Eklezija ili crkva – šta smo zapravo izgubili u prevodu?

Ove nedelje trag koji pratim je reč "eklezija", koji najčešće prevodimo rečju crkva. Interesuje me različito značenje reči crkva u Bibliji, istoriji. Znam da je tekst dugačak i samo je deo nekog većeg razmišljanja. Objavio sam ga da čujem kako vama zvuči? Kažite mi vaše mišljenje.

Crkva je eklezija - šta to znači?

Najčešća reč koja se u Novom zavetu upotrebljava za crkvu jeste ekklēsía, što u doslovnom prevodu znači „pozvani napolje“ ili „pozvani zajedno“. Sam koren te reči odnosi se na čin okupljanja ljudi koji su pozvani na određeni skup, sabor ili skupštinu. Eklezija označava zajednicu okupljenih oko zajedničkog identiteta i zajedničkog zadatka.

Već u prvim vekovima Crkve ovakvo razumevanje je jasno prisutno. Kliment Rimski prenosi kako su prvi hrišćani shvatali pojam eklezije: „Crkva Božija je zajednica onih koje je Gospod pozvao iz tame da budu zajedno u svetlosti“ (1. Klementova poslanica, par. 2–3). Savremeni autor Džes Miranda u knjizi Crkva u službi ovu istinu formuliše snažno: „Crkva je Božija tvorevina. Jedinstvena je jer je sačinjava narod koji je Bog pozvao iz sveta. Crkva se ne organizuje, ona se rađa. Nije proizvod čovekovog napora, nego rezultat rođenja u Božije kraljevstvo.“

Bog, dakle, poziva pojedinca. Pojedinac se odaziva. Tim odazivom postaje deo zajednice koja je sada novi narod. Iz Božijeg poziva nastaje zajednica koja zajedno sledi Hrista. Crkva je sabor, okupljeni narod, zajednica pozvanih, a ne skup izolovanih vernika koji svako za sebe žive svoju veru.

Princip eklezije, princip sabornosti, jasno se ogleda u novozavetnim tekstovima. Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima piše: „Niko neka ne traži svoje, nego ono što je drugoga“ (1. Kor 10,24). U Poslanici Efescima poziva vernike na „dobrotu, samilost i praštanje“ (Ef 4,31–32), dok Kološanima zapoveda da „podnose jedni druge… i povrh svega obuku ljubav“ (Kol 3,13–14).

Zajednička nit svih ovih stihova jeste ljubav, ali i nešto još dublje: pretpostavka zajednice. Pavle nas time podseća da se vera ne živi u privatnoj duhovnosti, nego u zajednici u kojoj se ljubav, praštanje i međusobna briga svakodnevno proveravaju i potvrđuju. Nijedna od ovih zapovesti ne može se živeti u samoći. Solo hrišćanstvo je biblijska kontradikcija, jer gde nema „jedni drugima“, tu nema ni punine Hristovog života. Nemoguće je biti u bliskom odnosu sa Bogom, a istovremeno ostati trajno izolovan od Božijeg naroda.

Eklezija u helenističkom svetu: zajedničko delanje kao model

Važno je razumeti da ekklēsía u antičkoj grčkoj kulturi nije bila religijski, nego društveni i politički pojam. Ekezija je bila zvanična skupština građana polisa, forum gde se raspravljalo, govorilo, odlučivalo i preduzimalo zajedničke akcije.

Aristotel u delu Državno uređenje Atinjana (Ath. Pol. 43–44) piše: „Eklezija je skup građana ovlašćen da odlučuje o ratu i miru, da donosi zakone i sluša izveštaje službenika. To je mesto gde narod iznosi svoj sud i vrši vlast.“ Tukidid u Peloponeskom ratu opisuje dinamiku tog okupljanja: „Kad se narod sabrao u ekleziju, podigao se glas mnogih govornika; jedni su savetovali oprez, drugi hitnost, a svi su govorili slobodno, jer je u ekleziji dopušteno svakome da kaže svoje mišljenje.“

Istorijski podaci govore da se eklezija održavala najmanje četiri puta mesečno, a prisustvo svih građana bilo je obavezno. Glasnik je blagovremeno najavljivao vreme, mesto i temu sastanka. Uoči okupljanja trubila je truba, a gradska straža razlačila crveno obojeno uže kroz ulice. Ko bi bio dodirnut užetom zato što se zadržavao, bio je označen crvenom bojom i posle kažnjen zato što nije izvršio dužnost građanina.

Sama skupština imala je jasno definisan red: nakon javne molitve i predstavljanja teme, voditelj bi postavio pitanje: „Ko želi govoriti?“. Svako je imao pravo da govori i da bude saslušan. Nakon diskusije glasalo se podizanjem ruke, a zajednički doneta odluka bila je obavezujuća i zatim delegirana na izvršenje.

Dakle, pojam eklezije uključivao je: kolektivnu prisutnost, uzajamno slušanje, zajedničko donošenje odluka, koordinisano delovanje. Kada sagledamo ove elemente, u današnjem jeziku rekli bismo da eklezija funkcioniše kao organizovan tim.

Upravo taj model društvenog funkcionisanja snažno je uticao i na samorazumevanje prve crkve kao tima. Everett Ferguson to i potvrđuje: „Struktura ekklēsije, nasleđena iz grčko-rimske prakse, bila je zasnovana na zajedničkom promišljanju. Ova vrsta učešća veoma liči na savremene modele timskog odlučivanja.“ (The Church of Christ)

Eklezija – crkva – tim

Miroslav Volf u After Our Likeness kaže: „U samom srcu eklezije je proces zajedničkog učešća, razmene i koordinisanog delanja. Ona funkcioniše kao zajednica saradnika koji zajedno traže volju Božiju - strukturalno veoma blizu onome što danas nazivamo timskim radom.“ Gerhard Lohfink u Jesus and Community dodaje: „Eklezija prvog veka bila je forma intenzivne zajedničke prakse: ljudi su morali slušati jedni druge, razmatrati, donositi odluke i delovati zajedno. To je bila kolektivna akcija koja po strukturi podseća na današnje timske procese.“

Drugim rečima, iako eklezija ne znači doslovno „tim“, ona funkcioniše kao zajednica koja deluje timski - kao organizam u kojem niko ne radi sam, a svi zajedno nose identitet i odgovornost Božijeg naroda. U kontekstu savremene crkve, trebamo celokupnu crkvu posmatrati kao jedan veliki eklezioni tim, sastavljen od mnoštva različitih pod timova, koje nazivamo u našem kontekstu službe. Službe su manje grupe ljudi koji se okupljaju oko određene potrebe crkve, npr rad sa decom, slavljenje, beskućnici. Sve službe crkve grade aktivnost crkve.

Zašto je Crkva izabrala baš reč eklezija?

Vrlo je zanimljivo da su prvi hrišćani, za jedan od najsvetijih pojmova; crkvu;  izabrali ne religijsku, nego političku i društvenu reč. John Collins u Diakonia primećuje: „Ekklesía je pripadala domenu društva, ne religije. Kada je crkva preuzela tu reč, ona je preuzela i ideju kolektivnog delovanja i zajedničkog identiteta. To je bio jezik društvene solidarnosti, a ne kultnog rituala.“ Time su svesno istakli da Crkva nije kultna grupa zatvorena u ritual, nego novi Božiji narod aktivan u svetu, zajednica koja deluje zajedno.

NT Wright u Paul and the Faithfulness of God još jasnije poentira: „Kada su prvi hrišćani izabrali reč ekklēsía, oni su svesno posegli za političkom rečju koja je označavala skupštinu građana. Time su izrazili da je Bog stvorio novi narod sa novim oblikom zajedničkog života i odgovornosti.“ I nastavlja: „Crkva nije izabrala religijski izraz, nego društvenu reč ekklēsía, jer je htela da pokaže da je zajednica pozvanih koji deluju zajedno - novi narod, a ne samo religijska grupa.“

Dakle, Crkva je preuzela model koji je već bio poznat u društvu: zajednica sazvana da raspravlja, razume, donosi odluke i deluje. Ali ga je ispunila novim sadržajem - Božijim.

Zašto Novi zavet ne daje precizne forme crkvenog života?

