Kao dete voleo sam da gledam rvanje, grčko-rimskim stilom. Jugoslavija je tada bila izuzetno uspešna u toj disciplini, a prenosi su se redovno pojavljivali na televiziji. Međutim, već decenijama nisam gledao rvanje, prosto se nisam s njim susretao – sve do prošle nedelje.
U Novom Sadu se održava Svetsko prvenstvo u rvanju za uzrast do 23 godine. O toj vesti gotovo da ništa nećete pronaći u medijima, iako su u grad došli vrhunski rvači, budući olimpijski šampioni. Ni ja ne bih znao ništa o tome da mi pažnju nije skrenuo poziv preko WhatsApp-a. Moj prijatelj, pastor iz Pule, Nebojša Đurić, javio mi je da njegov prijatelj, rvač iz Amerike, dolazi u Novi Sad, i predložio da se upoznamo. Tako je počeo ovaj neobičan susret i trag koji pratim u današnjem tekstu.
 |
| Svetsko prvenstvo Novi Sad |
Rvanje - kakav je to sport?
Rvanje je jedan od najstarijih sportova na svetu – u antičkoj Grčkoj bilo je deo Olimpijskih igara još od 708. godine pre Hrista. Definicija kaže da je rvanje u suštini veština kontrole i ravnoteže, gde snaga mora biti u službi discipline i strategije. Postoje dva glavna stila: grčko-rimski i slobodni. U grčko-rimskom stilu borac može da koristi samo gornji deo tela, hvata protivnika za torzo, ramena ili ruke, ali ne sme da koristi noge za napad ili odbranu. Taj stil naglašava tehniku, položaj tela i čistu snagu.
 |
| Bruce Baumgartner, četiri olimpijske medalje, tri puta svetski šampion. Jedan od najvećih rvača u istoriji. |
U slobodnom stilu, pravila su šira: dozvoljeni su zahvati i nogama, pa su borbe dinamičnije. Dok grčko-rimski stil simbolizuje čvrstinu i uzdržanost, slobodni stil nosi slobodu izraza i kreativnost pokreta. Oba stila, međutim, kako kažu, zahtevaju neverovatnu fizičku spremu i mentalnu koncentraciju – to su borbe koje se vode i u telu i u umu.
Pozvali su me da dođem da gledam takmičenje i rado sam se odazvao. Uživao sam u borbama devojaka (taj dan su bila finala za devojke u slobodnom stilu), u njihovoj istrajnosti, veštini, borbenosti, brzini. Sati su proleteli, a i rodio se ponovo interes u meni za taj sport.
A sada o mom gostu – Danu Russellu.
Moj gost, Dan Russell se istakao kao jedan od najuspešnijih američkih univerzitetskih rvača svoje generacije. Takmičio se za tim Portland State Vikings od 1988. do 1991. godine i u tom periodu osvojio titulu nacionalnog šampiona NCAA Divizije II čak četiri puta. Uz to je četiri puta proglašen i akademskim sportistom godine (Academic All-American), čime je spojio vrhunske sportske rezultate sa izuzetnim akademskim uspehom.
Dan nije samo rvač. Dan je i trener, govornik i hrišćanin koji svedoči o veri kroz sport, i upravo je ta dimenzija njegovog života ono što me najviše privuklo. Njegovo prisustvo u Novom Sadu postalo je više od sportskog događaja – postalo je susret sa čovekom koji rvanje ne vidi samo kao borbu na strunjači, već kao sliku života, discipline i vere.
U Novi Sad, Dan Russell je došao kao predstavnik organizacije Wrestlers for Peace, američke inicijative koja koristi rvanje kao način da promoviše mir, prijateljstvo i međusobno razumevanje među narodima. Ideja ovog pokreta je da sport prevazilazi granice i razlike, spajajući ljude kroz poštovanje, disciplinu i zajednički cilj. Iako sama organizacija nije verskog karaktera, Dan svoju veru ne odvaja od sporta – ona prožima njegov pogled na borbu, odnose i život.
Kada rvači posete rehab centar
Bio je to susret koji niko od nas neće zaboraviti. Ceo američki grčko-rimski rvački tim, Team USA U23, posetio je naš Rehab centar u Novom Sadu, ne kao šampioni koji dolaze da pokažu medalje, već kao ljudi koji razumeju šta znači boriti se.
Rvači su govorili jednostavno i iskreno. Rekli su da svako u životu rve neku svoju borbu. Oni na strunjači, naši momci sa zavisnošću. I jedni i drugi znaju kako izgleda pasti, osetiti bol i strah, ali i ustati ponovo. Njihova poruka bila je kratka, ali snažna: „Svi se mi rvemo. Ali niko se ne rve sam.“
Tim je doneo i poklone, postere i donaciju kroz organizaciju Wrestlers for Peace, kao znak podrške našem radu. Brat Dan Russell je ostao još nekoliko sati nakon posete, razgovarao sa momcima, slušao njihove priče, jeo sa njima i delio kafu i kolače. Na kraju, taj susret nije bio o rvanju, bio je o nadi. O borbi koju svako vodi, a i o istini da niko ne mora da se rve sam.
Priča o veličini i lepoti
I konačno, o uticaju koji je taj dan imao na mene? Ohrabrilo me je da smo viđeni. U Srbiji, često smo nevidljivi, iako svakodnevno vodimo bitke za živote onih koji se bore sa zavisnošću. Ne vidi nas država, ne vide sportisti... Momci iz Amerike su nam pokazali da nas vide, da nismo sami ni u toj borbi.
No ključno je sledeće: kasnije sam imao priliku da razgovaram sa Danom. Govorili smo o životu, službi; jer Dan je i pastor; o služenju ljudima, o smislu uspeha, borbama koje svako vodi. U jednom trenutku podelio je misao koja ga, kako je rekao, vodi kroz život. Citirao je rimsku izreku, iako nisam uspeo da pronađem njen izvor: „Kada ne možemo da sagradimo nešto lepo, mi Rimljani sagradimo nešto veliko.“
 |
| Dan Russel i romski dečak. Prepoznali su se po ušima (trag borbi) |
Ta rečenica me je zadržala. U životu, kao i u službi, ponekad biramo da gradimo „veliko“, projekte, strukture, vidljive rezultate. Ali Danov pogled me je podsetio na nešto drugo: da je vrednije graditi „lepo“, ono što ostaje u ljudima, u njihovim srcima, u onome što ne meri veličina, nego dubina. Nije to jednostavna odluka, jer kao rvač, medalje i uspeh je onome čemu težiš. Ne liči mi na geslo rvača, čoveka koji se bori. To je lekcija koju ga je morao naučiti sam Bog.
Ukrao sam mu tu misao. Gradiću lepo, kao prvenstveni cilj.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар