Pločnik i Kosovo polje - pobeda ili poraz - izbor fokusa

Prošle nedelje sam prošao kroz Pločnik. Znate gde se nalazi ovo selo? 

Čuli ste za bitku na Kosovom polju, 1389 godine? Ako ste iz Srbije, sigurno jeste. A da li ste čuli za bitku kod Pločnika koja se desila par godina ranije, 1386. godine? 

Ja sam čuo slučajno. Drugar mi rekao da posetim arheološki lokalitet u selu Pločnik, kod Prokuplja, a onda spomenuo i ovu bitku. Možda sam nekada ranije i čuo za nju, ali nisam zapamtio detalje. 

Pitao sam na putovanju ljude iz Niša (Niš je udaljen 40tak kilometara od Pločnika) da li su čuli za bitku kod Pločnika, i interesantno - nisu. Nije znao čak i jedan student istorije. Možda sam odabrao pogrešne ljude za ispitanike, ali sve jedno ukazuje na simtom - bitka kod Pločnika je nepoznata.

U Pločniku nema ni spomenik ili spomen obeležje. Kažu ima ruševina crkve iz tog perioda, ali nema table do nje, barem ne vidljive. Ruševine te crkve nisam našao ni na Google maps. Nema ni manifestacija koja obelažava datum ove bitke. Ako ne znaš šta da tražiš, nećeš ni pronaći podatke o ovom događaju. 

Bitka kod Pločnika se dogodila između bitke na Marici (poraz), 1371. godine, i bitke na Kosovom polju, 1389. Obe navedene bitke su bile poraz, a poznate su svakom đaku u Srbiji. U sredini, izmeđju te dve bitke je bila bitka kod Pločnika, a Pločnik je bio pobeda srpske vojske nad Osmanlijama. Pobeda je slabo poznata.

Arheološka lokacija Pločnik

Šta je "đavolje" u Đavoljoj Varoši?

Šta je "đavolje" u Đavoljoj Varoši? Posetio sam ovo mesto, predivan prirodni fenomen, koji u svojoj specifičnosti i ekstremnosti predstavlja predivnu Božiju kreaciju. Međutim, tamo sam uprkos lepoti stvaranja pronašao i đavolje... Ali đavolje nije u prirodi, đavlje je u ljudskom.  

Đavolja Varoš 

Đavolja Varoš, je park prirode na jugu Srbije, 30 kilometara udaljena o Kuršumlije. Pripada ataru selu imena Đake (albanski "gjak" - krv). U parku se nalazi više toga interesantnog, predivna bukova šuma, dva izvora mineralne vode, stari Saski rudnici iz kojih danas ističe voda, a vrhunac posete su stubovi, zemljane kule. 

Figure se nalaze u dve jaruge podeljene brdom (stručno rečeno vododelnicom). Jaruge su razorene erozijom tj spiranjem vode i zovu se: "Đavolja jaruga" i "Paklena jaruga". 

U jarugama se nalaze 202 zemljane figure, visine 2-15 metara, i imaju kamene kape na vrhu. Proces njihovog nastajanja traje vekovima pod udarom kišnih kapi koje odnose zemlju ispod kamenih kapa, ostavljajući stubove zemlje koje tako stoje vekovima. Sunce, vetar dalje svojim delovanjem učvršćuju stubove koji tako mogu da stoje vekovima.

Pri vrhu stubovi su široki svega trideset centimetara. Stena na vrhu je teška nekoliko stotina kilograma, ali stubovi sve jedno stoje desetinama/stotinama godina. Fenomen je izuzetan, prelep, surov. 

Intresantno je da sličan fenomen u Americi nazivaju "Bašta bogova". Kod nas je đavolje...

Dani agonije

Dani agonije

"Dušane, ajde molim te trkni do prodavnice i kupi mi cigare" - zamolio me je Stane fotograf. Nisam odmakao dalje od kućne kapije kada sam čuo babino naricanje. Znao sam šta to znači - mama je preminula. mama i tata

Devet dana ranije... je prvi dan školske 1991. godine. Ja četvrti srednje, a sestra tek kreće u srednju školu. Roditelji se opraštaju sa nama, preminula je neka rođaka u Slovačkoj, idu na sahranu. Stojim ispred kapije, pozdravljam se.
Tada sam poslednji put poljubio mamu. 

Da li sam rasista? - Kako prepoznati rasizam na Balkanu?

Da li sam rasista? Jednostavno pitanje koje u savremenom društvu nema jednostavan odgovor. 

Pre neku godinu, protestanti su u Londonu okačili na Čerčilovu statuu natpis rasista. Prošle godine su iz kampusa univerziteta u Akri uklonili bistu Mahatma Gandija zbog njegovih rasističkih izjava. Čerčil je osoba koju mogu videti kao rasistu, Gandija mi je teško tako dožuvetu (iako zapravo jeste bio...). 

Pitanje je međutim - da li su njihovi savremenici smatrali da su oni rasisti? A takođe i - da li su Čerčil i Gandi videli sebe kao rasiste? Ili se pojam rasizma promenio?

Da li sam rasista

Pre nekoliko godina, kada je počela migracija iz Sirije, i dok su izbeglice/migranti samo prolazili kroz Srbiju na putu prema Nemačkoj, novine su bile pune hvalospeva o velikom srcu našeg naroda (naspram ostalih koji podižu ograde). U razgovoru sam postavio, tada, pitanje - "Hm, šta će biti samo ako ostanu da žive među nama? Da li će naše srce ostati veliko?" Koji je odgovor danas? Lako je imati veliko srce kada je nešto daleko od tebe...

Istina današnjice je da se organizuju patrole u gradovima koje kontrolišu ponašanje migranata, i to sa prećutnom dozvolom vlasti i policije. Istina je i da većina ljudi vidi migrante kao opasnost, kao lopove i problem. Istina Srbije je da većina ne bi želela da im migranti postanu komšije. Veliko srce našeg naroda? Ili velika laž o velikom srcu?

Međutim moj tekst ne promišlja mudrost evropske politike prema migraciji, naseljavanja migranata u Srbiji, niti da li je opravdano posmatrati istorijske ličnosti sa stanovišta današnjeg pogleda na svet. Interesuje me nešto drugo. Kako videti sebe ispravno, to je ključno pitanje? Da li sam ja rasista?

Korupcija

Posmatrao sam srnu kako polako prelazi drum, i hoda po polju. Mlada srna, mislim ovogodišnja. Nije me se bojala, hodala je polako. Svega nekoliko desetina metara od mene. 

Žuna (ptica), se svađala sa mnom. Žune vidim i u Futogu, ali nisam ih video jako dugo. Ali u Futogu je vidim na kratko, a onda nestane. Ovde je sa drveta na drvo letela, i svađala se i svađala. Žao mi je što nisam poneo dvogled da vidim i ostale male ptice koje nisam prepoznao.

Naišao sam na ogromno stablo divljeg kestena (jestivi kesten). Deblo mu je veliko da troje treba da ga obuhvati. Nisam nikada video takvo deblo kestena. A odmah pored puta.


Šetao sam pored šuma breza, bukve, graba, hrasta. Između šumaraka su polja i livade... 

Nisam šetao dugačku šetnju. Tek dva kilometra od kampa, pola sata jutros. Možda vama to ne znači puno, ne uživate u prirodi na način kako je ja doživljavam, ali meni je srce bilo puno. Toliko lepih detalja, života. 

Nalazim se u Sloveniji, u Ženavlju, Goričko. Nije nacionalni park, selo je u pitanju. Lepše je, bogatije živim svetom, zdravije su šume nego u mnogim delovima srpskih Nacionalnih parkova. Kako to? 

I ovde ljudi seku šumu (doduše samo sanitarna seča). Ispred kuća vide se oblice za ogrev. I pored puta sam video ambroziju (alergeni invazioni korov), van puta po stazi video sam invazione španske puževe golaće. Nije idealno... ali je mnogo bolje nego kod nas. 

Zašto je priroda bolje očuvana nego u Fruškoj gori? Jedini odgovor koji mi pada na pamet je korupcija. Nisu ovde ljudi bolji, naučeni su kako da se ponašaju, prvo kroz zakon, a onda su zavoleli da tako žive.

Kod nas zbog korupcije direktori, upravnici, radnici dobijaju posao po stranačkoj pripadnosti, a ne zbog stručnosti, i onda razore ono što bi trebali da razvijaju. Zbog korupcije ne sprovode se zakoni i principi gazdovanja, nego se "struka" koristi kao izgovor za pokrivanje pogrešnih dela. Zbog korupcije oni zaduženi za zaštitu prirode donose uredbe da omoguće dela uništavanja prirode, ne zaustavljaju moćnike... 

Ženavlje
KorupcijaKorupcija (sa lat. corruptio, u prevodu – „podmitljivost”, „potkupljivost”, „pokvarenost”) podrazumeva nezakonito korišćenje društvenog i državnog položaja i moći radi sticanja sopstvene koristi. Kada se koristi kao pridev reč „korumpirani”, doslovno znači „potpuno slomljeno”.

Boli me danas što je moj kraj, moja Fruška gora - potpuno slomljena. Danas nisam raspoložen za analizu, ne mogu da istražujem procenat korupcije u Srbiji, na kom smo mestu... nemam iluzuje da je situacija dobra. Danas kukam i plačem... i toliko od mene danas. 

Slikar kojeg je Hitler mrzeo

Vilijam Henrik Oto Diks (1891-1968), nemački slikar, rođen u Untermhausu, od oca radnika u livnici, i majke krojačice. Roditelji, iako radnici, a posebno majka, su bili naklonjeni umetnosti. Preko svoje sestričine, slikarke Fric Aman, stiče osnovno znanje o slikarstvu, a nastavlja obrazovanje posle kao slikarski šegrt, i student na Drezdenskoj akdemiji umetnosti. Početni radovi, sve do I Svetskog rata su bili pejzaži i potreti.

Diks se javlja u nemačku armiju, kao dobrovoljac, na samom početku I Svetskog rata, i ratuje na većini ratišta. Uvereni patriota, verovao je da se bori za nemačke opravdane interese.

Ratni put mu je bio sledeći: na početku rata raspoređen je u puk poljske artiljerije u Drezdenu. U jesen 1915. raspoređen je kao podoficir mitraljeske jedinice na Zapadnom frontu i učestvovao je u bici na Somi. U novembru 1917. njegova jedinica je prebačena na Istočni front do okončanja ratnih dejstava sa Rusijom, a februara 1918. godine stacionirana je u Flandriji, i borio se u nemačkoj prolećnoj ofanzivi. Dobio je Gvozdeni krst (druge klase) i dostigao čin vizefeldvebela, posle škole za avijatičara. Otpušten je iz službe 22. decembra 1918. Rat je obeležio njegovo slikarstvo u sledećoj deceniji.

1933. godine, na izložbi "Dekadentna umetnost", Adolf Hitler, gledajući njegovu sliku Triptih ili Rat, rekao je "Šteta što ovakve ljude ne možemo zatvoriti". Njegova umetnost je bila zabranjena od strane nacističkog režima, kao negativan uticaj na nemački duh, mnoge slike su uništene, a najunačajnije delo Triptih je sačuvano samo zato što je sakriven u muzeju (nestao posle izložbe na kojoj je bio centralno delo dekadencije, pronađen posle II Rata). Oto je otpušten sa mesta profesora Drezdenske akademije, a rat je preživeo jer je obećao da neće slikati ništa više osim pejzaže.

Biće skoro propast sveta

Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta... kultna pesma iz filma istog naslova, Aleksandra Petrovića. Iako propast sveta nije tema filma, govori ono što jeste strah čoveka XXI veka - koliko još? Kovid - koliko još? Rat u Ukranijini - koliko još? Energetska kriza - koliko još?

Piter Zejhan (Peter Zeihan), Stratforov geopolitički analitičar, u knjizi "The End of World is Just the Beginning", smatra da je svet kakvog mi poznajemo dolazi do kraja. Svet je doživeo vrhunac od 50tih godina prošlog veka, vrhunac razvoja tehnologije, kvaliteta života, ekonomskog prosperiteta. Promene koje se događaju u poslednjih decenija, prema tvrdnju autora su pomerile granicu preko linije odakle nema povratka ili je povratak veoma težak.

Izabrana slava i izabrana trauma

Prethodnih nekoliko dana učestvovao sam kao jedan od govornika na konferenciji ROM (Renewing Our Minds) u Trebinju. Cilj konferencije je "obrazovanje mladih generacija lidera u oblastima izgradnje mira, pomirenja i razvoja liderstva kroz služenje, po uzoru na Isusovu ličnost"Moje teme su bile: "Umetnost kao oružje mira" i "Kako je sveštenik postao ekološki aktivista?". 

Takođe iskoristio sam moju ljubav prema planinama da uživam i povedem ostale koji su to hteli da upoznaju skrivene lepote Trebinja. Penjali smo do Kličnja (tvrđave), i Pavlove pećine...

Kao učesnik slušao sam i druge predavače, i dva momenta su bila značajna za mene. Pokušavam da saosećam sa svim žrtvama, ali dok putuješ kroz Hercegovinu i dolinu Drine, ljubitelj istorije se suočava sa raznim stratištima i različitim narativima vezanim za muku pojedinih naroda. 

Kada hodaš putevima traume

Slika sa Tjentiše
Čak i kada to ne radim sa ciljem, istražujući šta želim da vidim, prelazeći mostove, tražeći pećine, penjući na vrhove, otkrivam priče... 

Paradajz turista sam, i baš tako volim

Paradajz turista - definišu ih kao one koji letuju na malom budžetu, najčešće ne iznajmljuju ležaljke i suncobrane (nose svoje da smanje troškove), i sami pripremaju većinu obroka umesto da se hrane u restoranima. Blog Columbo otkriva korene ovog izraza koji nisu bili negativni, ali u današnje vreme štampa koristi taj termin uvredljivo, prikazujući letovanje na malom budžetu kao nešto sramotno, nedostojno čoveka, tipično za "Balkan"... verujem da je to posledica "turističkog lobija", koji jureći veću zaradu seku sebi granu na kojoj sede... 

Putujem dosta zbog prirode mog posla, do sada 30tak zemalja sveta, 3 kontinenta. Uvek me oduševi sloboda koju tamo vidim. Mladi po parkovima leže na ćebadima koje su doneli, nose hranu koju pripreme, nose odeću koja im se dopada... naravno ima i suprotno od toga, ali poenta je da ljudi rade ono što vole. 

Ja npr ne volim da dam ni evro za ležaljku (razumem one koji odaberu jedno mesto i odatle ne mrdaju), mrzim da plaćam parkinge na plaži, ne jedem u restoranu, ali ću potrošiti novac na gorivo zbog poseta dalekih plaža, ili ulaznice u tvrđave, muzeje, galerije... Svako čini ono što voli da čini, i to je ok.

Prorok kod Ahava i pitanje gde je granica Božije milosti?

 Kod Ahava prorok Božiji? Za čitaoce Svetog pisma, kralj Ahav je oličenje neprijatelja Božijeg, arhitip izdajice, borac protiv proroka Božijih, i veliki neprijatelj biblijskog heroja Ilije. A prorok Božiji ga savetuje u I Carevima 20. Kako to?

Isto pitanje mi se postavilo prošle nedelje na kampu sa momcima iz Centra Duga. Proveli smo par dana na Dunavu, kod Beočina, kampujući, pecajući, plivajući sa ostrva na ostrvo. Sjajnih par dana opuštanja. Organizujemo ovakve događaje da ljudima kojima je fokus godinama bio alkohol ili heroin pokažemo lepotu života u Hristu Isusu.

Večernje i jutarnje pouke su bile o proroku Iliji iz I Carevima (od 16 do 19 poglavlja), i razmišljali smo o testovima kroz koje je Ilija prošao i paralelama u našem životu. Dvadeseto poglavlje nije bilo planiralno, ali mi je onda skrenuo pažnju prorok u Ahavovom dvoru. Kako to?