Savremeni teolozi često primećuju da Novi zavet ne nudi detaljan opis „kako crkva treba da izgleda“. To nije nedostatak nego namera. Rani hrišćani su imali identitet koji je bio čvrst, ali forme koje su bile fleksibilne.

Tražio sam misli koje objašnjavaju takav postupak crkve, i ove misli su mi se istakle:

Gerhard Lohfink:c„Novi zavet ne nudi model bogosluženja zato što je zajednica tek nastajala. Fokus je bio na identitetu novog Božijeg naroda, ne na formi sastanka.“ (Jesus and Community)

James Dunn:c„Apostoli nisu propisali jednu liturgiju za sve crkve. Rani sastanci bili su prilagodljivi i organski, što je omogućilo brzo širenje u raznim kulturama.“ (Unity and Diversity in the New Testament)

Robert Banks: „Prvi hrišćani imali su sve elemente bogosluženja, ali ne i jednu objedinjenu službu. To je bila serija zajedničkih aktivnosti u okviru porodičnih okupljanja.“ (Paul’s Idea of Community)

Gordon Fee: „Novi zavet više govori o darovima nego o strukturama. Crkva živi od Duha, ne od liturgijske šeme.“ (God’s Empowering Presence)

Everett Ferguson: „Novi zavet svesno ostavlja prostor za raznolikost prakse; zato nema jedinstvenog opisa sastanka.“ (The Church of Christ)

Zaključak je jednostavan: Bog nije dao jednu formu, jer je namerno Crkvi ostavio slobodu da razvija strukture koje služe njenoj misiji u vremenu i prostoru u kojem konkretna crkva služi.

Kako smo od eklesije došli do hijerarhije?

Reč koju je prva crkva izabrala za sebe nije bila religijska, nego društvena reč: ekklesía – skupština pozvanih zajedno. Bili su svesni šta biraju, i izabrali su reč koja je  označavala zvaničnu skupštinu građana koji se okupljaju da slušaju, raspravljaju i zajednički odlučuju. Crkva je u počecima funkcionisala na taj način.

Crkva u Antiohiji predstavlja najjasniji biblijski primer eklesije koja funkcioniše timski, organski i darovima vođena. U Delima apostolskim 13 nalazimo zajednicu u kojoj deluju proroci i učitelji - Varnava, Simeon zvani Niger, Lucije iz Sirene, Manaen i Savle. Nijedan od njih nije izdvojen kao „glavni vođa“. Tekst prikazuje tim ljudi različitog porekla, darova i temperamenta, ali koji zajedno služe Gospodu i poste. U tom kontekstu zajedničke potčinjenosti i jedinstvenog traženja Božje volje, Bog govori. Luka zapisuje: „A kad oni služahu Gospodu i postiše, reče Sveti Duh: Odvojte mi Varnavu i Savla za delo na koje sam ih pozvao.” (Dela 13:2).
Ne govori pojedincu, nego zajednici. Ne otkriva volju jednom vođi, nego ekleziji koja zajedno sluša. Antiohija je tako paradigma vođstva koje ne proizlazi iz funkcije, nego iz zajedničke duhovne prakse.

Međutim, kako se crkva širila u rimski svet, počela je neminovno da usvaja i njegove obrasce. Rimsko društvo funkcionisalo je kroz jasno definisane nivoe vlasti, kroz vertikalnu strukturu, preko prefekata, konzula i oficira. U takvom okruženju timski model eklezije suočio se sa tri izazova: brzim rastom, spoljnim pritiscima progona i potrebom za jedinstvom u borbi protiv jeresi.

U tom kontekstu javlja se Kliment Rimski, krajem prvog veka. U svojoj Prvoj poslanici Korinćanima, on uvodi izričit jezik reda, poretka i stabilnosti. Premda ostaje veran evanđelju, koristio je analogije koje snažno podsećaju na rimsku administraciju. Za njega Bog vodi svet kroz redosled i uređenost, pa tako i crkva treba da odražava taj princip. To je prva jasna faza u kojoj se eklezija pomera od slobodnog, timskog modela ka strukturisanom vođstvu.

