Mi ZAJEDNO svi rastemo, Rojal Rendžeri mi se zovemo

Prošla nedelja mi je obeležena putovanjima. I dok pišem ove reči na putu sam, noćas sam spavao u Beloj Crkvi na Vračgajskom jezeru, kuckam reči dok ostali spavaju. Uskoro krećemo u Rumuniju, šmucanje uz kanjon Nere. 

Od prošlog teksta vratio sam se iz Osijeka, prepakovao stvari i otputovao na Boračko jezero, BiH, kamp Royal Rangers. Supruga mi je prosto "oduševljena" (srećom danas je sa mnom). Dođem, prepakujem se i otputujem. I tako još desetak dana (sledeće nedelje Tinsarenje i Dečiji kamp). Uskoro preti incident većih namera, možda moj krevet pronađem u boksu kod Kinga (naš pas, haski). 

Kamp Boračko jezero, BiH Konekcija, Royal Rangers
Na Boračkom jezeru, u toku kampa, pitali su me zašto sam došao na kamp u BiH, i zašto ZAJEDNO radimo. Moj odgovor je bio u smislu da su tražili da pomognemo, zato što volimo da radimo ZAJEDNO, ali i radi detoksikacije dece. 

Priča o grobu kod Bolmana - i pitanje ko je tu heroj?

Moj pradeda se zvao Jano. Jano Beređi. Tako se zvao i deda, stim što su njega zvali Janko Beređi... jer je bio mali. A onda su mu tako upisali i u ličnu kartu, pa je ostao Janko do smrti. Nije znala administracija da kod Slovaka dok si mali si Janko, a tek kad odrasteš postaneš Jano. Tako su i mene zvali Duško, umesto Dušan, ali ja nisam kapirao zašto Duško... jer sam bio mali.

Moj deda Janko nije voleo mog pradedu Jana. Nije pričao puno o tome. Jano je poginuo u martu mesecu 1945. Negde u periodu od 6-23. marta. Dva meseca pre kraja rata. Ostavio je prabaku Katu, sa Jankom, Samom, Danilom, Katom i Mišom, jedan drugom do uva. Janko je bio najstariji, tinejdžer, 17 godina. Najstarije muško u porodici. Bili su sirotinja na kraju sela Silbaš, jedva preživljavali. Nikada pradedi nije oprostio što je poginuo. 

Spomenik poginulim vojnicima NOVJ kod Bolmana
Znao je Janko da kaže "Pravio se važan, hteo je da bude heroj". Jer pradeda se prijavio u partizane kada je formiran 14.brigada (Slovačka), 51. Vojvođanske divizije. Kada su u Silbašu regrutovali mladiće za brigadu (prinudno), Jano se sam prijavio (bio je stariji, preko 30, njih nisu dirali). Janko nikada nije to oprostio svom tati... Jedini komentar koji je imao je bio "pravio se važan".

Pradeda Janko i bitka kod Bolmana

Polje koje je grob mog pradede i mnogih drugih vojnika
Nije to bila ni neka junačka smrt. Nije poginuo u jurišu, vičući "Ura". Nije kosio neprijatelje mitraljezom. Vozio je zaprežna kola sa komorom (kuhinja). Nemci su ih pogodili artiljeriskom granatom dok su nosili hranu. Tako su mi rekli. Nije ostalo ni za grob... negde je sahranjen u bolmanskim poljima. Nema nadgrobnog spomenika, niti se zna gde je poginuo tačno. A Janka to baš nije ni interesovalo. Nikada nije ni otišao na Bolman. 

Da li Sveto pismo govori o zaštiti životne sredine?

Pripremam predavanje za konferenciju "Hope for People and Nature Conference 2022". Razmišljam o teološkoj postavci brige za životnu sredinu. Iako imam mogućnosti da govorim različite teme, iz nekog razloga misli su mi vezane za temu Biblijskog jaza, o kome sam pisao prošle nedelje.

Biblijski jaz i kako je Bog prekinuo tišinu?

Biblijski jaz jeste period istorije pisanja Svetog pisma koji je trajao 400 godina. Pisao sam o tome OVDE. Smatram da je se jaz dogodio jer je Stari zavet rekao sve što je imao da kaže. Morao je da dođe Spasitelj da prekine tišinu.

Okdo-ri 

Setio sam se doživljaja od pre nekoliko godina, prilikom putovanja u Koreju. Šokirao sam se da tamo niko ne zna engleski, i uglavnom nisam znao šta me očekuje, kuda idemo, što je za mene donelo obilje frustracije. Jedan dan probudili su me, rekli da taj dan putujemo, da ponesem stvari i  da ćemo prespavati negde… Negde. Seo sam u kola, I ispalo je da smo od Seula otišli na drugi kraj Koreje. Vozili smo se satima. 

Na kraju smo došli do mora, ukrcali se pešice na trajekt. Na drugoj strani, na ostrvu, čekao nas je pastor sa raspadnutim kombijem. Sa njim smo vozili sve manjim putevima po tom ostrvu, sve dok nismo došli do male luke. Pastor je obuo čizme, ušao u mali čamac i rekao rukama “Ulazite”. 

Noć je padala, mi se vozimo na malom čamcu na Istočno Kineskom moru, između plantaža algi… I odjednom, nad morem, zasijao je veliki neonski krst. Pastor kaže, tamo idemo, ostrvo Okdo-ri. Krst nad morem, najdalje što sam mogao da dođem od kuće. Te noći sam sedeo sa hrišćanima koji su bili prva generacija koja se obratila od animizma. Evanđelje je stiglo na kraj sveta (pisao sam o tome OVDE)… Ali poenta moje price je ćutanje je prekinuto slavno. Kao krst nad morem, Hristos je uzdignut radi nas da prekine ćutnju.

A kada je nastupilo pravo vreme, poslao je Bog svoga Sina koga je žena rodila. On je živeo pod Zakonom, da bi otkupio one koji su pod Zakonom, da postanemo deca BožijaA pošto ste deca, posla Bog Duha svoga Sina u naša srca, koji kliče: „Ava, Oče!“ Stoga nisi više rob, nego sin; a ako si sin, onda si i subaštinik nasledstva koje je Bog pripremio.

Tišina u vezi prirode 

Moram reći da se baš mučim da uobličim moju poruku. Osećam da ne treba da odustanem od teme Biblijskog jaza i kako se on odnosi na prirodu, ali ne uspevam da uhvatim jasnu, snažnu poruku. Preispitujem sebe, da li nisam izabrao ovu temu iz želje da nešto novo kažem, drugačije, a sve iz razloga što je konferencija akademskog karaktera? Da li me vodi moj ponos? 

Biblijski jaz - zašto je Bog ćutao 400 godina?

Razmišljam ovih dana o međuzavetnom periodu. Da li znate šta je to? 

Međuzavetni period je vreme između pisanja Starog i Novog zaveta, od momenta kada je završeno pisanje knjige proroka Malahije do početka pisanja poslanice Galatima. Iako većina čitalaca Svetog pisma nije toga svesna, Biblija je pisana u periodu od preko 1000 godina (neki kažu i 1500 godina), ali postoji i period od nekoliko stotina godina kada je Bog ćutao, tj kada nije napisana ni jedna knjiga koja je deo Biblije. Pri tome moram da napomenem da kao Stari zavet posmatram isključivo Jerusalimski kanon Pisma, tj Bibliju bez devterokanonskih knjiga.

Knjiga proroka Malahije je knjiga kojom je završeno pisanje Starog zaveta. Smatra se da ju je napisao prorok Malahija, 420. godine pre Hrista (do 390. g.pr.Hr.).

Galatima poslanica je napisana od strane Apostola Pavla, kao pismo crkvi u Galatiji (današnja Mala Azija). Datum pisanja je po svemu sudeći 48. godine po Hristu, pre održavanja velikog Sabora u Jerusalimu (Dela Apostola 15). 

Biblijski jaz, međuprostor, je kako vidimo period od 469 godina (približno rečeno), u kojem nije napisana ni jedna knjiga Biblije. Pitanje koje se postavlja je zašto ova praznina? 

Da li je moguće izgubiti spasenje? Objašnjenje Jevrejima poslanice 6

Poslanica Jevrejima 6 

4 Ima, naime, onih koji su jednom bili prosvetljeni. Ali iako su iskusili nebeski dar primivši Duha Svetog, 5 iako su iskusili da je reč Božija dobra, iako su iskusili sile budućeg sveta, 6 ipak su napustili veru. Takve je nemoguće ponovo dovesti do pokajanja, jer oni time iznova razapinju Sina Božijeg i javno ga izvrću ruglu.

7 Zemlja, naime, koja upija vodu od čestih kiša koje padaju na nju i rađa rod koji je na korist onima za koje se obrađuje, prima blagoslov od Boga. 8 A zemlja koja rađa trnje i korov ništa ne vredi. Takva se bliži prokletstvu i završava u ognju. 
Kao mlad vernik nebrojeno puta sam učestvovao u diskusijama, raspravama na ove stihove. Za nas koji, ispravno i biblijski, verujemo u spasenje milošću, verom kroz delo Hrista Isusa, ovi stihovi su izazov za tumačenje. Kažu da je reformator Luter, zbog ovih stihova želeo da stavi poslanicu Jevrejima (i poslanicu Jakovljevu), na kraj Biblije, posle Otkrivenja, sumnjajući u njihovu bogomnadahnutost i ispravnost (pogrešno, moram da komentarišem).
Ovih dana po rasporedu čitanja koji prati Protestantska Hrišćanska zajednica, na mene je pao raspored da napišem tekst na ovu temu. Pošto znam da mnogi strahuju od poruke ovih reči Svetog pisma, sumnjajući da su u opasnosti da izgube spasenje, malo sam proširio razmišljanje o tome kako rešiti problem ovog teksta.

Šta je kontraverza Jevrejima 6?

Suština kontraverze je u tome da izgleda da poruka teksta govori da vernik, koji otpadne od vere, ne može više da se Hristu vrati, jer je porekao Hristovo delo za njega. Takovog "otpadnika" očekuje samo sud i kazna, nema više spasenja, izgleda kada čitamo ovih nekoliko stihova. Nastavak teksta, koji govori o plodnoj i neplodnoj zemlji, kao da nagovešava da se to dešava kroz nevernost greha.

Kad me pitaju - da li mogu sa vama u prorodu / priča o četiri vrste ljudi, četiri vrste tla

 Svake subote vodim grupe u šmucanje (kombinacija planinarenja, izleta...), volim to, radim to iz zadovoljstva. Postoje 4 grupe ljudi, što se tiče onih koji pokažu interes za ovakve avanture (naravno, ima i onih kojima je ovakav opis zabave strana kategorija, nisu deo teksta). Sve četiri grupe su ok, ovo nije kritika, nego razmišljanje. 



Prva grupa "Jao, baš bi voleo da vam se pridružim"

Ova grupa vidi fotke na društvenim mrežama, pomisli da je to super. Pita da li se može pridružiti, jer to je interesatno, zdravo, njih to interesuje... Šmucanja su otvorena za sve zainteresovane, pratite najave i dobro došli. Nikada se ne pojave...

Varijacija na ovu temu su oni koji se pojave jednom, obično se iznenande da postoji "uspon"... često kupe opremu pre svega toga... i nikad više...

Druga grupa "Vrućina je, hladno je, kiša je, sunce je..." 

Ova grupa periodično ide sa nama. Ali uslovi moraju biti idelani, ako je sunce jako - ne idu. Ako preti kiša, očekuju da otkažem. Nazovimo ih "grupa idealnih uslova". Nisu se "navukli" na šmucanje.

Treća grupa "šmucala i lutalice"

Ova grupa je redovna. Ako ne mogu da idu neku turu, doživljavaju apstinencijsku krizu. Otkazuju samo kada ne mogu drugačije da organizuju svoje vreme, sklone obaveze, inače su tu. Često i sami osmišljavaju svoje slobodno vreme kao avanturu".

Četvrta grupa "detoks od šmucanja"

Za jedno šmucalo, ova grupa je strašna, bojiš je se. Šta ako posle pauze ne krenem ponovo? Počinje tako što zbog obaveza, preskačeš turu za turom. Svaki sledeći uspon je sve teži jer gubiš kondiciju. Polako ali sigurno počinje da te mrzi, i kliziš ka prvoj grupi...

Mama, mama, mama, biću panker ja... ili neću

 Ne mogu da slusam vise ovaj rock
krajnje vrijeme je za novi zvuk
glava mi je puna raznih idiota
zelim samo pravu frku i pank

Mama, mama, mama, gotova je stvar
mama, mama, mama, bicu panker ja
mama, mama, mama, samo da obucem
kratku kravatu, sako i bedz

Ref. 4x
O, poderimo rock

Prvi srednje, osamdeset i neke. Odlučio sam da nisam metalac, ja sam panker! Svi oko mene su metalci (hevi metal), osim Srđe. On je već panker, a sada sam i ja. Panker znači ološ, propalica, tako mi kažu. Dopada mi se to što čujem, tako se i osećam.

Otkrivam drugu reč - anarhija. Anarhija znači pobuna protiv sistema, protiv društva. Tako se osećam. Potpis je sada BERA sa zaokruženim A, i obaveznim Punks not dead! 

Čitam magazin Rok, priču o Sid Višizu, o Seks pistolsima. Ej, Sid Višiz je jednom prilikom vodu za heroin uzeo iz WC šolje! Kleš mi se baš ne dopada, ne kapiram Sandinistu, ali gitarista Kleša na koncertima razbija gitaru na bini i unište ozvučenje! Jednom su na koncertu su pišali u publiku... Neko mi je to ispričao. 

Nabavljam prve kasete... polako, svako šišanje pomeram granicu ćelavog iznad ušiju, plan je stići do kreste, valjda će "ćale" prihvatiti da sam panker posle nekog vremena, "keva" je već ok sa tim. Mama, mama, mama, biću panker ja - za nju je to ok, ona je bila prva devojka u selu koja je obukla suknju iznad kolena i ošišala kosu. 

Menjam društvo, sada sam sa pankerima... ali nešto mi tu smeta. Ovi pankeri kupuju odeću preko kataloga. 100 nemačkih maraka plaćaju martine, previše su šminkeri, nema tu bunta. 

Draži su mi metalci, oni "žive pank", pa se družim sa njima. Vino iz dragstora, izlasci na mesta koje se zovu "Rupa" (bilo je više "Rupa" u to vreme), besciljna lutanja... I prvi put me policajac zaustavlja zbog toga kako izgledam, kaže mi "šta sramotiš tvog tatu..." Nije više foliranje.

I tada, to je poenta priče, dobijam kasetu Kragujevačkog benda KBO! ili pre KVO! Zvali smo ih Kragujevački borbeni odred, a oni su uzeli ime po kreketu žabe iz stripova, kako je to tada prikazivano da žaba krekeće kvo-kvo... 

Kada je KBO! prvi put nastupio 82, na lokalnoj gitarijadi u Kragujevcu, mesec dana posle osnivanja. Grupa klinaca (17 godina), okupila se na velikom odmoru i odlučila da će razmrdati Kragujevac. Na gitarijadi su hipici i metalci (nije bilo pankera), zviždali, negodovali, gađali ih, ali klinci su odsvirali i krenuli da drmaju kavez.  

Pesma Lopovi, to je to. Ono što osećam, što jesam. To je pank.

Pobegao sa šljake, polomio mašinu
Sad se vrzma gradom, razbija tišinu
Tri godine rada u muci i prašini
20 godina ima a već mu ne živi

Lopovi tu su, lopovi tu su,
Lopovi tu su svuda oko nas

Lice mu je belo, pogled mu je tup
S bušnim džepovima zna da kriv je put
Sada s flašom u ruci svima gleda leđa
A tako bi da viče, tako bi da vređa

Pank! I to ne pank ekipe koja kupuje martine od 100 maraka i sređenih (tako da divlje izgleda) frizurica. Pank maminih sinova, smatrao sam tada. 

Pesma je bila PANK šljake, pank frustracije i besa, pank generacije koja vidi rat i raspad svih ideala, pank kada ti je toliko dosta svega da ti se ni ne živi, pank kada ti je jedino rešenje flaša i bes. Otkrio sam definiciju onoga kako se osećam i šta jesam. 

Hristos me je izvukao u 21 godini mog života iz tog kruga frustracije, pisao sam o tome ovde. Potrošio sam bes do tada, pretvorio se u očaj. I zavisnost. Da li sam ostao panker? 

Zašto pišem o tome? Juče sam bio u poseti crkvi u Kragujevcu. Posle puno godina setio sam se pesme Lopovi (KBO! je iz Kragujevca). Davna je to prošlost. Ali svake nedelje pišem o onome što mi zaokupi um  i sada je to sećanje na uticaj pesme Lopovi...

Dok smo vozili Kragujevcem, tražeći naše prijatelje iz crkve, na radiu je bila stanica 202. Primetim u tom momentu pesmu. Na engleskom, ali jasne reči, i jasna pesma. Divna milost, Džona Njutna (pisao sam o toj pesmi, jako je volim, smatram da govori o mom iskustvu). 

Dvesta dvojka ne pušta hrišćanske pesme slavljenja, to nije njihova programska koncepcija. Verujem da je razlog bio da ohrabrimo crkvu u Kragujevcu, da je razlog bio da ohrabri nas da se molimo verom (što smo i učinili u tom momentu), ali i ispovest vere, superotno rečima "dvaest godina ima, i već mu se ne živi". 


Čudesna milost (kako sladak zvuk!)
Koja je spasila grešnika poput mene
Jednom bejah izgubljen, ali sad sam pronađen
Bejah slijep, ali sad vidim 

Milost je naučila moje srce da se boji 
I milost je oslobodila moje strahove
Kako se divno ta milost pojavila
U satu kad sam poverovao

Kroz mnoge opasnosti, teškoće i zamke 
Dosad prođoh
Milost me dodavde sigurno dovela
I milost će me odvesti kući

Alis Kuper, rok muzičar, po svom susretu sa milošću Hristovom je rekao:

Nije bilo lako kombinovati religiju i rok. U suštini to je bila najveća pobuna koju sam mogao da učinim. Piti pivo je lako. Uništiti hotelsku sobu je lako. Ali biti hrišćanin, e to je težak poziv. To je prava pobuna.

Nisam panker. Anarhizam me interesuje samo kao politička pojava, mudra ali nepraktična. Buntovnik jesam. Ja sam hrišćanin. 

O milosti Božijoj sam propovedao juče. Evo je propoved. 

 


 Beređi Dušan Bera 

 

Hemija mozga zavisnika od pornografije - fizički aspekt zavisnosti o kome se ne govori

Priča počinje prošle nedelje, na konferenciji Teen Challenge u Pragu. Jedno od predavanja je bilo o problemu zavisnosti od pornografije. Predavači su spomenuli nova istraživanja na mozgu zavisnika od pornografije, i napravili paralelu sa zavisnicima od heroina, pokazujući sken mozga čoveka bez zavisnosti, i zavisnika od heroina i zavisnika od pornografije (sken metodom jednofotonske emisione kompjuterizovane tomografije).



Komentar govornika je bio da su posledice po mozak kod obe vrste zavisnosti jednake, što pokazuje i fotografija pred vama. Da bi bilo jasno, ne radi se o fizičkom oštećenju mozga, nego o slabljenju neuronskih veza koje imaju posledicu na naše kognitivno (misleno) funkcionisanje, i prikazuje aktivnost mozga (ne fizičko propadanje mase). 

Što je još alarmantnije, region mozga koji je najviše iscrpljen konzumacijom pornografije koja izaziva zavisnost je prefrontalni korteks, region za koji dr Lorens V. Taker kaže da te „čini čovekom“. Kaže da je to vaš izvršni direktor i da kontroliše svaki drugi aspekt mozga. Kada ste navučeni na pornografiju, vaš „izvršni direktor odlazi“ i vi „ne donosite dobre odluke“. Your brain on porn 

Dok pišem ovaj blog, moram priznati da ga pišem sa oklevanjem. Ne oklevam zato što se bojim teme o pornografiji, pisao sam puno puta o njoj, govorivši i iz lične borbe (o tome možete čitati ovde, ovde, i ovde). Oklevam zato što nisam siguran da potpuno razumem temu, i sam je i dalje istražujem. Velika pomoć, za one koji znaju engleski jeste sledeća serija na Youtube - klikni i pogledaj. 

