Trag koji sledim: Imperator Probus i lekcije vođstva
Trag koji sledim ove nedelje vodi me do priče o imperatoru Probusu i lekcijama vođstva koje se mogu izvući iz njegovog života.
Sve je počelo prošle nedelje na konferenciji za vođe u Vrdniku. U okviru programa popeli smo se do Vrdničke kule, i dok smo sa strancima šetali do kule, pričao sam gostima o prvom graditelju tvrđave na tome mestu, caru Probu.
U tom trenutku, kockice su se složile: poruka sa konferencije, o istrajnosti u vođstvu, savršeno se poklopila sa životom ovog drevnog rimskog cara.
 |
| Markus Aurelius Probus |
Markus Aurelius Probus-car iz Sirmijuma
Njegovo ime bilo je Markus Aurelius Probus. Rođen je u Sirmijumu (današnjoj Sremskoj Mitrovici) 232. godine po Hristu. Možda niste znali, on je bio jedan od 16 rimskih careva rođenih na teritoriji današnje Srbije, i jedan od devet rođenih u Sremu.
Odrastao je u vojničkoj porodici i rano se odlučio za vojnički poziv. Pokazalo se da je izuzetno talentovan vojskovođa i brzo je napredovao u službi tokom vladavine careva Valerijana, Aurelijana i Tacita. Rimsko carstvo u to vreme (početkom trećeg veka) tresli su napadi varvarskih naroda, unutrašnje pobune i ekonomska kriza.
Uspon i vladavina
Posle smrti cara Tacita 276. godine, vojska je za cara izabrala Probusa, tada omiljenog generala. Do tog trenutka, već se dokazao u mnogim bitkama i imao visoku reputaciju. Kao car, Probus je energično pristupio rešavanju kriza u Carstvu: najpre je pobedio rivale za presto, među kojima i Marka Aurelija Kara, a zatim ugušio pobune širom Carstva.
Od 277. do 282. godine bio je pet puta konzul i vodio niz uspešnih ratova:
-
277. godine porazio je Alemane na gornjem toku Dunava i proterao Franke preko Rajne;
-
278. godine prešao je reku Nekar i u Švabiji ponovo potukao Alemane;
-
279. godine okrenuo se Istoku i porazio Isavrijce, pljačkaško pleme u Maloj Aziji;
-
U isto vreme naterao je Persijance na mir i stabilizovao granice Carstva.
Zatim je ojačao granice Panonije i Mezije (prostor današnje Srbije i Vojvodine) podizanjem novih tvrđava - među kojima je, prema predanju, i Vrdnička kula.
Sprovodio je i politiku naseljavanja varvarskih naroda na opustele teritorije, naročito one pogođene epidemijama, čime je dodatno učvrstio odbrambenu i privrednu snagu Carstva.
Graditelj i obnovitelj sveta
Probus je bio poznat i kao reformski car i graditelj. Da bi zemlju učinio plodnijom, isušivao je močvare, gradio puteve, i završio gradnju Aurelijevog zida oko Rima. Dozvolio je sadnju vinove loze van mediteranske zone, pa se veruje da je prvi vinograd na brdu Šuljamska glava (u Sremu) nastao upravo po njegovom nalogu.
Zahvaljujući tim poduhvatima, Rimljani su mu dodelili počasni naslov
„Probus restitutor orbis“ - Probus, obnovitelj sveta.
Ova titula bila je rezervisana za careve koji su „vratili red i poredak svetu“, odnosno obnovili mir i stabilnost u Carstvu.
Tragičan kraj jednog dobrog cara
Nakon godina ratovanja, Carstvo je konačno počivalo u miru. Probus je smatrao da vojska ne sme da bude besposlena, pa je vojnike angažovao na javnim radovima - kopanju kanala i odvodnjavanju močvara kod Sirmijuma.
Ali, legije koje su do tada ratovale u Galiji, navikle na slobodniji režim i manje discipline, pobunile su se. Vojnici, iscrpljeni vrućinom, komarcima i malarijom, planuli su u besu. Napali su cara kod tvrđave u blizini Sirmijuma, verovatno na području današnjeg Mitrovačkog brda ili Mačvanske strane Save.
