školi i razvijala svoju kritičku teoriju polazeći, između ostalog, od Marksa, iako su bili veoma kritični i prema onome u šta se marksizam pretvorio u Sovjetskom Savezu.

Njihova teza, pojednostavljeno rečeno, jeste da je čovek pokušao da se oslobodi sveta kojim su vladali mit, strah, priroda i sile koje nije mogao da kontroliše. Razum, nauka i tehnologija trebalo je da mu donesu slobodu. U tom procesu moderna misao sve više odbacuje i Boga, veru i hrišćanstvo kao ostatke starog sveta koji čoveka sputavaju da bude potpuno slobodan i autonoman.

I čovek je zaista postao slobodniji od mnogih sila koje su vekovima određivale njegov život.

Put slobode koji je čoveka odveo u ropstvo

Ali dogodilo se nešto čudno - Ono što je trebalo da oslobodi čoveka počelo je njime da gospodari.

Autori razmišljaju o tome da je čovek prirodu pretvorio u objekat koji može da meri, analizira, koristi i kontroliše. Nauka je postala novi Bog. Problem je što se ista logika na kraju okrenula prema njemu samom. Ako se sve može meriti, izračunati, organizovati i upotrebiti, onda i čovek može postati samo još jedan objekat koji treba organizovati i upotrebiti.

„Industrijalizam duše pretvara u stvari.“

Kad veštačka inteligencija počne da priča naše priče - AI mini drama kao ikona naša

Desilo mi se, i nije mi baš drago, niti sam ponosan zbog toga, da sam pogledao nekoliko AI drama. Za one koji ne koriste mnogo društvene mreže, da pojasnim: to su kratke drame, često napravljene potpuno ili delimično pomoću veštačke inteligencije, prilagođene gledanju na telefonu.

Smatram sebe prilično disciplinovanom osobom. Dobro planiram vreme i obično mnogo toga uradim tokom dana. Ali izgleda da i disciplina ima svoju cenu. Kada se nakupi previše obaveza, meni ponekad jednostavno „pregori osigurač“. Tada ne radim ništa korisno.

Mogu da pogledam celu sezonu neke serije, gubeći više sati, ili stotine kratkih snimaka o šahu, pecanju ili nečemu trećem. Ne zato što me tema toliko zanima, nego zato što mi je mozak očigledno odlučio da više neće da radi. 

Poslednji takav „pregoreli osigurač“ bile su AI mikro-drame.

Putovao sam u Osijek na predstavljanje svoje knjige, propovedao, paralelno imao gomilu poslovnih obaveza, počinjala su mi predavanja na fakultetu... Pritisak se nakupio. I osigurač je pregoreo.Gledao sam glupave AI novele... nekoliko.

Ali, kao što mi se često događa, i iz tog gubljenja vremena pojavio se trag koji sam poželeo da sledim. Nešto mi je u tim pričama počelo smetati.

Šta je uopšte AI mikro-drama?

AI mikro-drama je kratka serijalizovana igrana priča napravljena delimično ili potpuno pomoću generativne veštačke inteligencije. Pravljena je prvenstveno za mobilni telefon, najčešće u vertikalnom formatu. Epizode često traju svega minut ili dva, ali sezona može imati desetine epizoda.

To je neka vrsta ukrštanja stare sapunice i TikToka.

Od sapunice je uzela preteranu dramu: bogataše, tajne brakove, izdaje, osvete, ljubavne trouglove, izgubljene naslednike, porodične sukobe. 

Od TikToka je uzela brzinu. Nema mnogo vremena za razvoj karaktera. Nešto mora da se dogodi odmah. A kada se epizoda približi kraju, potreban je novi preokret koji će me naterati da odmah pogledam sledeću.

Cliffhanger (kraj bez rešenja, u napetom momentu).

Pa još jedan.

I još jedan.

U klasičnoj produkciji potrebni su glumci, scenografija, kostimi, kamere i dani snimanja. Ovde se likovi, glasovi, prostori, muzika, pa čak i pokreti kamere mogu generisati pomoću AI alata. Zbog toga se sadržaj može proizvoditi mnogo brže i jeftinije. 

I onda sam počeo da primećujem nešto drugo.

Zašto stalno neko šamara žene?

Nasilja ima mnogo. Ali jedna scena mi je posebno počela upadati u oči - Muškarac šamara ženu.

Generacija smrti, generacija hleba - Priča o Mariji Meleg i ljudima koji su preživeli da bismo mi postojali

Nekoliko puta sam već pisao tekstove koji se tiču mog porodičnog porekla. Zahvaljujući tome što su objavljene matične knjige Evangeličke crkve u Srbiji, mogao sam da zaronim dublje u prošlost svoje porodice. Zapravo, još uvek sam u tome. Slažem puzle događaja, ljudi i njihovih života koji su, generaciju po generaciju, doveli do toga da se ja rodim baš na ovom mestu.

Prethodnih nedelja koristio sam slobodno vreme da istražujem porodicu Meleg, porodicu u kojoj je rođena moja majka, Marija Meleg.

Septembar je bolan mesec za moju sestru i mene. Davno, pre više od tri decenije, izgubili smo mamu Mariju. Pisao sam o tome u Dani agonije. Nataša je pre nekoliko dana postavila neke njene fotografije. Iznenadio sam se dok sam ih gledao. Shvatio sam da su pojedini delovi njenog lika izbledeli iz mog sećanja.

U tom trenutku sedeo sam u Gruziji, u jednom rehab centru, dok su drugi predavali. Gledao sam njene fotografije i nisam mogao da zaustavim suze. Prošlo je toliko godina, ali još uvek boli.

Nekoliko dana kasnije, listajući stranice knjige umrlih iz Bačkog Petrovca iz 1786. godine, ponovo je zabolelo.

Među dugim spiskovima imena nekadašnjih stanovnika stajalo je ime jedne druge Marije Meleg. Deteta od svega godinu i po dana. Dana 13. jula 1786. umrla je mala Marija Meleg, ćerka Matije Melega. Davna rođakinja. Još jedna Marija Meleg.

Njeno ime mi je privuklo pažnju. Počeo sam da gledam uzrast drugih umrlih u tom periodu.

Deca. Bebe.

Strašne godine 1784–1786.

Postoji izreka koja se vezuje za nemačke doseljenike koji su dolazili u ravnice Panonije:

„Dem Ersten der Tod, dem Zweiten die Not, dem Dritten das Brot.“

„Prvome smrt, drugome beda, trećem hleb.“

Ja sam generacija hleba. Ali pre mene je bila beda, a u vreme male Marije bila je smrt.

Od "Prija mi" do "Moram" - četiri koraka do gubitka slobode (Living Free)

Prethodnih nekoliko dana putovao sam u Gruziju, u Tbilisi. Mislio sam da će mi tamo nešto, vezano za Gruziju, skrenuti pažnju, da ću pronaći neki trag koji ću početi da pratim, neko novo saznanje koje će okupirati moj um. Nije se desilo.

Gruzija je lepa zemlja, a Tbilisi veoma interesantan grad. Geografski je na razmeđu Evrope i Azije, sa druge strane Kavkaza, ali je kulturno, po izgledu grada i ljudima, meni delovao veoma evropski. Uticaj Azije gotovo da nisam primećivao, barem ne ja, čovek sa Balkana.

Posetili smo Mchetu, nekadašnju prestonicu Gruzije i jedno od najvažnijih mesta gruzijskog hrišćanstva, šetali centrom Tbilisija i pokušavali da upoznamo grad koliko nam je vreme dozvoljavalo. Iako je veza Gruzije sa hrišćanstvom duboka i drevna, nije pokretala moju želju da pratim neki trag.

Na putovanju smo bili Jonatan iz Makedonije, Darja iz Hrvatske i ja. Došli smo kao evropski tim da održimo trening za vođenje grupa Living Free. Zapravo, održana su dva treninga. Jedan je bio za lokalni Teen Challenge, a učestvovali su i predstavnici još nekih centara. Drugi trening bio je namenjen grupi ljudi koja radi sa jednom određenom etničkom grupom, ali smo zamoljeni da o tom radu ne iznosimo detalje.

Posebno mi je bio zanimljiv miks naroda uključenih u ceo projekat. Jonatan iz Makedonije, mada kada počne da nabraja svoje pretke nema kraja spisku naroda, Darja, rodom iz Tuzle, koja danas živi u Hrvatskoj, i ja, Slovak iz Srbije, bili smo treneri. A među učesnicima: Rusi, Gruzijci, Iranci, Azeri, Amerikanci, devojka iz Hondurasa, Irci koji su putovali svetom, napravili problem u Gruziji i završili u rehabilitacionom centru, porodica emigranata iz Afrike...

Svet u malom.

