Kada su bolesti bile vojske – priča o pegavom tifusu u Srbiji: Gučevo, 1915

Proveo sam nekoliko dana lutajući podnožjem Gučeva, u zaseoku Budimlija, blizu Trbušnice. Mirjana je učestvovala na konferenciji za žene, a ja sam iskoristio priliku da ostvarim jednu od svojih „šmucaroških“ želja - da istražim kako se na tom mestu odvijala čuvena bitka na Gučevu 1914. godine.

Hteo sam da pratim liniju rovova, da oslušnem tišinu na mestima gde je nekada tutnjala artiljerija, da pokušam da razumem strahote tih 55 dana prve rovovske borbe u istoriji.

Tokom jedne od šetnji, pažnju mi je privuklo malo porodično groblje - desetak grobova, od kojih su neki očigledno pripadali početku prošlog veka. Na nekoliko spomenika natpisi su bili jedva čitljivi, ali su otkrivali nešto neobično: trojica muškaraca iz iste porodice umrla su u razmaku od tri meseca - od januara do marta 1915. godine.

U tom periodu nije bilo ratnih dejstava. Gučevo je ćutalo, front se pomerio daleko. Ali Srbijom je tada harala druga vojska - mikroskopska. Pegavi tifus.

Taj trag sam odlučio da sledim.

Groblje u Budimliji, i spomenici iz zime 1915.

Počeo sam da čitam o epidemiji pegavog tifusa iz 1915. godine, i ona se prirodno nadovezala na drugu priču kojom sam se ranije bavio - o španskoj groznici iz 1918-1919. godine. (Pisao sam o tome u tekstu Tragovi Senegala: od crnih vojnika Solunskog fronta do Novog Sada - klikni na link za tekst).

Srpske žrtve u I Svetskom ratu 

Gubici Srbije u Prvom svetskom ratu bili su ogromni - preko 1.200.000 ljudi, stradalih od ratnih dejstava, gladi (oko 100.000), i raznih epidemija.
Procentualno, to znači da je svaki treći stanovnik tadašnje Srbije izgubio život tokom te strašne četiri godine.

Koliko je to ogroman broj, vidi se kad se uporedi s drugim zemljama:

• Francuska: oko 4,3% stanovništva
• Nemačka: oko 3,8%
• Velika Britanija: oko 2,1%
• Srbija: gotovo 30%!

Veliki kosač života je bila i epidemija. Tražio sam od ČetGPT da mi generiše tablicu koja ilustruje koje su zaraze odnele koliko ljudi:

Od ukupnog broja stradalih, epidemije su odnela između 200.000 i 250.000 života.

Kosila je kolera, dizinterija, španska groznica, a najviše pegavi tifus najviše ljudi je umrlo upravo u vreme kada su sahranjeni ljudi čije sam spomenike pronašao - između januara i aprila 1915. godine.

Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da su ti ljudi umrli od tifusa, ali je velika verovatnoća da jesu. Ispod tih kamenih ploča, u miru planinskog sela, počiva svedočanstvo o jednoj od najvećih epidemija u srpskoj istoriji - i o tihim žrtvama koje su pali bez oružja, ali u istom ratu.

Pogled sa Gučeva na Loznicu, Crni Vrh

Šta je tifus? 

Tifus je bolest koja je vekovima bila prisutna na Balkanu - endemska, kako se to stručno kaže. U stvari, pod imenom „tifus” krije se čitava grupa zaraznih bolesti koje izazivaju bakterije, a prenose ih paraziti poput vaši, buva i grinja. Postoji više vrsta tifusa: stomačni, epidemijski, mišiji i pegavi, o kome je ovde reč.

Pegavi tifus prenosi ljudska vaš, i to ne ujedom, već preko svog izmeta. Dok vaš siše krv, ona istovremeno izbacuje zaraženi feces na kožu domaćina. Kada čovek, osećajući svrab, počne da se češe, bakterije se kroz sitne ranice unesu u organizam, i infekcija počinje.

Danas su telesne vaši retkost. Poznajemo one koje žive u kosi, i koje povremeno zadaju glavobolje roditeljima male dece; posebno devojčica s dugom kosom; ali nekada su vaši bile svakodnevna pojava. Telesne vaši su živele u odeći ljudi, naročito u vreme ratova, siromaštva i loših higijenskih uslova.

Tragovi srpskih rovova na Gučevu

Problem je bio i u tome što vaši, čim bi domaćin dobio temperaturu (jedan od simptoma tifusa), napuštaju telo i traže novog. Tako se bolest munjevito širila. Prema nekim predavanjima i istorijskim zapisima, jedna vaš mogla je da zarazi i desetak ljudi. Kada bi izbila epidemija, tifus bi se širio poput požara.

Simptomi pegavog tifusa uključuju dugotrajnu visoku temperaturu, jaku glavobolju, poremećaj svesti i osip po telu. Nije bilo leka, a nelečeni tifus ima smrtnost od 20% kod zdravih i čak do 60% kod oslabljenih i starijih.

Kroz istoriju, tifus je bio verni pratilac ratova, izbeglištva i gladi. Uvek je kosio one već iscrpljene, vojnike u rovovima, zarobljenike, siromahe. Nije slučajno što se epidemije javljaju uz velike pohode, opsade i povlačenja vojski.

Rešenje za tifus, koliko god strašan bio, pokazalo se kao jednostavno: iskoreniti vaši - iskoreniti tifus. Kada su ljudi počeli redovno da se kupaju, menjaju odeću i održavaju higijenu, bolest je nestala. Danas je pegavi tifus u Evropi gotovo nepoznat, jer su nestali i uslovi u kojima su telesne vaši mogle da opstanu.

