Više od jednog praznika: biblijski pogled na dostojanstvo žene

Draga sestro,

Osmog marta 1857. godine žene su izašle na ulice Njujorka, nezadovoljne uslovima rada i niskim platama, tražeći jednaka prava kao i muškarci. Policija je rasterala njihov protest, ali njihov glas nije utihnuo. Protesti su se nastavili i narednih godina.

I u Srbiji su žene obeležavale ovaj dan još početkom 20. veka. Već 1914. godine u Beogradu su organizovani skupovi na kojima su žene tražile pravo glasa i bolje uslove rada, a posle Drugog svetskog rata žene su konačno dobile pravo glasa 1945. godine

Zato se 8. mart obeležava kao sećanje na borbu za dostojanstvo, ravnopravnost i pravo glasa. Taj dan je postao deo istorije našeg društva i podseća nas da sloboda i dostojanstvo često dolaze kroz dugu borbu.

Ali ako pogledamo još dalje u prošlost, vidimo da koreni tog dostojanstva sežu mnogo dublje. U samom početku Biblije stoji zapisano: „I stvori Bog čoveka po obličju svome; po obličju Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih.“ (Postanje 1,27) Već u ovom prvom biblijskom tekstu otkrivamo jednu duboku istinu: i muškarac i žena nose Božiji lik. Dostojanstvo žene ne dolazi od društva, države ili kulture, već od samog Boga.

U vreme kada je Isus Hristos hodao našim svetom, položaj žene bio je veoma težak. Žene nisu mogle da svedoče na sudu, njihova reč se smatrala nepouzdanom, a njihov uticaj u društvu bio je ograničen. Ali Isus je uvek iznova rušio takve granice. On razgovara sa Samarjankom i poverava joj poruku koju ona nosi svom gradu. Među Njegovim učenicima nalazimo i žene koje su ga pratile i služile. Marija sedi kraj Njegovih nogu i sluša Njegovu reč, mesto koje je u to vreme bilo rezervisano samo za učenike.

A onda dolazi događaj koji menja istoriju. U nedeljno jutro, na grob dolaze žene: Marija Magdalena, Jovana, Marija majka Jakovljeva i druge. One otkrivaju da je grob prazan. Anđeo im govori: „Vi se ne bojte. Znam da tražite Isusa koji je razapet. Nije ovde – vaskrsao je kao što je rekao.“ (Matej 28)

U svetu u kome se ženskom svedočenju nije verovalo, Bog bira žene da budu prvi svedoci vaskrsenja. To nije slučajnost. To je poruka. Vaskrsenje je revolucija ne samo u smislu spasenja, nego i u smislu dostojanstva. Apostol Pavle će kasnije zapisati: „Nema više Jevrejina ni Grka, nema roba ni slobodnog, nema muškog ni ženskog; jer ste svi jedno u Hristu Isusu.“ (Galatima 3,28)

Srpska istorija čuva svedočanstvo o ženama koje su svojim darovima oblikovale duhovni i kulturni život naroda. U srednjovekovnoj Srbiji žene su često bile ktitori manastira i crkava, učestvujući aktivno u životu Crkve i društva. 

Kraljica Jelena Anžujska, jedna od najobrazovanijih žena svoga vremena, podigla je manastir Gradac i osnivala škole za siromašne devojke, verujući da obrazovanje pripada i ženama. 

Despotica Jelena Mrnjavčević, ostavila je dubok trag kao prvi pisac žena među Srbima i duhovna ličnost, a njena „Pohvala  knezu Lazaru“ ostala je jedno od najlepših dela srpske srednjovekovne književnosti. 

Ove žene podsećaju nas da su darovi koje Bog daje ženama oduvek bili deo života Crkve i naroda.

Kneginja Milica, posle Kosovske bitke, preuzela je odgovornost za državu i narod u jednom od najtežih trenutaka naše istorije. Njena mudrost i vera pomogle su da se narod održi u vremenu velikih iskušenja.

Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji, završila je medicinske studije u Cirihu u 19. veku. Kada se vratila u Srbiju, dugo joj nije bilo dozvoljeno da radi kao lekar jer je bila žena. Ipak, njena istrajnost otvorila je vrata mnogim ženama koje su kasnije služile društvu svojim znanjem.

Milunka Savić, najodlikovanija žena ratnik u istoriji, u Prvom svetskom ratu borila se rame uz rame sa muškarcima, pokazujući hrabrost koja je ostala zapisana u istoriji.

Sve ove žene svedoče o istoj istini - dostojanstvo žene nikada nije bilo manje od dostojanstva muškarca. Zato je tužno kada se desi da crkva ponekad zaboravi ovu istinu i umesto prostora slobode postane mesto u kome darovi žena ostaju neprepoznati. Crkva je pozvana da bude mesto gde se prepoznaje jedinstveni dar svake osobe - gde muškarci i žene zajedno služe Bogu i svetu.

Zato, draga sestro, u svetlu slobode koju nam je Hristos doneo, istraži svoje darove i koristi ih. Zakorači hrabro. Svedoči za istinu, jer je to pravo koje ti je dao sam Gospod Isus Hristos.

Zauzmi svoje mesto u Božijem kraljevstvu.
Neka te Bog blagoslovi na svakom koraku tvog uticaja.
Neka te Njegova ruka vodi, otvara vrata pred tobom i daje ti mudrost i snagu.
Hrabro nosi slobodu koju ti je Bog dao – i ne dopusti da ti je iko oduzme.

