Više od jednog praznika: biblijski pogled na dostojanstvo žene

Draga sestro,

Osmog marta 1857. godine žene su izašle na ulice Njujorka, nezadovoljne uslovima rada i niskim platama, tražeći jednaka prava kao i muškarci. Policija je rasterala njihov protest, ali njihov glas nije utihnuo. Protesti su se nastavili i narednih godina.

I u Srbiji su žene obeležavale ovaj dan još početkom 20. veka. Već 1914. godine u Beogradu su organizovani skupovi na kojima su žene tražile pravo glasa i bolje uslove rada, a posle Drugog svetskog rata žene su konačno dobile pravo glasa 1945. godine

Zato se 8. mart obeležava kao sećanje na borbu za dostojanstvo, ravnopravnost i pravo glasa. Taj dan je postao deo istorije našeg društva i podseća nas da sloboda i dostojanstvo često dolaze kroz dugu borbu.

Ali ako pogledamo još dalje u prošlost, vidimo da koreni tog dostojanstva sežu mnogo dublje. U samom početku Biblije stoji zapisano: „I stvori Bog čoveka po obličju svome; po obličju Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih.“ (Postanje 1,27) Već u ovom prvom biblijskom tekstu otkrivamo jednu duboku istinu: i muškarac i žena nose Božiji lik. Dostojanstvo žene ne dolazi od društva, države ili kulture, već od samog Boga.

U vreme kada je Isus Hristos hodao našim svetom, položaj žene bio je veoma težak. Žene nisu mogle da svedoče na sudu, njihova reč se smatrala nepouzdanom, a njihov uticaj u društvu bio je ograničen. Ali Isus je uvek iznova rušio takve granice. On razgovara sa Samarjankom i poverava joj poruku koju ona nosi svom gradu. Među Njegovim učenicima nalazimo i žene koje su ga pratile i služile. Marija sedi kraj Njegovih nogu i sluša Njegovu reč, mesto koje je u to vreme bilo rezervisano samo za učenike.

A onda dolazi događaj koji menja istoriju. U nedeljno jutro, na grob dolaze žene: Marija Magdalena, Jovana, Marija majka Jakovljeva i druge. One otkrivaju da je grob prazan. Anđeo im govori: „Vi se ne bojte. Znam da tražite Isusa koji je razapet. Nije ovde – vaskrsao je kao što je rekao.“ (Matej 28)

U svetu u kome se ženskom svedočenju nije verovalo, Bog bira žene da budu prvi svedoci vaskrsenja. To nije slučajnost. To je poruka. Vaskrsenje je revolucija ne samo u smislu spasenja, nego i u smislu dostojanstva. Apostol Pavle će kasnije zapisati: „Nema više Jevrejina ni Grka, nema roba ni slobodnog, nema muškog ni ženskog; jer ste svi jedno u Hristu Isusu.“ (Galatima 3,28)

Srpska istorija čuva svedočanstvo o ženama koje su svojim darovima oblikovale duhovni i kulturni život naroda. U srednjovekovnoj Srbiji žene su često bile ktitori manastira i crkava, učestvujući aktivno u životu Crkve i društva. 

Kraljica Jelena Anžujska, jedna od najobrazovanijih žena svoga vremena, podigla je manastir Gradac i osnivala škole za siromašne devojke, verujući da obrazovanje pripada i ženama. 

Despotica Jelena Mrnjavčević, ostavila je dubok trag kao prvi pisac žena među Srbima i duhovna ličnost, a njena „Pohvala  knezu Lazaru“ ostala je jedno od najlepših dela srpske srednjovekovne književnosti. 

Ove žene podsećaju nas da su darovi koje Bog daje ženama oduvek bili deo života Crkve i naroda.

Kneginja Milica, posle Kosovske bitke, preuzela je odgovornost za državu i narod u jednom od najtežih trenutaka naše istorije. Njena mudrost i vera pomogle su da se narod održi u vremenu velikih iskušenja.

Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji, završila je medicinske studije u Cirihu u 19. veku. Kada se vratila u Srbiju, dugo joj nije bilo dozvoljeno da radi kao lekar jer je bila žena. Ipak, njena istrajnost otvorila je vrata mnogim ženama koje su kasnije služile društvu svojim znanjem.

Milunka Savić, najodlikovanija žena ratnik u istoriji, u Prvom svetskom ratu borila se rame uz rame sa muškarcima, pokazujući hrabrost koja je ostala zapisana u istoriji.

Sve ove žene svedoče o istoj istini - dostojanstvo žene nikada nije bilo manje od dostojanstva muškarca. Zato je tužno kada se desi da crkva ponekad zaboravi ovu istinu i umesto prostora slobode postane mesto u kome darovi žena ostaju neprepoznati. Crkva je pozvana da bude mesto gde se prepoznaje jedinstveni dar svake osobe - gde muškarci i žene zajedno služe Bogu i svetu.

Zato, draga sestro, u svetlu slobode koju nam je Hristos doneo, istraži svoje darove i koristi ih. Zakorači hrabro. Svedoči za istinu, jer je to pravo koje ti je dao sam Gospod Isus Hristos.

Zauzmi svoje mesto u Božijem kraljevstvu.
Neka te Bog blagoslovi na svakom koraku tvog uticaja.
Neka te Njegova ruka vodi, otvara vrata pred tobom i daje ti mudrost i snagu.
Hrabro nosi slobodu koju ti je Bog dao – i ne dopusti da ti je iko oduzme.

Starešinstvo Protestantske Hrišćanske zajednice Novi Sad

Kada je neko punoletan prema Svetom pismu? 13? 18? 20? 21?

Moj sin je ove nedelje napunio 21 godinu. Po svim savremenim standardima, sada je nesumnjivo punoletan – po srpskim zakonima, ali i po svakom drugom relevantnom merilu. U Srbiji se punoletstvo stiče sa 18 godina, ali trag drugačijeg razmišljanja ipak ostaje prisutan. Na primer, određene dozvole i odgovornosti, poput nekih kategorija vozačke dozvole, vezuju se upravo za dvadeset prvu godinu života.

To me je navelo na pitanje: šta zapravo znači biti punoletan?

Zakon Srbije mi tu nije bio naročito razgovetan. U Porodičnom zakonu Republike Srbije stoji kratka, ali važna odredba. U članu 64, stav 1, piše: „Punoletno lice je poslovno sposobno.“ Zakon zatim pojašnjava da „poslovno sposobno lice može svojim izjavama volje stvarati pravna dejstva“. Drugim rečima, punoletna osoba može samostalno odlučivati, ulaziti u obaveze – ali i snositi posledice svojih odluka.

U tom svetlu, punoletstvo nije samo administrativna granica. Ono označava punu odgovornost. Od tog trenutka osoba stoji sama pred ljudima, ali i pred Bogom, odgovorna za ono što govori, bira i čini. Do punoletstva, odgovornost u velikoj meri nose drugi – roditelji, staratelji, zajednica. Od punoletstva nadalje, važi jednostavno, ali ozbiljno pravilo: šta čovek poseje, to će i požnjeti.

Pitanje kada se postaje punoletan zato nije samo pravno, već i duboko životno i duhovno pitanje. Upravo to me je ove nedelje najviše zaokupilo, i to je trag kojim želim dalje da hodam.

Kako (ne) razumemo duhovne darove

 Kako (ne) razumemo duhovne darove

beleške sa jednog fakultetskog rada i iz svakodnevne crkvene prakse

Ovaj tekst nastao je iz mog seminarskog rada za fakultet, u okviru predmeta Praktična teologija. Pokušavam da svake nedelje napišem nešto, a ove nedelje sva kreativna energija je otišla u istraživanje/pisanje rada.

