Velike i malevelike stvari - kakvim očima gledam?

Mala, svakodnevna stvar, može biti velika stvar, a i velika iskustva u našem životu možemo tretirati kao ništa posebno. Tekst je o učenju da gledam stvari velikim očima. 

Ove nedelje seo u kadu i tuširao se. Tri nedelje sam higijenu održavao mokrim peškirom i vlažnim maramicama (zbog rane). Da ne dužim oko operacije, pisao sam o tome OVDE. No konačno, skinuli su mi konce, i mogao da se istuširam. Sam, bez pomoći. Tako prijatno i lepo iskustvo. Mala stvar, a tako velika

Moj put je moj put, čak i ako ide preko trnja

Moj put je moj put. Svako ima svoj put. Svako za svog Gospodara stoji i pada. Ono što su naučili oni pre tebe može da ti pomogne, a možda i ne - to je bio njihov put. Nekoga Bog isceli, nekoga Bog ne isceli, sve je pitanje šta je tvoj put.

Pišem ovih dana uglavnom vezano za operaciju kroz koju sam prošao. Treći tekst pa je uvek rizik da dosadiš. Prva priča, ljudi je žele čuti. Što više vreme prolazi, tvoje iskustvo postaje stara vest, i čak šta više, ako puno pričaš o njoj, rizikuješ da budeš dosadan. Međutim, današnji tekst je još jedan element slagalice u mojoj priči, završan za sada. 

Prošle nedelje sam pisao o borbi sa Ocem i razumevanjem onoga šta mi se dešava. Da se ne ponavljam (možete pročitati OVDE), sve se završilo sa pitanjem šta ću naučiti kroz ceo proces bolnice. Otišao sam u bolnicu u nadi da ću nešto naučiti i da će moj odnos sa Bogom da napreduje. 

Bože, ti si ćale, a ne Otac

Bože, ti si mi ćale, nisi mi Otac... Prvi put sam to rekao Bogu u julu mesecu, a od tada sam ponovio nekoliko puta. Ovo je priča o toj strašnoj reči - ćale.

Ćale, kaže rečnik, jeste modifikacija reći ćaća, koja je lepa, volim tu reč ćaća koju koriste na zapadu Balkana kao zamenu za reč tata... ali ta mene reć ćale ima drugo značenje.

U ponedeljak (6.10.2024.) dobio sam dijagnozu posle operacije - patološki nalaz (pisao sam o operaciji u članku - Neoplasma Renis - Nova reč u mom životu). Dijagnoza je RCC T1a N0 M0. Onako laički tumačeno - adeno karcinom bubrega, malog promera, bez širenja na okolno tkivo i limfne čvorove. Doktor mi je na kraju kontrole rekao - "medicinski vi ste izlečeni kroz operaciju.". Kažu da je kod raka značajno otkriti na vreme, hvala Bogu, kako izgleda moj slučaj je primer toga. 

Međutim ovaj ponedeljak je bio kraj putovanja (ili neka od stanica), početak je bio drugačiji. 

Početak i ta reč "ćale"

Početak... jul mesec. Mirjana i ja se pripremamo za putovanje. Čekala nas je serija događaja, poseta rehab centru u Istri, i služenje tamo. Pre toga, trebao sam da putujem za Nemačku da predajem na Romskoj biblijskog školi... i tako je trebalo da sledi celo leto, aktivnosti, konferencije, kampovi. Međutim ništa od toga nije bilo. 

Rutinski pregled u početku, vodio je do ultrazvuka, gde sam čuo da je "nešto" na bubregu (nisam se previše ni uznemirio), a onda je došao strašni CT. CT snimanje sam zakazao preko prijateljice radiologa, da "skinem brigu sa leđa", ali na kraju snimanja, nalazi nisu bili ni gotovi, prilazi mi prijateljica i kaže - "Odmah kod urologa, ne čekaj, doktor će ti uraditi nalaze po skraćenom postupku". Ja kažem da me čekaju putovanja u sledećih nekoliko dana, i svašta nešto, a onda odgovara samo - "Odmah kod urologa, ne čekaj, to mogu da ti kažem."

