Pre godišnjeg odmora pogledao sam film Otac i vojnik (2022), o senegalskim regrutima na Zapadnom frontu. Ta slika crnih vojnika mi se uvukla u misli i pratila me i na odmoru, pa sam odlučio da istražim njihovu priču na Solunskom frontu.
Davno sam čuo, kao usputnu informaciju, da su se zajedno sa srpskim, na Solunskom frontu, borili i vojnici crne boje kože. Takođe, čuo sam da u Novom Sadu, na Trandžamentu, postoji francusko vojno groblje, tih istih vojnika.
 |
| Kapela na vrhu Kajmakčalan, naviši vrh planine Nidže, mesto gde je prvi put probijena linija Solunskog fronta, a srpski vojnici ugledali svoju domovinu. Koračali smo teška srca. |
Da li su moj grad oslobodili "crnci" iz Zapadne Afrike? Odlučio sam da posetim što više od mesta koji pričaju priču o vojnicima iz Senegala.
Solunski front
Solunski front je otvoren u jesen 1915. godine, kao pokušaj Savezničke vojske, a prvenstveno Francuske i Britanije da pomogne Srbiji i Crnoj gori, koji su u tom momentu trpele velik napad austrougarske i bugarske vojske. Ekspedicija je došla prekasno da spase Srbiju u tom momentu (sramotna slika savezništva), i desila se čuvena epopeja o povlačenju srpske vojske preko Albanije i oporavku na ostrvu Krf.
Dok se sve to dešava, Italija gubi rat za Albaniju, koja je skoro cela bila okupirana od Austrije. Linija fronta je bila skoro na granicama Egejskog i Jonskog mora, a neprijateljska - bugarska vojska se ukopala i napravila odbambene linije u planinskoj zoni, gde se danas nalazi granica Grčke prema susednim zemljama. Srbija, Makedonija, Crna Gora, Albanija, sve je bilo okupirano.
Pristigla francusko-engleska vojska (svega dve divizije) zauzela je područje oko Soluna i Halkidikija, i tu su napravili "tvrđavu" - tek mala oblast je bila "slobodna". Pošto nije bilo snage, a ni volje, nije bilo posebnih vojnih operacija sve do 1916. godine.
Situacija se menja tek povratkom srpske vojske. Halkidiki, danas omiljeno mesto srpskih turista, bilo je vojni logor u kojem su oporavljeni srpski vojnici počeli obuku sa novim naoružanjem, uniformama, topovima, dobijenim od Francuske vojske. Nea Mudanija je bila pristanište srpske vojske, a logori su bili najviše na početku prvog prsta (Kasandra), a logori u Nea Potidea, Nikiti, Polygyros, Vourvouru, Sarti (danas tamo letujemo a ne znamo taj detalj naše istorije). Moje istraživanje je počelo na moru pored Nea Mudanije, a nisam ni znao da se nalazim na istorijskom mestu.
Kako nastaje Solunski front?
U 1916. se povećava se broj vojnika i nastaje pravi front jer uskoro je tamo bilo stacionirano 124.000 srpskih, 127.000 francuskih, i 119.000 britanskih vojnika (takođe jedna ruska divizija od 10.000 vojnika i 30.000 Italijana). Počinju prve borbe, i prve pobede, koje završavaju 1916. godinu veličanstvenom pobedom na Kajmakčalanu, i oslobađanjem Bitole.
Iako se često na srpskim blogovima, Kajmakčalan prikazuje kao pobeda srpske vojske (pročitao sam mnoštvo članaka u kojima je pisalo da je to bio okršaj Kraljevine Srbije i Kraljevine Bugarske), istina je da se radilo o koordinisanoj akciji četiri nacije, u celoj dužini Solunskog fronta: Srba, Francuza, Britanaca i Italijana. Najveće žrtve pobede na Kajmakčalanu su podneli Srbi na prvom mestu, 27.337 ubijena vojnika, ali su stradali i Francuzi sa 13.786 izgubljena vojnika, pa Britanci 4,580, Rusi 1,116, i mali gubici Italijana.
 |
| Slike sa vojnog groblja Zejtinlik, Solun. Slike su izmešane iz Francuskog i Srpskog vojnog groblja, jer i grobovi tako stoje, jedni do drugih, bez ograde. |
Kajmakčalan je bio epopeja požrtvovanosti srpske vojske, koja se borila da uđe u domovinu, i sigurno je da se prva pobeda saveznika ne bi desila da nije bilo te spremnosti na žrtvu. Sa druge strane, da nije bilo podrške saveznika, srpska vojska ne bi mogla da učini ništa (bez artiljerije i podrške celog fronta od Turske do obale Jonskog mora).