Tema rada bila je razumevanje duhovnih darova u crkvenoj praksi, posebno u harizmatskom i pentekostalnom kontekstu. Međutim, iako sam pisao akademski rad, nisam se bavio samo teorijskim pitanjem, već nečim što svakodnevno susrećem u službi, razgovorima, seminarima i propovedima po drugim crkvama.

Jednostavno rečeno: mnogi iskreni vernici ne znaju koji je njihov dar, ili ne znaju šta da rade sa njim. A često ni crkva ne zna kako da im pomogne.

Problem nije u ljudima

U radu sam krenuo od jednostavne pretpostavke koju sam hteo da proverim: da li je problem u ličnoj duhovnosti vernika, ili u načinu na koji govorimo o duhovnim darovima?

Petostruka služba: Od služenje ka opremanju - poziv da postanemo treneri

 Za vikend je u Protestantskoj Hrišćanskoj zajednici održana konferencija o petostrukoj službi. Prelepo vreme zajedništva, slavljenja... Gosti iz Slovenije, Hrvatske, Rumunije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore. Šokiran sam bio brojem ljudi koji je došao, jer svi su došli o svome trošku, prevozu i smeštaju. 

Ali kao i uvek, lepo krene sa zajedništvom, a onda se jave oni koji niti su učestvovali u konferenciji, niti slušali predavanja, ali znaju i šta je govoreno, i šta su motivi organizovanja. Dolazim do zaključka da je najraspostranjeniji dar i služba - proročka. Svi, sve znaju, a da nisu čuli. Mora da je proročka objava u pitanju. 

Pisao sam dosta ovih dana na ovu temu. Pa ovo je sistematično prikazano moje mišljenje, iako fale prethodna poglavlja... Tekst je poduži da znate, veličine jednog poglavlja u knjizi. Ne tvrdim da je ovo jedini pristup, ne verujem u takve "teologije ja sam jedini u pravu". Crkva je šarenolika lepota, pa tako i u ovoj oblasti je veoma šarena.

Od služenja ka opremanju: poziv da postanemo treneri

Svi hrišćani su pozvani da služe. Crkva je „carsko sveštenstvo“, narod u kojem svaki vernik ima pristup Bogu i odgovornost za izgradnju zajednice. Međutim, Novi zavet jasno pokazuje da, pored tog opšteg poziva, postoje i ljudi čija služba nije samo da služe drugima, nego da osposobe druge da služe. Nisu svi treneri, ali neki u Crkvi jesu. Njihov poziv je da prepoznaju, razvijaju i omoguće korišćenje darova drugima, kako bi celo telo moglo da funkcioniše zrelo i zdravo.

Kako povlačenje pretvoriti u pobedu - Tragom Kolubarske bitke

Prošli vikend sam pešačio po Rajcu i Suvoboru. To su planinski vrhovi u zapadnoj Srbiji na kojima se odvijala Kolubarska bitka, ili Suvoborska, kako se ponekad naziva. Dočekali su nas pravi zimski uslovi. Iako se sneg uglavnom otopio, na Rajcu je duvao ledeni vetar koji je brzo promenio naše planove za hajk.

Originalna ideja bila je da pešačimo stazu od planinarskog doma na Rajcu do vrha Suvobora, oko osam kilometara u jednom pravcu. Međutim, hladnoća i vetar su nas brzo ubedili da bi takvo šmucanje bilo čista patnja. 

Postojala je i alternativa da uđemo u šumu i pokušamo šumskom stazom, ali ta ideja je propala jer nismo uspeli da pronađemo ulaz, a zbog hladnoće nismo imali strpljenja da ga dugo tražimo. Na kraju smo odlučili da otpešačimo samo do vrha Rajca, nekih kilometar, a ostatak dana da provedemo u kraćim pešačenjima od lokacija do kojih smo dolazili kombijem.