Kako je došlo do širenja tifusa? 

Epidemiolozi i istoričari su kasnije uspeli da prate trag širenja pegavog tifusa u Srbiji tokom zime 1915. godine. Nakon pobede u Kolubarskoj bici, srpska vojska je zarobila veliki broj austrougarskih vojnika. Posebno mnogo zarobljenika našlo se u Valjevu, gradu koji je ubrzo postao žarište epidemije i mesto odakle se bolest proširila po čitavoj zemlji.

Prema pojedinim podacima, samo u Valjevu je zarobljeno oko 3.000 ranjenih ili zaraženih pegavcem vojnika . U narednim nedeljama, tokom premeštanja zarobljenika po Srbiji, bolest je krenula da se širi. Procene govore da je ukupno oko 40.000 zarobljenika bilo transportovano - i time je tifus stigao sve do Bitolja i Gevgelije, stotine kilometara južnije.

Zašto su zarobljenici uopšte transportovani?

Razlozi su bili praktični i vojni. S jedne strane, trebalo je udaljiti austrougarske vojnike od granice, a s druge - iskoristiti ih kao radnu snagu, što su tadašnji međunarodni zakoni rata dopuštali. Međutim, upravo taj pokret vojske i zarobljenika stvorio je savršene uslove za širenje bolesti. Od decembra 1914. do marta 1915. broj obolelih je rastao iz dana u dan, odnoseći čitave porodice.

I danas među istoričarima postoji debata o tačnom uzroku izbijanja epidemije.

Da li su izbeglice iz ratnih područja donele zarazu vojsci?

Ili je bolest ušla u Srbiju sa zarobljenim austrougarskim vojnicima?

A možda, kako su neki tvrdili, najstrašnija mogućnost - da je austrougarska vojska svesno ostavila obolele i umrle kako bi se bolest širila među Srbima? Činjenica je da je tifus oslabio srpsku vojsku, i da u bitkama 1915. više nije imala staru snagu.

Odgovor nikada nije sa sigurnošću utvrđen. Ali činjenica ostaje da je pegavi tifus 1915. godine bio smrtonosniji od bilo koje bitke — tih meseci, nevidljivi neprijatelj pokosio je više života nego oružje.

Kako je epidemija zaustavljena? 

Kada je bolest zahvatila gotovo celu zemlju, činilo se da spasa nema. Bolnice su bile pretrpane, lekari iscrpljeni, a mnogi od njih i bolesni, a ulice mnogih gradova pretvorene u improvizovane lazarete. U samom Valjevu, koje je postalo epicentar epidemije, gotovo da nije bilo kuće bez umrlog. Ipak, usred tog beznađa, Srbija je doživela jedno od svojih najtiših, ali i najherojskijih čuda — pobedu nad bolešću.

U pomoć srpskim lekarima stigli su strani medicinski dobrovoljci, među njima mnogi Englezi, Škoti, Rusi i Francuzi. Pod njihovim vođstvom, uvedene su stroge mere higijene i karantina. Jedna od ključnih odluka bila je da se bolnice dezinfikuju, posteljina kuva, odeća spaljuje, a tela umrlih sahranjuju daleko od naselja — koraci koji su tada izgledali surovo, ali su doneli spasenje.

Srpsko bure - dezinsekcija odeće

Presudni trenutak došao je kada su engleski lekari Vilijam Hanter i Gordona Kuper zajedno sa srpskim lekarima osmislili specijalne dezinfekcione vagone i “parne kupke” u kojima su se sterilizovali uniforma i posteljina. Tada je po prvi put u Evropi masovno primenjena dezinfekcija parom pod pritiskom (takozvano "srpsko bure"), što je zaustavilo širenje vašiju — i time prekinulo lanac zaraze. U roku od nekoliko meseci, epidemija koja je pretila da uništi celu zemlju, počela je da se povlači, da bi već u junu bila potpuno pod kontrolom.

Kada je tifus konačno stao, Srbija je bila razorena, ali ne i pobeđena. Od svih njenih bitaka u Prvom svetskom ratu, borba protiv pegavca 1915. godine bila je najtiša i najteža — borba u kojoj su lekari i bolničarke, često bez oružja, ali sa beskrajnim milosrđem, odbranili naciju.

Duhovni osvrt 

Razmišljam o sledećem... 

Kao što je pegavi tifus 1915. godine u Srbiji bio nevidljiv neprijatelj koji je kosio iscrpljene ljude, tako i Sveto pismo govori o jednoj drugoj, nevidljivoj borbi. Apostol Pavle piše:

„Jer naša borba nije protiv krvi i mesa, nego protiv poglavarstava, protiv vlasti, protiv upravljača tame ovoga sveta, protiv duhovnih sila zla u nebeskim oblastima.“ (Efescima 6:12)

Tada su lekari i bolničari, često bez sredstava i zaštite, stajali na prvoj liniji odbrane protiv bolesti. Danas, hrišćanin je pozvan na sličnu postojanost- da se odupre iskušenjima, grehu i duhovnim zarazama koje ne napadaju telo, nego dušu. Kao što su ljudi tada verom, nadom i požrtvovanjem lečili i spašavali živote, tako i danas vernik mora da održava duhovno zdravlje kroz molitvu, Božiju reč, ispovedanje...

Borba protiv zla, bilo vidljivog ili nevidljivog, uvek je borba za život. Tifus je bio pobediv pranjem, čistoćom i upornošću - a i duhovna zaraza se pobeđuje na sličan način: kroz očišćenje srca, pokajanje i upornu veru koja ne odustaje ni u najtežim okolnostima.

Beređi Dušan Bera