A to, zapravo, i jeste slika Hristove Crkve. Ljudi različitih jezika, naroda, kultura i životnih priča okupljeni oko istog Spasitelja. Crkva koja prevazilazi granice koje smo mi ljudi tako dobri u postavljanju jedni između drugih.

Living Free – Živeti slobodno

Tema našeg treninga bila je Living Free – Živeti slobodno. Living Free su grupe podrške osmišljene da pomognu ljudima koji se suočavaju sa životno-kontrolišućim problemima. To je partnerska služba Teen Challengea, prvenstveno namenjena radu izvan rehabilitacionih centara, u lokalnim crkvama i zajednicama.

Program obuhvata veoma različite teme: od razumevanja problema koji počinju da kontrolišu naš život, preko grupa koje se bave seksualnom zavisnošću, depresijom i gnevom, pa sve do grupa koje pomažu ljudima u razvijanju zdravih životnih veština i odnosa – u braku, roditeljstvu ili samaštvu.

Ako ste zainteresovani da razvijete ovaj rad u svojoj crkvi ili gradu, kontakt osoba je Jonatan Vlaisavljević.

Kad su paori krenuli u Galiciju - priča o mom ratniku paorskog srca

U poslednje vreme često pišem o svojoj porodici i istraživanju svojih predaka. Pišem o onome što zaokuplja moju pažnju. Sve to pomalo podseća na detektivsku igru: slažem podatke, povezujem tragove i pokušavam da razumem kako su ti ljudi živeli, selili se i ratovali.

Novi trag bile su dve fotografije cedulja sa spiskovima mojih predaka sa majčine strane, porodica Meleg i Kolar iz Luga, koje mi je poslala tetka Vera. Juče smo se sreli na venčanju i razgovarali o tome, a jutros je stigla porodična beleška. Još uvek povezujem podatke, listam elektronske matične knjige rođenih i venčanih... Ali nit sam uhvatio.

A onda sam na jednoj od cedulja pročitao rečenicu koju ranije nisam znao, vezanu za mog čukundedu Palja (Pavla) Melega iz Luga:

„Meleg Paljo, poginuo 1915. u I svetskom ratu.“

Nisam znao da je moj čukundeda stradao u Velikom ratu. Odmah me je zainteresovalo i kroz glavu mi je prošla jedna misao:

Galicija?

Fotograf jedini metkove špara... 

Još od kada sam prvi put čuo Balaševićeve pesme Galicija i Ratnik paorskog srca, stihovi o carevima koji su se igrali rata i paorima koji su zbog tih igara ginuli negde daleko od svojih njiva terali su mi suze na oči. Desetine hiljada „paora“ odvedenih u bespuća Karpata i Galicije da tamo, zbog carskih igara, ostave svoje živote. 

Možda me te pesme dotiču zbog dubljeg razloga? Da li me dotiče i to da je moj čukundeda bio jedan od tih ratnika paorskog srca, pomislio sam?

Ukucavam njegovo ime u pretraživač austro-ugarskih vojnika.

Meleg Paljo. Ništa.

Meleg Pal. Ništa.

Meleg Paul.

I otvara se arhiva austrougarskih vojnika.

Ime mog čukundede.

Meleg, Paul

rođen 1884.
rodno mesto: Petrőcz – Bački Petrovac
čin/služba: Infanterist – pešadinac
jedinica: k.u.k. Infanterieregiment Nr. 6
podjedinica: 15. Kompanie – 15. četa
status: tot – mrtav
datum: 28. februar 1915.

Galicija...

Isto mesto, druga priča - kamp pored Dunava trideset godina kasnije

„Šta mi je ovo trebalo?“ To pitanje više ne postavljam. Radim stvari koje volim.

Razgovaram sa Jovanom o tome kako nas vide ribari na Dunavu dok veslamo niz reku. Kaže on meni: „Za njih smo mi čudaci. Na Dunavu smo noću, a nemamo nikakvog ‘posla’ tu.“ Moguće. Ali volim to čudaštvo. Nekada mi je smetalo što sam bio čudak, sada više ne. 

Prethodna četiri dana Tanja Marčok i ja vodili smo NKKT, Nacionalni kanu kamp trail, obuku za vođe Royal Rangersa iz Bosne i Hercegovine, Slovenije, Makedonije i Srbije. Bile su pozvane i ostale balkanske zemlje, ali nisu poslale učesnike.

Nismo veslali mnogo, tek desetak kilometara dnevno, jer cilj nije bio samo obuka u veslanju, nego i osposobljavanje vođa za vođenje tinejdžera na rekama i organizovanje višednevnih avantura na vodi. Krenuli smo iz Tikvare kod Bačke Palanke, spavali na Šašićevoj adi kod Banoštora, a poslednju noć na futoškoj plaži „Majami“. Takođe stajali smo gde god smo videli lepo mesto, plažu, uvalu.

Velika pomoć bio nam je Jovan Opačić iz Pančeva, koji je učesnike podučavao tehnikama veslanja. Njegove korekcije mnogo su nam značile.

Slovaci, Slovaci dobri vojaci

„Slovaci, Slovaci, dobri vojaci“, tako mi je ironično govorio nastavnik Saša. Saša je u osnovnoj školi predavao tehničko obrazovanje, a kasnije odbranu i zaštitu. Malo je reći da nisam voleo tog čoveka.

Slovake je pratila reputacija da nisu dobri vojnici. Mirni, vredni, ali ne baš hrabri. Ta reputacija odražavala se čak i u našim dečjim igrama partizana i Švaba. Ja nisam mogao da budem partizan jer, prosto, Slovaci nisu bili hrabri vojnici. O jednom „političkom incidentu“ u našem sokaku, vezanom za hrabrost Slovaka, već sam pisao u tekstu Partizan sam, tim se dičim. 

Zanimljiv mi je taj fenomen. Slovaci su se doseljavali na prostor današnje Vojvodine u vreme kada su veliki delovi ovih krajeva pripadali Vojnoj granici, a i sami su dolazili iz oblasti nekadašnje Vojne granice u Slovačkoj. Živeli su u zoni ratova, stalne opasnosti. Te generacije bile su naviknute na ratove i stradanja. Valjda ih je ravnica vremenom naučila jednoj drugoj borbi: borbi plugom i kosom, umesto mačem i puškom.

Trag vojevanja mog pradede

Zašto o tome pišem?

Trag koji pratim poslednjih nedelja jeste istorija moje i Mirjanine porodice. Kada je reč o junaštvu, čini se da sam u tom poređenju ja izvukao kraći kraj. Devojačko prezime njene majke je Vojnović, što već samo po sebi nešto govori: graničari, ratnici. Ali ratovali su i moji. Dvojica mojih pradeda poginula su kao partizani u Drugom svetskom ratu.

Juče sam, listajući neke istorijske izvore, neplanski, konačno pronašao istorijski trag o jednom od njih, mom pradedi Đuru Valentiku.  Pošto pišem o onome što me zaokupi, sledi priča o onome šta sam pronašao.

Do sada sam sa sigurnošću znao samo sledeče: Đuro Valjentik, rođen u Lugu (1905. ili 1910.), suprug Zuzane Valjentik, a otac moje bake Kate Beređi, je sahranjen u Bosni, u Donjoj Trnovi, u zajedničkoj grobnici partizana poginulih u tim krajevima. Sve ostale informacije koje sam imao o njegovoj smrti bile porodične priče. A pokazalo se da neke od njih nisu bile tačne.

Trag se otvorio kada sam pradedino ime pronašao na listi stradalih u Drugom svetskom ratu. U Bazi "Žrtve rata 1941-44." za Đuru stoji zapisano: "Valčik (Janko) Đuro, rođen 1905. Slovak, poginuo 1944. u NOBu, Brezovo Polje (0387021024)" . Odatle je potraga krenula dalje i nit se polako raspetljavala i doveo sam se do moguće priče o poslednjim danima života svog pradede. 

Taj put me je dalje vodio do knjige Žarka Atanackovića, Druga Vojvođanska NOU Brigada, gde za mog pradedu, u listi boraca stoji zapisano: VALENTIK ĐURE ĐURO. Rođen 1910, Lug, Slovak, nadničar, stigao u NOBJ 1944, borac, poginuo maja 1944. kod Zabrđa u istočnoj Bosni.1 Knjiga mi je dala elemente priče o bitki u kojoj je poginuo moj pradeda. 

Spomenik Sedam Vojvođanskih brigada, Ruma

Preplivati Dunav nije najveći izazov - Šta me je Poslanica Jevrejima naučila o duhovnoj gimnastici?

Prekjuče sam preplivao Dunav.

Za momka koji je odrastao pored Dunava i veći deo leta provodio na njemu, to i nije neka neobična izjava. Na Dunavu naučiš da plivaš. Negde, kada se momčiš, to je jedan od podviga koji „treba“ da uradiš da bi se dokazao. Zajedno sa skokovima sa visoke vrbe, penjanjem na šlep koji prolazi pored Futoga i skokom sa njega, kao i još ponekim dečačkim ludostima.

