Pismo pastora na početku 2026. godine

Draga crkvo, braćo i sestre, prijatelji, blagoslovena vam 2026. godina. Neka naš milostivi Bog i ove godine drži Njegovu ruku nad vama. Molim da svako ropstvo i laž koju neprijatelj šalje na naš put bude smeteno, da sloboda procveta u našim domovima i porodicama, i da svaka laž obmane padne pred vaše noge. Neka vas osnaži Duh Sveti za svako dobro delo koje dođe pred vas, da vam da mudrost i snagu da to delo i ostvarite. Sretna vam i blagoslovena 2026.  

Kakva je bila 2025? Turbulentna, ali kada pogledamo unazad, turbulentna je bila i 2024, a pre toga su bile turbulentne i kovid godine. Nema godine da nije turbulentna. Jeremija prorokuje protiv lažnih učitelja rečima: "Leče ranu naroda moga olako govoreći: Mir, mir, a mira nema." Jeremija 8:11. Nema mira na ovom svetu i neće ga biti. 

Jutros, ako čitate naša čitanja "Biblijski kompas", čitali smo o Isaiju 9. Tu piše o miru: 

6 Ta, nama se muško dete rodilo,
nama je sin dat;

vlast je njemu na ramenu.

I on će se zvati:

Divni Savetnik, Bog Silni,

Otac Večni, Vladar Mirotvorni.

Tri položaja Duha Svetog: tema o kojoj sam mnogo govorio, ali je nikad nisam zapisao

Ovonedeljni trag koji pratim je priča o tri položaja Duha Svetog u odnosu na vernika. Pišem nešto, pa sam tražio stare tekstove, i shvatio da iako često govorim o toj temi, da je nisam nigde zapisao. Zato trag jeste priča pred vama o:

Tri položaja Duha Svetog u odnosu na vernika

Biblija govori o tri različita, ali povezana načina na koje Duh Sveti deluje u odnosu na čoveka. Ovi položaji nisu samo prostorne slike, već opisuju i različite faze i iskustva odnosa sa Duhom Svetim.

Isus to jasno izražava u Jovanu 14:16–17: „A ja ću moliti Oca i on će vam dati drugog Pomagača da bude sa vama doveka: Duha istine, koga svet ne može da primi jer ga ne vidi i ne poznaje. Vi ga poznajete, jer boravi s vama i biće u vama.“ Kasnije, u Delima apostolskim 1:8, Isus dodaje: „Ali primićete silu kad na vas siđe Sveti Duh i bićete moji svedoci u Jerusalimu, u celoj Judeji i Samariji, sve do kraja zemlje.“

U ovim stihovima nalazimo tri različita odnosa Duha Svetog prema čoveku. U grčkom jeziku oni su izraženi kroz tri predloga: para (pored), en (u) i epi (na). Ovi izrazi opisuju ne samo položaj, već i iskustvo Duha Svetog.

Kada je Duh Sveti „pored“ nas (para)

Duh Sveti deluje „pored“ čoveka pre nego što on postane vernik. U tom periodu On još ne prebiva u čoveku, ali ga prati, dotiče i usmerava. Duh uverava u greh, istinu i potrebu za Bogom, vodi ka pokajanju i otvara srce za evanđelje. Božija želja ostaje jasna: da se svi ljudi spasu, i zato Duh neprestano deluje, poziva i strpljivo čeka odgovor srca. 

Ovo je delo Duha koje često ne primećujemo svesno, ali bez kojeg niko ne bi mogao da dođe do vere, jer je On taj koji pokreće čoveka ka Bogu. Ipak, Bog ne prisiljava – čoveku je data sloboda volje da odbije Božiji poziv. 

Isus kuca na vrata srca, Holman Hant. Detalj koji je bitan - nema kvake napolju,
samo unutra.

Kada je Duh Sveti „u“ nama (en)

U trenutku obraćenja i novorođenja, Duh Sveti ulazi u vernika i počinje da prebiva u njemu. To je trenutak kada čovek prelazi iz smrti u život, iz stare stvarnosti u novu. Isus to jasno objašnjava Nikodimu kada kaže: „Ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božijeg... ako se ko ne rodi od vode i Duha, ne može ući u carstvo Božije“ (Jovan 3:3-5). 

Eklezija ili crkva – šta smo zapravo izgubili u prevodu?

