Slomljeno telo, a moćnije od mnogih... je priča o tome da li nas hendikep može sprečiti da služimo... U nedelju u crkvi je gostovala propovednica iz Južno Afričke republike, i potsetima me na sledeću priču...
U oktobru mesecu, 2010. u Kejptaunu, Južna Afrika, imao sam priliku da posetim crkvu „His people“. Odlično slavljenje, snažna poruka pastora iz Siera Leone, mnoštvo hrišćana na službi (oko 3000), sve u svemu divan doživljaj. No na kraju pastor izlazi na binu i kaže- „među nama su učesnici velike internacionalne konferencije, i verujem da je ovo proročka poruka, priđite nekom od učesnika i dajte im nešto novca kao blagoslov, simbol da i vi učestvujete u svemu tome“.
Moja prva misao je bila – „o ne, samo mi je to trebalo“, a druga „dobro bi mi došao koji rend (Južnoafrički novac)“... ali prevagnulo je prvo osećanje i nadao sam se da mi niko neće prići.
I dok sam čekao prevoz, prilazi mi osoba u kolicima, bez obe noge, sva defirmisana, teško govoreći da ne mogu da ga razumem, očigledno siromašna i pruža mi kesicu sa novcem. Jedva sam ga razumeo, ali želeo je da mi da 50 randa (oko 5 eura) i da me blagoslovi. Sve što sam mogao da uradim je bilo da ga zagrilim, i zahvalim. Izašao sam iz crkve plačući i čuvam tu novčanicu i molim se nad njome. Duboko me potresa.
Video sam na delu priču o udovici i dve lepte (Luka 21:1-4), nekog ko je siromašan ali poslušan Bogu, srca punog ljubavi. Iako me je prvi put u životu video, pružio mi je od svog nemanja, iz želje da služi Bogu. Prvi put sam stvarno osetio da dok je ovaj čovek služio meni, da je služio Bogu preko mene, i da je tih 50 randa veće od hiljada i desetina hiljada.
Sve to me je podsetilo na priču koju sam negde pročitao i sačuvao u kompjuteru:
„Banuli su na verandu, dvoje djece u premalim kaputima. "Gospođo, imate li staroga papira?" Imala sam posla. Htjela sam reći ne - a onda sam pogledala njihove noge. Imali su lagane sandale koje su bile natopljene snijegom. "Uđite, pripremiću vam topli kakao." Nismo razgovarali. Njihove mokre sandale ostavile su tragove na podu. Poslužila sam ih kakaom i tostom s džemom da ih malo ugrijem, jer je vani bilo hladno. Zatim sam se vratila u kuhinju i nastavila sređivati račune... Prekinula me tišina u prednjoj sobi. Pogledala sam unutra. Djevojčica je u rukama držala praznu šоljicu i gledala u nju. Dečak me otvoreno upitao, "Gospođo... vi ste bogati? "Jesam li bogata? Sveti Bože, nisam!" Pogledala sam otrcane navlake na naslonjačima. Djevojčica je brižljivo stavila šoljicu natrag na tanjirić. "Šoljice pristaju uz tanjiriće." Glas joj je bio ozbiljan, a vidljiva je bila glad, ali ne za hranom. Zatim su otišli držeći zavežljaje papira, a vjetar im je duvao u lice. Nisu rekli hvala. Nisu ni trebali. Učinili su više od toga. Obična plava grnčarija, šoljice i tanjirići, ali pristaje jedno s drugim. Probala sam krоmpir i promešala mast od pečenja. Krоmpir i smeđa mast, krov nad glavom, moj muž sa stalnim zaposlenjem - i to je išlo jedno s drugim. Odmaknula sam stolice od vatre i spremila dnevnu sobu. Blatnjavi otisci malih sandala još su se uvijek nalazili u mom srcu. Ostavila sam ih. Htjela sam da budu tamo u slučaju da opet zaboravim koliko sam bogata.“ Marion Doolan
Kao i ženu iz navedenog svedočanstva, Bog me je podsetio koliko sam bogat. Koliko puno imam. A sa druge strane koliko mogu biti ne zahvalan. Zaboraviti blagoslov da mogu da govorim, hodam, imam porodicu, suprugu koju volim i koja voli mene, Božiju porodicu...
Takođe mi se prikazala slika moje sebičnosti. U davanju ovog čoveka, kome ni ime ne znam, naučio sam da hrišćanin bez obzira koliko bio u nevolji može da gleda na život drugačijim očima. Da ga vidi kao priliku od Boga. Priliku za blagoslov, za služenje, za deljenje, za pomaganje nekome ko je u nevolji...
Ali najvažnije od svega je bilo to da me je ovaj čovek podsetio na bogatstvo crkve Hristove. Često crkva izleda slomljena, bez nogu, nesposobna da govori, siromašna, baš kao i ovaj čovek. Razdiru nas i ruže razdori, ogovaranja, ponos, licemerje, neopraštanje, spletke...
Sa druge strane kada god pružimo ruku, i ponudimo naših 50 randa, stvari se iz korena menjaju. Ceo svet se drma.
 |
| Dreux Budé Master, French, 1490s Oil on panel |
A sve to jer „On sve pokori pod noge Njegove, i Njega dade za vrhovnog poglavara Crkve, koja je telo Njegovo, punina onoga koji sve u svemu ispunjava.“ Efescima 1:22-23. Zbog našeg Poglavara, i ono što je slomljeno pretvara se u slavno.
pss. Ako vam se dopada, možete ga podeliti na društvenim mrežama.
Нема коментара:
Постави коментар