Ta hladnoća me je podsetila na patnju vojske koja se borila na tim uzvišenjima u decembru 1914. godine, tokom čuvene Kolubarske bitke. Tokom šetnje prošli smo pored dva spomenika, jednog na Rajcu posvećenog borbi 1300 kaplara i drugog na Suvoboru. Zato je ovonedeljni trag priča o bici na Kolubari i Suvoboru, ali i početak mog šmucanja tragovima Kolubarske bitke.

Rajac, subota 18.1.2026.

Kolubarska (Suvoborska) bitka - Prvi svetski rat

Kolubarska bitka vođena je krajem 1914. godine, od 16. novembra do 15. decembra, i predstavlja jednu od najznačajnijih i najslavnijih pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Nakon teških borbi i velikih gubitaka tokom austrougarskih ofanziva u toku jeseni, srpska vojska se našla u izuzetno teškoj situaciji. Bila je iscrpljena, brojčano slabija i sa ozbiljnim nedostatkom municije i opreme. Austrougarska vojska imala je oko 450.000 vojnika, dok je srpska raspolagala sa oko 270.000.

Mala zimska liturgija: zašto hranimo ptice?

Zima je vreme kada se orah ispod mog prozora pretvori u malu pozornicu. Dešava se nešto spektakularno - dovoljno je okačiti hranilicu i malo zastati. Za dan ili dva počinje predstava. Nema reči, više je kao balet, ali pun različitih poruka, a svaka od njih otkriva posebnu ličnost. 

Hranjenje ptica je i ovonedeljni trag. Uživam ovih dana hraneći ptice. Pao je sneg, i idealno je vreme.  

Velike senice dolaze kao lopovi. Nikada u jatu. Uvek pojedinačno, sa raznih strana. Slete, zgrabe zrno suncokreta i odmah odlete. Ne jedu na hranilici. Odu na sigurnu granu, okrenu leđa svima i tamo, u tišini, obave posao. Brzo, efikasno, bez zadržavanja.

Zelentarka na suncu 

Plavoglava senica je slična, ali ima jasne preference. Nju zanima slanina. Valjda zato što je mala, pa joj treba više energije. Zato uvek okačim par komada slanine, i onaj beli deo. Vise naglavačke, ljuljaju se i deluju kao da im je sve to jedna velika igra.

Duh Nimroda i Kralj u jaslama - Kad se kule dižu, Kralj dolazi tiho

Hteo sam da napišem božićni tekst, ali su me misli uporno vodile jednim drugim tragom – pričom o biblijskoj ličnosti Nimrodu. Sve što se danas dešava u svetu, od Venecuele i Grenlanda, preko rata između Rusije i Ukrajine, kineskih igara oko Tajvana, pa do Gaze, zvuči mi kao daleki, ali prepoznatljiv odjek Nimrodovog duha. Ovaj tekst se zasniva na mom istraživanju dostupnih jevrejskih izvora i predanja.

Sa druge strane, ovo ipak jeste božićni tekst, jer je Hristos suprotnost Nimrodu, i to naročito u slici Njegovog rođenja. Dok Nimrod gradi carstvo silom, strahom i dominacijom, Hristos dolazi tiho, nezaštićen i ranjiv, bez ikakvog spoljnog znaka moći.

Biblija Nimroda pominje vrlo kratko, u Knjizi Postanja, u desetom poglavlju, unutar rodoslova Nojevih potomaka. To poglavlje je gotovo u potpunosti sastavljeno od imena i spiskova naslednika, osim kratkog, ali upečatljivog odlomka o Nimrodu:

„Kušu se rodio Nimrod. Ovaj je postao prvi moćnik na zemlji. Bio je i moćni lovac pred Gospodom. Zato se kaže: ‘Kao Nimrod, moćni lovac pred Gospodom.’ Njegovo carstvo su u početku sačinjavali Vavilon, Oreh, Arhad i Halani u zemlji Senar. Iz te zemlje je otišao u Asiriju i podigao Ninivu, Rehovot Ir i Halah, kao i Resen između Ninive i velikog grada Halaha.“

Interesantno, Nimrod, prvi moćnik na zemlji se više ne spominje u Bibliji.  Čovek koji je sagradio Vavilon, Ninaveju, ima samo par rečenica. Ne spominje se njegova uloga oko Vavilonske kule, njegova dela, samo to da je "moćni lovac pred Gospodom". 

Sa druge strane Judejska tradicija je drugačija. Pokušao sam da pratim predanja koja nisu bajkovita, i koja imaju poveznice sa drugim predanjima. Odmah u startu naglašavam, sve informacije koje navodim nisu biblijski potvrđene, i nisu izvor doktrine, prosto su moje istraživanje ove teme. 

Pieter Bruegel's The Tower of Babel

Rana Judejska predanja 

U ranom judejskom predanju koje prethodi novozavetnom vremenu, nema puno sačuvano osim toga da je Nimrod je već bio prepoznat kao više od običnog lika iz rodoslova. Ključna je već sama etimologija imena Nimrod, koju su tumačili kroz hebrejski glagol marad - "pobuniti se". Rani jevrejski tumači, su u stihovima desetog poglavlja Postanja, videli nagoveštaj pobune, nasilne vlasti i duhovnog otklona od Boga. 

Važnu ulogu u tom razvoju ima i Septuaginta, grčki prevod Starog zaveta nastao između 3. i 2. veka pre nove ere. Nimrod je nazvan gígas kynegós enantíon Kyríou – snažan, moćan lovac „pred Gospodom“. Ključna reč je enantíon, koja u grčkom ne znači samo „u prisustvu“, već često nosi nijansu „nasuprot“, pa čak i „protiv“. Septuaginta, dakle, ne objašnjava Nimroda, ali ostavlja otvoren prostor da se njegov položaj „pred Gospodom“ čita kao konfrontacija, a ne položaj ili pobožnost.

Pismo pastora na početku 2026. godine

Draga crkvo, braćo i sestre, prijatelji, blagoslovena vam 2026. godina. Neka naš milostivi Bog i ove godine drži Njegovu ruku nad vama. Molim da svako ropstvo i laž koju neprijatelj šalje na naš put bude smeteno, da sloboda procveta u našim domovima i porodicama, i da svaka laž obmane padne pred vaše noge. Neka vas osnaži Duh Sveti za svako dobro delo koje dođe pred vas, da vam da mudrost i snagu da to delo i ostvarite. Sretna vam i blagoslovena 2026.  

Kakva je bila 2025? Turbulentna, ali kada pogledamo unazad, turbulentna je bila i 2024, a pre toga su bile turbulentne i kovid godine. Nema godine da nije turbulentna. Jeremija prorokuje protiv lažnih učitelja rečima: "Leče ranu naroda moga olako govoreći: Mir, mir, a mira nema." Jeremija 8:11. Nema mira na ovom svetu i neće ga biti. 

Jutros, ako čitate naša čitanja "Biblijski kompas", čitali smo o Isaiju 9. Tu piše o miru: 

6 Ta, nama se muško dete rodilo,
nama je sin dat;

vlast je njemu na ramenu.

I on će se zvati:

Divni Savetnik, Bog Silni,

Otac Večni, Vladar Mirotvorni.

Tri položaja Duha Svetog: tema o kojoj sam mnogo govorio, ali je nikad nisam zapisao

Ovonedeljni trag koji pratim je priča o tri položaja Duha Svetog u odnosu na vernika. Pišem nešto, pa sam tražio stare tekstove, i shvatio da iako često govorim o toj temi, da je nisam nigde zapisao. Zato trag jeste priča pred vama o:

Tri položaja Duha Svetog u odnosu na vernika

Biblija govori o tri različita, ali povezana načina na koje Duh Sveti deluje u odnosu na čoveka. Ovi položaji nisu samo prostorne slike, već opisuju i različite faze i iskustva odnosa sa Duhom Svetim.

