Pločnik i Kosovo polje - pobeda ili poraz - izbor fokusa

Prošle nedelje sam prošao kroz Pločnik. Znate gde se nalazi ovo selo? 

Čuli ste za bitku na Kosovom polju, 1389 godine? Ako ste iz Srbije, sigurno jeste. A da li ste čuli za bitku kod Pločnika koja se desila par godina ranije, 1386. godine? 

Ja sam čuo slučajno. Drugar mi rekao da posetim arheološki lokalitet u selu Pločnik, kod Prokuplja, a onda spomenuo i ovu bitku. Možda sam nekada ranije i čuo za nju, ali nisam zapamtio detalje. 

Pitao sam na putovanju ljude iz Niša (Niš je udaljen 40tak kilometara od Pločnika) da li su čuli za bitku kod Pločnika, i interesantno - nisu. Nije znao čak i jedan student istorije. Možda sam odabrao pogrešne ljude za ispitanike, ali sve jedno ukazuje na simtom - bitka kod Pločnika je nepoznata.

U Pločniku nema ni spomenik ili spomen obeležje. Kažu ima ruševina crkve iz tog perioda, ali nema table do nje, barem ne vidljive. Ruševine te crkve nisam našao ni na Google maps. Nema ni manifestacija koja obelažava datum ove bitke. Ako ne znaš šta da tražiš, nećeš ni pronaći podatke o ovom događaju. 

Bitka kod Pločnika se dogodila između bitke na Marici (poraz), 1371. godine, i bitke na Kosovom polju, 1389. Obe navedene bitke su bile poraz, a poznate su svakom đaku u Srbiji. U sredini, izmeđju te dve bitke je bila bitka kod Pločnika, a Pločnik je bio pobeda srpske vojske nad Osmanlijama. Pobeda je slabo poznata.

Arheološka lokacija Pločnik

Bitka kod Pločnika 

Bitka kod Pločnika je bila bitka između vojske Lazara Hrebeljanovića (Kneza Lazara), i vojske sultana Murata I. Po padu srpske države Mrnjavčevića, pa onda padu Bugarskog carstva, 1386. godine, sultan Murat osvaja Pirot i Niš, i prodire dublje u oblast Lazareve, Moravske Srbije. 

Murat je vodio vojsku od 20.000 vojnika u pravcu grada Kruševca, Lazareve prestonice, prateći tok reke Toplice. Kod mesta Pločnik, Lazar postavlja zasedu. Dok turska vojska maršira, odjednom sa svih strana oklopni konjanici izlaze iz šume i napadaju neprijatelja, podržani od srpskih strelaca. Turska vojska je pretrpela veliki poraz, i morala da se povuče iz Srbije.

Zapisi o ovoj bitci su oskudni. Zapisano je da je Miloš Obilić ranjen strelom u ovoj bitci. Zapisano je da je osmanska vojska sledeće godine pokušala ponovo prodor u pravcu Bosne, i bila poražena kod Bileće od strane vitezova kralja Tvrtka.

Istoričari se spore oko toga da li je sultan Murat iskoristio lekcije iz ova dva poraza, da za bitku na Kosovom polju osmisli strategiju koja je dovela do poraza srpske moravske države, i omogućila širenje Osmanskog carstva. Međutim neosporna je činjenica da su bitke kod Toplice i Bileće bile velike pobede protiv Turaka, i zaustavile njihov prodor i osvajanje.

Već sam spomenuo ali ponovo naglašavam - u Pločniku se nalazi poznati arheološki lokalitet, višeslojni, iz neolita. Pored arheološkog lokaliteta se nalaze ruševine crkve na mestu gde su bili sahranjeni vojnici poginuli u ovoj bitci. Nema spomenika velikog. Nema ni vidljive table da prenese informacije. Turisti ne staju na ovom mestu. Nema ni manifestacija. Pitanje je zašto?

Zašto je narod u Srbiji toliko opsesivno vezan za poraz na Kosovu, a pobede iz tog perioda ne proslavlja, čak ni ne obeležava. Postoje stotine pesmama o Kosovu, o Pločniku se ne peva, niti se pevalo. 

Kosovski mit 

Razmišljao sam to veče, posle posete Pločniku, zašto je tako? Zašto ovaj narod ne proslavlja svoje pobede, nego poraz. 

Tražeći informacije, zainteresovao sam se za temu kosovskog mita. Kosovski mit je narativ nastao na spletu epskih pesmama koje govore o boju na Kosovom polju, ličnostima koji su bili uključene u taj događaj i koji nudi odgovor na razlog zašto je Pločnik zaboravljen, a Kosovo polje urezano u sećanje.

Činjenica je da su elementi kosovskog mita nastajali vekovima, kao narodni proces razumevanja nesreće koja je pogodila srpski narod. Ličnosti su menjale ulogu, spajali su se događaji (samo po sebi jako interesantna tema promena uloge ili događaja u sećanju naroda)... Međutim ključni elementi kosovskog mita su uobličeni u periodu I i II Srpskog ustanka protiv Osmanske okupacije, i kasnije u periodu Balkanskih ratova.

Čitajući o kosovskom mitu, naišao sam na iznenađujuće tvrdnje. Ne iznosim ove citate kao stručnjak, niti verujem da su izvori informacija potpuno verodostojni, ali smatram sledeće citate prilično tačnim opisom činjeničnog stanja:

• U Srbiji do polovine 19. veka, Vidovdan (moja napomena - dan kada se spominje bitka na Kosovu) je bio gotovo nepoznat praznik, i nije postojao u zvaničnom crkvenom kalendaru... Tokom 19. veka započinje nacionalno-verska proslava Vidovdana i potencira se kult "svetog cara Lazara". Krajem 19. veka Srpska Pravoslavna crkva uzima za svoj praznik 28. jun, dan Svetog Vida... Od 19. veka nadalje, kosovski mit igra bitnu ulogu ... za njega je vezana ideja "osvete Kosova" i postaje temelj čitave nacionalne strategije koja se oslanjala na kosovsku mitologiju.
• Tokom istorije, kosovski mit je postao simbol krvave osvete svim "Turcima", odnosno muslimanima uopšte, koji su uzrok srpskog "pada". 
• Kosovski mit predstavlja srednjevekovnog srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića kao mučenika za veru. Prema ovom mitu, poraz na Kosovom polju 1389. godine nije bio poraz, jer ima dublji duhovni uzrok: "Car Lazar" se svesno opredelio za "nebesko" umesto "zemaljskog carstva", žrtvujući zemaljsko da bi zadobio carstvo nebesko. Knez Lazar je time postao ovaploćenje svih onih koji su se borili za odbranu hrišćanstva i postao svetac čiji primer treba slediti. Njegov izbor je učinio Srbe "nebeskim narodom", narodom izabranim od Boga. U narodnoj pesmi Kneževa večera vrši se povezivanje kneza Lazara sa Isusom Hristom.

Interesantno mi je da je Crkva učestvovala u izgradnji određenog mita, koji služi u političke svrhe. Koristeći istorijske ličnosti, interpretirajući ih prema potrebama trenutnog političkog narativa, stvoren je mit koji proslavlja i živi u porazu, umesto da se okrene u budućnost. Time se vodi narod da ostane u prošlosti, menjajući i prilagođavajući istoriju. Naglasak narativa je na žrtvovanju, nepravdi i osveti.

Uvek me fascinira da putujući po Srbiji ne nalazim na vizantijske manastire, ugarske manastire... nego skoro isključujuće Nemanjićke? Nisam do sada pročitao da je neki manastir sagrađen na temeljima starijeg manastira... Da li nije postojala istorija pre Nemanjića? Nije bilo hrišćanstva, manastira, crkava hiljadu godina hrišćanskog prisustva na teritoriji današnje Srbije? Ili se istorija prilagođava?

Unija državne politike, nacionalizma i crkve je uvek pogubna. Takva unija vodi crkvu da poriče samu sebe, svoju ulogu da svedoči za Hrista, i dovodi je da svedoči za naciju. Istina je da crkva treba da služi naciji, ali ne da nacija bude centar crkvenog identiteta. 

U tom svetlu, interesantna mi je i izjava Patrijarha Moskovskog, i cele Rusije, Kirila, a povodom odluke o mobilizaciji za rat u Ukrajini. Nalazim slične elemente narativa:

„Mnogi umiru na bojnom polju. Crkva moli da ova bitka što pre prestane i da se što manje braće međusobno ubija u ovome bratoubilačkom ratu. Istovremeno, crkva shvata da, ako neko vođen osećajem dužnosti i potrebom da ispuni zakletvu ode kako bi obavio ono što od njega zahteva dužnost i ako osoba umre izvršavajući tu dužnost, tada su takvi ljudi nedvosmisleno počinili delo jednako žrtvi. Žrtvovaće se za druge. Zato verujemo da ova žrtva pere sve grehove koje je osoba počinila.“

Ginući u ratu protiv hrišćana, koji su čak iste denominacije, opravdavaš svoje grehe??? Do koje granice nacionalno ostrašćen crkveni identitet može da ide? Da porekne Hristovo delo, i uzdigne delo žrtve u ratu (prisilno mobilisane) na nivo dela Hristovog opravdanja, isključujući Njegovu žrtvu kao jedini put spasenja?? 

Znam da ovaj moj tekst vređa nacionalna, možda i verska osećanja pojedinaca koji ga čitaju, i iskreno mi je žao zbog toga. Nerado komentarišem crkve i vere kojima ne pripadam, shvatam da moja procena može biti pogrešna, da ne sadrži dovoljno razumevanja određene pojave, da posmatram sve sa mog stanovišta... 

Međutim još više mi je žao, kada neko živi u mitu umesto realnosti, u bitkama koje su davno izgubljene, umesto da proslavlja pobede svog naroda i pobede ostalih naroda sa kojima živi. Porazi su slika prošlosti, nepromenjivog, slika patnje. Pobede su slika budućnosti, toga da se stvari mogu promeniti, da se neprijatelju može odupreti. Iz poraza se uči, kao što su Turci naučili posle bitke na Pločniku kako da se bore, i to je jedina namena poraza. Pobede se proslavljaju.

Pločnik bi trebao biti uzvišeno sećanje, sećanje na pobedu nad osvajačima a Kosovo polje ne bi smelo biti zaboravljeno zbog sve boli koje je donelo. Budućnost bi trebalo graditi na pobedi, i na tome da možemo, a ne na događaju kada si poražen i osveti zbog poraza.

I konačno, Hristova smrt na krstu nije bila momenat poraza, nego veličanstvena pobeda. Pobeda krsta nije bila u patnji za viši cilj, nego u odluci otkupljenja, odluci da se potlačenima pruži budućnost i nada. Fokus zato u Hristu nije na smrti, nego na vaskrsnuću, i tome da je smrt žrtvom pobeđena. Gledamo u Hristu u budućnost a ne u grobnu jamu. To je pogled hrišćana, poraz ostaje iza, fokus je na pobedonosnom Spasitelju, Bogočoveku, a ne zemaljskom knezu.

Beređi Dušan Bera