Nekoliko minuta kasnije, ošamućen sedim ispred radiologije, razmišljam o Mirjani, deci (tog momenta ne znam detalje šta su snimili, svašta mi je u glavi, kako da im kažem???), razmišljam o budućnosti. Zovem Mikija da otkažem gostovanje u Nemačkoj. Svi planovi dobijaju znak pitanja. Pada mi na pamet - "nećeš ti više videti planine i šumu", zaplačem... Pomisao da neću moći na "šmucanja", iz nekog razloga me je najdublje pogodila.

Sa tim mislima, i sa suzama u očima vozi prema kući. Misli su mi u haosu. Razmišljam i o svakoj borbi mog života, izdajstvima, povredama... i iz mene izlete reči upućene Bogu - "nisi ti Otac, ti si ćale". 

Neoplasma renis - nova reč u mom životu - i zašto proveravati svoje zdravlje?

Blog je kažu kao dnevnik... Pišeš o onome kroz šta prolaziš.

Dvoumim se da li da išta napiše, jer ne volim kada se neko optereti svojim stanjem... no pišem da vas ohrabrim, ako ste prešli trećinu života, na preventivne preglede. I ja sam čitao o tome, ali kao pravi Balkanac, zanemarivao sam takve savete. Kažu da je to odbrambeni mehanizam da odbijamo pomisao da se nama nešto "loše" može dogoditi.

Pre par dana odstranjen mi je levi bubreg sa okolnom mašću. Teška operacija od koje se oporavljam. Rez od tridesetak centimetara, presečeni trbušni mišići, ali korak po korak, svaki dan je sve bolje.

Polisa o prevenciji seksualnog nasilja i zlostavljanja dece u Protestantskoj Hrišćanskoj zajednici Novi Sad

 Polisa o prevenciji seksualnog nasilja i zlostavljanja dece u Protestantskoj Hrišćanskoj zajednici Novi Sad

Serija tekstova o dokumentima i polisama Protestantske Hrišćanske zajednice iz Novog Sada. Objavljujemo ovakve dokumente da bi bile poznate vernicima i javnosti.  Dokument pred vama je sastavljen 2010. godine. 

Naša crkva želi da učini sve moguće predostrožnosti da se stvori sigurno mesto za decu. Namera nam je da obezbedimo sigurno mesto gde će deca rasti u Isusu Hristu i razumeti njegovu ljubav i prihvatanje. Naša politika je da se brinemo o deci tako što ćemo pravilno opremati saosećajne, odgovorne odrasle osobe. Polisa pokriva svaku službu u crkvi koja radi sa osobama mlađim od 18 godina.

Najbolji način da se osigura bezbednost naše dece i omladine, da se zaštite naši volonteri i plaćeni radnici od lažnih optužbi i da se čuva reputacija naše crkve i zajednice hrišćana, je da starešinstvo nalaže da ova polisa bude u potpunosti sprovedena kod svih radnika sa decom (bilo plaćenih ili volontera).

Pet područja pokrivena ovom polisom uključuju:

1. Izbor radnika sa decom i njihovo ponašanje (rođenje do 18 godina)
2. Nadzor radnika sa decom (rođenje do 18 godina)
3. Obaveza prijavljivanja zlostavljanja dece (za sve radnike i nadzornike)
4. Reakcija na detetove izjave o zlostavljanju
5. Sprečavanje delovanja seksualnih predatora u PHZ

Tri poklona hrišćanstva: Spasenje, Sigurnost u Hristu i Nebesko Očinstvo

Tri poklona hrišćanstva: Spasenje, Sigurnost u Hristu i Nebesko Očinstvo. U prethodnom članku (vidi link) sam obradio pitanje potrebe za isceljenjem naše ličnosti. Isus Hristos nam je svojom smrću omogućio to isceljenje i to je osnova zdravog emotivnog života. U ovom članku želim da naglasim tri poklona koje primamo od Hrista (lista nije konačna – neću se baviti pitanjem Duha Svetog, čitanja Reči, molitve...), a koje doprinose našem ozdravljenju. To su spasenje, sigurnost, nebesko roditeljstvo (poseban naglasak stavljam na poslednju temu).

Poklon spasenja 

Prvi poklon koji primamo od Boga je spasenje. U momentu Hristove smrti zavesa u hramu se podelila na pola (Matej 27.51.) i time je svetu pokazano da svako može da dođe do Boga i da ima direktni odnos sa njime. Prihvatanjem Hristove žrtve dobili smo oproštenje za naše grehe, večni život, Duha Sveto i pravo na njegova obećanja, a samim tim i pravo na isceljenje naše ličnosti.

• Bez vaše pomoći, tekstovi na KaHristu su praktično nevidljivi. Svakim vašim komentarem, deljenjem na socijalnim mrežama pomažete da tekstovi dospeju do onih koji su im potrebni. Hvala. 

Poklon sigurnosti u Hristu 

Drugi poklon je sigurnost u Hristu. Obećan nam je večni život (I Jovanova 5.13.) neovisno od naših dela. Možemo odahnuti jer sada naše spasenje zavisi od Božijih obećanja a ne od naše savršenosti.

Sigurnost se, međutim, prostire dalje od toga. Od ranog detinjstva svet nas vrednuje prema našim postignućima, izgledu, poziciji... Ako imaš, izgledaš, možeš, ti si cenjen. Ako nemaš ove karakteristike, nalaziš se nisko na lestvici cenjenih. 

U Hristu je situacija skroz promenjena. Ako smo Hristovi, onda smo kako piše u I Petrovoj 2.9., kraljevsko sveštenstvo, sveti narod, izabrani. Sve ove reči komuniciraju nekog ko je poseban, dragocen zato što je Božije dete.

Na mene lično su ovi stihovi imali ogroman uticaj. Pre prihvatanja Hristove žrtve, iako sam čitao više knjiga od većine mojih vršnjaka, imao široko polje intresovanja, u mom osećaju niže vrednosti sam smatrao da sam neinteligentan i da tako kažem gluplji od ostalih. To me je sprečavalo da budem dobar đak, da studiram, i to je bilo jedan od razloga mog alkoholizma. 

Od momenta kada sam prihvatio Hrista situacija se promenila. Otkrio sam da sa voljen, cenjen, izabran, poseban i to je slomilo moje komplekse – i počeo sam na sebe da gledam drugačije, da sve mogu u Hristu Isusu, počeo da učim, i hvala Bogu, završio prvo jedan, a posle i drugi fakultet. Hrist je svojim prihvatanjem iscelio moji sliku o meni, i zamenio je svojim pogledom na mene. On to želi da učini za svako Njegovo dete.

• Ako se prijavite na listu čitalaca ovog bloga, time omogućavate njegovu mnogo veću vidljivost, a ujedno vi dobijate obaveštenja kada izađe novi tekst. 

Poklon Nebeskog očinstva

Treći poklon je Nebesko roditeljstvo tj očinstvo. Bog je naš Roditelj koji nas neizmerno voli. „Jer me i otac i mati moja ostaviše, ali će me Gospod prihvatiti!“ Psalam 27.10. Divan stih koji oslikava temu o kojoj pišem. 

U službi, razgovarajući sa ljudima, susrećem sa time da ljudi prihvataju Hrista kao Spasitelja, ali ne mogu da prihvate Boga kao Roditelja. Razlog je u tome što njihovi zemaljski roditelji, svojim postupcima nisu zaslužili to veliko ime Tata, Mama, i naneli im duboke rane. O temi uticaja roditelja bavio sam se u članku koji se zove: 5 pogrešnih slika o Bogu (vidi link)

Neki su odrasli bez jednog od roditelja ili bez oba. Dok su još bili mali oni su  otišli i ostavili ih. Kada prihvate Hrista ne prihvataju ime nebeskog Oca jer je roditelj neko ko ih ostavlja.

Drugi su imali roditelje koji su ih verbalno zlostavljali. Nazivali ih imenima: magarče, budalo, glupane... Šta god uradili to za njihove roditelje nije bilo dobro – bili su nesposobni, smotani, „nikada ništa od tebe neće biti“. Tu sliku prenose i na Boga. On je za njih neko ko nikada nije zadovoljan, ko je uvek spreman da optuži i uvedi.

Treća grupa imala fizički prisutne roditelje, ali su im emotivno bili nedostupni. Uvek zauzeti, nikada spremni da pokažu ljubav svojoj deci, nesposobni da kažu svojoj deci „volim te“. Pojedinci iz tog razloga imaju sliku Nebeskog Roditelja koji je udaljen, nezainteresovan, nespreman. I ima puno no drugih primera: očevi alkoholičari, seksualni i fizički zlostavljači... Roditelji koji su davali krivu sliku toga šta znači biti roditelj.

Dok ovo pišem moram da naglasim činjenicu da oba roditelja, i majka i otac mogu da budu izvor pogrešne slike o Bogu. U našoj patrijahalnoj sredini, kada se govori o Bogu prvenstveno se govori kao o muškarcu. Međutim Bog nije muškarac, a nije ni žena. Čovek je stvoren na sliku Božiju, muško i žensko. I muškarac i žena su odraz Slike Božije. Bog je Nebeski Roditelj koji spaja obe karakteristike, i oca i majke.

Pod uticajem naših zemaljskih roditelja ova slika je nekada zamagljena, i sprečava nas da vidimo Boga onakvog kakav On stvarno jeste: uvek tu, uvek afirmišući, uvek zaštitnik, uvek ohrabrujući, savršeni Roditelj. Slika Boga kao majke uči nas da je Bog brižan Bog, Bog koji izražava emocije, koji plače nad svojom decom u nevolji, koji voli majčinskom ljubavlju. Slika Boga kao Oca hrabri nas i uči tome da naš nebeski Otac ima autoritet, vodi naš život i brine se za nas na praktičan način. On je Roditelj koji ispunjava sve naše potebe, i ljubav, i brigu, i vrednost.

Pogrešna slika Roditelja može da nam nanese veliku štetu. Na prvom mestu pogrešna slika nas sprečava da prihvatimo Božija obećanja i da živimo pobednički život (u ovom kontekstu doživljavati isceljenje ličnosti). Svoju potrebu da budemo voljeni, prihvaćeni i željeni, zadovoljavamo na druge načine, koje predstavljaju manji ili veći greh.

Takođe pogrešna slika Roditelja utiče i na naše zajedništvo sa Bogom. Životno iskustvo koje sam čuo od M. je primer toga: 

„Zbog doživljene odbačenosti, napuštanja od strane roditelja (odlaska na privremeni rad u inostranstvo), previše kriticizma, fizičkog i verbalnog zlostavljanja, sebe sam mogla da vidim samo kao grešku. 
U mom srcu, uprkos prihvatanja Hrista, su postojali sramota, krivica, strah i velika bol i sve to je uticalo i na moj odnos sa Bogom. Znala sam ko je On i čitala sam o Njemu u Pismu, ali sve ono sto sam iskusila u životu me je sprečavalo da mu u potpunosti verujem i da mu se predam. Nisam mogla da shvatim da postoji neko ko me neće nikad izneveriti, ostaviti, povrediti. 
Bog je strpljiv sa mnom i polako me kroz ljude i okolnosti uči kakav je On Roditelj, pruža mi ono što od mojih roditelja nisam imala i time me oslobađa. On me prihvata takvu kakva jesam i zato ja mogu da prihvatim sebe i da se suočim sa lošim stranama moje ličnosti. 
Sada ga doživljavam kao mog pravog Roditelja koji je želeo da se ja rodim i bio sa mnom u svakom danu mog života i ovo zajedništvo se neće nikad prekinuti i to je ono što me određuje.“

Kako izgraditi ispravnu sliku Boga kao roditelja?
Ispavnu sliku možemo izgraditi na sledeći način:
1. Razmisli šta utiče na tvoju sliku o Bogu. Kakva su tvoja iskustva sa zemaljskim roditeljima? U čemu su tvoja iskustva bila negativna? U čemu su bila pozitivna?

2. Istraži šta Sveto pismo govori o Bogu. Otkrij kakav je Bog Roditelj. Uporedi ispravnu sliku sa onom koju ti imaš.

3. Pokaj se ako se tvoja slika Nebeskog Roditelja razlikuje on stvarnosti. Dr. Robert Hemfelt naziva pogršnu sliku Boga idolopoklonstvom. Sliku naših zemaljskih roditelja smo stavili ispred Boga, a to jeste idolopoklonički.

4. Oprosti svojim zemaljskim roditeljima. Nama je puno oprošteno, i pozvani smo da isto činimo drugima. Mi smo puno voljeni i pozvani smo da volimo istom ljubavlju druge ljude.

5. Zadrži stah Gospodnji. Strah Gospodnji nije stah od osude i kazne (Rimljanima 8.1.), on je poštovanje prema nekom koga neizmerno voliš i ceniš. Iz ljubavi, zbog svega onoga što ti je dao, sledi njegove zapovesti (I Jovanova 1.8.-2.1.)

6. Ako su tvoji roditelji obavili svoj zadatak i preneli na tebe ispravnu sliku Roditelja slavi Boga zbog toga i budi zahvalan. Bog ti je dao poseban poklon.

Članak iz "Sestrinskog lista", Hrišćanske Baptističke crkve, koji sam napisao 2008. godine. Jedan od mojih prvih članaka u tom časopisu.

Beređi Dušan Bera 

Da li pratite našu Youtube emisiju - Teologija uz Jutarnju kafu? Svakog utorka u 9.30. Prijavite se na naš Youtube kanal...

Savršenstvo vs. Zrelost - Šta Bog traži od mene?

Bog ne očekuje od mene savršenstvo, nego zrelost. Interesantno je to, da nešto znaš, ali tek kada to neko izgovori određene reči, kockice se slože. Do tog momenta kao da fale reči, fali kockica u mozaiku. 

U crkvi je gostovao predavač iz Holandije, Bert den Hertog. Našli smo se sa njim radi dogovora o predavanju na temu crkve i finansija. U ćaskanju na ručku, rekao mi je "Bog od mene ne očekuje savršenstvo nego zrelost". I kockica je upala u mozaik. A ja volim mozaike, posebno kada su završeni. 

Razmišljam o tome da mi nikada ne postižemo potpuno savršenstvo. Okolnosti, naše emocije, grešna priroda, konflikti, dovode do toga da napravimo dela koja nas bole, koja bole ljude oko nas, koje bole našeg Boga, i ta dela Biblija naziva grehom. 

Svaki iskreni i posvećeni hrišćanin mrzi svoj greh. Mrzim ga i ja, iz dna duše. Želeo bi da budem savršen. Da se ne svađam sa suprugom Mirjanom. Da budem uvek strpljiv otac. Da moje oči uvek budu u kontroli i da nikada ne pogledam u pogrešno. Da sam uvek vredan. Da uvek ispunim ono što kažem. I mogao bi da nabrajam... Ali mi ne ide... 

Askete su, u težnji savršenstvu bežale u pustinju, izolujući sebe od svakog uticaja koji ih navodi na greh - sklonili su od sebe sve što može da im skrene pogled, isključili su porodicu i ženidbu, napravili raspored koji im kontroliše svaki momenat vremena (spavanje, molitva i rad) - tako je nastalo monaštvo. Ali istina je da greh nisu pobedili, nisu došli do savršenstva, nego su se izolovali od realnosti života.

Apostol Pavle u Poslanici Rimljanima, u sedmom poglavlju kaže slično - bedan sam ja čovek, ne činim ono što želim da činim, nego ono što mrzim, to činim. Ko će me izbaviti iz ovog grešnog tela...  

Znam dobro da osnova mog opravdanja pred Bogom nije u mojoj savršenosti. Hristos je umro jer nismo savršeni, jer ja nisam savršen. Osnovni postulati Reformacije glase - Samo Verom, Samo Hristos, Samo Milost. Ta tajna je oslobodila mnoge - samo verom u Hrista, kroz Njegovu milost se čovek spasava.

Bez milosti sam izgubljen. Ne mogu biti savršen. Bez Hristovog dela na krstu nemam šanse. Mogu jedino da verujem, a fantastična vest evanđelja je - to je dovoljno. Znam ja to... ali su mi falile reči. A kada nemaš tu reč i dalje patiš jer nisi savršen. I ne mogu nikada biti savršen dok ne dođe večnost.

Ali zrelost, to je već nešto drugo. Zreo hrišćanin (zrela hrišćanka) je ona/j koji/a razume istinu, koji/a živi istinu Reči Božije. Nije savršen/a, ali i to prihvata sa zrelošću. Umesto da se kinji, sudi samom sebi, on/a se  suočava sa svojim porazima (i pobedama), i nastavlja dalje. On/a nastavlja da ispoveda svoje grehe, kroti svoje telo postom i molitvom, gradi svoj duh čitanjem Reči Božije, služi drugima i odriče se sebe. Zreo vernik nastavlja da raste u spoznaji i iskustvu, jer rast je cilj. 

I da bude jasno, mnogo toga, mnogo greha, loših postupaka, sa zrelošću nestaje, ali sa nečim od tog tereta, slomljenosti, se sočavaš do groba, ili do Carstva Nebeskog, kada ću konačno postiću moju težnju... da budem savršen. A do tada nastavljam da rastem u zrelosti.

Beređi Dušan Bera  

3 osnovna principa ispovesti - Zašto se ispovedati, šta nas sprečava da se ispovedimo i kako to uraditi?

Mesec dana nakon početka II Svetskog rata Britansko Ministarstvo poljoprivrede lansiralo je jedan od najupečatljivijih slogana tokom celog ratnog perioda – „Kopaj za pobedu“. Ceo britanski narod je bio ohrabren da pretvori svoje vrtove u bašte sa povrćem, i na taj način doprinese Britanskoj pobedi u II Svetskom ratu (kroz pomaganje u snabdevanju hranom).

Zapamtimo, kopanje je doprinelo pobedi. Pre nego što baštovan posadi seme on ili ona prvo okopaju zemljište, uklanjaju korov i kamenje. Zašto? Zato što seme bolje raste u pripremljenoj zemlji. Ispovest čini za dušu ono što kopanje čini za tlo, čisti stvari u našem životu kako bi mogli da rastemo. U ispovesti mi prvo moramo da zagledamo u naše srce, da se pokajemo za naš greh pred Bogom, ali i da ga otkrijemo drugom ljudskom biću kome se ispovedamo. Sve to „kopa naše srce“ ali i stvara uslove za rast.

1. Zašto ispovedati svoje grehe?

Kralj David u Psalmu 32:3-5 kaže: „Bilo je vreme kada nisam želeo da priznam kakav sam grešnik bio. Ali me je moja neiskrenost načinila jasnim i ispunila moje dane frustracijom…Moja snaga iščilela je iz mene kao voda na sunčanom danu, sve dok na kraju nisam  priznao svoje grehe tebi i prestao da ih krijem. Rekao sam sebi ´Priznaću grehe Gospodu´. I ti si mi oprostio! Nestala je sva moja krivica.“ (prevod engleske verzije Svetog pisma živim rečima).

Ispovest jeste zapovest od Boga: „Ispovedite svoje grehe jedni drugima i molite se jedni za druge, da bi mogli živeti zajedno potpuni i isceljeni .“ (Jakov 5:16). Kada ispovedimo i otvoreno priznamo naše mržnje i grehe, mi jasno govorimo Bogu i drugoj osobi da je greh-greh i da mi preuzimamo odgovornost za naše mane i promašaje. 

Tokom godina naši gresi su napravili barijeru između nas i Boga, ali kada ispovedimo naše grehe mi primamo oproštenje, a krivica i sramota nestaju. Kao što vidimo iz navedenog deo ispovesti uključuje naše pokajanje pred Bogom, ali i naše priznanje greha pred drugim ljudima. Samo Bog oprašta grehe, i to je deo koji ne pripada ni jednom ljudskom biću. Mi delimo našu ispovest sa ljudima da bi izašli iz skrivanja, ne da bi nam bila određena „pokora“!

Ispovest jeste pitanje iskrenosti, jer smo mi u stanju da smislimo neverovatne priče samo da bi sebe opravdali. Prilikom ispovesti mi izlazimo iz mraka gde prebiva poricanje na svetlo gde prebiva stvarnost. Izreke 28:13 nas savetuju: „Ko prestupe svoje krije, taj ne napreduje, ko ih priznaje i napušta, taj milost dobija.“. Život u „mraku tajne“ jeste veliki izvor iskušenja i poraza u našim životima.

2. Šta nas sprečava u ispovedanju?

Vinston Čerčil je jednom rekao „Čovek se nekad spotakne o istinu, ali u većini slučajeva samo se podigne i nastavi dalje“. Mnogi od nas živimo upravo na taj način i zbog toga se nalazimo tu gde jesmo. Povremeno se susretnemo sa bljeskom istine, prozove nas propoved, knjiga ili doživimo nešto što nas trgne iz svakodnevnice, i onda nastavimo dalje, i ponovo se nađemo na istom mestu. Oporavak, međutim zavisi od iskrenosti. Isus kaže: „ Ja sam svetlost sveta. Ko god me sledi nikada neće hodati u mraku, jer će imati svetlost života“. (Jovan 8:12).

Trebamo izneti istinu ma koliko to bolno bilo. Kada razmišljamo o ispovesti muči nas strah da ćemo biti osuđeni, da će naša „tajna“ postati javna, ali najviše od svega muči nas kako će nas drugi posmatrati posle otkrivanja tajne. Potrebna je velika poniznost da bi mogli da se ispovedimo.

Pisac Tom Hansel koji je stalno imao jake fizičke bolove zbog povrede, napisao je: „Bol je neizbežna, ali je jad stvar izbora. Ne možemo izbeći bol ali možemo izbeći radost.“. Izbegavajući da priznamo naše tajne, jer nam je to previše bolno mi izbegavamo da doživimo radost oslobođenja. Neko je rekao veliku istinu: „Bolestan si onoliko koliko su bolesne tvoje tajne“.

Istina je i sledeća: „ Niko nas ne čini toliko usamljenima kao naše tajne.“ (Pol Turnije). Kada počnemo da delimo naše tajne osećamo se kao da nam je ogroman teret pao sa ramena i doživljavamo zdrav osećaj slobode. Dobijamo osećaj sopstvene vrednosti koja se ne zasniva više na društvenim licemernim standardima, već je zasnovan na istini koja se može naći samo u Isusu Hristu. „Ako tražite od mene da sumiram sve dobrobiti…u jednoj rečenici to bi bilo ovo: U ispovesti mi otvaramo svoje živote za isceljenje, izmirenje, obnovu, uzdižući Hristovu milost jer nas voli uprkos tome što vidi kakvi smo.“ (Džon Bejker, autor programa „Proslavljanje oporavka“)

3. Predlažem sledeći proces ispovesti:

A. Pronađi osobu kojoj ćeš se ispovediti. To ne treba da bude pastor (iako može), nego neka osoba iz tvog kruga. U Svetom pismu ne piše „ispovedajte grehe starešinama“, nego jedni drugima! Crkva je kroz vekove, kroz profesionalizaciju službi, dovela do toga da ljudi dolaze sveštenicima radi ispovesti. Međutim Sveto pismo ne govori o tome.

Kako izabrati pravu osobu? Nabroj ljude o kojim razmišljaš kao o osobama sa kojima bi mogao da podeliš svoj problem. Pored svakog imena napiši za i protiv. Zaokruži tvoj konačni izbor. Neka to bude osoba od poverenja, ne neko ko će posle iskoristiti vašu ispovest da vam naškodi.

B. Moramo naći prikladnu lokaciju (tiho i privatno mesto gde ne postoje šanse da vas neko uznemirava) u vreme koje vam najviše odgovara. Napiši tri moguća mesta i tri moguća vremena i zaokruži ono najbolje.

C. Kontaktiraj osobu koju si izabrao/la - danas, ne sutra- i dogovori vreme i mesto koje vam oboma najviše odgovara. Zakaži i ne odustaj od sastanka (samo važni događaji  mogu te sprečiti u odlasku na sastanak)

D. Ne odustaj od iskrenosti! Skrivanje može samo pogoršati tvoju situaciju. Kada završiš, razumećeš u dubini svoga bića šta je Jakov mislio kada je  napisao „Ispovedite svoje grehe jedni drugima i molite se jedni za druge, da bi mogli živeti zajedno potpuni i isceljeni.“ (Jakov 5:16). Za neke efekat će biti trenutan, ali za većinu od nas mogu proći i nekoliko dana dok se efekat ne pokaže, i dok ne počnemo da se osećamo kao „novo biće“ kako je Bog obećao da će biti. „ Stoga ko god je u Hristu novo je stvorenje; staro prođe, novo dođe!“ (2. Korinćanima 5:17)

I na kraju opomena za one koji slušaju nečiju ispovest. Veliki je greh širiti dalje ono što smo čuli u ispovesti. Ne preuzimajmo na sebe ulogu onoga koji sluša ako nismo biti u stanju i oni koji ćute o onome šta smo čuli. Ako nešto smatrate da trebate izneti dalje, kako bi pomogli osobi koju slušate, tražite dozvolu. Nikada ne preuzimajte na sebe da ćete kriti kriminalne radnje ili preljubu, neka to bude jasno pre samog razgovora!

Setite se, cilj ispovesti je da neko bude saslušan, ne da ga mi savetujemo ili da mu odredimo „korake pokajanja“. Savetovanje je u redu, ali nije cilj, učinite to samo ako se od vas traži savet.

Molite se na kraju, ne zaboravljajmo molitvu! U ispovesti su uključeni: osoba koja se ispoveda, osoba koja sluša i Bog!

Članak je nastao kao obrada dve lekcije Kursa oporavka namenjenog rehabilitaciji zavisnika. Druge principe o pobedi nad zavisnošću možete naći u članku: Spremni smo da dopustimo Bogu da ukloni naše karakterne mane 

Ako nalazite korisnim ovo što ste pročitali, učinite mi uslugu i podelite tekst na društvenim mrežama -facebook, twitter, piterest... Na taj način poruka se širi. 

Takođe, veliku uslugu ćete mi učiniti ako se prijavite na listu čitalaca ovog bloga.  

6 saveta kako se osloboditi u slavljenju i doživeti silu slavljenja

Kao malo dete imao sam nekoliko knjiga sa slikama koje se voleo da gledam. Uglavnom su to bile bajke, osim jedne. Knjiga se zvala „Naš prijatelj atom“, i predstavljala je objašnjenje o atomskoj energiji za decu. Zašto sam voleo tu knjigu?  Zato što sam voleo nauku? Ne. Voleo sam knjigu zato što je priču o atomima prikazivala kao nešto tajnovito, kao misteriju koja je oduvek postojala, ali čije tajne je čovek tek sada počeo da otkriva. 

Kada razmislimo, mnoge stvari koje nas okružuju, pa samim tim i atomi, postoje oko nas oduvek, i imaju silu i energiju, ali ljudi nisu otkrili kako da ih koriste. Nisu otkrili njihovu silu.

I u duhovnom svetu je slično. Neke stvari postoje, ali pošto nismo svesni da postoje, mi nemamo blagoslov od njih. Promašujemo ih, jer ih ne vidimo. Moguće je čak i da ih koristimo, tj. učestvujemo u tim duhovnim aktivnostima, ali mehanički, ne svesni dubljeg značenja, ne svesni sile koja se tu krije, i zato potpuno promašujemo blagoslov, korist, doprinos te aktivnosti. 

Post i molitva - da ne budeš grad sa razvaljenim zidinama - vizija 2024

U periodu smo (kao crkva) promišljanja o viziji ili smeru delovanja Protestantske hrišćanske zajednice za 2024. godinu. Kao pastir, zajedno sa starešinama, molim se, pričam sa ljudima, čitam, slušam Boga a i druge. Jutros, razmišljajući o tome šta Bog želi od nas, slika koja mi je došla na um je slika plime i oseke. Ono što sam video u mom umu nije bila ona neprimetna plime i oseke kao na Jadranu, kada ni ne vidiš promenu nivoa mora, nego one bučne, u talasima, kada se more vidljivo menja nekoliko metara. More nadire i more se povlači. 

Razmišljao sam prvo da je plima slika neprijatelja koji nas napada, ali mi srce svedoči da nije, nego je to slika crkve, nas. Biće nadiranja, biće povlačenja, biće bučno, biće perioda napretka, ali i perioda kada neće biti tako. Plima i oseka je crkva i naši životi.

Šta raditi kada je "bučno i nemirno"? Možemo potonuti, pustiti da nas struja nosi, povuče u dubinu svađa, konflikta, gorčine. Možemo ustrajati, nastaviti da udaramo u obaloutvrdu dok se ne obruši, i ne puštajući da potonemo, nego ustrajati "dok nas Bog ne blagoslovi", kao Patrijarh Jakov kada mu je ime postalo Izrailj.