Rusko i francusko "ne"
Selektivna memorija je fenomen u istorijskoj nauci da se spominje samo ono što je trenutni dnevno politički interes, a zaboravlja ono što ne doprinosi tom narativu. Istina je da treba spomenuti one koji su u tom momentu bili prijatelji i žrtvovali se zajedno sa našim narodom.
Primer mi je "rusko ne". Naime, prilikom povlačenja srpske vojske preko Albanije, Francuzi i Britanci nisu bili spremni da pomognu u evakuaciji srpske vojske (smatrali su da je vojska izgubljena i poražena, a vodili su ih i drugi političko vojni razlozi - interes Italije koju su hteli da pridobiju za saveznika). Tek uz diplomatsku ofanzivu Rusije, a posebno cara Nikolaja II Romanova, koji preti izlaskom iz rata ako se ne pomogne srpskoj vojsci, dolazi do evakuacije srpske vojske. To je istina.
Međutim postoji i "francusko ne". Britanci su u decembru 1915. godine, na Konferenciji u Kalaju, tražili da se ukine Solunski front, a vojnici da se preraspodele na druge frontove. Francuzi, predvođeni premijerom Aristidom Briandom, zastupali su nastavak borbi i širenje fronta, verujući da front može da bude ključan za podršku Srbiji i spreči širenje Centralnih sila na Balkan. Samo zbog zastupanja Francuza, desio se na kraju i Kajmakčalan.
Naravno Francuzi su imali svoje interese, kao i Britanci, a i Rusi... U diplomatiji je tako, ali ne treba zaboraviti one koji su nam pomogli.
 |
| Francusko i Srpsko vojno groblje u Bitoli, Makedonija. |
A gde je priča o vojnicima iz Senegala? Francuska je koristila tirailleurs – „strelce“, pešadijske jedinice regrutovane u kolonijama i "spahije" - marokansku konjicu. Na Solunskom frontu su ratovale četiri francuske kolonijalne divizije koje su među jedinicama imale vojnike iz Afrike: 156, 57, 76 i 17. Te divizije su sačinjavali franciski dobrovljci, i regrutovano afričko stanovništvo (često i prisilno). Od ukupnog broja francuskih vojnika (200.000), procena je da je 45-50.000 bilo iz Afrike, iz sledećih oblasti Afrike:
- Tirailleurs sénégalais (senegalski strelci) – regrutovani iz cele Zapadne Afrike (Mali, Niger, Čad, Burkina Faso, itd.).
-
Tirailleurs algériens – iz Alžira.
-
Tirailleurs marocains – iz Maroka.
-
Tirailleurs tunisiens – iz Tunisa.
 |
| Grobovi afričkih vojnika u Bitolju i Solunu. S označava Sengalskog vojnika, a polumesec umesto krsta znak verske pripadnosti koji ukazuje na Afričko poreklo. |
Afrički vojnici su bili raspodeljeni na sledeći način:
 |
| Crna reka kod Bitolja. Na brdima iza su bili Bugarski položaji. Pri osvajanju ove ravnice, a kasnije i u napadima na brda, stradali su mnogi Srbi, Francuzi, Senegalci... |
Gde su se ove jedinice borile zajedno sa srpskom vojskom?
Ako se pogledaju tabele koje sam izvukao preko Čet GPT (Naravno da je greška moguća, ali sam čitao i druge članke da budem siguran da nije velika greška. Npr ovo za oslobađanje Beograda nisam siguran da je tačno ali je jako komplikovano naći tačne podatke...), senegalski vojnici (oznaka RTS), kao i Marokanci (RMZT), su učestvovali u značajnim bitkama za srpski narod - završne operacije oslobađanja Bitole, bitke na Crnoj Reci, ali i konačni proboj Solunskog fronta na Dobrom Polju koji je započeo kraj I Svetskog rata.