Ove nedelje trag koji pratim je reč "eklezija", koji najčešće prevodimo rečju crkva. Interesuje me različito značenje reči crkva u Bibliji, istoriji. Znam da je tekst dugačak i samo je deo nekog većeg razmišljanja. Objavio sam ga da čujem kako vama zvuči? Kažite mi vaše mišljenje.

Crkva je eklezija - šta to znači?

Najčešća reč koja se u Novom zavetu upotrebljava za crkvu jeste ekklēsía, što u doslovnom prevodu znači „pozvani napolje“ ili „pozvani zajedno“. Sam koren te reči odnosi se na čin okupljanja ljudi koji su pozvani na određeni skup, sabor ili skupštinu. Eklezija označava zajednicu okupljenih oko zajedničkog identiteta i zajedničkog zadatka.

Već u prvim vekovima Crkve ovakvo razumevanje je jasno prisutno. Kliment Rimski prenosi kako su prvi hrišćani shvatali pojam eklezije: „Crkva Božija je zajednica onih koje je Gospod pozvao iz tame da budu zajedno u svetlosti“ (1. Klementova poslanica, par. 2–3). Savremeni autor Džes Miranda u knjizi Crkva u službi ovu istinu formuliše snažno: „Crkva je Božija tvorevina. Jedinstvena je jer je sačinjava narod koji je Bog pozvao iz sveta. Crkva se ne organizuje, ona se rađa. Nije proizvod čovekovog napora, nego rezultat rođenja u Božije kraljevstvo.“

Bog, dakle, poziva pojedinca. Pojedinac se odaziva. Tim odazivom postaje deo zajednice koja je sada novi narod. Iz Božijeg poziva nastaje zajednica koja zajedno sledi Hrista. Crkva je sabor, okupljeni narod, zajednica pozvanih, a ne skup izolovanih vernika koji svako za sebe žive svoju veru.

Princip eklezije, princip sabornosti, jasno se ogleda u novozavetnim tekstovima. Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima piše: „Niko neka ne traži svoje, nego ono što je drugoga“ (1. Kor 10,24). U Poslanici Efescima poziva vernike na „dobrotu, samilost i praštanje“ (Ef 4,31–32), dok Kološanima zapoveda da „podnose jedni druge… i povrh svega obuku ljubav“ (Kol 3,13–14).

Zajednička nit svih ovih stihova jeste ljubav, ali i nešto još dublje: pretpostavka zajednice. Pavle nas time podseća da se vera ne živi u privatnoj duhovnosti, nego u zajednici u kojoj se ljubav, praštanje i međusobna briga svakodnevno proveravaju i potvrđuju. Nijedna od ovih zapovesti ne može se živeti u samoći. Solo hrišćanstvo je biblijska kontradikcija, jer gde nema „jedni drugima“, tu nema ni punine Hristovog života. Nemoguće je biti u bliskom odnosu sa Bogom, a istovremeno ostati trajno izolovan od Božijeg naroda.

Eklezija u helenističkom svetu: zajedničko delanje kao model

Važno je razumeti da ekklēsía u antičkoj grčkoj kulturi nije bila religijski, nego društveni i politički pojam. Ekezija je bila zvanična skupština građana polisa, forum gde se raspravljalo, govorilo, odlučivalo i preduzimalo zajedničke akcije.

Aristotel u delu Državno uređenje Atinjana (Ath. Pol. 43–44) piše: „Eklezija je skup građana ovlašćen da odlučuje o ratu i miru, da donosi zakone i sluša izveštaje službenika. To je mesto gde narod iznosi svoj sud i vrši vlast.“ Tukidid u Peloponeskom ratu opisuje dinamiku tog okupljanja: „Kad se narod sabrao u ekleziju, podigao se glas mnogih govornika; jedni su savetovali oprez, drugi hitnost, a svi su govorili slobodno, jer je u ekleziji dopušteno svakome da kaže svoje mišljenje.“

Istorijski podaci govore da se eklezija održavala najmanje četiri puta mesečno, a prisustvo svih građana bilo je obavezno. Glasnik je blagovremeno najavljivao vreme, mesto i temu sastanka. Uoči okupljanja trubila je truba, a gradska straža razlačila crveno obojeno uže kroz ulice. Ko bi bio dodirnut užetom zato što se zadržavao, bio je označen crvenom bojom i posle kažnjen zato što nije izvršio dužnost građanina.