Do početka drugog veka proces se ubrzava. Ignatije Antiohijski uvodi ideju da u svakom gradu postoji jedan episkop kao simbol jedinstva crkve. Borba sa gnostičkim učenjima i drugim jeresima tražila je čvrst autoritet koji bi garantovao pravoverje. Rimska kultura, u kojoj je moć personalizovana u jednoj ličnosti, učinila je takav model prirodnim i društveno prihvatljivim. Ubrzo se razvija monarhijski episkopat: jedan episkop, oko njega prezbiteri, a zatim đakoni.

Tako je prvobitna eklezija, zajednica koja deluje timski, postepeno usvajala hijerarhiju kao oblik opstanka i organizacije. Taj proces nije nužno negativan. Bez jasnog vođstva crkva ne bi preživela najteža progonstva, niti bi sačuvala apostolsko učenje. Ipak, cena ove transformacije bila je gubitak dela izvorne otvorenosti za sve. Dinamika tima zamenjena je stabilnošću strukture. Pitanje je da li crkva i dalje treba da sledi taj model hijerarhiskog upravljanja ili je vreme za novu reformu na izvorne korene? To pitanje se posebno odnosi na situaciju na Balkanu.

Balkan i eklezija

Interesantno je da slovenska reč crkva, kojom se prevodi eklezija u srpskim prevodima SvetoG pisma, ne dolazi iz korena reči eklezija. Reč crkva dolazi iz staroslovenskog crьky / crьkъvь, što je pozajmljenica, ali ne iz grčkog ekklēsía, već posredno iz grčkog preko germanskog jezika.

Lanac je, pojednostavljeno, ovakav:

• grč. κυριακόν (kyriakon) – „ono što pripada Gospodu“

• germanski jezici (npr. gotski, starovisokonjemački): kirika / kirche

• staroslovenski: crьky / crьkъvь

• savremeni slovenski jezici: crkva, cerkiew, церковь, cerkev

Na osnovu toga možemo zaključiti da se Grčka reč ἐκκλησία (ekklēsía) koja znači: skupština, sabor, okupljanje pozvanih, zajednica ljudi pozvanih na javni ili zajednički zadatak, prevodi slovenskom rečju koja potiče od izraza ‘Gospodnje’, i u svom izvornom značenju označava sveti prostor, ono što pripada Gospodu. Tek kasnije, pod uticajem biblijskog učenja, ovaj pojam se širi i obuhvata zajednicu vernika kao duhovni dom Božiji, međutim pitanje je koliko su ljudi, a i crkve svesne promene koju su učinile i uticaja koji to donosi. 

Kako balkanci vide eklezioni tim?

U svom delu Kakvi smo mi Srbi? profesor Jovan Marić analizira različite karakteristike naših naroda, od odnosa prema higijeni do odnosa prema vođama. Što se tiče odnosa prema vođama Marić piše: „Kao da ne postoji sredina, nikakav normalan odnos: ili postoji servilnost prema vođi, ili postoji pobuna – snažan otpor prema figuri autoriteta… Iskazivanjem pokornosti autoritetu, pre svega ocu kao nosiocu moći, epiduralni karakter se ispoljava i u svom drugom aspektu – pobuni, suprotstavljanju nosiocu autoriteta.“

Iako Marić posmatra srpski narod kroz Frojdov model razvoja ličnosti, njegov zaključak je tačan: Srbi poštuju autoritet, ali često ustaju protiv njega. To dvojstvo oblikuje čitav naš odnos prema vođstvu. Srbi neprestano osciluju između dva pola:

– mitskog pristupa vođi punog divljenja, poslušnosti i idealizacije, što je naročito bilo izraženo tokom komunističkog perioda,

– i snažne ogorčenosti i pobune, koja izbija kada se očekivanja iznevere.

U takvom kontekstu teško je razvijati zdravo razumevanje eklesije kao tima. Sa jedne strane, potpuna poslušnost guši kreativnost, inicijativu i podelu odgovornosti, a vođa se doživljava kao onaj koji mora biti dominantan, odlučan i gotovo nepogrešiv. Sa druge strane, kada se pojavi razočaranje, prelazi se u krajnost opstrukcije, pasivnog otpora, podela i razdora. Ovaj neprerađeni odnos prema autoritetu čini pojam tima gotovo nemogućim.