Na žalost Dobro Polje, planinsku oblast na planini Nidža, nisam uspeo da posetim ovaj put, zbog teške pristupačnosti - i dalje u tom kraju nema dobrih puteva, a za pešačenje treba ceo dan. Interesantno mi je da se bitka na Dobrom polju ne spominje ni blizu kao Kajmakčalan, niti tamo ima spomenik, a na ovom mestu je konačno probijen Solunski front, i doveo posledično do kraja I Svetskog rata. Koliko god se na internetu naš narod hvalio ovom pobedom kao srpskom, pobeda je bila rezultat zajedničke borbe srpskih i francuskih kolonijalnih divizija.
Srbi su bili zadivljeni hrabrošću boraca iz Afrike.
- „Bilo je čudno i dirljivo gledati kako ti crni momci, sa fesovima i širokim pantalonama, hrabro jurišaju na bugarske rovove. Naši vojnici ih gledaše s nevericom, ali ubrzo sa poštovanjem, jer njihova smelost beše jednaka našoj.“ General Petar Bojović.
- „Francuski Senegalci behu odvažni borci. Naše čete s njima držahu iste rovove, delili smo i bajat hleb i slabu cigaretu. Iako jezika ne znasmo, znali smo da su drugovi.“ (Ovaj citat pripisuje se Milošu Radosavljeviću, ali nisam uspeo da pronađem verifikovano izdanje – dakle uzimam ga s rezervom.)
Od ukupnog broja od približno 45.000 boraca iz Afrike, stradalo je od 12-15.000, ili da se kaže vojnički, svaka treća afrička puška iz Afrike je poginula da bi Srbija bila slobodna.
Interesantan je još jedan detalj o 17. kolonijalnoj diviziji. Osim navedenih gradova Skoplje, Beograd, njihov put je vodio i preko Pirota, Knjaževca, Zaječara... da bi u decembru 1918. godine stigli i u Novi Sad (vozom), i odatle otišli da uspostave red u Banatu (Zrenjanin, Temišvar). Novi Sad je bio usputna stanica, ali izgleda da su neki ostali u njemu. Kako su Novosađani doživeli prolazak "crnačkih" vojnika nisam pronašao podatke, ali na kratko su doprineli istoriji mog grada. Novosadski hroničar Triva Militar spominje da su se dve novosadske lepotice udale za vojnike iz Senegala i Indokine, i sa muževima otišle dalje...
Kao kraj puta jutros sam posetio groblje na Trandžamentu. Na vojnom groblju na Trandžamentu, u Petrovaradinu, nalaze se grobovi francuskih vojnika iz 1919. godine, koji su tu oboleli od Španske groznice, umrli od nje. Španska groznica je epidemija koja je samo u Srbiji odnela 100.000 života, a neki od tih života su bili iz dalekog Senegala, i završili svoj put u Novom Sadu. Interesantno da se na internetu vrti podatak da je tamo 45 grobova, ali ja sam prebrojao stotinak grobova sa krstovima i pedeset tri groba za vojnike muslimanske veroispovesti (Senegal, Indokina, Alžir). Grobovi imaju na sebi identične metalne pločice, davno zarđale, i nemoguće je pročitati ime, što ukazuje na isti period, i isti razlog sahrane.
 |
| Francusko vojno groblj na Petrovaridnu, Trandžament. Krstovi i nišani zajedno, tj jedno pored drugo, sa identičnim pločicama. Pojedine su veće, verovatno oficirske. |
Senegalci nisu oslobodili Novi Sad, niti Srbiju. Glavni heroji Solunskog fronta bili su srpski vojnici – seljaci, radnici, ljudi čija je želja za povratkom kući i slobodom bila jača od svega.
Ali heroji su bili i seljaci iz Senegala, Malija, Alžira, iz daleke Saharske Afrike. Dok sam stajao pred njihovim belim krstovima i polumesecima, pomislio sam: kako li je izgledao put kojim su došli ovde? Kako li je bilo umreti u zemlji za koju nisu znali ni da postoji? U tom trenutku zahvalnost više nije apstraktna – ona postaje lična.
Hrišćanska osobina je zahvalnost. Zahvalno srce ne zaboravlja. I ako je kultura zaboravljanja jača, ja želim da ostavim svoj mali trag sećanja. Da njihova imena i grobovi ne utihnu potpuno, da makar u jednom tekstu ostane reč hvale i sećanja.
Kao što sam na filmskom platnu gledao Senegalce u rovovima Francuske, tako sam ih pronašao i ovde – u pričama, u zapisima, u tihim grobovima Petrovaradina i Bitolja. Njihovi tragovi nisu daleka egzotika. Oni su deo naše istorije. Deo naše slobode.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар