Teško mi je kad me ne vole

Teško mi je kad me ne vole!!! 

(PS. Ovaj tekst je moja ponovna poseta staroj temi. Premišljam neka osećanja, doduše u drugim svetlu, pitajući sebe neka pitanja...)

Sećam se momenta kada sam toga postao svestan. Napisao sam tekst  „Pokušali su da me prevare – šta sam naučio?“ 

Pokušaji da me prevare za novac, kao pastora, na priču o siromaštvu, ili sličnim pričama, to je uobičajna stvar. Da budem jasno, radi se o lažnom predstavljanju. Na žalost profesionalci koriste saosećanje za svoje namere, i onda oni koji su u nevolji stvarno, mnogo teže dobiju pomoć. 

Pisao sam o tom iskustvu i razmišljanju, i iako je bilo više pozitivnih komentara, bilo je i negativnih: optužbe koje ciljaju na moju ličnost, da sam korumpiran, licemer, bez ljubavi…

Neke komentare sam izbrisao jer mi je bilo previše komplikovano da ulazim u raspravu. Kada sam počeo da pišem na blogu bio sam spreman da će biti reakcija koje mi se ne dopadaju. Međutim iznenadilo me je da je to obojilo moje misli… Da li vredi pisati? Da li se izlagati takvim anonimnim komentarima?

Neki dan sam na fejsu pročitao komentar o pastorima. Komenator optužuje moje prijatelje, koje dobro poznajem, da su lažni učitelji, zlikovci, da niko od njih nije dobar, da koriste priliku da žive lagodno. Razlog - nisu bili spremni da prihvate ono što on kaže kao poruku od Boga.  

Pastor sam već puno godina i do sada sam bio: „sotonin sluga“, „ubica ljubavi“, „lažov“, „lopov“, „licemer“, "lenjivac"… Bio sam ogovaran, klevetan, lažno optuživan… Znam da me neki nepodnose jer sam morao da povučem neke poteze koje im se nisu dopali.

Otvrdnuo sam prilično na takve stvari, naučio da se nosim sa teškim osećanjima ali  i dalje mi je teško mi je kad me ne vole.

Kako se nositi sa time kada te neko ne simpatiše, da ne kažem „kada te ne voli“? Kako ja da se nosim sa tim osećanjima? I koja su to u opšte osećanja? Jel to osećaj odbačenosti? Ili sam ponosan pa mi smeta kritika? Šta je u pitanju?

Puno toga znam u ovaj oblasti, puno puta sam i propovedao o odnosima, na teme - kako se nositi sa kritikom, kako preživeti prijateljstvo (cela serija koju sam propovedao)…  Skoro sam procesuirao u blogu izjavu kada su me optužili da sam "lenjivac". Međutim jedan savet, jedna stara propoved koju sam slušao na samom početku moje hrišćanske vere, je ključna za mene.

Propoved se zove „Šta te je naljutilo?“. Ne sećam se autora propovedi, slušao sam je na audio-kaseti (Koliko je to davno bilo... – era audio kaseta, pre više od dvadeset godina.). Suština poruke jeste da nas je Hristos pozvao da služimo, a sluga služi ne očekujući ništa za uzvrat.

Hristos nije došao da mu služe nego da služi. Nije došao među ljude koji su ga dočekali raširenih ruku, nego među one koji su ga razapeli. Sluga nije veći od svog Gospodara, i pozvani smo da služimo ne očekujući ništa za uzvrat. Ni zahvalnost, ni ljubav, ni pažnju od onih kojima služimo.

Kada se ljutiš, to znači da si očekivao nešto što ti ne pripada. To je bila poenta propovednikove misli. A mi se sa tim očekivanjem jako teško nosimo.

U poslednjim nedeljama, mesecima, prolazio sam kroz krizu oko mog propovedanja. Gostujem u drugim crkvama, i volim to jer vidim reakciju u ljudima. Nisu naučili na moj način propovedanja, i reakcije su intenzivne, da ih tako nazovem. 

Ali u crkvi gde sam pastor, ne vidim isto. Već dugo, retko kada primim reč pohvale, pozitivnu reakciju. Znam da su ljudi naučili na ono šta radim, nemam problem u osećanju podrške od ljudi oko mene, i razumem da se prosto podrazumeva da je ok to što radim. Volim te ljude, moji su prijatelji, braća i sestre, ne pišem ovo da kukam, nego prosto kao ilustraciju onoga što vodi moje misli. Pišem, takođe, ovo sa oklevanjem jer ne želim da se iko oseti prozvan, stvarno mi to nije namera. 

Takođe sam svestan da nekada promašim ono što treba da im pružim, loš mi bude period, momenat... Očekivati od sebe da budeš nepogrešiv je suštinski grešno, pa čak i kada radiš ono što se zove "duhovna služba". Možda je stvarno kvalitet moje propovedi opao? To je sasvim moguće. 

Ali ljudsko u meni se budi, ispituje. Zašto? Kako? Zbog čega?  

I ponovo je odgovor - služimo radi Hrista, iz zahvalnosti Njemu, i on je onaj koji nas nagrađuje i kada nas drugi kude ili ne daju onu što naša ljudskost traži. On je izvor ljubavi koja nam je potrebna.  I istina je da On ne trpi konkurenciju. Samo Bog može biti na prvom mestu, On odgovara na naše potrebe, i kada god pokušavamo da nađemo prihvatanje, ljubav, na drugom mestu, doživimo iskustvo koje nas vraća nazad Njemu.

Asaf to veličanstveno govori u 73 Psalmu:

Ali ja hoću da sam svagda kod tebe,

ti si mi desnu ruku prihvatio,

i savetom ćeš me svojim voditi,

a posle ćeš me u slavu primiti.

Koga imam ja na nebu osim tebe?

A kad tebe imam, ja na zemlji

Ništa drugo ni ne želim!!!!

Beređi Dušan Bera 

Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudim vam nekoliko opcija:

1. Prijavite se na ovaj blog. Polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena ljudi koji su se prijavili do sada. Ako čitate ovaj blog preko mobilnog uređaja, ta opcija vam se nalazi na dnu stranice.
2. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe sa desne strane teksta ili na dnu stranice.

Prijateljstvo kao suštinska vrednost - kako doživeti promenu?

Prijateljstvo kao suštinska vrednost - kako doživeti promenu?

Šta je vaša najveća vrednost? Vrednost označava najopštije verovanje o tome šta je valjano, poželjno, korisno, a šta je nepoželjno i nedopustivo. Pre izvesnog vremena pisao sam o Vrednostima Protestantske Hrišćanske zajednice (vidi link).

Svi imamo vrednosti. Pitanje je da li smo ih svesni. U naš komšiluk doselila se baka. Vredna, radi u nadnici. Voli Mirjanu i mene, često nas hvali kada vidi da ja radim u bašti a Mirjana oko kuće. Hvali to što gajim povrće, izgled dvorišta. 

Kada bi je pitao šta je njena vrednost, ne bi sigurno znala da odgovori. Ali njena najveća vrednost je očigledna, ceni kada neko radi, kada je vredan. Kroz rad vrednuje događaje i ljude. 

Zašto je bitno znati svoje vrednosti? Kako ih otkriti?

Šta je moja vrednost? Šta oblikuje moj pogled prema svetu? Smatram to bitnim pitanjem. 

Samosvesnost je važna osobina jednog vođe, i vernika. Samo otvorenim očima dobro možeš videti svet oko sebe. Zato u ovom tekstu sledi priča o mom razumevanju promene u meni. Nadam se da će vam biti od koristi. A ako bude, napišite komentar da znam. Šta su vaše vrednosti?

Master čas u odnosima

Prethodnih 14 dana, svaki dan sam na fejsbuku objavljivao jedan post na temu odnosa. Spisak tekstova sa linkovima se nalazi ispod ako ste preskočili neki od tekstova ili želite nešto da pročitate ponovo.

Sve je počelo iz moje želje da probijem 100.000 pročitanih tekstova, i odluke da svaki dan pišem ili obnovim jedan tekst na KaHristu. Međutim, shvatio sam da je to bezveze cilj. Da ima mnogo bolji. Napraviti seriju koja će biti korisna umesto stihijskog objavljivanja tekstova. I razmišljajući o čemu, shvatio sam da najčešće pišem o odnosima, ali da nikada nisam objedinio temu. I tako je počeo eksperiment (rezultati - prešao sam 100.000 čitanja, a u manje od mesec dana imao preko 10.000 čitanja tekstova).

Odnose naše nasušne daj nam danas - Prihvatanje

 Prethodne nedelje, nazvala me jedna osoba i ispričala nešto o nekom. Vođa jedne crkve o drugom vođi (zajednički poznanici). Nisam želeo ni da saznam o tome, ali kada mi je počeo pričati slušao sam. Posebno jer je pričao o osobama koje su me u prošlosti povredile, i koje imam problem da volim, i koje čak šta više, na moju sramotu, povremeno otkrivam da i dalje ne volim. I tako, dok je on govorio, ja sam slušao. Pričao mi je bedne stvari, nedostojne Hristovog sluge. Posle sam razmišljao da li sam slušajući njegove reči ja ogovarao? Možda.

Mudro upravljati svojim životom

U poslednje vreme razmišljam o tome koliko postupak jedne osobe može biti značajan uticaj. Postupci ljudi, naši postupci, mogu takođe biti pokretač koji usmere tok u određenom smeru.

Ovih dana, u kućnim grupama čitali smo o caru Solomonu. U tekstu, Solomon je na početku svoje vladavine, tek je preuzeo presto i odlučuje se u kom će smeru ići njegovo carstvo. On sanja san u kome Bog nudi Solomonu šta god želi. Mogao je izabrati blago, silu, moć, proširenje teritorije, ali on traži da bude mudar, kao najveću dragocenost. Bogu je njegova želja mila, ispunjava je i to utiče na njegovu celokupnu vladavinu. 

Prihvatanje, pripadanje i razumevanje

Ovih dana misli mi okupira snimak koncerta Robi Vilijams u nekom Engleskom gradu, dok peva pesmu Fill, „Osetiti“. Kažu da je to jedan od najvećih koncerta ikada održanih, 375 hiljada ljudi su na koncertu. I u sred pesme, on ne može više da peva, nego ga lomi tuga. Preveo sam reči da bi ste znali o čemu peva, ali pogledajte i video.

Dođi i uhvati me za ruku

hoću da kontaktiram živog

nisam siguran da razumem

ovu ulogu koja mi je dodeljena.

Sednem i razgovaram sa Bogom,

i on se samo smeje mojim planovima.

Moja glava govori jezikom
koji ne mogu da razumem.

Možemo li izgraditi odnos u kome su svi pobednici?

Danas pričam o odnosu pobednik – pobednik. Odnos u kome svi imaju korist, ne samo jedna strana. Ali pre toga jedna priča:

Pepe Rodrigez, jedan od najokorelijih pljačkaša banaka u vreme naseljavanja Zapada Amerike, živeo je odmah preko granice, u Meksiku. Redovno se uvlačio u Teksaške gradove, pljačkao banke i vraćao se se u Meskiko, pre nego što bi teksaški Rendžeri uspeli da ga uhvate. Frustrirani ljudi od zakona, osramoćeni zbog toga, su ilegalno prešli granicu u Meksiko, i okružili Pepea u Meksičkom baru u kome je često boravio. Na žalost, Pepe nije govorio engleski pa su zamolili barmena da mu prevodi.  Barmen je objasnio Pepeu ko su ti ljudi, i Pepe se počeo tresti od straha. Teksaški Rendžeri, sa uzdignutim pištoljima, rekli su barmenu da pita Pepea gde je sakrio novac ukraden iz Teksaških banki. „Reci mu da ako nam ne kaže gde je novac, ubićemo ga na licu mesta!“ Barmen je sve preveo Pepeu. Tog momenta, Pepe je objasnio na španskom jeziku da je sakrio novac u gradskom bunaru. Novac se nalazio iza 17 kamena, brojavši prema dole, i iza 17 kamena je bilo ono što je ukrao. Barmen se okrenuo ka Rendžerima i rekao na engleskom: „Pepe je veoma hrabar čovek. Rekao je da ste vi krdo smrdljivih svinja, i da se on ne boji da umre.“ (Usvojeno iz Hot Illustrations, Weyne Rice, 1994, Youth Specialties)

Baci svoj hleb u vodu, da bi ga našao - o čemu to Biblija govori???? (o ulaganju)

Sveto pismo je često puta čudno, pomera granice našeg razumevanja, iznenadi nas. Nekada odstupa od svake logike, igra se sa našim umom. Isus je to voleo da radi u svojim pričama, ali nije On jedini primer, pogledajmo današnji stih - „Baci hleb svoj povrh vode, naćićeš ga za mnogo dana“- Propovednik 11.1. Kako bi ste vi objasnili ovaj stih?

Možemo li izgraditi međusobno poverenje?

Govorimo o odnosima. Šta je problem u građenju zdravih odnosa? Problem jesu

naše maske, to što se mi u našoj nesigurnosti, slomljenosti, pretvaramo da smo nešto što nismo,

stavljamo maske i u tim maskama se odnosimo prema drugim ljudima. A zašto imamo potrebu za

maskama? Kako gradi međusobno poverenje, umesto stavljanja maski?

Kako graditi mostove?

Da li ste nekada vozili do Krfa?. Da bi došli do Krfa putovali smo novim putem Egnatia Odos, koji povezuje Egejsko i Jonsko more, tj seče Grčku na pola. Put je jako interesantan, posebno drugi deo puta kada vozite ili ogromnim vijaduktima dugačkim i po kilometar, nad velikim dolinama i kanjonima, ili kroz dugačke tunele, 3, 4 kilomentra dugačkim. Kažu da na celom putu preko 50 km vozite u tunelima. Deca su u početku brojala tunele, pa im je vremenom dosadilo. 

Stepenik koji ne smemo preskočiti!

Pišem o odnosima. Ali pre nego što prionemo na međuljudske odnose moramo dobro razumeti poruku koju sam nazvao „Stepenik koji ne smemo preskočiti!“. 

Odnose naše nasušne daj nam danas...

Teško opstajemo sami. Potrebni su nam ljudi oko nas. Džon Don je rekao u pesmi „Ni jedan čovek nije ostrvo“. Ponovo - potrebni su nam ljudi oko nas! Usamljenost je velika patnja.

Sa druge strane, odnosi nisu laki. Zahtevaju našu energiju, snagu, emocije... Ponekada u odnosima „sagorimo“, „potrošimo se“... Naučiti umetnost odnosa sa drugim ljudima (a i Bogom iznad svega) je veliki deo životne veštine – brak, roditeljstvo, prijateljstvo, odnosi sa kolegama, šefovima, podređenima, sa poznatim i nepoznatima, sa vlastima i autoritetima, svedočenje, odnosi u crkvi... Svađe, konflikti, ljutnja, ljubav, komplimenti, briga, kritika, opomena, pohvala, uteha, naredba, zahtev, molba... Odnosi obeležavaju naš život.

Moj pogled na ljude - moj odraz!

"Jedan putnik je pri ulasku u grad pitao starca koji je sedeo pored puta: „Kakvi su ljudi u ovom gradu?“ Starac je odgovorio: „Kakvi su bili u mestu odakle si došao?“ „Grozni“, odgovorio je putnik. „Bili su zli, nedostojni poverenja i gnusni u svakom pogledu.“ Starac se nasmejao i rekao: “Ah, iste takve ćeš naći i u ovom gradu.“

Uskoro se još jedan putnik zaustavio da se raspita o ljudima u gradu. Ponovo je starac pitao o ljudima iz grada iz kojeg je putnik došao. „Oni su iskreni, marljivi i prijateljski nastrojeni,“ odgovorio je putnik. Starac mu je odgovorio: „Upravo takve ljude ćeš naći i u ovom gradu.“

Starac je bio veoma mudar. Znao je da je način na koji ljudi vide druge odraz njih samih tj izbora kako vide svet oko sebe. Jer realnost je da su ljudi oko nas i dobro i zli. Oni su samo "divna ruševina", splet lepote onoga što je Bog stavio u njih i unakaženosti grehom i zlom. Svaki čovek je Mister Džekil i Gospodin Hajd. Pitanje je samo šta ja biram da naglasim u mom odnosu sa njima.

Moj zaključak - osnovni razlog zašto ne uspevamo da izgradimo odnose smo mi sami, mi smo najveća prepreka. Često kada neko ima problematične odnose sa mnogim ljudima, problem je on sam, a ne drugi. Međutim, takvi problematični ljudi retko okrivljuju sebe za probleme sa kojima se suočavaju. Oni gledaju samo na druge, prebacujući odgovornost na njih. Posledica je da ih problemi prate gde god da idu.

Mudrost je otkriti prepreku u sebi. Šta boji moj pogled? Koja iskustva, razmišljanja, stavovi utiču na moj odnos sa drugima? Koje predrasude nosim sa sobom? Loša iskustva i sećanja? 

Šta ću ukloniti iz moj sistema vrednosti, pogleda na ljude? Šta ću ostaviti, ali ću biti svestan da je to samo deo slike? Kako ja mogu biti bolji čovek? 

I konačno šta danas mogu uraditi da budem bolji u mojim odnosima sa ljudima? Ove nedelje? Godine?  

Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudim vam nekoliko opcija:

1. Prijavite se na ovaj blog. Polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena ljudi koji su se prijavili do sada. Ako čitate ovaj blog preko mobilnog uređaja, ta opcija vam se nalazi na dnu stranice.

2. Pišite mi na p.hriscanska.zajednica@gmail.com i tražite da vas upišem u mejling listu... Na taj način dobijaćete obeveštenja o novim tekstovima ili video preko mejla. 

3. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe sa desne strane teksta ili na dnu stranice.

Avet kritikovanja!

Suočiti se sa kritikom na zdrav način

Anđeli su, u Božićnoj noći, pevali: „Slava Bogu na visini, a na zemlji mir ljudima koji su po Njegovoj volji.“. Lujo Bakotić isti stih prevodi sledećim rečima: „...a na zemlji mir i dobra volja među ljudima“. Pitanje koje mi se nemeće jeste: Zašto baš takav blagoslov? Zašto je naglašen mir? I na koji mir anđeli misle? I da li je u pitanju samo mir sa Bogom?

Dok razmišljam o navedenim stihovima, u misli mi dolaze reči iz 133. Psalama: „Gle kako je lepo i krasno kad su braća zajedno, ... Tu je Gospod utvrdio blagoslov i život za navek!“. Bog je utvrdio svoj blagoslov u zajednici braće i sestara, u bliskim odnosima, u „dobroj volji među ljudima“.

Takođe mi dolazi u misli, da je Isus govoreći o molitvi, rekao: „Ako se dva od vas slože na zemlji da se za što mole, daće im Otac moj koji je na Nebesima“ (Matej 18:19.). Razgovarajući sa ljudima, često se susretnem sa pogrešnim stavom da ovaj stih govori o umnožavanju molitvene snage, kao da ja imam određeni potencijal, i druge osoba svoj potencijal, i udruženi smo mnogo jači. Hristos ne govori o tome. Razlog ispunjenja molitve i izlivanja blagoslova jeste sloga. Bog blagosilja slogu u molitvi i zato je zajednička molitva toliko snažna.

I da se vratim u pesmu anđela. Naš Gospod se utelovio kako bi nam omogućio spasenje, postao je sluga da mi ne propadnemo, ali ne samo radi toga. U Filipljanima 2:4-11 u odi Hristovom delu i utelovljenju, stihovi nas pozivaju da zauzmemo isti stav u odnosima kao i Hristos: umesto da gledamo svoje interese, da gledamo i interese drugih oko nas, a posebno braće i sestara. Neko je rekao da obraćenje Bogu podrazumeva obraćenje i božijem, tj. obraćenje njegovoj deci. „Jer ko ne ljubi brata kojeg vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi.“ (I Jov. 4:20).

Ditrih Bonhofer, u knjizi „Zajednički život“ je napisao: „Zahvaljujemo Bogu za ono što nam je učinio. Zahvaljujemo Bogu što nam daje braću koja žive u njegovom pozivu, u njegovom oproštenju i u njegovom obećanju. Ne bunimo se zbog onog što nam Bog ne daje, već zahvaljujemo Bogu za ono što nam daje svaki dan. Zar nije dovoljno to što nam je dano: braća, koja u grehu i nevolji trebaju ići s nama i s nama živjeti u blagoslovu njegove milosti. Postoji li dan, pa bio on i u onim teškim i nevoljnim vremenima kroz koje prolazi hršćansko bratstvo, u kome je Božji dar manji od ovog neshvatljivo velikog? Ne moramo li zahvaljivati i za to što i brat i ja stojimo u istoj Božjoj praštajućoj ljubavi u Isusu Kristu, kada grijeh i nerazumijevanje opterećuju zajednički život?“. Božija porodica je jedan od najvrednijih poklona koje smo dobili uz spasenje i proslavimo zajednicu u toku Božića.

U isto vreme dok ovo pišem i razmišljam o zajednici, suočio sam se sa kritikom (kako osnovanom tako i neosnovanom) i to je za mene bilo bolno iskustvo. Ma koliko da smo svesni da je kritika neminovna, uvek nas iznenadi kada dođe u naš život. Kritiku često doživljavamo kao napad na našu ličnost i zbog nje smo spremni da pokvarimo odnose, da budemo nezadovoljni, suprotni od onoga što Bog želi za naš život, suprotno od poziva u I Jovanovoj 4:20 koji sam citirao.

Cilj pisanja ovog članka jeste da u Božićno vreme, proslavim odnose u koje nas je Bog pozvao, a najznačajniji način proslavljanja koji mi pada na pamet jeste naučiti kako ih popraviti i kako se suočiti sa kritikom kada ona dođe u naš život.

Saveti koje navodim su iz materijala po imenu „Ekvip“, koji sam, hvala Bogu, po Njegovoj promisli, tih dana sam morao da čitam, ni ne znajući da ću u njemu pronaći savete koji su mi pomogli i za koje se nadam da će pomoći i vama.

Kada se nađeš u situaciji kada si kritikovan/a seti se sledećih saveta.

·   Pravi razliku između konstruktivnog i destruktivnog kriticizma.

Kritika, ma koliko da je bolna, nije uvek napad na nas, kao ličnost. Često ljudi koji nam govore stvari koje nam se ne dopadaju, jesu dobronamerni i žele da nam pomognu. Takođe, ti ljudi su često glasnici Božiji, poslati da nas opomenu pre nego napravimo neku štetu u našem životu.

Sa druge strane kritičari mogu biti i zlonamerni, ljudi koji govore kako bi nas povredili. Pre nego što reagujemo ispitajmo šta stoji iza kritike. Ako je pozitivna, prihvatimo je i zahvalimo. Ako je u pitanju zlonamerna, ispitajmo da li u njoj ima istine, i ostatak bacimo u smeće.

·   Shvataj Boga ozbiljno, ali sebe ne doživljavaj preozbiljno.

Ponos je velika prepreka u odnosima, sprečava nas da vidimo istinu. Čini da  mislimo da smo nepogrešivi. Kritika je lek za ponos, ruši naše lažne tvrđave. Samo Bog je nepogrešiv. Zato naučimo da se smejemo našim greškama, nije svet propao ako smo pogrešili.

·   Gledaj iza kritike i vidi kritičara. Šta stoji iza njihovog kriticizma?

Često nas ljudi prozivaju iz sasvim drugih razloga od onih koji govore. Napadaju nas, a problem je njihov otac, majka, učiteljica... na koje ih mi podsećamo. Kada razumemo motive ljudi, lakše nam je da se nosimo sa njihovim rečima.

·   Shvati da su i dobri ljudi meta kritike.

Ne možeš izbeći kritike. Čak je i Isus bio kritikovan. Neslaganja među ljudima su prirodna, neminovna. Nastaju iz naše različitosti. Imamo različite navike, vaspitanje, obrazovanje, karaktere. Iz naše različitosti dolaze sukobi ali i najveće pobede, kada naučimo da radimo zajedno.

·   Drži se psihički i duhovno u formi. Ostani jak za takve napade.

Hrišćanin mora da bude uvek spreman. Ako nismo spremni, blizu Boga, srušiće nas svaki vetar kritike. Biti blizu Gospoda je osnova snage. Gradimo život na tome kako nas Bog vidi, a ne ljudi.

·   Nemoj samo da vidiš kritičara, već sve prisutne. Nemoj da te jedna osoba sruši dole.

Nekada smo u opasnost da od drveta ne vidimo šumu, jer nam jedno stablo zakloni ceo vidik. U kritici, vidimo samo kritičara, čak iako je zlonameran, ali ne vidimo sve one koji se sa time ne slažu. Istražimo šta drugi misle po tom pitanju.

·   Čekaj pravo vreme da demonstriraš ispravne stvari. Dopusti Bogu da donese svetlo.

Ne žuri da se braniš. Samo ćeš povrediti sebe i druge. Sačekaj da dođe prava, od Boga dana situacija, tada reaguj.

·   Koncentriši se na svoju misiju. Menjaj greške, ne misiju.

Ne dopusti da te kritika pokoleba u tvom pozivu. Priznaj grešku, promeni je, ali nastavi da služiš tamo gde te je Bog pozvao da budeš.

         Primenom ovih metoda suočićemo se sa kritikom mnogo spremniji, a kroz naše odnose ćemo proslaviti i Boga čije utelovljenje proslavljamo ovih dana. 

Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudim vam nekoliko opcija:

1. Prijavite se na ovaj blog. Polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena ljudi koji su se prijavili do sada. Ako čitate ovaj blog preko mobilnog uređaja, morate prvo da pređete na web verziju (obično se nalazi dugme za prelazak na kraju teksta). 

2. Pišite mi na p.hriscanska.zajednica@gmail.com i tražite da vas upišem u mejling listu... Na taj način dobijaćete obeveštenja o novim tekstovima ili video preko mejla. 

3. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe sa desne strane teksta.

Da li sam sebičan? Zašto je sebičnost loša? Kako se promeniti?

Poslednjih meseci slušamo i gledamo katastrofalne vesti. Kriza i štrajkovi u Grčkoj, okupacija Volstrita, pravedno/nepravedni rat u Libiji, kriza evra, glad u Sudanu… Svet oko nas se ljulja i postavlja se pitanje ZAŠTO? Posle pada komunizma izgledalo je da svet ide ka stabilnosti, ka društvenom uređenju u kome će ljudi ostvariti svoje potencijale a rezultat je sve veća kriza i razočaranost.

         Niek Tramper, Generalni sekretar EEA je povodom ekonomske krize u Evropi izjavio: „Ova kriza nije slučajna nego je posledica moralne krize. Ljudska i socijalna vrednost pravde, slobode i solidarnosti su zamenjeni sa nepoverenjem, pohlepom i samo-postizanjem. Iza moralne krize mi vidimo duhovnu krizu koja je donela strah umesto ljubavi, egoizam umesto poštovanja prema Bogu i svome bližnjem.“ (Na generalnoj skupštini Evropske Evanđeoske Alijanse).

siledžije, tirani i daveži - kako im se odupreti a sam ne postati takav?