Sama skupština imala je jasno definisan red: nakon javne molitve i predstavljanja teme, voditelj bi postavio pitanje: „Ko želi govoriti?“. Svako je imao pravo da govori i da bude saslušan. Nakon diskusije glasalo se podizanjem ruke, a zajednički doneta odluka bila je obavezujuća i zatim delegirana na izvršenje.

Dakle, pojam eklezije uključivao je: kolektivnu prisutnost, uzajamno slušanje, zajedničko donošenje odluka, koordinisano delovanje. Kada sagledamo ove elemente, u današnjem jeziku rekli bismo da eklezija funkcioniše kao organizovan tim.

Upravo taj model društvenog funkcionisanja snažno je uticao i na samorazumevanje prve crkve kao tima. Everett Ferguson to i potvrđuje: „Struktura ekklēsije, nasleđena iz grčko-rimske prakse, bila je zasnovana na zajedničkom promišljanju. Ova vrsta učešća veoma liči na savremene modele timskog odlučivanja.“ (The Church of Christ)

Tit - Čovek koji je nestao iz Dela apostolskih - Pavlov najbliži saradnik kojeg Luka ne pominje

Prošle nedelje predavao sam Pastoralne poslanice (I i II Timoteju i Titu) u Biblijskoj školi HUB u Opovu. Predavanje mi je uvek radost - kao da mi svaki put otvori neki novi prozor ka tekstu i Bogu.

Kada govorim o poslanicama, volim da stanem i osvetlim istorijski kontekst. Ko piše? Kome? Sa kojih mesta i pod kojim okolnostima? Pavlov život i Timotejeve epizode lako prate i istorija i crkvena tradicija. Ali jedno ime iznova ostane u senci. Tit. 

Ovaj tekst je nastao iz jednog ličnog „zašto?“ koje me je pratilo kao trag dok sam predavao Pastoralne poslanice: kako je moguće da čovek Pavlu toliko blizak kao Tit – „pravi sin po zajedničkoj veri“ – potpuno nestane iz Dela apostolskih? Prateći biblijske tragove, svedočanstva prve crkve i kasniju hagiografiju, pokušao sam da složim sliku, i da u ovom blogu otvorim trag koji sam pratio ovih dana: ko je zapravo bio Tit i zašto je važan za naše razumevanje Crkve danas.

Apostol Pavle sa Timotejem i Titom

Ko je bio Tit? Šta kaže Sveto pismo? 

Kada govorimo o Titu, ne govorimo o nekoj usputnoj ličnosti iz Novog zaveta, nego o čoveku koji je bio jedan od najbližih saradnika apostola Pavla. Pavle ga u Poslanici Titu oslovljava kao „pravog sina po zajedničkoj veri“ (Tit 1:4). To je najintimniji Pavlov odnos sa nekim saradnikom, osim sa Timotejem. Tit je čovek kome je apostol verovao, s kojim je delio breme Crkve, kome je poveravao najosetljivije zadatke. To dodaje misteriji njegovog ne spominjanja u Delima Apostola.

Novo Apostolska Reformacija (NAR) ili šta će Bera među NARovcima?

Bliži se konferencija pod nazivom Petostruka služba, koju organizuje neformalna grupa Balkansko zajedništvo. To zajedništvo čine pastori i crkvene vođe iz nekoliko balkanskih zemalja, prijatelji pre svega, iz različitih denominacija. Cilj ove neformalne grupe je da otvorimo diskusiju u našem, balkanskom kontekstu, bez zavisnosti od stranih govornika i njihovih debata. Želimo da razgovaramo o temama koje su kod nas ili kontroverzne ili važne, da preispitamo našu praksu unutar našeg terena, sa našim problemima i našom realnošću. 

U Balkanskom zajedništvu ne težimo uniformnosti mišljenja. Nismo istomišljenici po svemu, niti smatramo da bi trebalo da budemo. Slušamo jedni druge, gledamo iskustva drugih, učimo i preispitujemo sopstvenu praksu.

Trenutno je naš fokus na pet službi Duha, onako kako ih tekst Efescima 4:11-13 opisuje: On je sam postavio neke za apostole, neke za proroke, neke za propovednike Radosne vesti, a neke za pastire i učitelje, da pripremi svete za službu, za izgradnju tela Hristovog. Tako ćemo doći do jedinstva u veri i do spoznaje Sina Božijeg, sazreti u jednog čoveka, rasti do pune visine Hristove.

O ovoj temi sam već pisao više puta i ponovo joj se vraćam, jer verujem da je ključna za razumevanje zdravog funkcionisanja crkve. Istovremeno osećam potrebu da preispitam svoje razumevanje. A tu je i pritisak takozvanih internet ratnika. Kako se konferencija približava, tako se i pritisak povećava. I upravo je taj pritisak trag koji pratim ove nedelje.

Kako je nastao Tolkinov "Gospodar prstenova" i Luisova "Narnija" - šta je to Mitopoija?

Trag ove nedelje je pesma Mitopoija, Dž. R. R. Tolkina.

Ove nedelje sam pesmu Mitopoija, uz pomoć veštačke inteligencije, preveo na srpski. Do sada sam je čitao samo na engleskom, i to parcijalno, ali sada sam poželeo da je razumem dublje, da joj osetim težinu i značenje u svom jeziku, da je doživim. Volim da slušam poeziju, ali mi je teško da je čitam, treba mi dosta vremena da doživim tekst, osetim se uskraćeno za dubinu, pa sam ovu nedelju, u vremenu koje odvajam za stvari koje me interesuju posvetio njoj - Mitopoiji.

A zašto je baš ona ovonedeljni trag?

Sve se nekako nadovezuje na nedavni susret sa vajarem Liviju Mokanom, koji je tih dana pripremao radove za izložbu o K. S. Luisu. To je u meni ponovo probudilo želju da se vratim temi mita i stvaralaštva, da otvorim Mitopoiju ponovo, ali i pročitam Tolkinov esej "O vilinskim pričama". I polako, kao da se niz tragova spojio u istu stazu, u jednu priču.

Šta je Mitopoija?

Mitopoija je plod Tolkinovog dugog promišljanja o mitu, jeziku i stvaranju, ali i direktan odgovor na razgovor koji je 1931. vodio sa K. S. Luisom o vrednosti mitova. Ta priča mi je bila dragocena od kada sam je prvi put čuo.

Tolkin i Luis su bili bliski prijatelji u okviru Inklings grupe u Oksfordu, delili su strast prema mitovima, legendama i drevnim jezicima, ali su se razlikovali u mnogome. Tolkin je bio posvećeni vernik, Luis ateista, a iznenađujuće, polje neslaganja oko vere se poklopilo sa pričom o mitovima. 

Te večeri 1931, verovatno 19. septembra, Tolkin i Hugo Dajson šetali su sa Luisom oko Magdalen koledža. Lewis je tada izgovorio misao: „Mitovi su laži, iako ispunjene zlatom.“ To je pokrenulo veliku diskusiju koja je dovela do Luisovog preumljenja, ali posledično i do nastanka Tolkinovog "Hobita", "Silmariona", "Gospodara prstenova" a i Luisove "Narnije".

Belfast, trg C.S.Luisa, i čudesni orman u svet mitova. Luis ulazi u njega. Luis je proveo mladostu tom gradu, i kada sam posetio Belfast, morali smo videti i njegov trg.

Kad kamen postane svedočanstvo ili Kada te umetnost pronađe: Priča o Dekalogu (Liviju Mokan)

Prethodnih nekoliko dana učestvovao sam na konferenciji Teen Challenge Evrope, sastanak nacionalnih direktora. Teen Challenge je postao važan deo mog života, jer je i rehab Duga, gde služim, deo te mreže. Konferencija je održana u Kluž-Napoki u Rumuniji, gradu koji već godinama želim da posetim. Imam tamo nekoliko prijatelja, iako ih na kraju nisam uspeo videti, osim jedne osobe.

Trag ove priče počinje potpuno neočekivano. 

Kada sam kasno uveče stigao u resort gde smo bili smešteni, obavešten sam da sam raspoređen u drugi objekat, podalje od glavnog. Priznajem, nije mi se dopalo. Umoran, pod rancem, vučem kofer, mrak… pa još i šetnja. Krenuo sam, gotovo u sebi gunđajući. A onda - pred sobom sam ugledao nešto što me je potpuno zaustavilo.

Stajao sam licem u lice sa Dekalogom Livija Mokana (Liviu Mocan).

Dugo sam želeo da vidim taj rad, još tamo od 2008. godine kada sam slušao Livija, kako opisuje svoju ideju o Dekalogu. Nisam ni znao da se nalazi baš tu, na toj stazi, u tom trenutku mog života. Neumoran i tihi glas Božje pažnje, kao da mi je šapnuo: „Nisam te zaboravio. Ovo je za tebe.“ Takve trenutke zovem Božijim poklonima. 

