Slomljena, ali lepa: slika Crkve koju sam otkrio: Poglavlje 1 - Slika o crkvi

Jedan susret u Južnoj Africi promenio je način na koji gledam Crkvu. Ne kroz teoriju. Ne kroz doktrinu. Nego kroz jedan mali, gotovo neprimetan čin.

Od tada više ne mogu da je vidim isto.

Pitaju me kada će biti promocija knjige, ali i da li bih došao u druge gradove da održim promociju. Iskreno, još uvek nisam odgovarao na ta pitanja, jer nisam siguran kako će sve izgledati u ovoj prvoj fazi.

Knjiga Moje mesto u crkvi je završena, a promocija će biti u okviru službe Protestantske hrišćanske zajednice u Novom Sadu, u nedelju 10. maja 2026. u 18 časova. Nakon toga ćemo videti dalje korake. Najpre mi je važno da vidim kako će knjiga “zaživeti” i kako će ljudi reagovati na nju.

Upravo iz tog razloga, na blogu objavljujem prvo poglavlje knjige (ostala poglavlja neću postavljati online). Nadam se da će vam ono preneti srce ove knjige. Biće mi dragoceno da čujem vaše utiske i mišljenja.

Slika o crkvi - poglavlje 1.

U oktobru 2010. godine, tokom boravka u Kejptaunu u Južnoj Africi, posetio sam crkvu „His People“. Bogosluženje je bilo impresivno: snažno slavljenje, poruka pastora iz Sijera Leonea koja je nosila težinu iskustva, i mnoštvo vernika. Sve je odavalo utisak duhovne punoće i zajedništva. Na samom kraju pastor je izašao na binu i rekao: „Među nama su učesnici jedne velike međunarodne konferencije. Verujem da je ovo proročka poruka – priđite nekom od njih i darujte mu nešto novca, kao znak učešća u delu koje Bog čini“.

1.1. Susret u Kejptaunu koji me je promenio

Moja prva misao bila je prožeta osećajem sramote: O ne, samo mi je to još trebalo. Veoma se neprijatno osećam zbog toga. Druga je bila podjednako lična, ali suprotna: Dobro bi mi došao i koji rend… (južnoafrički novac). Prva je prevagnula, i iskreno sam se nadao da će me ta nevolja mimoići.

Dok smo čekali prevoz, prišla mi je osoba u invalidskim kolicima – čovek bez obe noge, teško deformisanog tela, otežanog govora, vidno siromašan. U rukama je držao kesicu s novcem i pokušavao da mi je preda. Razumeo sam tek delić njegovih reči, ali namera je bila jasna: želeo je da mi da 50 randa, svega nekoliko evra, i da me blagoslovi. Sve što sam mogao bilo je da ga zagrlim i da mu zahvalim. Iz te crkve sam izašao u suzama. Tu novčanicu sam dugo čuvao u svojoj Bibliji kao podsetnik.

U njegovom gestu video sam udovičina dva novčića iz Isusove priče (Luka 21:1-4). Video sam nekoga ko daje ne iz suviška nego iz oskudice; nekoga ko je u isto vreme siromašan i bogat – siromašan u stvarima, a bogat u poslušnosti i ljubavi. Dok je taj čovek služio meni, on je zapravo služio Bogu, i zato je njegov dar, po merilu Carstva Božjeg, veći od hiljada.

1.2. Slika slomljene Crkve

U njegovom gestu video sam sliku same Crkve. Ta slika mi je postala vodilja: Crkva je slomljena, ali darujuća; siromašna, ali bogata.

Poznati renesansni slikar Rafael u svom čuvenom delu Preobraženje dočarao je prizor iz sedamnaestog poglavlja Evanđelja po Mateju. Na slici Hristos stoji na vrhu planine, obasjan svetlošću koja Mu preobražava lice i odeću tako da deluju gotovo nadzemaljski. S Njegove desne i leve strane stoje Mojsije i Ilija, simboli Zakona i Proroka, dok trojica učenika kleče u blizini, obuzeti strahopoštovanjem pred otkrivenom slavom Božjeg Sina.

U drugom delu slike, u podnožju te planine, prikazan je dečak koji ima napad epilepsije. Na slici se vidi nemoć Isusovih učenika da ga izleče i grupa ljudi koja im se ruga zbog njihove bespomoćnosti. Ovako je Rafael zamislio hrišćansku Crkvu i tako je mnogi i danas zamišljaju. Isus je negde daleko s nekolicinom. Običan svet, bolestan, željno čeka izlečenje, ali pomoći nema jer je Crkva nemoćna.

Moguće je da mnogi tako i danas vide Crkvu, slomljenu, hendikepiranu, gledaju je kroz nedostatke. Sramota verskih ratova, inkvizicije, zlostavljanja u ime Hrista, opravdavanja ropstva, i još mnogo toga velika je mrlja na licu Crkve.

Ali da li je to cela slika Crkve?

1.3. Crkva kakva jeste i Crkva kakvu vidimo

Rimokatolički biskup Tomaš Halik u Strpljenju sa Bogom koristi jednu upečatljivu sliku iz Servantesovog Don Kihota da objasni dva moguća pogleda na Crkvu. U romanu postoje dva načina na koja glavni likovi vide ženu po imenu Dulsineja. Sančo Pansa, praktični, prizemni pomagač, vidi je onakvom kakva jeste: obična seoska devojka, gruba, pomalo neotesana, sasvim svakodnevna. Ništa posebno. Don Kihot, međutim, vidi je potpuno drugačije. U njegovim očima ona je dama plemenitog roda, žena izuzetne lepote, dostojanstva i časti. I Halik kaže da se u ovaj kontrast – Sančov realizam spram Don Kihotove vizije – savršeno smešta i naš odnos prema Crkvi.

Jer i Crkvu možemo posmatrati na dva legitimna načina. Jedan je ogoljen, gotovo surov pogled: Crkva zna da bude puna podela, nesavršenosti, slabosti, licemerja i ljudskih mana. Poput Sanča Panse, vidimo njene pukotine i posrnuća. Ali postoji i drugi pogled – hristovski, verujući pogled, nalik Don Kihotovom. To je pogled koji vidi Crkvu koja, uprkos svojim nesavršenostima, nosi neizmernu lepotu.

Halik nas poziva da ne zatvorimo oči pred realnošću, ali i da ne izgubimo viziju. Kao hrišćani, pozvani smo da spojimo ta dva pogleda: da budemo dovoljno zreli da vidimo slabosti Crkve, ali i dovoljno verni da u njoj prepoznamo slavu koju joj daje njen Gospod. Jer jedino onaj ko odbija da gleda Crkvu samo zemaljskim očima, otkriva njenu pravu, duboku i božansku lepotu.

1.4. Zahvalnost za Crkvu koju imamo

Odjek Halikovog poziva da Crkvu posmatramo verujućim, a ne ciničnim očima, snažno čujem i u mislima Ditriha Bonhofera, koji ide korak dalje. Ovaj hrabri pastor, mučenik Crkve u Drugom svetskom ratu, u Zajedničkom životu piše jednu od najdubljih i najprotivprirodnijih istina: da čovek koji voli svoju zamisao o crkvenoj zajednici više nego samu stvarnu zajednicu, postaje njen razarač. On kaže da Bog „mrzi sanjarenja“, jer nas ona čine slepima za ljude koji su pred nama, za njihove slabosti, ali i za njihove darove. Sanjar zajednice zahteva da se ostvari njegova slika – i kada se to ne dogodi, on postaje prvo tužilac braće, zatim tužilac Boga, a na kraju tužilac samog sebe.

Bonhofer nas vraća na osnovu: u zajedništvo ne ulazimo da bismo zahtevali, već da bismo primali i zahvaljivali: „Zahvaljujemo Bogu za ono što je učinio za nas. Zahvaljujemo Bogu što nam daje braću koja žive u njegovom pozivu, u njegovom oproštenju i u njegovom obećanju. Ne bunimo se zbog onoga što nam Bog ne daje, nego zahvaljujemo Bogu za ono što nam daje svakog dana. Zar nije dovoljno to što nam je dato: braća koja, u grehu i nevolji, treba da idu s nama i da s nama žive u blagoslovu Njegove milosti? Postoji li dan, pa makar i u onim teškim i mučnim vremenima kroz koja prolazi hrišćansko bratstvo, u kojem je Božji dar manji od ovog neshvatljivo velikog? Zar ne treba da zahvaljujemo i za to što i brat i ja stojimo u istoj Božjoj praštajućoj ljubavi u Isusu Hristu, kada greh i nerazumevanje opterećuju zajednički život?“

Te reči nisu napisane za radnim stolom u udobnom kabinetu. Hitler je vladao u punoj sili, pred njim su bile žice Aušvica, hladni zidovi tamnice, bol izdaje i razočaranja. Bonhofer je znao šta znači biti ostavljen. Ipak, baš u toj odbačenosti nije sudio Crkvi koja ga je delimično izneverila, niti ljudima koji su ga ponekad napustili. Nije očekivao savršenstvo, nego je bio zahvalan za svaku iskru zajedništva koja je ostala. Dok sve ovo pišem, veoma mi je značajno da razumemo da, iako govorim o slomljenosti Crkve, lepota Crkve nije samo u onome šta će Crkva biti nego i u onome šta Crkva danas jeste.

1.5. Slomljena Crkva koju volim

Najdublja lekcija o ljubavi prema Crkvi desila mi se u jednom od najtežih perioda služenja.  NATO bombardovanje zateklo me je u situaciji u kojoj sam, spletom okolnosti, morao da preuzmem vođenje crkve. Moja prva nedeljna propoved uopšte desila se upravo u prvu nedelju nakon početka bombardovanja. Do tada sam odbijao da propovedam nedeljom smatrajući da nisam dovoljno dobar govornik da tako nešto činim. Ali bombardovanje je sve promenilo.

Trudio sam se svim silama da služim i da pomognem ljudima, ali po završetku bombardovanja, kada se život polako vraćao u normalu, dočekao me je neočekivan broj kritika u vezi s mojim delovanjem u tom periodu. Razmišljajući o svemu, ozbiljno sam razmatrao napuštanje službe. Bio sam zaposlen u crkvi s malom platom, falio mi je samo diplomski rad da završim sekularni fakultet i mislio sam da je možda vreme da krenem drugim putem. Pitanje „da li vredi?“ svaki dan zaokupljalo mi je misli. Baš u tom trenutku doživeo sam najjasniju Božiju intervenciju u svom životu.

Tog popodneva, u proleće 2000. godine, sedeo sam u kancelariji i razmišljao šta dalje. Pogled mi je pao na knjigu Hrabro vođstvo, američkog pastora Bila Hajbelsa. Skinuo sam je s police i počeo da čitam. „Udarile“ su me reči o viziji. Autor je govorio o tome da je vizija san koji budi strast, a ja sam prvi put jasno shvatio da nemam san. Bio sam vredan radnik, marljiv izvršilac, ali bez vizije. Vizija pastora Daniela nije bila moja lična.

Izašao sam ošamućen iz kancelarije i šetao dvorištem crkve boreći se s tim mislima, moleći se i pitajući Boga šta da radim. Tada sam u duhu osetio da mi Bog jasno govori: „Tvoj san je da vidiš kako ljudi otkrivaju i koriste svoje duhovne darove, da vidiš crkvu koja je aktivna, gde svako služi na mestu koje mu pripada“. Druga misao je bila jednako snažna: „Tvoj san je da vidiš toplinu porodice u crkvi, zajedništvo u kome ljudi služe jedni drugima“. To nije bila nova vizija crkve, nego odgovor na pitanje šta može biti moj doprinos onome što je Protestantska hrišćanska zajednica.

Oduševljen i potresen, vratio sam se u kancelariju i nastavio da čitam. Posle nekoliko minuta naišao sam na sledeće reči o mogućoj viziji: „Da li je to slika gladne dece koja nalaze hranu i zaštitu? Zbunjeni ljudi koji dolaze do vere? Laici koji otkrivaju smisleno mesto služenja? Usamljeni koji pronalaze zajednicu u malim grupama? Verujem da ima onoliko slika koje rađaju strast koliko ima i vođa“. Pomislio sam: ovo je upravo ono što mi je Bog rekao pre samo nekoliko trenutaka. U pozadini, sa zvučnika je tiho išla pesma Tvoja reč mi govori i znao sam da je taj trenutak prelomni trenutak mog poziva. Bog mi je govorio. Ja volim crkvu.

1.6. Kada Crkva radi kako treba

U istoj toj knjizi Hajbels piše o lepoti Hristove Crkve, opisujući događaj koji mi se urezao u srce. Nakon jedne nedeljne službe prišao mu je mlad bračni par. U naručje su mu stavili umotanu bebu da se pomoli za nju. Kada je majka sklonila ćebe, Hajbels opisuje da je ostao bez daha: u njegovim rukama bila je devojčica teško deformisanog lica, sa svega nekoliko nedelja života pred sobom. Rekli su mu da žele da se moli samo za jedno: da oseti njihovu ljubav pre nego što ode. Tada su izgovorili rečenicu koja je potpuno promenila njegovu sliku crkvenog zajedništva. Ispričali su kako su godinama deo male grupe vernika. Ta grupa je znala za komplikacije trudnoće, bila je uz njih kada su primili tešku vest, čekala ih u bolnici kada je Emilija rođena, pripremala hranu, čistila kuću, bdela nad njima, molila se, posećivala ih svakog dana i čak zajedno s njima planirala Emilijinu sahranu. Dok su to govorili, tri para iz njihove grupe prišla su i okružila ih. Svi su se zajedno pomolili i otišli iz sale kao jedna porodica.

Hajbels je o tom događaju napisao reči koje i meni stoje zapisane u srcu: „To je bila slika koju ću čuvati do groba, krug braće i sestara koji vole i čine svoje najbolje da olakšaju jedan od najtežih događaja koji se u životu mogu desiti. Pitao sam se, kada su otišli, gde bi ta porodica bila bez crkve. Nema ništa kao lokalna crkva kada radi kako treba. Kolika god da je veličina ljudske patnje, crkva ima još veći kapacitet da isceli i upotpuni“.

Crkva je Božije rešenje za patnju ovog sveta, deo Njegovog plana za spasenje ljudi. Crkva je prelepa. Te misli su postale deo mog života. Crkva često podseća na čoveka u kolicima, ali u svojoj slomljenosti, ona je najbolje što Bog ima za ovaj svet. Ne zato što Crkva spasava, nego zato što je Božiji plan spasenja, Božiji način da dotakne ovaj svet, vezan za Crkvu Hristovu, a Bog nema loše planove.

1.7. Između cinizma i zahvalnosti

Pošto ne postoji savršena crkva, u nju ulazimo sa zahvalnošću, a ne sa spiskom zahteva. Kažu da dobre stvari treba klesati u kamen, a loše pisati u pesak. Ali mi često radimo suprotno: dobro upišemo u najtanji trag, a čim naiđe prva teškoća, prvi nesporazum ili rana, sve dobro nestane. Onda uzmemo čekić i dleto i duboko urezujemo svoje razočaranje. Takav stav razara zajednicu. Pozvani smo da ga odbacimo i da u sebi gajimo duh zahvalnosti – duh koji prvo vidi vrednost, a ne manu.

Ne merimo tuđu duhovnost. Zahvaljujemo Bogu što su brat ili sestra spaseni. Ne gledamo samo kakav je neko sada nego šta će Bog izgraditi u toj osobi. Umesto kritike biramo zahvalnost, blagoslov i reči nade. Tako se Bog odnosi prema nama; zato nemamo pravo da se prema drugima odnosimo drugačije. I ne samo u crkvi nego svuda. Osuda je tuđ jezik, nije jezik Carstva.

Duh našeg naroda navikao je na cinizam i sumnju, da prvo vidi mane i očekuje loše. Naše poslovice i humor to razotkrivaju. Jedino kod nas osoba spava „kao zaklana” umesto „kao jagnje”. Ali Bog nas zove da iz tog obrasca izađemo i da ljude gledamo Hristovim očima.

Zato je svaki čin poslušnosti, ma kako mali, ogroman u nebu. Kada Crkva pruži svojih „50 randa“, svet se malo pomeri. Ne zato što smo mi snažni, nego zato što je snažan Onaj koji je na čelu. U toj napetosti između naše slabosti i Njegove slave, rađa se lepota Crkve koja, i kada je ranjena, ostaje veličanstveno Božije delo.

I zato je ključno pitanje koje sledi sasvim prirodno: kako izgleda Crkva, ona koju je Bog zamislio? Crkva u Svetom pismu nosi razna imena, razne slike je opisuju. Svakoj od njih ću posvetiti pažnju u narednim poglavljima dok razrađujem temu Crkve, koja će nas uvesti u razumevanje našeg služenja u njoj.

1.8. Pitanja za refleksiju i diskusiju

1. Koji je moj lični „dar od pedeset randa“ danas?
Postoji li nešto malo, skromno ili neupadljivo što Bog od mene traži, a što sam do sada potcenjivao ili odlagao jer mi se činilo beznačajnim?

2. Da li Crkvu u svom srcu češće posmatram Sančovim ili Don Kihotovim očima?
Šta u mom govoru, stavu i ponašanju pokazuje da li sam sklon cinizmu, razočaranju i kritici ili veri, nadi i strpljenju?

3. Kako reagujem kada se suočim sa slabošću, grehom ili neuspehom Crkve?
Da li me to udaljava ili me poziva da služim, preuzmem odgovornost i budem deo isceljenja?

4. S kakvim stavom ulazim u crkvenu zajednicu – sa zahvalnošću ili sa spiskom očekivanja?
Postoji li nešto ili neko u crkvi za koga treba ponovo da zahvalim Bogu, umesto da to uzimam zdravo za gotovo ili kritikujem?

5. Ako je Crkva Božije sredstvo isceljenja ovog sveta, koje je moje konkretno mesto u toj priči?
Na koji način Bog želi da koristi moje darove, iskustva i čak moje rane da bi drugi kroz Crkvu doživeli Njegovu ljubav?

Beređi Dušan Bera