Potreba ljudskog bića za prijateljstvom je očigledna, Pismo nam govori o tome, a tome nas takođe uči i naše iskustvo. Svi žele da imaju prijatelje. U isto vreme sa pojedinim ljudima ne želimo da imamo nikakve kontakte. Oni nas iritiraju, nerviraju, dosadni su nam, iscrpljuju nas. Šta sa njima? Svet nudi svoje odgovore, naizgled privlačne.

Pre izvesnog vremena naišao sam na knjigu interesantnog naslova: „Siledžije, tirani i daveži - kako da ih pobedite a da im se ne pridružite“. Autori knjige tvrde da se takvi ljude nalaze svuda oko nas: „Ima ih u kancelariji, na ulici, u tržnom centru, u avionu, u redu pred kasom, u susednoj traci na autoputu, na Internetu, na telefonu. To su muškarci i žene, stari i džangrizavi, mladi i kočoperni, rodbina, pa čak i ljudi koji sebe nazivaju prijateljima. Ponekad vam se čini da je po jedan od njih gde god se okrenete: vaš šef kome šta god da uradite nije dovoljno dobro, klijent kome nijedna cena nije dovoljno niska, komšija do vas čiji pas cele noći laje, tip u bioskopu koji sedne između dva slobodna sedišta  i neće da se pomeri da biste vi i vaš prijatelj mogli zajedno da sedite...“, i nude pomoć kako da ih pobedimo.

Kada nas rane u srce!

U filmu „Sam u kući II“, dečak Kevin, junak filma upoznaje ženu klošara (u pitanju je žena potpuno izolovana od ljudi, čiji su jedini prijatelji golubovi) i vodi sa njom interesantan dijalog na krovu Metropoliten opere:

- Nisam uvek bila ovakva.

- Kakvi ste bili pre?

- Imala sam posao. I dom. Imala sam porodicu. Ali čovek kojeg sam volela je prestao da me voli. To mi je slomilo srce. Kad god se ukazala prilika da ponovo volim, ja bih otišla. Prestala sam da verujem u ljude.

- Bez uvrede, ali to mi zvuči glupo.

- Bojala sam se da mi opet ne slome srce. Nekada nekima veruješ, a kada se stvari pogoršaju, oni zaborave na tebe.

- Možda su samo prezaposleni. Možda nisu zaboravili na tebe, samo te se nisu setili. Ljudi ne žele da zaborave, to se slučajno dogodi.

- Bojim se da ponovo verujem da mi ne bi ponovo slomili srce.

- To razumem, imao sam lepe koturaljke i bojao sam se da ću ih uništiti ako ih budem koristio. Zato sam ih držao u kutiji. Znate šta se dogodilo?

- Ne.

- Prerastao sam ih. Ni jednom ih nisam vozio.

- Ljudsko srce i osećanja se razlikuju od koturaljki.

- Meni je to isto. Ako nećeš da koristiš srce, nema razlike ako se slomi. Zadržiš li srce za sebe, možda se desiti kao s koturaljkama. Kada odlučiš da ih probaš, više ti neće valjati. Možda ti je srce slomljeno ali je još tu.

Teška ljubav ... ili zašto je Isus vređao druge?

Isus izgoni trgovce iz hrama

Jedan od najkraćih stihova u Svetom pismu jeste stih iz Jovanovog evanđelja 11:35 - „A Isus zaplaka“. Kratak stih, ali prepun značenja jer prikazuje Isusa kao Boga saosećanja i ljubavi. Dok čitam te stihove slika koju vidim dovodi do toga da i ja plačem. Duboko me dotiče ljubav koju Isus pokazuje prema nama i volim da govorim o tome.