To su oni kratki trenuci kada putuješ kroz umor, i ispred sebe odjednom vidiš nešto što te duboko raduje, iako to nisi ni tražio. Neko umetničko delo, neki detalj, priča. Isto sam osetio u Varšavi, kada sam sasvim slučajno bio smešten u hotelu posvećenom Sjenkjevićevoj „Trilogiji“, jednoj od omiljenih knjiga mog detinjstva. Bog je uradio isto i sada. Bog kao da voli da nam ostavlja male tragove, da nas iznenadi pričom i nežnošću koju nismo ni tražili.

Sutradan ujutru, na predavanju koje sam držao pod naslovom „Kako ne biti duhovni Supermen?“, pokazao sam sliku Dekaloga i završio predavanje kratkim objašnjenjem tog umetničkog dela. To je pokrenulo neočekivani razvoj događaja. Katalin Baciu, direktor rumunskog Teen Challengea, fotografisao je mene dok govorim o Dekalogu i poslao sliku Liviju. Nekoliko sati kasnije, Liviju se pojavio na našem sastanku da me pozdravi (poznajemo se od ranije) i da podeli više o Dekalogu. Na kraju me je pozvao da dođem u njegov atelje u Klužu.

Invaliditet. Isceljenje. Hendikep. Celovitost.

Invaliditet. Isceljenje. Hendikep. Celovitost.

Trag o kojem razmišljam ove nedelje jeste odnos crkve, a i društva uopšte, prema osobama sa invaliditetom.

Učestvovao sam na konferenciji „Joni and Friends“ u Novom Sadu, koju je organizovala nevladina organizacija „Hanina nada“. Obe organizacije su hrišćanske i posvećene pomaganju osobama sa invaliditetom, dok se „Hanina nada“ posebno bavi decom sa posebnim potrebama. Učesnici su dolazili iz celog regiona, iz Srbije, Makedonije i Bosne, kao i iz inostranstva.

Pitanje, to jest trag, koje me prati jeste: zašto crkva ne može da razume invaliditet?Na konferenciji pojedini govornici su bili osobe sa invaliditetom ili roditelji dece sa posebnim potrebama, i svi su se suočili sa nerazumevanjem crkve (a i društva u celini). Bilo je bolno, za mene kao pastora, da slišam o načinima kako smo ih povređivali.

Moje preispitivanje "hendikepa"

Niko ne želi da njegovo dete ima neki „nedostatak“. Ne zato što takva deca imaju manju vrednost za roditelja, već zato što to donosi bol, ograničenja i brigu. Svaki roditelj želi svom detetu svaku moguću prednost, jer život ume da bude surov čak i kada je sve „u redu“.

Iako nemam invaliditet, i moj život je obeležen određenim nedostacima. Disleksija i disgrafija su me dugo terale da mislim kako sam „glup“, a to je kasnije doprinelo i mom padu u alkoholizam. Kao dete sam do drugog razreda imao govornu manu, nisam znao da izgovorim slovo L. Zahvaljujući upornom logopedu to sam prevazišao, i zanimljivo mi je da moja ćerka danas studira defektologiju. Uz to, imam i poremećaj u raspoznavanju boja. Sve to jeste stvaralo patnju, ali ni izbliza onoj koju nose deca sa težim invaliditetom.

Kada sam postao vernik, gledao sam na ljude sa invaliditetom kao na one kojima treba pomoći, u najboljoj nameri, ali ipak sa naglaskom na pomoć slabijem.

Vremenom sam shvatio da takav stav nije potpun.

Tim Hanine nade na letnjem kampu

Tri stila vođstva i četiri dimenzije transformacionog pristupa

 Tri stila vođstva i četiri dimenzije transformacionog pristupa

(Šta razlikuje vođe koji inspirišu od onih koji samo upravljaju?)

Pišem o tragu koji pratim prethodne nedelje. Počeli su časovi na fakultetu, na predmetu Razvoj vođa (Leadership Development), i već na prvim predavanjima našao sam se u promišljanju o teoriji vođstva koju je razvio Bruce J. Avolio. Ovaj tekst je svojevrsni rezime mog završnog rada na tom predmetu, ali i pokušaj da sažmem ono što mi se čini ključnim: šta zapravo čini jednog vođu transformativnim.

