Zidati vredi samo kada sačuvaš sazidano

Pismo koje sam napisao pre nekoliko godina, i zaboravio na žalost na ovu lekciju... Smatram ono što je ovde napisano ključnim za budućnost crkve u Novom Sadu. Početak pisma je usko vezan za lokalnu crkvu, prenosim od sredine: 

"... razgovarao sam sa grupom pastora o molitvi, o blagoslovu za našu zemlju, o tome šta učiniti da se crkve više mole za Srbiju, o blagoslovima koji dolaze u naš život kada se molimo, kada se ta slika  pojavila pred mojim očima. Slika zidara koji u jednoj ruci drži mistriju (lopaticu za zidanje), a u drugoj ruci koplje - zida i brani sazidano.

 Nemija 4. 11-17:„... naši neprijatelji rekoše: Da ne doznaju i ne opaze dokle ne dođemo usred njih, pa ćemo ih pobiti i prekinuti posao. Ali dođoše Judeji koji su među njima živeli i kazaše nam deset puta: Čuvajte sva mesta kuda se ide k nama. Tada namestih narod u nizinama iza zida i na lukovima.  I razgledavši ustah i rekoh starešinama i glavarima i ostalom narodu: Ne bojte ih se. Pomenite Gospoda velikog i strašnog, i bijte se za braću svoju, za sinove svoje i kćeri svoje, za žene svoje i kuće svoje.  A kad čuše neprijatelji naši da smo doznali, razbi Gospod njihovu nameru, i mi se vratismo svi k zidu, svaki na svoj posao.  I od tada polovina mojih momaka poslovaše, a druga polovina držaše koplja i štitove i lukove i oklope, i knezovi stajahu iza svega doma Judinog.  I koji su zidali i nosili teret i koji tovarili svaki je jednom rukom radio, a u drugoj držao koplje.“

Narod Božiji je zidao zidine, gradio svoj grad. Neprijatelju je smetalo njihovo delovanje i nasrnuli su na Božiji narod. Odbranili su se tako što su jednom rukom zidali, a drugom rukom bili spremni da se brane. Pobedili su zidari koji su u jednoj ruci držali mistriju, a u drugoj oružje. 

Vidim tu sliku pred mojim očima već nekoliko nedelja. U početku nisam bio siguran na koga se odnosi slika, ali kako vreme prolazi sve sigurniji sam da se odnosi na našu crkvu, na nas. Bog govori da smo mi zidari, vredni u onome šta radimo, spremni da zapnemo. Često u akciji, ali nemamo mač u rukama. Zato   što  nemamo  mač  u  rukama,  đavo  dolazi  da  poruši  ono  što  mi nazidamo. Ukrade nam blagoslov! Sruši sazidano! Poništi efekte naše truda! Kako u životu naše crkve- tako i u životu svakog od nas pojedinačno. Đavo ruši zato što mi nemamo mač u rukama da odbranimo sazidano, već samo mistriju da zidamo. Nema smisla zidati, ako nećeš sačuvati građevinu koju si izgradio.

Mač kojim se brani građevina je molitva. Đavo beži od nas samo u jednoj situaciji. Razmislimo u kojoj? Kada radimo za Boga? Ne, on tada napada! Đavo beži samo kada mi u molitvi dođemo pred Boga, stanemo u zaštitu Hristove krvi, i onda se okrenemo silama zla i zapovedimo im da beže od nas! Molitva je način na koji pobeđujemo. I na koji širimo carstvo Božije! 

Dok sam se molio i razmišljao o značenju slike ratnika sa mistrijom Bog me je podsetio na naš lanac molitve i posta koji smo nazvali „Da crkva bude zdrava“. Nadam se da se sećate tog iskustva. Za mene je to bio veliki blagoslov da učestvujem u tom lancu, postim i zastupam različite delove života naše crkve, kao i pojedince. Simbol nam je tada bio kako vidite na slici, lanac povezan u krug. Uvek sam doživljavao to samo kao sliku da se molioci nadovezuju jedan na drugog. Gde jedan stane, sledećeg dana drugi nastavlja. 

Dok sam se molio ovih dana, Bog me je podsetio na tu sliku, i podsetio me je za šta služi zatvoreni lanac – za čuvanje  nečega da ne bude ukradeno. Zaključavamo lanac kada čuvamo nešto što nam je dragoceno! Iako je slika lanca nastala pre desetak godina, mislim da je imala proročki element koji nisam ranije video – crkva je zdrava ako postoji lanac molitve koji čuva sazidano. Zidati vredi samo, ako sačuvaš ono što si sazidao!

To mi je potvrđeno danas, dok pišem ove reči, našao sam stari dokument u kome je zapisan moj govor sa početka pomenutog lanca molitve i posta (2006-te): „Razlog zašto krećemo u ovu avanturu vere je sledeći: stanje koje se ne menja. Jedno popraviš, drugo se kvari. Stalno popravke a ne idemo napred.“ Očigledno je već tada Bog govorio da jedini način na koji možemo ići napred jeste da postoji lanac koji čuva izgrađeno. 

Međutim, ne pišem ovo da nas obeshrabrim. Jedno od proročanstava koje je bilo izrečeno nadamnom kada sam preuzeo ulogu vodećeg pastora crkve je bilo prikazano kroz sliku naše crkvene zgrade. U zgradi je bila ostava u kojoj se nalaze razne stvari, ostavljene tamo, na nekima je prašina, neke su pokvarene, a neke ispravne, samo smo zaboravili na njih. Poruka te proročke reči je bila da trebamo izvaditi te stvari i koristiti ih. Uveren sam da je došlo vreme da se iz prašine izvadi Lanac molitve i posta „Da crkva bude zdrava“. 

Pozivam vas: 1. Ispitajte ove proročke slike, Pismo nas poziva kao crkvu da ispitujemo proroštva. Ako vam Bog bude govorio nešto u vezi tih slika prenesite mi. Proroštvo se ispituje samo u mišljenju crkve. 2. Priključite se ovom Božijem delu. Bili molioci ili ne, pozvani smo na molitvu. Davno sam pročitao reči „Bog poveri službu da bi se molili za nju“. Dodajte i moje reči – „zidati vredi samo ako sačuvamo sazidano“. Ako si u službi, pozvan si da štitiš ono što zidaš. Ne moramo svi postiti, ali svi molimo! Detalji o lancu molitve i posta će biti uskoro iznešeni pred crkvu! Stani u obranu!" Kraj pisma. 

Objavio sam ovo pismo motivisan poklonom koji sam dobio. Na službi pre nekoliko nedelja propovedao sam o slici ratnika sa mistrijom, i kako bi voleo da imam sliku toga. Posle nedelju dana jedna tinejdžerka iz crkve (zajedno sa mamom), nacrtala je sliku o kojoj sam govorio. Iznenadili su me, obradovali. To je bila njena želja da služi crkvi. Zakačio sam je juče na zid u kancelariji, ispred mene, ispod planera, da me podseća - Zidati vredi samo kada čuvaš sazidano. Takodje da me podseti - Zidamo samo zajedno, od dece do najstarijih. Svako daje svoj deo posla. 

Molitva Carstva Božijeg - kako se ispravno moliti?

Da li se sećate reklamne kampanje za Nektar sokove: "Nije svejedno?" