Prošlog vikenda dvadesetak nas iz Protestantske hrišćanske zajednice učestvovalo je na okupljanju „Čuvar brata svoga“. Teško mi je da ovaj događaj nazovem konferencijom. U njemu ima propovedanja i pouke, ali mnogo više liči na festival bratstva, susret prijatelja i zajedničko slavljenje Boga. Ovogodišnje okupljanje održano je u kampu Škopljanci kod Radošića, nedaleko od Splita, pod temom „Isus – sidro naše duše“. Okupilo se nešto manje od tri stotine muškaraca iz zemalja bivše Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije.
Čuvar brata svoga 2026
Imao sam privilegiju da govorim na temu „Kako prepoznati da je vreme da podigneš sidro?“ i da vodim radionicu „Kada navika postane gospodar“. Velika je čast služiti na ovakvom skupu, među duhovnim borcima iz različitih krajeva regiona. Mnogi od njih su ljudi na koje se ugledam, od kojih sam primao savete i podršku tokom godina. Neki su dugogodišnji prijatelji, a neki braća sa kojima se srećemo samo povremeno, ali nas povezuje ista vera i ista misija.
Lično ne posećujem često skupove koji se svode samo na niz propovedi. Više me privlače događaji koji uključuju obuku i praktične teme. To ne znači da propovedničke konferencije nemaju svoju vrednost, naprotiv. Jednostavno, kada biram između brojnih poziva koje dobijam, češće se odlučujem za ono što ima izraženiju praktičnu dimenziju. Čuvar brata svoga jeste propovednički događaj, ali poseduje nešto što ga čini posebnim – snažan doživljaj bratstva.
Do sada sam učestvovao šest puta, po jednom u svakoj zemlji domaćinu. Za ovaj skup sam čuo još na samom početku od brata Viktora Sabe, koji je tada predstavljao Srbiju u organizacionom timu. U to vreme nisam bio naročito zainteresovan. Prvi skup kojem sam prisustvovao održan je u jednom hotelu u Beogradu i nije ostavio poseban utisak na mene. Ostao sam svega nekoliko sati, više iz poštovanja prema Viktoru nego zbog samog programa. Tipična prorpovednička konferencija, bio je moj doživlaj. Međutim, dve godine kasnije pozvali su me da govorim na skupu na Boračkom jezeru u Bosni i Hercegovini, i tada se sve promenilo.
Taj susret na Boračkom jezeru bio je ujedno jedan od mojih prvih govora pred vernicima iz više država, izvan okvira moje lokalne crkve. Danas, gledajući unazad, mogu reći da je to otvorilo vrata mnogim kasnijim iskustvima i službama širom regiona.
Šta me je osvojilo na tom prvom okupljanju, a što se ponavlja iz godine u godinu?
Pre svega, doživljaj bratstva. Na Boračko jezero sam tada poveo i svog sina Stefana, koji je imao desetak godina. Najveći deo vremena provodio je igrajući fudbal. Prijalo mu je da bude tamo, ali nije delovalo da se dešava nešto posebno. Ključni trenutak dogodio se poslednjeg jutra. Svakoga dana imali smo zajedničku gimnastiku povezanu sa molitvom, a tog jutra voditelj je pozvao svu decu da stanu u sredinu. Nas nekoliko stotina odraslih muškaraca okupilo se oko njih u veliki krug i molilo se za njih.
Taj prizor me je duboko dirnuo. U svetu u kojem muškarci često kriju osećanja i retko otvoreno govore o veri, gledao sam stotine očeva, dedova i duhovne braće kako jednodušno podižu glas Bogu za sledeću generaciju. Možda je upravo tog jutra Čuvar brata svoga osvojio moje srce. Osvojio je i Stefanovo.
Drugo, to su ljudi. Sa mnogima od učesnika delio sam iskustva različitih službi, konferencija, kampova i misijskih poduhvata širom regiona. Neke poznajem decenijama. Čuvar brata svoga je prilika da se na jednom mestu sretnem sa prijateljima i saborcima sa kojima me povezuje mnogo više od zajedničkih uspomena – povezuje nas zajednička vera i želja da služimo Hristu.
Treće, tu je sama poruka sadržana u nazivu skupa – „Čuvar brata svoga“. Ona nas vraća na jedan od prvih događaja opisanih u Bibliji. Nakon što je ubio svog brata Avelja, Kain je od Boga čuo pitanje: „Gde je brat tvoj Avelj?“ Na to je odgovorio: „Ne znam; zar sam ja čuvar brata svojega?“ (1. Mojsijeva 4:9).
Ideja ovog okupljanja jeste da damo drugačiji odgovor od Kainovog. Da kažemo: „Da, želim da budem čuvar svoga brata.“ Da stojimo jedni uz druge, da se molimo jedni za druge, da nosimo terete jedni drugih i da ne prolazimo kroz život sami. U vremenu kada su usamljenost i površni odnosi sve češći, ovakvo bratstvo predstavlja dragocen dar.
I, za mene, ništa manje važno, jeste doživljaj avanture koji prati ovo druženje. Tokom godina putovali smo u različite krajeve Balkana, upoznajući neka od najlepših mesta našeg regiona. Spava se u šatorima, boravi u kampovima, a večeri se često produže duboko u noć uz razgovore pod otvorenim nebom. "Muške priče“ – pune smeha, sećanja, svedočenja, zadirkivanja i iskrenih razgovora o životu i veri.
Čak i kada smo bili smešteni u čvrstim objektima, poput okupljanja na Lovćenu, priroda je bila sastavni deo iskustva. Za one koji ne vole šatore uvek postoji mogućnost smeštaja u sobama ili apartmanima, ali meni je šator posebno drag.
Poseban utisak ostavlja i slavljenje. Pesma se ne peva stidljivo ni uzdržano. Grmi. Pesme su pune odlučnosti, pozivaju na veru, hrabrost i delovanje. Propovedi nas izazivaju da preispitamo svoj život i svoje prioritete. U programu ima mesta za umetnost, sport, boravak u prirodi, radionice, molitvu i razgovore, ali kroz sve to provlači se jedna zajednička nit – poziv da budemo muškarci koji će ozbiljno slediti Hrista.
Možda je upravo to ono što me iz godine u godinu vraća na Čuvara brata svoga. To nije samo konferencija, niti samo kamp. To je spoj bratstva, vere i avanture.
Kako je sve počelo?
Iz razgovora sa Oliverom Buljatom čuo sam i priču o nastanku Čuvara brata svoga. Oliver i Jasmin Avdagić posetili su 2009. godine Endrijua Stenlija, Australijanca srpskog porekla koji je tada služio kao misionar u Sarajevu. Tokom jednog razgovora nametnula im se jednostavna, ali snažna misao: mnogo se ulaže u rad sa ženama, decom i mladima, ali veoma malo u muškarce. Rodila se ideja da se nešto po tom pitanju učini.
Već naredne godine, 2010, u Zagrebu je održan mali skup petnaestak pastora i služitelja iz regiona. Tamo je započelo prvo ozbiljnije planiranje i nastao naziv „Čuvar brata svoga“.
Posle Zagreba, okupljanje je nastavilo da raste i da putuje kroz region. Održano je u Osijeku 2011. godine, zatim u Subotici 2012. i Beogradu 2013. Usledila su dva okupljanja na Boračkom jezeru u Bosni i Hercegovini, 2014. i 2015. godine, potom u Sloveniji 2016. i 2017, pa na Ohridskom jezeru 2018. i 2019. Nakon prekida izazvanog pandemijom, druženje je nastavljeno 2022. i 2023. na Lovćenu u Crnoj Gori. Godine 2024. domaćin je bio kamp Škopljanci u Hrvatskoj. Tokom 2025. napravljena je pauza kako bi se podržao festival Srcokret u Primoštenu, gde su mnoga braća učestvovala kao služitelji. Ove godine skup se ponovo vratio u Škopljance.
Vizija Čuvara brata svoga ostala je ista od samog početka: ulagati u muškarce Balkana kako bi otkrili i živeli sliku muškarca na koju nas Biblija poziva, te da jedni drugima budu podrška na tom putu. Važno je naglasiti da se radi o neformalnom pokretu bratstva, a ne o organizaciji. Ne postoji kancelarija, bankovni račun, članarina niti formalna struktura. Ideja je jednostavna – ko ima srce za ovakvo zajedništvo, dobrodošao je. Ko ne oseća da je to za njega, i to je sasvim u redu.
Možda upravo zato Čuvar brata svoga već godinama opstaje. Pokreću ga odnosi, a ne strukture. Dve rečenice posebno oslikavaju duh ovog okupljanja. Prva glasi: „Isus je zvezda, a mi smo samo braća.“ Ona podseća da nijedan govornik, organizator ili služitelj nije u centru pažnje. Druga kaže: „Muško se rađa, a muškarac se postaje.“ To je poziv na sazrevanje, preuzimanje odgovornosti i rast u karakteru.
Zanimljivo je i da su govornici isključivo ljudi iz regiona. Ideja nije da se traže poznata imena iz sveta, već da se pokaže kako je Bog već dao Balkanu ono što mu je potrebno – vođe, učitelje, služitelje, finansije i duhovne darove. Čuvar brata svoga želi da podseti muškarce da odgovori koje traže često nisu daleko, već se nalaze među braćom sa kojima dele isti jezik, istoriju i izazove.
Sledeći skup Čuvar brata svoga će se održati na Boračkom jezeru, Bosna i Hercegovina, 24-27.6.2027.
Kada me danas neko pita zašto idem na Čuvara brata svoga, odgovor nije zbog programa, radionica ili mesta održavanja. Idem zbog braće. Idem da se podsetim da nisam sam u trci vere. Idem da ponovo čujem da je Isus zvezda, a mi samo braća.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар