Moj put je moj put, čak i ako ide preko trnja

Moj put je moj put. Svako ima svoj put. Svako za svog Gospodara stoji i pada. Ono što su naučili oni pre tebe može da ti pomogne, a možda i ne - to je bio njihov put. Nekoga Bog isceli, nekoga Bog ne isceli, sve je pitanje šta je tvoj put.

Pišem ovih dana uglavnom vezano za operaciju kroz koju sam prošao. Treći tekst pa je uvek rizik da dosadiš. Prva priča, ljudi je žele čuti. Što više vreme prolazi, tvoje iskustvo postaje stara vest, i čak šta više, ako puno pričaš o njoj, rizikuješ da budeš dosadan. Međutim, današnji tekst je još jedan element slagalice u mojoj priči, završan za sada. 

Prošle nedelje sam pisao o borbi sa Ocem i razumevanjem onoga šta mi se dešava. Da se ne ponavljam (možete pročitati OVDE), sve se završilo sa pitanjem šta ću naučiti kroz ceo proces bolnice. Otišao sam u bolnicu u nadi da ću nešto naučiti i da će moj odnos sa Bogom da napreduje. 

Moram da kažem - ništa nisam naučio od onoga šta sam očekivao da ću naučiti. Pitaju me ljudi jel me patnja približila Bogu - nije. Povremeno sam doživljavao uspeh, a povremeno tonuo u ponore, ali ne mogu da kažem da sam nešto neverovatno značajno i duboko doživeo.

Odlazeći u bolnicu, razmišljao sam da ću možda nekome podeliti nadu Hristovu ili biti uteha. Nije se to desilo, svi smo bili pod narkozom, razgovori su često završavali tako što neko od sagovornika prosto zaspi u sred razgovora, samo utihne. Razgovori su bili oko toga koliko je nosna sonda iritantna, ili su oni koji su smeli da jedu govorili o tome šta je bilo za ručak... o bolesti...

Noći su bile užasne. Najteža je bolesnička noć, nikada da prođe. Podseća na iskustvo iz armije, sa noćne straže. Pogledaš na sat, pa odlučiš da prošetaš po krugu, brojiš korake da ubiješ vreme, pogledaš na sat, i otkriješ da je prošlo tri minuta. Najduži sati. Tako su izgledale i noći u bolnici, pogledam na sat i tri sata je posle ponoći, pogledam sledeći put, prošlo svega tri minute. Sa nestrpljenjem čekam 4,30 ujutru kada ulaze sestre da nas previju, da se konačno mučenje prekine. Da li mi je Bog govorio u takvim noćima? Ne! 

Posle puno godina, da bi zaspao, odlučio sam da prihvatim neko psihoaktivnu supstancu, bensedin, 5mg. Bilo je još gore, definitivno nisam ja za išta psihoaktivno. Noćne more, nebuloze, bojao sam se da ću iščupati bronilu, ili kateter ili neku od cevčica koje su virile iz nekog dela mene... Terao sam sebe da ostanem budan, dok nije prestalo. Eto to sam naučio - nisam za takve "špecije". 

Pokušavao sam da na sve gledam kao na eksperiment, moj "šmucaroški" um se prilagodio. Hm anestezija je ovakvo iskustvo?? Buđenje ovako izgleda? interesantno... klistir, bol, infuzija... 

Treba da hodaš da ti prorade creva, boli, neka boli, to je samo uspon na planinu. Moraš popeti na vrh da bi creva radila. Zbog tipa operacije, creva prestanu da rade... a pobeda je u tome da ti izvade sondu iz nosa, da te više ne guši. Rez od operacije je ispod rebara, pa je dah plitak, a sonda dodatno čini da se gušiš. I iritira grlo. A kada kašlješ zbog iritiranog grla, oči ispadaju zbog bola. Hodaj hodnikom, kada creva prorade izvadiće ti sondu, "popni na vrh", mora da boli, svaki korak se računa. Još jedan krug uz šipku hodnikom. Radost kada osetiš ono krčanje u crevima je ogromna - ej možeš konačno posle četiri dana da popiješ gutljaj vode. A šta si kroz to naučio? Hm. Ništa. 

Zapravo, nije istina da ništa nisam naučio. Nisam naučio ono što sam očekivao da će se dogoditi. Naučio sam da šabloni ne postoje. Moj put je moj put. Nekoga bol približi Bogu, drugoga ne. Poenta je u putu. Moj je pad. Moj je rast. To je moj odnos sa Bogom, ja rastem kroz padove, kroz doline i kroz uspone. Nema šablona. 

To mi je možda najveće otkriće. Razlika religija i hrišćanstvo je u odnosu. Religiju definišem kao skup pravila, odbredbi, zakona, ustaljenih i uhodanih normi. U religiji jasno znaš šta da očekuješ, kako stvari funkcionišu. Ja tako ne vidim hrišćanstvo. Za mene je hrišćanstvo odnos sa Bogom. Odnos ima svoje uspone i padove, nije šabloniziran, nije uhodan. To je putovanje. 

Pročitao sam mim neke vernice koja pripada tradicionalnim crkvama. Komentar je bio na rasprave koje vernici iz netradicionalnih crkava vode na različite teološke teme - "zašto se raspravljaju oko tema koje su davno rešene". Pa razlog je jednostavan - svako mora pitanja da rešava za sebe. To je odnos. 

Odnosi imaju svoje uspone i padove. Takav je na primer brak - nekada je volim (moju suprugu) a nekada smišljam koje oružje da upotrebim... Takvo je roditeljstvo - raduješ se deci, velika je to radost, a ima momenata kada se pitaš - šta mi je ovo trebalo? Takva je i crkva, velika radost i bol. Svaki odnos je takav - usponi i padovi. Zašto onda očekujem da će moj odnos sa Bogom biti samo usponi i pobede?

Oslobodilo me je ovo saznanje. Kliknulo mi je neposredno pred odlazak u bolnicu. Par nas, Mirijana, Nada, Erika i ja smo išli na šmucanje. Razgovarali smo u kolima, i nekako ta misao o putu, koji sadrži uspone i padove koji su moji, je postala značajna za mene. To nazviamo remom, ličnom Božijom objavom, govorom. 

Moj je put, moj je pad, moj je rast, i Gospodnji, koji ide sa mnom na tom putu. I time završavam ova pisanja o bolnici i bolesti (nadam se). 

Beređi Dušan Bera