Starešinstvo Protestantske Hrišćanske zajednice Novi Sad

Pismo pastora na početku 2026. godine

Draga crkvo, braćo i sestre, prijatelji, blagoslovena vam 2026. godina. Neka naš milostivi Bog i ove godine drži Njegovu ruku nad vama. Molim da svako ropstvo i laž koju neprijatelj šalje na naš put bude smeteno, da sloboda procveta u našim domovima i porodicama, i da svaka laž obmane padne pred vaše noge. Neka vas osnaži Duh Sveti za svako dobro delo koje dođe pred vas, da vam da mudrost i snagu da to delo i ostvarite. Sretna vam i blagoslovena 2026.  

Kakva je bila 2025? Turbulentna, ali kada pogledamo unazad, turbulentna je bila i 2024, a pre toga su bile turbulentne i kovid godine. Nema godine da nije turbulentna. Jeremija prorokuje protiv lažnih učitelja rečima: "Leče ranu naroda moga olako govoreći: Mir, mir, a mira nema." Jeremija 8:11. Nema mira na ovom svetu i neće ga biti. 

Jutros, ako čitate naša čitanja "Biblijski kompas", čitali smo o Isaiju 9. Tu piše o miru: 

6 Ta, nama se muško dete rodilo,
nama je sin dat;

vlast je njemu na ramenu.

I on će se zvati:

Divni Savetnik, Bog Silni,

Otac Večni, Vladar Mirotvorni.

Pismo pastora na početku 2025. godine

Draga moja crkvo, blagoslovena vam i sretna 2025. Neka Bog izlije blagoslove svoje na nas (vas), čuva nas od zla i da mudrosti. Naša srca neka menja, i da u ovoj godini pred nama donosimo dobre odluke i mudre poteze.

Pismo pastora na kraju 2024... 

Godina za nama je meni lično bila teška. Jedna od najtežih u mom životu, kako na ličnom planu, tako i što se tiče crkve, a ni događaji u Novom Sadu nisu uticali da olakšaju prošlu godinu. Uticalo je to i na vas crkvu, znam.

1. Oporavljam se o cističnog tumora bubrega. 

Ušao sam u kategoriju oporavljenih bolesnika od malignih bolesti. Teška je to kategorija i neizvesna, ali šta da se radi. Još uvek mi nije jasno zašto se dogodilo to što se dogodilo (mislim na duhovni aspekt bolesti). 

Prošlo je tek tri meseca od operacije u kojoj sam izgubio levi bubreg. Međutim celo leto i jesen je obeležila moja bolest a cela godina nam je u crnoj boji kancera. Mirjanina mama je u martu umrla od posledica kancera, da bi nas u junu dočekala vest da sam ja potencijalno oboleo od tumora. Možete samo zamisliti borbe... ali su gotove.

Poslednja skeniranja (MR), pokazuju da mi je abdomen čist što se tiče tumorskih promena, ali je sve još uvek pod upalom, poremećeno. Lako se zamaram, što me posebno nervira. 

Post i molitva - da ne budeš grad sa razvaljenim zidinama - vizija 2024

U periodu smo (kao crkva) promišljanja o viziji ili smeru delovanja Protestantske hrišćanske zajednice za 2024. godinu. Kao pastir, zajedno sa starešinama, molim se, pričam sa ljudima, čitam, slušam Boga a i druge. Jutros, razmišljajući o tome šta Bog želi od nas, slika koja mi je došla na um je slika plime i oseke. Ono što sam video u mom umu nije bila ona neprimetna plime i oseke kao na Jadranu, kada ni ne vidiš promenu nivoa mora, nego one bučne, u talasima, kada se more vidljivo menja nekoliko metara. More nadire i more se povlači. 

Razmišljao sam prvo da je plima slika neprijatelja koji nas napada, ali mi srce svedoči da nije, nego je to slika crkve, nas. Biće nadiranja, biće povlačenja, biće bučno, biće perioda napretka, ali i perioda kada neće biti tako. Plima i oseka je crkva i naši životi.

Šta raditi kada je "bučno i nemirno"? Možemo potonuti, pustiti da nas struja nosi, povuče u dubinu svađa, konflikta, gorčine. Možemo ustrajati, nastaviti da udaramo u obaloutvrdu dok se ne obruši, i ne puštajući da potonemo, nego ustrajati "dok nas Bog ne blagoslovi", kao Patrijarh Jakov kada mu je ime postalo Izrailj.

Zidati vredi samo kada sačuvaš sazidano

Pismo koje sam napisao pre nekoliko godina, i zaboravio na žalost na ovu lekciju... Smatram ono što je ovde napisano ključnim za budućnost crkve u Novom Sadu. Početak pisma je usko vezan za lokalnu crkvu, prenosim od sredine: 

"... razgovarao sam sa grupom pastora o molitvi, o blagoslovu za našu zemlju, o tome šta učiniti da se crkve više mole za Srbiju, o blagoslovima koji dolaze u naš život kada se molimo, kada se ta slika  pojavila pred mojim očima. Slika zidara koji u jednoj ruci drži mistriju (lopaticu za zidanje), a u drugoj ruci koplje - zida i brani sazidano.

 Nemija 4. 11-17:„... naši neprijatelji rekoše: Da ne doznaju i ne opaze dokle ne dođemo usred njih, pa ćemo ih pobiti i prekinuti posao. Ali dođoše Judeji koji su među njima živeli i kazaše nam deset puta: Čuvajte sva mesta kuda se ide k nama. Tada namestih narod u nizinama iza zida i na lukovima.  I razgledavši ustah i rekoh starešinama i glavarima i ostalom narodu: Ne bojte ih se. Pomenite Gospoda velikog i strašnog, i bijte se za braću svoju, za sinove svoje i kćeri svoje, za žene svoje i kuće svoje.  A kad čuše neprijatelji naši da smo doznali, razbi Gospod njihovu nameru, i mi se vratismo svi k zidu, svaki na svoj posao.  I od tada polovina mojih momaka poslovaše, a druga polovina držaše koplja i štitove i lukove i oklope, i knezovi stajahu iza svega doma Judinog.  I koji su zidali i nosili teret i koji tovarili svaki je jednom rukom radio, a u drugoj držao koplje.“

Narod Božiji je zidao zidine, gradio svoj grad. Neprijatelju je smetalo njihovo delovanje i nasrnuli su na Božiji narod. Odbranili su se tako što su jednom rukom zidali, a drugom rukom bili spremni da se brane. Pobedili su zidari koji su u jednoj ruci držali mistriju, a u drugoj oružje. 

Vidim tu sliku pred mojim očima već nekoliko nedelja. U početku nisam bio siguran na koga se odnosi slika, ali kako vreme prolazi sve sigurniji sam da se odnosi na našu crkvu, na nas. Bog govori da smo mi zidari, vredni u onome šta radimo, spremni da zapnemo. Često u akciji, ali nemamo mač u rukama. Zato   što  nemamo  mač  u  rukama,  đavo  dolazi  da  poruši  ono  što  mi nazidamo. Ukrade nam blagoslov! Sruši sazidano! Poništi efekte naše truda! Kako u životu naše crkve- tako i u životu svakog od nas pojedinačno. Đavo ruši zato što mi nemamo mač u rukama da odbranimo sazidano, već samo mistriju da zidamo. Nema smisla zidati, ako nećeš sačuvati građevinu koju si izgradio.

Mač kojim se brani građevina je molitva. Đavo beži od nas samo u jednoj situaciji. Razmislimo u kojoj? Kada radimo za Boga? Ne, on tada napada! Đavo beži samo kada mi u molitvi dođemo pred Boga, stanemo u zaštitu Hristove krvi, i onda se okrenemo silama zla i zapovedimo im da beže od nas! Molitva je način na koji pobeđujemo. I na koji širimo carstvo Božije! 

Dok sam se molio i razmišljao o značenju slike ratnika sa mistrijom Bog me je podsetio na naš lanac molitve i posta koji smo nazvali „Da crkva bude zdrava“. Nadam se da se sećate tog iskustva. Za mene je to bio veliki blagoslov da učestvujem u tom lancu, postim i zastupam različite delove života naše crkve, kao i pojedince. Simbol nam je tada bio kako vidite na slici, lanac povezan u krug. Uvek sam doživljavao to samo kao sliku da se molioci nadovezuju jedan na drugog. Gde jedan stane, sledećeg dana drugi nastavlja. 

Dok sam se molio ovih dana, Bog me je podsetio na tu sliku, i podsetio me je za šta služi zatvoreni lanac – za čuvanje  nečega da ne bude ukradeno. Zaključavamo lanac kada čuvamo nešto što nam je dragoceno! Iako je slika lanca nastala pre desetak godina, mislim da je imala proročki element koji nisam ranije video – crkva je zdrava ako postoji lanac molitve koji čuva sazidano. Zidati vredi samo, ako sačuvaš ono što si sazidao!

To mi je potvrđeno danas, dok pišem ove reči, našao sam stari dokument u kome je zapisan moj govor sa početka pomenutog lanca molitve i posta (2006-te): „Razlog zašto krećemo u ovu avanturu vere je sledeći: stanje koje se ne menja. Jedno popraviš, drugo se kvari. Stalno popravke a ne idemo napred.“ Očigledno je već tada Bog govorio da jedini način na koji možemo ići napred jeste da postoji lanac koji čuva izgrađeno. 

Međutim, ne pišem ovo da nas obeshrabrim. Jedno od proročanstava koje je bilo izrečeno nadamnom kada sam preuzeo ulogu vodećeg pastora crkve je bilo prikazano kroz sliku naše crkvene zgrade. U zgradi je bila ostava u kojoj se nalaze razne stvari, ostavljene tamo, na nekima je prašina, neke su pokvarene, a neke ispravne, samo smo zaboravili na njih. Poruka te proročke reči je bila da trebamo izvaditi te stvari i koristiti ih. Uveren sam da je došlo vreme da se iz prašine izvadi Lanac molitve i posta „Da crkva bude zdrava“. 

Pozivam vas: 1. Ispitajte ove proročke slike, Pismo nas poziva kao crkvu da ispitujemo proroštva. Ako vam Bog bude govorio nešto u vezi tih slika prenesite mi. Proroštvo se ispituje samo u mišljenju crkve. 2. Priključite se ovom Božijem delu. Bili molioci ili ne, pozvani smo na molitvu. Davno sam pročitao reči „Bog poveri službu da bi se molili za nju“. Dodajte i moje reči – „zidati vredi samo ako sačuvamo sazidano“. Ako si u službi, pozvan si da štitiš ono što zidaš. Ne moramo svi postiti, ali svi molimo! Detalji o lancu molitve i posta će biti uskoro iznešeni pred crkvu! Stani u obranu!" Kraj pisma. 

Objavio sam ovo pismo motivisan poklonom koji sam dobio. Na službi pre nekoliko nedelja propovedao sam o slici ratnika sa mistrijom, i kako bi voleo da imam sliku toga. Posle nedelju dana jedna tinejdžerka iz crkve (zajedno sa mamom), nacrtala je sliku o kojoj sam govorio. Iznenadili su me, obradovali. To je bila njena želja da služi crkvi. Zakačio sam je juče na zid u kancelariji, ispred mene, ispod planera, da me podseća - Zidati vredi samo kada čuvaš sazidano. Takodje da me podseti - Zidamo samo zajedno, od dece do najstarijih. Svako daje svoj deo posla. 