Na Balkanu generalno ne postoji razvijeno razumevanje timskog rada. Najčešći model je tim u kojem postoji vođa i njegovi sledbenici. Ovaj obrazac duboko je prisutan i u crkvenom vođstvu. Čak i crkve koje misle da funkcionišu timski najčešće praktikuju sistem gde vođa delegira zadatke prema sopstvenoj proceni, dok ostali izvršavaju. To je poboljšana verzija hijerarhije, ali ne i timski rad.

Ovakav pristup nosi značajne opasnosti: veoma je podložan zloupotrebi položaja vođe. Autoritet se lako pretvara u dominaciju, očekuje se pokornost, a kritika se doživljava kao napad. Tako struktura postaje toksična, a svaki pokušaj timskog rada biva ugušen. Isti obrazac vidljiv je i u političkom svetu Balkana, obeleženom korupcijom, zloupotrebom moći i nepotizmom.

Crkveni modeli na Balkanu često odražavaju ove dve krajnosti: ili snažno hijerarhijsko vođenje, gde vođa gotovo apsolutno kontroliše zajednicu, ili potpuni izostanak vođstva u crkvama koje su se razočarale u autoritet i sada odbijaju svaku strukturu. U oba slučaja gubi se biblijski model eklezije: zajednice koja zajednički sluša, razmatra i deluje, pod Hristom kao Glavom, a ne pod ljudskom dominacijom.

Kako u takvom okruženju graditi biblijsku ekleziju?

Jedini odgovor jeste: povratak principima Pisma i namerno menjanje obrazaca koje smo nasledili. Ako želimo zajednicu koja deluje kao Hristovo telo, moraćemo da napustimo obrasce toksične poslušnosti i toksične pobune, i da izgradimo kulturu poverenja, saradnje i zajedničkog razumevanja vođstva. To je spor proces, ali moguć  i neophodan za svaku crkvu koja želi da živi svoju pravu ekleziju.

Šta učiti od eklesije?

1. Zajednički identitet: novi narod Božiji
Crkva je usvojila reč eklezija jer je ona najsnažnije izražavala istinu da hrišćani postaju novi Božiji narod, nova zajednica. U antičkom svetu polis je označavao pripadanje, identitet i odgovornost. Kada Novi zavet koristi reč eklezija, on namerno pokazuje da identitet vernika prevazilazi poreklo, naciju i državu. Pripadnost Hristu postaje osnovni identitet prve crkve.

2. Zajedničko odlučivanje i ustrojena ravnopravnost
U antičkoj ekleziji svi građani imali su pravo govora i učestvovanja. Taj model ostavio je trag i u životu prve crkve: svi vernici pozvani su da doprinesu, da razmišljaju zajedno i da traže Božiju volju kao zajednica. Zajedničke odluke nisu bile odluke vođa nad zajednicom, već odluke zajednice koju vođe predvode. Ravnopravnost ne znači da svi rade isto, već da svi imaju glas i ulogu u Telu.

3. Biblijska hijerarhija
Novi zavet poznaje vođstvo, starešine i đakone, koji služe kao upravitelji Božijeg doma. Njihova pozicija uključuje autoritet, ali ne autoritet vladanja nego pastirskog usmeravanja. To je hijerarhija zasnovana na odgovornosti i karakteru, a ne na moći. Najbolje je opisati da su vođe prvi među jednakima, jer vođe usmeravaju, ali ne gospodare.

4. Nadopunjavanje kao suština timskog rada eklesije
Eklesija funkcioniše kroz međusobno dopunjavanje. Svaki vernik daje ono što mu je Bog poverio: dar, iskustvo, mudrost, snagu, služenje. Niko nema sve, ali zajedno imamo sve što je potrebno za život crkve. Upravo ova komplementarnost čini da se crkva ponaša kao tim, ne zato što je tim biblijski termin, već zato što se zajednica vernika organizuje tako da jedni druge dopunjuju kao udovi jednog tela.

Beređi Dušan Bera