Ali danas imam 53 godine.

Povremeno me gledaoci mojih videa kritikuju da sam debeo. Pre dve nedelje neki Nenad B. počastio me je komentarom: „Vidi mu stomačine, pa taj pojede pečenu gusku za doručak, a ovde propagira skromnost.“ Doduše, moja poruka nije bila o skromnosti, ali nema veze. Činjenica je da još nisam uspeo da skinem tu „stomačinu“.

Ali ni to nije suština. Suština je da sam pre dve godine operisao sam tumor na bubregu i ostao bez levog bubrega. Sećam se kako sam, kada mi je urolog zakazivao operaciju, pitao: „Hoću li ja moći ponovo na planinu?“ Odgovorio je: „Moći ćeš i da skačeš iz aviona.“ Nisam baš verovao u to obećanje. Mislio sam da je vreme avantura završeno.

Kod lekara se i dalje vodim kao onkološki bolesnik i ne znam da li će mi medicina ikada skinuti tu „titulu“. Nekako postoji očekivanje da onkološki bolesnik sedi mirno kod kuće.

A ovog leta popeo sam nekoliko planina. Sa Rendžerima sam se preko stena popeo do krsta na Boračkom kršu. Preveslao sam osamdeset kilometara kanuom po Tamišu. I preplivao Dunav.

Nema veze što je Dunav trenutno na istorijskom minimumu, uži nego ikada. Nema veze ni što smo na jednom delu mogli da gazimo gotovo pedeset metara širine toka. Nema veze ni što je pored nas bio Popov u kanuu, za slučaj da nekome zatreba pomoć.

Preplivao sam Dunav.

Dunav kod Čerevića

Zapravo, nas četvorica: Draško, Pera, moj sin Stefan i ja. Stefanu sam još dok je bio dete obećao da ćemo jednog dana zajedno preplivati Dunav. Sada sam to obećanje ispunio. Nema veze što je bio brži i snažniji od mene.

Preplivao sam Dunav. Nije završeno vreme avantura.

Kako sam pronašao moje pretke - tri veka porodice Beređi

Pre nekoliko nedelja počeo sam ozbiljnije da istražujem istoriju svoje porodice. Napisao sam priču o našoj seobi u tekstu: "Odakle su tvoji: priča o četiri seobe". Ovog puta priča je otišla mnogo dalje.

Godinama sam pokušavao da napravim porodično stablo, ali bez većeg uspeha. Najdalje sam uspevao da stignem do početka XX veka. Problema je bilo mnogo.

Kod nas Slovaka porodična imena često se prenose iz generacije u generaciju. U mojoj porodici najčešće ime je Jan Beređi. U jednom trenutku sveštenik je u matičnim knjigama čak morao da dodaje oznake min. i jun. kako bi razlikovao očeve porodica koji su u isto vreme nosili isto ime i prezime.

Još veću zabunu stvarala su porodična predanja. Svaka generacija pamtila je ponešto, ali su se priče često razlikovale. Odakle smo došli - Kisač, Selenča, Silbaš? Kako su se zvali naši preci? Nismo bili sigurni ni kako se zvao moj čukundeda – Štefan ili Jan? Zabuna je bila tolika da na spomeniku palim borcima u centru Silbaša i danas stoji ime Jan Beređi, iako je poginuo moj čukundeda Štefan Beređi.

Znao sam da postoje stare crkvene matične knjige, ali nisam uspevao da pronađem nit koja bi povezala sve te podatke. A onda sam pre nekoliko dana, sasvim slučajno, na spisku poginulih u Drugom svetskom ratu pronašao podatak o svom pradedi Štefanu – godinu i mesto njegovog rođenja. To je bio ključ koji je otvorio vrata daljem istraživanju. Priznajem, gotovo opsesivnom. 

Usledile su neprospavane noći, umorne oči od gledanja u ekran i stotine stranica pisanih na latinskom, mađarskom i slovačkom jeziku. Kroz matične knjige počela je da se pojavljuje priča moje porodice. Uz nju su se otvarale i priče o epidemijama velikih boginja početkom XIX veka, kada su porodice u nekoliko meseci gubile gotovo svu decu, o verskim progonstvima, seobama, vanbračnoj deci i sudbinama koje su vekovima ostajale zaboravljene.

Od jednog jedinog podatka o pradedi stigao sam do žene koja je, po svemu sudeći, rođena oko 1701. godine. Nisam očekivao da će me jedno ime odvesti gotovo tri veka unazad. Ovaj tekst je zato drugačiji od većine onoga što pišem. Veoma je ličan. Pišem o onome što mi zaokupi pažnju, a poslednjih nedelja to su bili ljudi bez kojih mene danas ne bi bilo.

Objavljujem ga u nadi da će ga pročitati i drugi Beređiji. Možda će neko prepoznati deo svoje porodične priče, ispraviti neku moju grešku ili dopuniti ono što nisam uspeo da pronađem. Posebno su mi i dalje nejasne ženske porodične loze, jer matične knjige najčešće ne beleže odakle su neveste dolazile. A možda ovaj tekst podstakne još nekoga da se zapita isto ono pitanje koje je pokrenulo i mene:

Odakle su tvoji?

Dalji trag - Joanes Beregyi, 1720, Rimavska Sobota, Slovačka, pre početka seobe?

Najstarija osoba koju sam zasad pronašao na teritoriji Vojvodine jeste Elisabetha Beregyi, koja je umrla 1. marta 1798. u Selenči. U matici joj je navedena starost od 97 godina, što bi njeno rođenje smeštalo približno oko 1701. godine.

Odakle su tvoji? Priča o četiri seobe i jednom susretu

Odakle su tvoji? Često pitanje, naizgled jednostavan odgovor... Jer svi smo od nekle došli. Pitanje je kada i odakle smo krenuli. 

Ovih dana istraživao sam Mirjanino i moje poreklo, ne toliko pretke nego migraciju. Kako se desilo da smo se nas dvoje našli u Futogu... 

Banjci: od Hercegovine, preko Tromeđe i Podgrmeča, do Futoga

Mirjanin otac je Branko Banjac, rođen 1948. godine u selu Gornji Bušević kod Krupe na Uni, u Bosni i Hercegovini.

Poreklo Banjaca iz ovog dela Bosanske Krajine može se pratiti zahvaljujući pre svega istraživanjima etnografa Milana Karanovića i Petra Rađenovića, koji su početkom XX veka obilazili krajiška sela i beležili porodična predanja. Banjci pripadaju velikoj grupi krajiških rodova koji slave Jovanjdan, što je ključna informacija u pratnji njihovih migracija (pošto postoje i Banjci rimo-katolici).

Starije poreklo Banjaca vezuje se za Banjane, oblast između današnjeg Nikšića i Bileće, na prostoru Stare Hercegovine i Crne Gore. I samo prezime Banjac može se tumačiti kao oznaka čoveka poreklom iz Banjana. Tokom velikih seoba nakon osmanskog osvajanja Hercegovine u XV veku, stanovništvo se pomeralo prema zapadu, preko Zmijanja (Manjača) i severne Dalmacije (Petar Rađenović, u opisu stanovništva Bjelajskog polja, spominje da su došli iz okoline Imotskog, u XVI veku), prema Tromeđi. 

Jedna od važnih istorijskih stanica seoba Banjaca iz Buševića bila je oblast manastira Rmanj, današnjeg Martin Broda, na Tromeđi Bosne, Like i Dalmacije. Iz oblasti Unca i Rmnja Banjci su se dalje širili prema Bjelajskom polju, a odatle po Pounju i Podgrmeču. Jedna grana doselila se u Gornji Bušević, gde su živeli na zemlji begova Badnjevića. Kao kmetovi obrađivali su zemlju koja je, nakon ukidanja starih agrarnih odnosa i agrarne reforme započete 1919. godine, prešla u vlasništvo seljačkih porodica. Agrearna reforma je bio veliki poduhvat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, oduzimanja zemlje begovima i deljenja zemlje kmetovima, čime se završio feudalni sistem u tim krajevima. U Buševiću su Banjci formirali i svoju porodičnu grupu kuća, Banjčev kraj ili kosu.

Tu je 1948. godine rođen Branko Banjac. Ali ni za njegovu generaciju Bušević nije bio poslednja stanica. Branko i Milka su više godina radili u Vindišgarstenu u Austriji, a 1979. godine kupili su kuću u Futogu i tamo se sa porodicom trajno nastanili.

Tako se put ove grane Banjaca može pratiti kroz više vekova:

Banjani / Stara Hercegovina (?) → Zmijanje i severna Dalmacija (?) → Unac i Rmanj → Bjelajsko polje → Gornji Bušević → Vindišgarsten → Futog.