Probus se sklonio u kulu, ali su je vojnici zapalili. Car je ubijen, najverovatnije proboden ili izgoreo unutra, 282. godine. Predanje kaže da su mu poslednje reči bile:
„Ako treba da ginemo, bolje je da to bude od ruku Rimljana nego od varvara.“
Nakon njegove smrti, vojnici su se pokajali i podigli spomenik sa natpisom:
„Prob je bio dobričina, pobednik svih varvarskih naroda i tirana."
Nasleđe
Uprkos tragičnom kraju, Probus je zaista obnovio red i stabilnost u Rimu.
Podigao je gradove, obnovio vojske, puteve, vinograde, i doneo period relativnog mira - Pax Romana. Kasniji carevi, Dioklecijan i Konstantin Veliki, smatrali su ga uzorom morala, časti i vođstva.
 |
| Novac sa likom Proba |
Lekcije vođstva iz života cara Probusa
1. I najbolje vođe greše
I najbolje vođe greše — David je pogrešio, Mojsije, Pavle, Petar, Avraam. Probus je bio jedan od najboljih - mudar, disciplinovan, sposoban da iz ruševina napravi red. Ali i on je pogrešio.
Probova greška nije bila u tome što je gradio, nego u tome što je pritisnuo nespremne. Nije razumeo da vojska, izmučena godinama ratovanja, ne može preko noći postati građevinska brigada. Želeo je napredak, ali nije osetio ritam svojih ljudi.
Greške nisu dokaz da nismo pozvani, nego da još rastemo. One su sastavni deo vođstva, gorak lek, ali neophodan za sazrevanje. Vođa koji prihvati da greši, postaje dublji, mudriji, ljudskiji. Vođa koji ne uči iz svojih grešaka, rizikuje da ih ponavlja.
2. I najbolje vođe budu posečene mačem
Svi vođe žele da budu voljeni. To je ljudski, i čak plemenito — jer istinska želja za vođenjem dolazi iz brige za ljude. Ali vođenje nosi rizik: nikada nas neće svi voleti.
Danas, naravno, vođe se više ne ubijaju mačem, ali ih i dalje „seku“ — kritikama, nepravdom, razočaranjima. Vođenje je i danas opasno mesto: izloženo, usamljeno i često neshvaćeno.O Probovu karakteru svedočili su i njegovi vojnici — nazvali su ga „dobričinom“, a ipak su ga oni sami ubili. Ironija istorije, ali i realnost vođstva.
Kao što učimo mlade da brak nije samo lep, nego i težak, tako i vođe moraju skinuti ružičaste naočare: vođenje jeste čast, ali i teret. Lepo je — ali i opasno.
3. Nije važno samo šta treba uraditi, već da li imamo ljude koji to mogu da urade
Vođe rešavaju probleme, ali problemi se ne rešavaju sami. Potrebni su spremni, motivisani i osposobljeni ljudi. Ako zadatak prevazilazi snagu tima, čak i najbolji plan pada. Balans između zadatka i spremnosti često odlučuje između uspeha i poraza.
Svaka vizija, koliko god bila velika, stoji na ramenima ljudi koji je nose. Mudrost vođe nije samo u tome da vidi cilj, već da odmeri vreme, da prepozna kada su ljudi spremni da nose teret zadatka.
Vođa koji prepozna tu ravnotežu ne usporava napredak, on ga čini održivim.
4. Vođstvo je previše komplikovano da bismo ga nosili sami
Trag koji sam sledio na konferenciji u Vrdniku podsetio me je na jednostavnu, ali ključnu istinu: nijedan vođa ne može sam.
Vođstvo nije samo strategija, to je duhovni poziv, a svaki poziv zahteva oslonac na Onoga koji poziva. Bog želi da vođe rastu, jer kroz njih rastu i oni koje vode.
I dok stojimo pred izazovima, kao Probus pred svojim vojskama — Bog nas podseća: ne moraš sam.
Sva ljudska mudrost ima svoje granice. I zato Pismo kaže:
„Ako nekome nedostaje mudrost, neka ište od Boga.“
Bog stoji uz one koji vode — ne zato što su savršeni, nego zato što su spremni da uče, da se pokaju, da krenu iznova.
Beređi Dušan Bera
Нема коментара:
Постави коментар