Pismo pastora na početku 2024.

Draga crkvo, braćo i sestre, neka vas Bog blagoslovi u ovoj 2024. godini od rođenja Gospoda Isusa Hrista, Spasitelja i Boga našeg. Kao i svake godine pišem pismo sa željom da procenim smer u koji nas Bog poziva. Ove godine me je zaokupila priča o kralju Asi.

Ko je kralj Asa? 

Kralj Asa, praunuk velikog Solomona, i čukununuk Davidov. Kraljevao je Judom, Severnim carstvom. 

1. Kad se Avija upokojio sa svojim precima, sahranili su ga u Davidovom gradu. Njegov sin Asa se zacario umesto njega, a u njegovo je vreme u zemlji deset godina vladao mir. II Dnevnika 14

 Asa je bio reformator, revnostan u tom delu. Posvetio se tome da iz Jude iskoreni idolopoklonostvo. Uništavao je idole koji su podignuti prethodnim vekovima, nešto što ni David, a ni Solomon nisu činili. Opisano je da ni rođenoj majci nije progledao kroz prste. 

16 Takođe, Asa je svoju majku Mahu uklonio s položaja carice majke, jer je načinila odvratne Aštartine stupove. II Dnevnika 15

Pismo pastora na početku 2023. godine

Draga crkvo, moja braćo i sestre, neka vas Hristova milost obasja u ovoj nastupajućoj 2023 godini. Mir nam dolazi do Princa mira, radost nas obuzima jer je radost naša sila, ljubav raste jer Njegovo ime je Ljubav. On je sve naše, i u Njemu nema nestašice, nego samo punine. Njegove police su uvek pune da susretne Njegovu decu, a Njegova mudrost je neizmeriva i On zna kako najbolje da to učini. Amin! 

Prethodnih nekoliko dana tražio sam inspiraciju za ovo pismo. Misli nisu dolazile. Na kraju, jutros, ovog novogodišnjeg jutra, odlučio sam da sednem i napišem pismo ne znajući šta ću vam napisati. I sada dok kucam ovu rečenicu ne znam šta će biti poruka ovog pisma. 

Osećanje koje nalazim u mom srcu je zahvalnost. Zahvalan sam Bogu za vas kao moju sestre i braću, zahvalan sam Bogu za vas kao Crkvu, moju duhovnu porodicu. Nikad nisam planirao, niti posebno želeo da budem pastor, ali sa vama nikad nisam zažalio što to jesam. Kroz vas postajem bolji čovek, nadahnjujete me, menjate. Hvala vam od srca. 

Drugo osećanje koje nalazim u mom srcu je ljubav. Volim vas jako puno. Volim da radim zajedno sa vama. Volim kada se prihvatimo izazova, kada kreativno razmišljamo, kada se borimo zajedno. Često vidim ogromnu silu kada zajedno uhvatimo viziju i ostvarujemo je. Moje duboko uverenje je da na ovom svetu, što se tiče ljudskog roda, nema ništa silnije od crkve u rešavanju slomljenosti sveta oko nas.

Kao prava porodica, bude i nesporazuma, nekada i svađa, ali to je deo porodice. Porodica nije porodica ako nema nesuglasica. Ne možemo se menjati kada sve ide potaman... mora da bude krivina na putu ako želiš da naučiš da voziš. Znam da nekada na krivinama izgled kao da ćeš ispasti, i neudobno je, i kao da sve klizi, ali uvek se desi da krivine budu savladane, i dođemo na vrh brda. 

Hvala vam i što me podržavate i kada vam (pa čak i meni) nije jasno šta tačno hoću da ostvarim, zašto neke odluke donosimo...

Molim se i razmišljam ovih dana o tome šta Bog želi od nas kao od crkve. Jasna je poruka koja dolazi sa svih strana - evanđelje. Evanđelje je u sili. Evanđelje je sila. Evanđelje je centar. Evanđelje je potreba ljudi oko nas, ali evanđelje koje se vidi u sili. Kako da evanđelje sile bude jasnije među nama? Kako da bude jasnije u mom životu?

Molite se sa mnom. Vreme izolacije je završeno, neka Crkva Hristova izađe iz Njene izolacije, i razmahne svoja krila. Sretna vam razmahnuta 2023.

Voli vas vaš pastor Bera 

Kliči haleluja nad nepravdom

Draga crkvo, 
Nadam se i verujem da ste zdravi. Neka vas Božiji anđeli štite u ovim danima, sačuvaju vas od teške bolesti, i donesu isceljenje. Blagoslov neka se širi oko vas gde god da idete, i učini da silno utičete na druge ljude.

Svet koji pada u mrak

"Suočavamo se sa vremenima koja su specifična. I ranije je bilo teških vremena, epidemija, ali je i stil života bio drugačiji. Vremena su se promenila. Svet je postao veliko selo, a sada se suzio odjednom ponovo na naš mali svet. 
Ova vremena su i šamar našoj ljudskoj oholosti. Iako i danas postoje smrtonosne bolesti (kancer, moždani udar), živeli smo u relativnom miru što se tiče virusa, bakterija. Izgledalo je da je čovečanstvo ostvarilo pobedu. Iako su se čuli glasovi naučnika koji su opominjali da je velika epidemija neposredno pred nama, nismo verovali. Kažu naučnici da je naš um programiran da odbija mogućnost da će se nesreća dogoditi baš nama. Valjda tako uspevamo da preživimo..."

