Usta neprijatelja

"Ispraznost nad ispraznošću! – govori Propovednik. Ispraznost nad ispraznošću! Sve je ispraznost!... Pokolenje ode i pokolenje dođe, a zemlja ostaje doveka. Sunce izađe i zađe, pa hita nazad, na mesto odakle izlazi. Vetar duva na jug, pa okrene na sever, vitla uokolo-naokolo, pa opet nazad. Sve reke teku u more, a more se ne prepuni. Odakle reke dolaze, onamo se i vraćaju. Sve je zamorno, toliko da ne može da se iskaže. Oko ne može da se nagleda, ni uho da se nasluša. Što je bilo, opet će biti, što se činilo, opet će se činiti – nema ništa novo pod suncem. Ima li išta za šta bi se moglo reći: »Gle, ovo je novo!«? I to je već bilo, davno pre našeg vremena. Nema sećanja na ono što je bilo pre, niti će biti sećanja na ono što će tek biti među onima koji će biti posle."...

Posmatrao sam crkvu, i ponavlja se sve... Ljudi se menjaju, uče, napreduju, bolji su danas nego juče. To žele hrišćani a tvrde humanisti. Ne, kaže Propovednik, nije tako, sve se ponavlja, i muka je duhu. Ispraznost.

Oštre su to reči, ali se slažem sa njima. Delimično. Ili se ovih dana tako osećam zbog ogovaranja. Akumuliralo se. U vezi ogovaranja je Solomonova izjava istinita. Ogovaranje razara. Ogovaranje boli. Ono ništa ne rešava, samo pogoršava. 

Da li ljudi prestaju da ogovaraju, iako znaju koliko je štetno? Ne. Kažu - "Ja ne odgovaram zato što je to istina. Ili -"Ja ne odgovaram jer to mogu da kažem i u lice toj osobi". 

Da li prestaju da ogovaraju kada im pomogneš? Ne. Iskustvo pokazuje da često ogovaraju najviše oni kojima se najviše pomoglo. Ljudi kojima smo spasili život od narkomanije i zavisnosti, Božijom pomoći. To mi je možda najbolnije. 

Ovih dana ponavljam Psalam 15. Naučio sam ga napamet, da mi se ureže: 

"Gospode, ko može sedeti u šatoru tvome?

Ko može hodati svetom gorom tvojom?

Onaj koji bez mane hodi, koji pravdu tvori, i istinu iz srca svoga govori. 

Koji jezikom svojim ne opada (ogovara), i drugu svome ne čini zla, i ne kinji bližnjeg svoga..."

Oštre reči? Da. Tačne? Da. Jer Bog ne laže, On pravdu tvori, i On ne podnosi ogovaranje. Ogovaranje je protivno Božijoj prirodi. 

Dopada mi se reč koju je Bakotić odabrao - opadanje. Opadanje je zlobno ogovaranje, ako se tu razlika može praviti. Možda je razlika samo u nameri, da se razlikuje kada nešto govorimo iz povređenosti, dok nas još boli, i vođeni smo emocijama. Inače, to je opadanje, govorenje o nekom, iza njegovih leđa, da bi mu se nanelo zlo.

Opadanje je neprijateljeva usta. Kada ogovaram, opadam, pričam neprijateljevim jezikom i rečima. Neprijatelj dolazi da razori i razruši, a ogovaranje razara i ruši. Čovek je najsličniji Sotoni kada čini dela suprotna Božijoj prirodi. Kao uvek, na kraju nas razori, učini nas gorkima. 

Ogovaranje se ponavlja. Bilo ga je juče. Ima ga danas. Nikako da nestane. Muka je duhu. 

Predlog. Donesemo odluku. Ličnu. Neću da ogovaram. Zaustaviću muku.

Biram da:

1. Neću da slušam ogovaranje. 

2. Prekoriću one koji ogovaraju.

3. Hoću da budem kao moj Otac nebeski, a ne kao otac ogovaranja. 

Beređi Dušan Bera