Izabrana slava i izabrana trauma

Prethodnih nekoliko dana učestvovao sam kao jedan od govornika na konferenciji ROM (Renewing Our Minds) u Trebinju. Cilj konferencije je "obrazovanje mladih generacija lidera u oblastima izgradnje mira, pomirenja i razvoja liderstva kroz služenje, po uzoru na Isusovu ličnost"Moje teme su bile: "Umetnost kao oružje mira" i "Kako je sveštenik postao ekološki aktivista?". 

Takođe iskoristio sam moju ljubav prema planinama da uživam i povedem ostale koji su to hteli da upoznaju skrivene lepote Trebinja. Penjali smo do Kličnja (tvrđave), i Pavlove pećine...

Kao učesnik slušao sam i druge predavače, i dva momenta su bila značajna za mene. Pokušavam da saosećam sa svim žrtvama, ali dok putuješ kroz Hercegovinu i dolinu Drine, ljubitelj istorije se suočava sa raznim stratištima i različitim narativima vezanim za muku pojedinih naroda. 

Kada hodaš putevima traume

Slika sa Tjentiše
Čak i kada to ne radim sa ciljem, istražujući šta želim da vidim, prelazeći mostove, tražeći pećine, penjući na vrhove, otkrivam priče... 
  • Šetali smo dolinom heroja na Tjentištu, gledali spomenik proboju partizana kroz fašistički obruč u V neprijateljskoj ofanzivi, prošli šetajući pored potoka gde su nemački vučjaci zaklali desetinu dece...
  • Stali smo kod Korićke jame, u koju su ustaše 1941. godine pobacale zaklane stotine Srba, stanovnika sela Korita. Uz put smo videli mnoge putokaze do jama hercegovačkih, sada grobnica.
  • Penjali smo na vrh Bregoč, Zelengora. Na Zelengori su 1945. godine četničke snage Draže Mihajlovića potučene do nogu, i izgubile hiljade vojnika.
  • Vozili smo se kroz Foču, i sticajem okolnosti prešli preko Karlovog mosta. Na njemu su četnici 41/42. godine zaklali hiljade Bošnjačkih izbeglica i bacili ih u Drinu.
  • Želeći da vidimo Peščane piramide, došli smo u Miljevinu, mesto gde je OZNA posle bitke na Zelengori sačekivala golobrade mladiće koji su pokušavali da stignu do Srbije i Šumadije, regrutovane od strane četnika, i bacala ih u jame, na hiljade. 

Slava i trauma

Mogla bi se lista nastaviti u nedogled. Kažu da je u dolinu Drine, u dva rata više ljudi pobijeno, nego što je rođeno u tom periodu. Svaki kamen krvlju je natopljen. Biram da plačem nad patnjom, ne biram stranu, žalim žrtve.

Predavač je na ROMu rekao interesantnu misao. Svaka strana ima svoje izabrane slave i izabrane traume. Svaka strana ima velike bitke pobede koje slavi, i izabrane momente patnje nad kojima plače. U isto vreme zaboravlja da je njihov moment slave, trauma za drugu stranu.

Gradnja mira, pomirenje nije oblast moje stručnosti, i duboko sam svestan kompleksnosti tog pitanja. Jer traume nisu izmišljene, one su realne. Osećanja izazvana traumama ne dozvoljavaju da vidiš protivničke traume... a na Balkanu trauma je uvek živa. 

Možda, samo možda, kada bi prestali da brojimo samo naše žrtve, a uvek brišemo tuđe, možda bi onda moglo doći do pomirenja. Ali dok slavimo samo naše izabrane pobede, i žalimo samo naše izabrane traume...

Da li su Romi iz Rima?

Drugi značajn momenat nije bio planiran od organizatora konferencije, niti je bio deo predavanja. Organizovano je bilo situaciono pozorište. Situaciono pozorište je vežba gde učesnici dobiju njihovu ulogu, ne znajući šta drugi učesnici treba da učine. Postavi se scena, i pokušava da se kroz glumu analizira određeni problem. Na ROMu, teme su bile vezane za različite situacije nacionalnih predrasuda...

U jednoj od postavki, tri mladića su glumila situaciju gde konobar romske nacionalnost trpi maltretiranje zbog svoje etničke pripadnosti. Jedan od "zlostavljača" je bio čovek iz Evrope, koji je razumeo predrasude, i ponašao se prema očekivanom obrascu. Drugi "zlostavljač" je bio momak iz Tanzanije, Afrika, koji nije mogao da shvati u čemu je problem sa Romima?

Prvo je mislio da su Romi stanovnici Rima (eng- Rim/Rom), i nije mu bilo jasno zašto bi stanovnici divnog grada bili diskriminisani. Posle toga, kada mu je rečeno da uloga predstavlja "romsku zajednicu", fokus mu je bio na reči zajednica, misleći da je u tome problem. Za momka iz Ugande nije postojao narativ, priča, koja bi objasnila razlog diskriminacije.

Posmatrajući muku glumca da shvati problem, u meni se razvijalo shvaćanje koliko su te "priče" duboko usađene u nas. Imam puno prijatelja Roma, provodim vreme sa njima, smatram da nemam predrasude, ali mi je narativ "prljavi su", "kradu"... potpuno jasan (iako ga ne prihvatam kao tačan).

Nazvaću to toksičnim narativom, toksičnom pričom. Možda ne verujemo u toksičnu priču, ali je jako teško izaći iz njenog uticaja. Pili smo je sa mlekom, odrastajući sa našim izabranim slavama, i izabranim patnjama.

Penjući se na grob Save Kovačevića, na Tjentištu, u toku putovanja, razmišljao sam o tome. Za mene, Sava je heroj, jedan od najvećih. Nije više veliki heroj u mome umu jer čitao sam da je učinio strašne zločine u Kolašinu... Ali reči "juriš moji junaci, mi moramo proć", i dalje bude u meni emocije, Sava je heroj u mome srcu, iako to ni ne želim više da bude. Priča naučena u detinjstvu je duboko u meni pohranjena. 

Razmišljam šta vodi ka Hristu u ovom tekstu? Još uvek nemam odgovor.

Beređi Dušan Bera 


Нема коментара:

Постави коментар