Isus to jasno izražava u Jovanu 14:16–17: „A ja ću moliti Oca i on će vam dati drugog Pomagača da bude sa vama doveka: Duha istine, koga svet ne može da primi jer ga ne vidi i ne poznaje. Vi ga poznajete, jer boravi s vama i biće u vama.“ Kasnije, u Delima apostolskim 1:8, Isus dodaje: „Ali primićete silu kad na vas siđe Sveti Duh i bićete moji svedoci u Jerusalimu, u celoj Judeji i Samariji, sve do kraja zemlje.“

U ovim stihovima nalazimo tri različita odnosa Duha Svetog prema čoveku. U grčkom jeziku oni su izraženi kroz tri predloga: para (pored), en (u) i epi (na). Ovi izrazi opisuju ne samo položaj, već i iskustvo Duha Svetog.

Kada je Duh Sveti „pored“ nas (para)

Duh Sveti deluje „pored“ čoveka pre nego što on postane vernik. U tom periodu On još ne prebiva u čoveku, ali ga prati, dotiče i usmerava. Duh uverava u greh, istinu i potrebu za Bogom, vodi ka pokajanju i otvara srce za evanđelje. Božija želja ostaje jasna: da se svi ljudi spasu, i zato Duh neprestano deluje, poziva i strpljivo čeka odgovor srca. 

Ovo je delo Duha koje često ne primećujemo svesno, ali bez kojeg niko ne bi mogao da dođe do vere, jer je On taj koji pokreće čoveka ka Bogu. Ipak, Bog ne prisiljava – čoveku je data sloboda volje da odbije Božiji poziv. 

Isus kuca na vrata srca, Holman Hant. Detalj koji je bitan - nema kvake napolju,
samo unutra.

Kada je Duh Sveti „u“ nama (en)

U trenutku obraćenja i novorođenja, Duh Sveti ulazi u vernika i počinje da prebiva u njemu. To je trenutak kada čovek prelazi iz smrti u život, iz stare stvarnosti u novu. Isus to jasno objašnjava Nikodimu kada kaže: „Ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božijeg... ako se ko ne rodi od vode i Duha, ne može ući u carstvo Božije“ (Jovan 3:3-5). 

Eklezija ili crkva – šta smo zapravo izgubili u prevodu?

Ove nedelje trag koji pratim je reč "eklezija", koji najčešće prevodimo rečju crkva. Interesuje me različito značenje reči crkva u Bibliji, istoriji. Znam da je tekst dugačak i samo je deo nekog većeg razmišljanja. Objavio sam ga da čujem kako vama zvuči? Kažite mi vaše mišljenje.

Crkva je eklezija - šta to znači?

Najčešća reč koja se u Novom zavetu upotrebljava za crkvu jeste ekklēsía, što u doslovnom prevodu znači „pozvani napolje“ ili „pozvani zajedno“. Sam koren te reči odnosi se na čin okupljanja ljudi koji su pozvani na određeni skup, sabor ili skupštinu. Eklezija označava zajednicu okupljenih oko zajedničkog identiteta i zajedničkog zadatka.

Već u prvim vekovima Crkve ovakvo razumevanje je jasno prisutno. Kliment Rimski prenosi kako su prvi hrišćani shvatali pojam eklezije: „Crkva Božija je zajednica onih koje je Gospod pozvao iz tame da budu zajedno u svetlosti“ (1. Klementova poslanica, par. 2–3). Savremeni autor Džes Miranda u knjizi Crkva u službi ovu istinu formuliše snažno: „Crkva je Božija tvorevina. Jedinstvena je jer je sačinjava narod koji je Bog pozvao iz sveta. Crkva se ne organizuje, ona se rađa. Nije proizvod čovekovog napora, nego rezultat rođenja u Božije kraljevstvo.“

Bog, dakle, poziva pojedinca. Pojedinac se odaziva. Tim odazivom postaje deo zajednice koja je sada novi narod. Iz Božijeg poziva nastaje zajednica koja zajedno sledi Hrista. Crkva je sabor, okupljeni narod, zajednica pozvanih, a ne skup izolovanih vernika koji svako za sebe žive svoju veru.

Princip eklezije, princip sabornosti, jasno se ogleda u novozavetnim tekstovima. Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima piše: „Niko neka ne traži svoje, nego ono što je drugoga“ (1. Kor 10,24). U Poslanici Efescima poziva vernike na „dobrotu, samilost i praštanje“ (Ef 4,31–32), dok Kološanima zapoveda da „podnose jedni druge… i povrh svega obuku ljubav“ (Kol 3,13–14).

Zajednička nit svih ovih stihova jeste ljubav, ali i nešto još dublje: pretpostavka zajednice. Pavle nas time podseća da se vera ne živi u privatnoj duhovnosti, nego u zajednici u kojoj se ljubav, praštanje i međusobna briga svakodnevno proveravaju i potvrđuju. Nijedna od ovih zapovesti ne može se živeti u samoći. Solo hrišćanstvo je biblijska kontradikcija, jer gde nema „jedni drugima“, tu nema ni punine Hristovog života. Nemoguće je biti u bliskom odnosu sa Bogom, a istovremeno ostati trajno izolovan od Božijeg naroda.

Eklezija u helenističkom svetu: zajedničko delanje kao model

Važno je razumeti da ekklēsía u antičkoj grčkoj kulturi nije bila religijski, nego društveni i politički pojam. Ekezija je bila zvanična skupština građana polisa, forum gde se raspravljalo, govorilo, odlučivalo i preduzimalo zajedničke akcije.

Aristotel u delu Državno uređenje Atinjana (Ath. Pol. 43–44) piše: „Eklezija je skup građana ovlašćen da odlučuje o ratu i miru, da donosi zakone i sluša izveštaje službenika. To je mesto gde narod iznosi svoj sud i vrši vlast.“ Tukidid u Peloponeskom ratu opisuje dinamiku tog okupljanja: „Kad se narod sabrao u ekleziju, podigao se glas mnogih govornika; jedni su savetovali oprez, drugi hitnost, a svi su govorili slobodno, jer je u ekleziji dopušteno svakome da kaže svoje mišljenje.“

Istorijski podaci govore da se eklezija održavala najmanje četiri puta mesečno, a prisustvo svih građana bilo je obavezno. Glasnik je blagovremeno najavljivao vreme, mesto i temu sastanka. Uoči okupljanja trubila je truba, a gradska straža razlačila crveno obojeno uže kroz ulice. Ko bi bio dodirnut užetom zato što se zadržavao, bio je označen crvenom bojom i posle kažnjen zato što nije izvršio dužnost građanina.

Sama skupština imala je jasno definisan red: nakon javne molitve i predstavljanja teme, voditelj bi postavio pitanje: „Ko želi govoriti?“. Svako je imao pravo da govori i da bude saslušan. Nakon diskusije glasalo se podizanjem ruke, a zajednički doneta odluka bila je obavezujuća i zatim delegirana na izvršenje.

Dakle, pojam eklezije uključivao je: kolektivnu prisutnost, uzajamno slušanje, zajedničko donošenje odluka, koordinisano delovanje. Kada sagledamo ove elemente, u današnjem jeziku rekli bismo da eklezija funkcioniše kao organizovan tim.

Upravo taj model društvenog funkcionisanja snažno je uticao i na samorazumevanje prve crkve kao tima. Everett Ferguson to i potvrđuje: „Struktura ekklēsije, nasleđena iz grčko-rimske prakse, bila je zasnovana na zajedničkom promišljanju. Ova vrsta učešća veoma liči na savremene modele timskog odlučivanja.“ (The Church of Christ)