Napisao sam ove reči 5.6.2020. godine, u pokušaju da napišem Pismo Pastora za Pedesetnicu. Nisam ih objavio, ostalo je zapisano u radnoj verziji. Ali Svet još uvek stoji. Ne mrda se.

Zašto Božić - šta smo sve dobili kroz ovaj praznik?

Zašto Božić - šta smo sve dobili  kroz ovaj praznik? 

Šta je smisao Božića? Šta dobijamo kroz njega? Koji je dublji smisao ovog praznika?

Zašto pisati o Božiću?

Draga crkvo, neka Ruka Božija bude nad vama, neka vas vodi i čuva, i neka Duh Božiji donese radost u vaša srca. Blagosloveni vam praznici. Neka vas Bog zaštiti od nepotrebnog stresa u prazničnim danima, i dopusti da praznike provedete u društvu prijatelja i vama dragih ljudi.

Puno pišem, snimam i govorim o Božiću. Možete pročitati neke od tekstova na KaHristu (lista tekstova - klikni link).

Nije uvek lako. Često doživljavam osudu od onih koji smatraju da je Božić paganski praznik. Više puta sam sebi postavio pitanje da li ti vredi? Jer iskreno, ne smatram to suštinskim pitanjem, niti sam spreman da ulažem energiju u raspravljanje i dokazivanje. Da li vredi onda raditi na nečemu što mi u očima pojedinih donosi lošu reputaciju „nebiblijskog“ učitelja?

Sa druge strane smatram značajnim vaša svedočanstva, o tome kako ste doživeli slobodu da proslavljate praznike kroz neki tekst koji sam napisao ili poruku. To me hrabri. Duh Božiji je duh slobode, ne pravila i ograničenja. Tako je lako skrenuti sa puta i duhovnost graditi na zabranama. To ne sme da bude naš put jer poslušnost je veća od držanja zabrana tj kontriranja-običajima što na kraju postane običaj.  

Koji je tvoj sledeći korak? - pismo pastora

Draga crkvo, prijatelji koji ovo čitate, neka vas Bog blagoslovi svakim razumevanjem, tako da mudro koračate kroz život, a posebno u ovim danima, ne pomračenog i zbunjenog uma, nego sa svakom jasnoćom. Blagosiljam vas napretkom u poslovnom svetu, otvrena vrata neka budu pred vama, a srce puno mira.

Konačno je došao i taj dan. Posle skoro dva meseca ponovo ćemo imati uživo bogosluženje. Nadam se da smo svima vama dobro služili online, ali iskustvo se svakako razlikuje. Moram priznati da je meni bilo teško da se skoncentrišem, fokusiram, dok sam propovedao samo u kameru. Falila su mi vaša lica...

Komad šalitre nastao topljenjem rude

Hvala Bogu, zaštitio nas je od scenarija koji je pretio. Dok smo gledali slike iz Madrida, Milana... nije bilo sve jedno. Međutim, završila se ta faza, nadamo se da se neće ni vratiti. 

Pitanje je šta smo naučili dok smo bili u karantinu? Da li je to bio period našeg rasta kao pojedinaca, ili period stagnacije ili još gore nazadovanja? Šta je vladalo našim srcima - strah, mir, radost, panika...?

Virus je stigao - i šta sada?

Razmišljam o virusu koroni, Kovidu-19... Nemoguće je izbeći... Prethodnih par dana, kao pastir, morao sam donositi puno odluka (naravno ne sam, ti su i starešine, đakoni...). Na primer - na službama u crkvi bude oko 200 ljudi. Prema uredbi Vlade Republike Srbije, zabranjeni su skupovi sa preko 100 učesnika u zatvorenom prostoru. Kako to urediti, šta uraditi? 

Zbog donošenja odluke puno sam čitao, pratio vesti. Informacije, dezinformacije. Sa jedne strane panika a sa druge poruke da nije strašno, da se radi samo o teoriji zavere. Da se plašimo ili ne? Kome verovati? 

Facebook je prepun različitih teorija. Farmaceutska industrija pravi novac. To je borba moćnika za kontrolu tržišta. To je kazna Božija koja je prorečena za bezbožnost ovog sveta. Eksperiment koji se oteo kontroli. Plan da se uništi turizam u Italiji. Simpronovi su to predvideli.. beskrajne mogućnosti.

Takođe što se tiče vernika, jedni su u strahu, drugi pozivaju na hrabrost. Ima i onih koji su oprezni. Ima onih koji su "super hrabri i puni vere", i sude "onima bez vere"...

Osećam kao pastir odgovornost da ponudim iskren odgovor na pitanja naše odgovornosti za svet oko nas. Odlučio sam da ne snimam videa na tu temu, ne želim da koristim priliku za publicitet. Ovo takođe neće biti bombastičan tekst. Nema parola u njemu... 

Razmišljam zapravo o tome šta Hristos očekuje od Njegove porodice. Šta praktično uraditi? Jutros sam po redu čitanja razmišljao o II Korinćanima, prvom poglavlju. Tamo piše: 

"Blagosloven Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista, Otac samilosti i Bog svake utehe. On nas teši u našoj nevolji, da bismo i mi, onom utehom kojom Bog teši nas, mogli da tešimo sve koji su u nevolji. Jer kao što nas obilno snalaze Hristova stradanja, tako je kroz Hrista obilna i naša uteha.  Ako smo u nevoljama - to je za vašu utehu i spasenje. Ako smo utešeni, to je za vašu utehu, koja čini da strpljvo ponodsite ista stradanja koja i mi podnosimo. A naša nada za vas je čvrsta, jer znamo da imate udela kako u našim stradanjima tako i utesi." 

Iako je tekst napisan u situaciji progonstva, prenosi principe koje nas usmeravaju u sledećim danima. 

1. Biti odgovoran prema ljudima oko sebe - u svojoj situaciji misliti na druge. 

U savremenom svetu, misliti na druge se naziva društvenom odgovornošću. "Činiti ono što želiš da drugi tebi čine" (Matej 7:12), trebao bi biti sastavni deo pogleda na svet hrišćanskog vernika.  Zapravo to je je hrišćanska društvena odgovornost.

Kako to primeniti? To što ja neću imati posledice ako se razbolim, može biti pogubno za osobu kojoj ja prenesem virus, a da je možda hronični bolesnik. Čuvam sebe zbog drugih za koje sam odgovoran. 

Deo društvene odgovornosti jeste slediti uputstva koje daje struka ili Vlada - iako su neke odredbe besmislene nekada. Odgovornost ne sleđenja tih uputstava može biti velika.

Čitao sam tekstove o "hrabrim" pastorima, koji su iako sa znacima infekcije, organizovali seminare. Mnoštvo ljudi se zarazilo. Štampa je to jedva dočekala. Njihova "vera" je nanela veliki problem crkvi u tim gradovima...  

2. Ponudi utehu 

Ljudi su uplašeni. Biram da ne budem uplašen, niti izvor straha, nego izvor utehe. Bog je onaj koji je izvor utehe za mene, i ako me neko nešto pita nudim ohrebrenje i utehu. 

Biram da ne sudim ljudima, da se ne raspravljam sa njima oko njihovih stavova, pa čak i kada se duboko ne slažem. U strahu se briše granica racionalnosti. Raspravljanje dovodi do povređenosti. Nema koristi od toga.

Ne širim strah. Ako govorim o informacijama o situaciji, prenosim činjenice koje ne sadrže seme straha. Širenje straha je suprotno utesi. 

Nemojmo deliti tekstove na socijalnim mrežama koje šire strah. Govorimo o virusu, treba deliti informacije, ali govorimo i o drugim stvarima. Nije život stao. 

Moja bašta danas... 

3. Ponudi mir i nadu 

Mir i nada se nalaze tamo gde je i razumevanje. Mir ne dolazi iz praznih reči - "ne brini, sve će biti u redu". Nada se ne nalazi u rečima "mi idemo hrabro za Hrista, uprkos opomenama". 

Mir i nada dolaze iz toga da si svestan šta se dešava i u tome upućuješ ljude na Onoga ko je rešenje. Mir i nada dolaze iz poštovanja prema uplašenima, zbunjenima, kojima iskazujemo razumevanje, pa čak i kada njihovo nošenje maske ili višeminutno pranje ruku nama nema smisla. 

4. Ponudi Hrista 

Ne želim manipulisati evanđeljem. Želim ponuditi evanđelje, radosnu vest. Ljudi se boje neizvesnosti, smrti. Hristos je nada ovog sveta. Neću ljudima manipulisati, ali ću nuditi Hrista koji je rešenje za strah od neizvesnosti i strah od smrti. Ovo je momenat za Hrista koji daje nadu.

5. Ponudi pomoć 

Ako se nastavi epidemija, uskoro mnogi neće moći da se brinu za sebe, da prošetaju do prodavnice, do apoteke. Nadam se da ću biti osoba koja nudi pomoć u tim situacijama. To je moja duboka želja i poziv za sve nas. U nevolji nemojmo biti sebični. Budimo kao Bog, koji nas teši u našim nevojama da bi mi tešili druge. 

Beređi Dušan Bera 

Pismo Pastora povodom 8. marta - Žene i crkva

Draga sestro,

8. marta, 1857. godine, žene nezadovoljne uslovima rada i niskih plata, okupile su se u Nju Jorku, tražeći jednaka prava kao i muškarci. Policija je rasterala njihov protest. Protesti su se međutim nastavili i sledeće godine, pa sledeće... 

1908. godine, 15.000 žena je protestovalo, i dalje tražeći promenu uslova rada, ali i pravo glasa, koje im je do tada bilo uskraćeno. Društvo je smatralo da žene nisu sposobne da donose tako značajne odluke kao što je bilo političko glasanje.

Osmi mart se obeležava kao sećanje na borbu za ravnopravnost, za pravo glasa, za jednake uslove za muškarce i žene. Taj dan je postao jedna od tekovina našeg društva sa punim pravom.  

Danas, misao o ravnopravnosti je duboko ukorenjena u našem razumevanju sveta, života, društva. Jedino je možda crkva ostala u srednjem veku... Ali šta nam Hristov primer pokazuje?

Lično pismo zahvalnosti pastora članovima Protestantske Hrišćanske zajednice

Danas sam slušao podkast o zahvalnosti i zahvaljivanju. Tema o kojoj dosta razmišljam. Ranije sam poistovećivao ta dva pojma. 

Pre nekog vremena, naučio sam da možeš biti zahvalan, ali da ne znaš da zahvališ. Pisao sam o tome u tekstu: Zahvalnost ili zahvaliti

Dok sam slušao podkast, u isto vreme, nazavisno od podkasta, razmišljao sam šta da napišem crkvi u kojoj sam pastor, a povodom nove 2020. godine. I kockice su se složile... Za šta sam zahvalan...

U ovom pismu crkvi želim, ovako javno da vam kažem za šta sam vam zahvalan draga crkvo, braćo moja i sestre moje...

1. Zahvalan sam mnogima od vas koji služite. Aktivnosti su nešto što je na mome srcu, volim akciju. Veliko bogatstvo naše crkve jeste što smo spremni za akciju... Zahvalan sam za razgovore kada dođete do mene sa pitanjem gde vi možete da učinite nešto za druge u našoj crkvi.

Četiri proročke slike iz istorije Novog Sada

Danas je 1. februar, Dan Grada Novog Sada. Moj grade, sretan ti 275 rodjendan. Tim povodom, četiri slike iz istorije Novog Sada, četiri proročke slike. 

SLIKA 1: MESTO GDE JE ZLO STALO

Između 1526. i 1687. godine, područje Novog Sada je bilo u sastavu Osmanskog (Turskog) carstva. Turci su vladali ovim krajevima preko 150 godina, i u njihovoj vlasti je bila teritorija sve do iza Budimpešte. Petrovaradin je ostao u osmanskom posedu sve do Velikog bečkog rata (1683-1699. godine), kada ga osvajaju Austrijanci (Habzburzi).

Pokušavajući da povrate izgubljenu tvđavu, Turci započinju nekoliko pohoda, ali doživljavaju strahovite poraze u bici kod Slankamena (1691. godine) i bici kod Sente (1697. godine), a usled loših vremenskih prilika napuštaju opsadu Petrovaradina 1694. godine. U nastojanju da izmeni odluke Karlovačkog mira, Osmansko carstvo preduzima novi pohod na Austriju i ključna bitka s dešava na široj teritoriji Novog Sada.

Princ Eugen Sevojski došao je Futog, 9. Jula 1716, sa 42.000 pešaka i 23.000 konjanika, a u Petrovaradinskoj tvrđavi je boravilo 8.000 vonjika. Tokom, 26, 27, i 28. jula Veliki vezir Damid Ali-Paša je prešao Savu sa oko 120.000 vojnika. Bitka između Austrijanaca i Turaka se odigrala kod Petrovaradina početkom avgusta 1716. godine, a okončala se velikim turskim porazom, posle čega Osmansko carstvo (i islamski uticaj) definitivno nestaje sa ovih prostora. Mnogi potesi u okolini Petrovaradina i danas nose nazive koji datiraju iz turskog perioda: Vezirac, Alibegovac, Mišeluk, Tekije, itd. 

Bitka kod Petrovaradina, bakrorez

Istorijski izvori govore da su Turci izgubili bitku zbog iznenadne panike koja je zahvatila turske redove, i da su počeli bez nekog značajnog razloga da se povlače, što je iskoristila austrijska vojska (sačinjavali su je Austrijci, Mađari i Srbi) i nanela strahovit poraz. Legenda govori da je tog dana padao sneg, ali verovatno je bila ogromna oluja koja je donela hladno vreme i zbunila tursku vojsku.

Značenje: Turci i Islam se od tog momenta povlače iz Evrope. Više ne uspevaju da značajno ugroze Evropu, nego se sve više i više povlače. Džamije koje su postojale u Vojvodini i Mađarskoj, sada postoje samo kao spomen u knjigama. Ključ je bila bitka kod Petrovaradina.

SLIKA 2: IME NOVI SAD 

Na početku hazburške vladavine krajem 17. veka, građanima pravoslavne veroispovesti bilo je zabranjeno da stanuju u Petrovaradinu. Srbi su, zbog toga, 1694. godine osnovali novo naselje na levoj obali Dunava, današnji Novi Sad. Najstarije ime naselja na levoj obali Dunava bilo je Racka varoš (Ratzen Stad), a korišćen je i naziv Petrovaradinski Šanac (Peterwardeiner Schantz).

Marija Terezija, austro-ugarska kraljica, 1. februara 1748. godine dodeljuje gradu status slobodnog grada, grb i novo ime. Tekst objave o proglašenju gradom glasi:

„Mi, Marija Terezija, Božjom milošću carica rimska, a kraljica Ugarske, Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Rame, Srbije, Galicije, Lodomerije itd. itd. dajemo glasom ovoga pismena na znanje svakome, koga se tiče [...] da taj toliko puta spominjani naš Petrovaradinski kameralni grad, koji leži na drugoj strani Dunava u bačkoj županiji na zemljištu Sajlovo, silom naše kraljevske moći i ugleda iz ranije navedenih razloga [...] učinimo svojim slobodnim kraljevskim gradom i da ga uvrstimo, primimo i upišemo u broj, krug i red ostalih naših slobodnih kraljevskih gradova naše kraljevine Ugarske tako i naših naslednih zemalja, ukidajući mu dosadašnje ime Petrovaradinski Šanac, nađosmo za dobro da se ubuduće zove i da mu naslov bude Neoplanta, mađarski Újvidék, nemački Neu-Satz, srpski Novi Sad i bugarski Mlada Loza.“

Značenje: Neoplanta, na latinskom je „nova biljka“, odnosno na srpskom Novi Sad „nova bašta, zasad“, ili „mlad vinograd“. Za Grke je to „novi život“, za Mađare „novi vidik“, Nemci su mu dali ime „novi rasadnik“. 

SLIKA 3: GRB NOVOG SADA

Novi Sad je status grada dobio 1.februara 1748. godine, a istog dana je dobio i sadašnje ime i grb. U to vreme Novi Sad je bio deo Austo-Ugarske monarhije, a grb je dodelila Austro-Ugarska carica Marija Terezija.

Grb Novog Sada predstavlja štit barokne forme, u čijem se gornjem plavom polju nalaze tri okrugle kule bakarne boje. Na svakoj kuli se nalazi šest otvorenih prozora. Srednja kula je nešto viša i šira, a nad njom je bela golubica u letu (Nojev golub), koja u kljunu nosi maslinovu grančicu. U donjem 

zelenom polju ispod kule se nalazi sedam traka, četiri srebrne i tri plave, koje simbolizuju reku Dunav. Okolo periferije štita stoji natpis: „Pečat kraljevskog slobodnog grada Novog Sada“ (lat. Sigillum Regiae Liberaeque Civitatis Neoplantensis).

Značenje grba je sledeće: Posle potopa, Noje je pustio golubicu iz broda da proveri da li je potop završen (zapisano u knjizi Postanja, Sveto Pismo), a njen povratak sa grančicom u kljunu, značio je da je zemlja počela da se suši. Na grbu Novog Sada simbolika je sledeća: ispod grada je Dunav koji plavi, slika poplave zla, koje su doneli Turski ratovi (XV-XVII vek), koji su zbrisali stanovnike ovoga kraja. Posle velikog potopa nastao je blagosloveni mir, a nastanak Novog Sada, novog slobodnog kraljevskog grada, je bio prvi simbol obnove i razvoja. Golubica simboliše da je potop zla završen, da su nastala nova vremena. 

SLIKA 4: VRATA NARODA

Prva naselja na teritoriji Novog Sada datiraju od mlađeg kamenog doba - neolita (od oko 4500. godine pne.). Pored područja Petrovaradina, na kojem su nađeni tragovi naselja iz skoro svih epoha, na Bačkoj strani Dunava (na Klisi, Slanoj Bari, Starom gradu, Detelinari) takođe su pronađeni tragovi praistorijskih naselja. U 4. veku pre nove ere se na području današnjeg Novog Sada pojavljuju Kelti - Skordici, koji na desnoj obali Dunava, na području današnjeg Petrovaradina, podižu utvrđenje, a tragovi Kelta pronađeni su i na području Detelinare (prilikom seobe u Malu Aziju – novozavetna Galatija). Zatim se, u 1. veku pre nove ere, na ovom području pojavljuju Rimljani, koji u 1. veku nove ere na desnoj obali Dunava podižu prvu veću tvrđavu pod imenom Kuzum (Cusum) i uključuju je u provinciju Panoniju. U Bačkoj, od 1. veka nove ere stanovalo sermatsko pleme Jazigi.

U 4. veku, u doba Sobe naroda utvrđenje Kuzum je porušeno od strane Huna, a ovo područje zatim dolazi pod vlast Ostrogota (5. vek), Gepida (5-6. vek), Longobarda (6. vek), Vizantije (koja u 6. veku obnavlja utvrđenje Kuzum i daje mu ime Petrikon), Avara (6-8. vek) i  Franaka (8. vek). Sredinom 6. veka, područje naseljavaju Sloveni. U 9. veku, tvrđava Petrikon (ili na slovenskim jezicima - Petrik) ulazi u sastav Bugarskog carstva, a u 11. veku tvrđava ponovo postaje deo Vizantije, da bi, posle borbi Vizantije i Mađara, krajem 12. veka, ušla u sastav srednjovekovne Kraljevine Ugarske. 

Između 1526. i 1687. godine, ovo područje je u sastavu Osmanskog carstva. Tokom osmanske uprave, neka od naselja na bačkoj strani Dunava su iščezla, dok su druga nastavila da postoje i bila su nastanjena Srbima. Petrovaradin je ostao u osmanskom posedu sve do Velikog bečkog rata (1683-1699. godine), kada ga osvajaju Austrijanci (Habzburzi). 

Posle velikih ratova, Vojvodina je bila pusta zemlja, prazna. Austrija je želela da je naseli, i tokom Austrijske vladavine vratili su se mnogi narodi koji su tu pre živeli: Srbi, Mađari, Hrvati, Bugari, Rumuni. Osim njih doselili su i mnogi drugi: Nemci, Jevreji, Romi, Katalonci, Itlijani, Francuzi, Slovaci, Česi, Rusini, Cincari, Grci, Jermeni a u kasnijim vekovima i Makedonci, Albanci, Goranci, Turci...

Pojedini narodi su nestali sa pozornice, Francuzi, Katalonci, Cincari... međutim danas u Vojvodini živi živi preko 25 nacionalnih ili etničkih zajednica. Samo u okolini Novog Sada, svako selo je druga grupa - Veternik (srpski dobrovoljci postradali u I svetskom ratu), Futog (Nemci i Srbi), Kisač i B. Petovac (Slovaci), Budisava (Mađari), Petrovaradin (Hrvati)...

Značenje: Svi narodi su došli u ove krajeve tražeći bolji život. Na početku je bilo jako teško – doseljeni Nemci su u tom periodu imali poslovicu koja je glasila - „Prvima smrt, drugima patnja, trećima hleb“. Drugi su došli bežeći od verskog progonstva u njihovim zemljama (Pravoslavni, Protestanti, Katolici). Vojvodina je bila mesto nove nade.

Podržite Blog KaHristu. Komentarišite. Podelite na društvenim mrežama. Postanite naš čitalac. 

A kakve veze sve to ima sa blogom KaHristu? 

Moja molitva je da Novi Sad ponovo bude mesto gde se zlo zaustavlja, mesto rađanja nove nade, mesto novog rođenja. Prorok Isaija u 58 poglavlju govori: Jer će te Gospod voditi uvek, i sitiće dušu tvoju na suši, i kosti tvoje krepiće, i bićeš kao vrt zaliven i kao izvor kojemu voda ne presušuje. I tvoji će sazidati stare razvaline, i podignućeš temelje koji će stajati od kolena do kolena, i prozvaćeš se: koji sazida razvaline i opravi puteve za naselje. st.11-12. Na razvalinama izgraditi budućnost.

Beređi Dušan Bera