Bože, ti si ćale, a ne Otac

Bože, ti si mi ćale, nisi mi Otac... Prvi put sam to rekao Bogu u julu mesecu, a od tada sam ponovio nekoliko puta. Ovo je priča o toj strašnoj reči - ćale.

Ćale, kaže rečnik, jeste modifikacija reći ćaća, koja je lepa, volim tu reč ćaća koju koriste na zapadu Balkana kao zamenu za reč tata... ali ta mene reć ćale ima drugo značenje.

U ponedeljak (6.10.2024.) dobio sam dijagnozu posle operacije - patološki nalaz (pisao sam o operaciji u članku - Neoplasma Renis - Nova reč u mom životu). Dijagnoza je RCC T1a N0 M0. Onako laički tumačeno - adeno karcinom bubrega, malog promera, bez širenja na okolno tkivo i limfne čvorove. Doktor mi je na kraju kontrole rekao - "medicinski vi ste izlečeni kroz operaciju.". Kažu da je kod raka značajno otkriti na vreme, hvala Bogu, kako izgleda moj slučaj je primer toga. 

Međutim ovaj ponedeljak je bio kraj putovanja (ili neka od stanica), početak je bio drugačiji. 

Početak i ta reč "ćale"

Početak... jul mesec. Mirjana i ja se pripremamo za putovanje. Čekala nas je serija događaja, poseta rehab centru u Istri, i služenje tamo. Pre toga, trebao sam da putujem za Nemačku da predajem na Romskoj biblijskog školi... i tako je trebalo da sledi celo leto, aktivnosti, konferencije, kampovi. Međutim ništa od toga nije bilo. 

Rutinski pregled u početku, vodio je do ultrazvuka, gde sam čuo da je "nešto" na bubregu (nisam se previše ni uznemirio), a onda je došao strašni CT. CT snimanje sam zakazao preko prijateljice radiologa, da "skinem brigu sa leđa", ali na kraju snimanja, nalazi nisu bili ni gotovi, prilazi mi prijateljica i kaže - "Odmah kod urologa, ne čekaj, doktor će ti uraditi nalaze po skraćenom postupku". Ja kažem da me čekaju putovanja u sledećih nekoliko dana, i svašta nešto, a onda odgovara samo - "Odmah kod urologa, ne čekaj, to mogu da ti kažem."

Nekoliko minuta kasnije, ošamućen sedim ispred radiologije, razmišljam o Mirjani, deci (tog momenta ne znam detalje šta su snimili, svašta mi je u glavi, kako da im kažem???), razmišljam o budućnosti. Zovem Mikija da otkažem gostovanje u Nemačkoj. Svi planovi dobijaju znak pitanja. Pada mi na pamet - "nećeš ti više videti planine i šumu", zaplačem... Pomisao da neću moći na "šmucanja", iz nekog razloga me je najdublje pogodila.

Sa tim mislima, i sa suzama u očima vozi prema kući. Misli su mi u haosu. Razmišljam i o svakoj borbi mog života, izdajstvima, povredama... i iz mene izlete reči upućene Bogu - "nisi ti Otac, ti si ćale". 

Ćale, tako teška reč

Ćale je za mene teška reč. Tako sam zvao mog tatu - ćale. Teška je to reč, puna je ljubavi, jer ja znam da je mene moj tata voleo, prvo je to bila reč bliskosti između nas dvoje. Međutin, kasnije je dobila novo značenje - ćale je neko ko te voli, ali te uvek uvali u problem. Ćale ti ostavi dugove, borbe sa zelenašima. Ćale ne drži reč, i ne znaš šta će biti sutra. Ćale je uvek pun velikih priča i planova koje se ne ostvare - njegovi su standardni planovi da se obogati koji vode samo do  našeg većeg siromaštva. Ćaletu se ne veruje, znaš da te voli, ali priče su mu velike a ja ne računam previše da vidim i ostvarenje tih priča. 

"Bože, ti si ćale, nisi Otac". Borbu vodim sa tim "Otac" od kada sam postao vernik (jedan od članaka možete pročitati OVDE). Molim se Bogu, molim se Sinu, molim se Duhu Svetom, ali molitva Ocu je izazov. Nekada se sa pitanjem očinstva nosim bolje, a nekada i ne toliko dobro. Čak sam se ponadao da sam to prevazišao u poslednjih nekoliko godina, do tog strašnog CT-a, i odjednom je Otac ponovo postao ćale. 

Izneverio me je, obećao mi je puno, dao mi je snove, a onda me je ugasio. I tu sam se zaglavio, sa svešću da moram nešto uraditi sa ovim pitanjem: ćale-otac.

Ti si stariji sin 

Sledeći korak je došao mesec dana kasnije. Razgovor koji je počeo kao dobronamerni savet, ali se završio se rečima - "ti si Bera stariji brat". Zaledilo me je to. 

Stariji brat je ozloglašeni lik iz Isusove priče, zapisane u Evanđelju po Luki 15. Priča se zapravo zove "O izgubljenom sinu". Neću ulaziti u analizu tog teksta, ali mlađi sin u priči čini mnoge grehe, da bi ga na kraju Otac primio nazad u njegovo naručje. Stariji sin doživljava taj očev postupak kao nepravdu.

"28 On se rasrdio i nije hteo da uđe u kuću. Otac izađe iz kuće, pa ga je molio da uđe. 29 Ali on odgovori ocu: ’Evo, toliko godina ti služim i nikada nisam prekršio nijednu tvoju zapovest, a nikad mi nisi dao jare da se proveselim sa svojim prijateljima. 30 Ali kada je došao ovaj tvoj sin koji je proćerdao tvoje imanje sa bludnicama, zaklao si ugojeno tele za njega.’ 31 ’Sine moj – reče mu otac  – ti si uvek sa mnom, i sve što je moje, to je i tvoje. 32 Ali treba da budemo veseli i da se radujemo, jer je ovaj tvoj brat bio mrtav, ali je oživeo; bio je izgubljen, ali je nađen.’“" 

Ja stariji sin? Uvek sam se poistovećivao sa mlađim sinom, njegovim grehom, dolaskom ocu. Ja sam onaj koji je bio zavisnik, koji je proćerdao svoj život. Otac me je dočekao zagrljajem opraštanja. Uvek sam čitao tu priču u tom svetlu. Kako onda stariji brat?

Nisam ljubomoran na grešnike, volim da vidim promenu u ljudima. Volim tuđi uspeh. Kako ja mogu biti stariji sin? Ja mrzim sve što stariji brat u toj priči predstavlja.

Međutim, na te reči - "Ti si stariji sin", smrznuo sam se. To je najbolji način da opišem to stanje, smrznut, zaustavljen u momentu, jer slušajući te reči, postajem svestan da moj odnos sa Bogom jeste takav. Ja jesam stariji sin - radim vredno za Boga, služim mu, ja sam Njegov radnik, a šta dobijam od Njega zauzvrat? Rak na bubregu!

Ti treba da razumeš kako da budeš stariji brat

Tako zamrznut, par dana kasnije, ručao sam sa dva prijatelja, pastora iz Australije - Fil i Ted (ljudi poreklom iz bivše Jugoslavije). Pričamo o svemu, i o mom stanju. Na kraju im podelim priču o starijem bratu, i priča, slaganje kockica se nastavi, jer oni priču o starijem bratu dožive u pozitivnom svetlu.

Biti stariji brat nije loše. Stariji brat je često uzor mlađem bratu, stariji brat štiti mlađeg, probija mu put. Naravno, ako stvari funkcionišu kako treba i ako je čisto srce (što nije bilo u priči iz Lukinog evanđelja). Moj put nije takav jer je Bog "ćale", nego zato što treba da budem stariji brat, da naučim nešto iz ovog iskustva.

Balkanska priča ne može da se proslavi pričom o očevima. Nekada je otac bio figura autoriteta, poštovan zbog toga što je otac, ali bliskosti uglavnom nije bilo. Takva figura oca je nestala, ali nikada nije izgrađena zdrava slika oca... 

Doživeo sam moju bolest kao put da istražim ovo pitanje, da naučim da budem stariji brat u pitanju očinstva Božijeg... ali to je priča za sledeći tekst.  

Beređi Dušan Bera 

Blog je dnevnik, tako kažu (ili je to nekada bilo?). Odlučio sam da pišem jedan tekst nedeljno o onome što zaokuplja moje misli.