Ponovo sam u školskoj klupi. Treći put. Jednom student, uvek student - valjda tako ide. Posle studija melioracija (Uređenje voda) i Protestantskog teološkog fakulteta, sada sam upisao master studije na Lee Univerzitetu (Lee University), smer Vođstvo i crkvena administracija (Leadership and Church Administration). Zahvalan sam Crkvi Božijoj u Srbiji i pastoru Miki Radovanoviću, koji su mi omogućili da se uključim u ovaj program.

Lee Univerzitet je hrišćanski univerzitet sa sedištem u Klivlendu, u saveznoj državi Tenesi, koji se ističe po svom snažnom akademskom i duhovnom pristupu obrazovanju. Povezan je sa denominacijom Crkva Božija, a njegovi programi iz oblasti vođstva, teologije i služenja poznati su po tome što spajaju akademsku rigoroznost sa duhovnim integritetom. Upravo ta kombinacija, razmišljanje, iskustvo i vera, čini ovo studijsko putovanje posebno inspirativnim.

Savremene teorije o vođstvu - transformativno vođstvo

Savremena teorija vođstva sve više pomera fokus sa pozicije i moći, ka odnosima, karakteru i uticaju. Jedan od najuticajnijih modela na tom putu razvio je Brus Aviolo u knjizi Full Range Leadership Development, gde vođstvo posmatra kao živi sistem koji obuhvata ljude, vreme, procese i rezultate. 

Ulazi uključuju ljude, vreme i resurse; procesi označavaju načine na koje se oni međusobno povezuju i deluju kroz vreme; dok rezultati predstavljaju nivo motivacije i učinka koji se može dostići kada se potencijal vođstva u potpunosti razvije

Svi se mi rvemo, ali niko ne treba da se rve sam - Medalje za hrabrost: susret sa američkim rvačima

Kao dete voleo sam da gledam rvanje, grčko-rimskim stilom. Jugoslavija je tada bila izuzetno uspešna u toj disciplini, a prenosi su se redovno pojavljivali na televiziji. Međutim, već decenijama nisam gledao rvanje, prosto se nisam s njim susretao – sve do prošle nedelje.

U Novom Sadu se održava Svetsko prvenstvo u rvanju za uzrast do 23 godine. O toj vesti gotovo da ništa nećete pronaći u medijima, iako su u grad došli vrhunski rvači, budući olimpijski šampioni. Ni ja ne bih znao ništa o tome da mi pažnju nije skrenuo poziv preko WhatsApp-a. Moj prijatelj, pastor iz Pule, Nebojša Đurić, javio mi je da njegov prijatelj, rvač iz Amerike, dolazi u Novi Sad, i predložio da se upoznamo. Tako je počeo ovaj neobičan susret i trag koji pratim u današnjem tekstu.

Svetsko prvenstvo Novi Sad

Rvanje - kakav je to sport?

Rvanje je jedan od najstarijih sportova na svetu – u antičkoj Grčkoj bilo je deo Olimpijskih igara još od 708. godine pre Hrista. Definicija kaže da je rvanje u suštini veština kontrole i ravnoteže, gde snaga mora biti u službi discipline i strategije. Postoje dva glavna stila: grčko-rimski i slobodni. U grčko-rimskom stilu borac može da koristi samo gornji deo tela, hvata protivnika za torzo, ramena ili ruke, ali ne sme da koristi noge za napad ili odbranu. Taj stil naglašava tehniku, položaj tela i čistu snagu.

Bruce Baumgartner, četiri olimpijske medalje,
tri puta svetski šampion.
Jedan od najvećih rvača u istoriji.

U slobodnom stilu, pravila su šira: dozvoljeni su zahvati i nogama, pa su borbe dinamičnije. Dok grčko-rimski stil simbolizuje čvrstinu i uzdržanost, slobodni stil nosi slobodu izraza i kreativnost pokreta. Oba stila, međutim, kako kažu, zahtevaju neverovatnu fizičku spremu i mentalnu koncentraciju – to su borbe koje se vode i u telu i u umu.

Pozvali su me da dođem da gledam takmičenje i rado sam se odazvao. Uživao sam u borbama devojaka (taj dan su bila finala za devojke u slobodnom stilu), u njihovoj istrajnosti, veštini, borbenosti, brzini. Sati su proleteli, a i rodio se ponovo interes u meni za taj sport.