Slomljeno telo, a moćnije od mnogih... susret sa slomljenim čovekom koji je promenio moj život

Slomljeno telo, a moćnije od mnogih... je priča o tome da li nas hendikep može sprečiti da služimo... U nedelju u crkvi je gostovala propovednica iz Južno Afričke republike, i potsetima me na sledeću priču...

U oktobru mesecu, 2010. u Kejptaunu, Južna Afrika, imao sam priliku da posetim crkvu „His people“. Odlično slavljenje, snažna poruka pastora iz Siera Leone, mnoštvo hrišćana na službi (oko 3000), sve u svemu divan doživljaj. No na kraju pastor izlazi na binu i kaže- „među nama su učesnici velike internacionalne konferencije, i verujem da je ovo proročka poruka, priđite nekom od učesnika i dajte im nešto novca kao blagoslov, simbol da i vi učestvujete u svemu tome“.

Moja prva misao je bila – „o ne, samo mi je to trebalo“, a druga „dobro bi mi došao koji rend (Južnoafrički novac)“... ali prevagnulo je prvo osećanje i nadao sam se da mi niko neće prići. 

U poseti kod rodbine grofa Zinzendorfa

„Blaženi su mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati“ Matej 5:9

Grof Zinzendorf

Kastel, Nemačka, 14.06.2012., skup nacionalnih direktora za Alfa kurs. 

Organizator je porodica Kastel, stara, nemačka porodica. Bio sam u njihovoj arhivi, čuvaju podatke i dokumente od hiljadu petsto i neke, a pretke mogu da nabroje do 1054 godine. Održali se na jednom mestu 1000 godina.Sve prepuno istorije, ispred kuće vinova loza stara 400 godina, najstarija u Nemačkoj... Šalili smo se na račun Amerikaca, da je samo ta loza starija od Sjedinjenih Američkih Država.

"Oprostite mi što sam Nemac!" - čudno izvinjenje i lekcija o opraštanju

Aleksandar Kasel

Nemac Aleksandar Kasel, potomak grofovske porodice Kasel, iznenadio me je izjavom "Možete li da mi oprostite što sam Nemac?". Time je zapravo molio je oproštaj za sve ono što se desilo u II Svetskom ratu, za sva zverstva, ubistva koje je njegov narod uradio mom narodu. Odakle to u njemu? Pisao sam o uticaju velikog čoveka Grofa Zinzeldorfa na ovu porodicu koji je opstao vekovima (vidi link).

Kada nas rane u srce!

U filmu „Sam u kući II“, dečak Kevin, junak filma upoznaje ženu klošara (u pitanju je žena potpuno izolovana od ljudi, čiji su jedini prijatelji golubovi) i vodi sa njom interesantan dijalog na krovu Metropoliten opere:

- Nisam uvek bila ovakva.

- Kakvi ste bili pre?

- Imala sam posao. I dom. Imala sam porodicu. Ali čovek kojeg sam volela je prestao da me voli. To mi je slomilo srce. Kad god se ukazala prilika da ponovo volim, ja bih otišla. Prestala sam da verujem u ljude.

- Bez uvrede, ali to mi zvuči glupo.

- Bojala sam se da mi opet ne slome srce. Nekada nekima veruješ, a kada se stvari pogoršaju, oni zaborave na tebe.

- Možda su samo prezaposleni. Možda nisu zaboravili na tebe, samo te se nisu setili. Ljudi ne žele da zaborave, to se slučajno dogodi.

- Bojim se da ponovo verujem da mi ne bi ponovo slomili srce.

- To razumem, imao sam lepe koturaljke i bojao sam se da ću ih uništiti ako ih budem koristio. Zato sam ih držao u kutiji. Znate šta se dogodilo?

- Ne.

- Prerastao sam ih. Ni jednom ih nisam vozio.

- Ljudsko srce i osećanja se razlikuju od koturaljki.

- Meni je to isto. Ako nećeš da koristiš srce, nema razlike ako se slomi. Zadržiš li srce za sebe, možda se desiti kao s koturaljkama. Kada odlučiš da ih probaš, više ti neće valjati. Možda ti je srce slomljeno ali je još tu.