Neposlušna vs. Izgubljena ovca - razmišljanje o ulozi pastira

Izgubljena i neposlušna ovca? Ovo je priča pokrenuta komentarom na fejsbuku o ulozi pastora i odgovornosti koje pastori imaju, pri čemu je korišćena parabola o izgubljenoj ovci. Takvi komentari su me pokrenuli na razmišljanje o tome šta stvarno Isus govori.

Ovca

Isusova parabola sa izgubljenoj ovci 

Isus u paraboli (biblijska priča sa porukom) o dobrom pastiru i izgubljenoj ovci kaže sledeće: 

Svi poreznici i grešnici su se okupljali oko Isusa da ga slušaju. Fariseji i znalci Svetog pisma su gunđali i govorili: „Ovaj prihvata grešnike i jede sa njima.“ 3  Isus im onda ispriča ovu priču: „Ko od vas, ako ima stotinu ovaca, pa mu se izgubi jedna, neće ostaviti devedeset devet u pustinji, dok ne nađe tu jednu? Kad je nađe, stavlja je na svoja ramena sa radošću. A kada dođe kući, poziva prijatelje i susede, i kaže im: ’Radujte se sa mnom, jer sam našao svoju ovcu koja se izgubila.’ Kažem vam da će tako i na nebu biti veća radost zbog jednog grešnika koji se pokaje, nego zbog devedeset devet pravednika kojima nije potrebno pokajanje.“ Luka 15

Šta nam tekst govori?

1. Isusovu priču moramo razumeti samo u kontekstu, tj. događaju u kojem je izrečena. Isus sedi u društvu sa poreznicima i grešnicima, odbačenima i osuđenim ljudima tadašnjeg društva. Optužen je od "religijskih eksperata" za takvo ponašanje, što provodi vreme sa odbačenima, što je u njihovim očima bilo neprihvatljivo.

2. Izgubljena ovca u priči su odbačeni koji se kaju, koji žele promenu. Njihov način ponašanja još nije promenjen ali oni traže izlaz iz svog destruktivnog života. Pastir ih pronalazi tamo gde jesu, i donosi im spasenje. 

Šmucanja i lutanja

 Šmucanje je lapsus. Hteo sam da kažem smucanje, rekoh šmucanje i lutanje, i dopala mi se ta reč. Šmucanje.

Šta je šmucanje?
Kada su doajena planinarenja u Vojvodini, dr. Radomira Simonovića, pitali zašto je planinar, ispričao im je anegdotu. Na Velebitu ga pita seljak ”Kuda ideš, gospodine?” - a on mu odgovori: ”Napred!” - “A šta tražiš?” - “Šta nađem!”. To je šmucanje.


Šmucanje postavlja pitanje - šta je iza sledeće krivine? kakav je to zid? jel to pećina i šta se u njoj nalazi? ko je sagradio tu građevinu? kuda vodi ova staza? 

Šmucanje nije planinarenje iako planinarimo. Šmucanje nije ni gljivarenje iako skupljamo gljive i lekovite biljke. Šmucanje nije ni speologija, iako volimo pećine i rado se spuštamo u njih. Šmucanje nije ni izviđaštvo, iako jesmo mnogi od nas izviđači. Šmucanje nije ni istorija, muzeji, galerije, umetnost, iako sve to gledamo i želimo da razumemo. Šmucanje je radoznalost, čežnja da saznaš više o svetu oko sebe.

Šmucanje je počelo u kovidu, po prestanku policijskog časa. I pre smo išli u prirodu, planinarili, išli u muzeje... ali onda smo počeli da šmucamo... 

I da, šmucanje ne radiš sam (iako ja i sam lutam). Šmucanje se radi u društvu, gde pričaš o svemu... u šmucanju se priča o teologiji i umetnosti... u šmucanju pričamo o filmu koji smo gledali, ili doživljaju koji smo imali, ili pričamo viceve (ne ja)... Na šmucanju delimo hranu, i jedemo zajedno... Nekada i kličemo Haleluja i molimo kada vidimo nepravdu... To je šmucanje. 

Ko može na šmucanje? Ko želi da šmuca, dobrodošao. Pratite objave na grupi "Šmucanja i lutanja" na fejsbuku, i dobrodošli... 

Šmucanje pokazuju i sledeće slike...








I da... mene šmucanje i lutanje vodi KaHristu... 

Beređi Dušan Bera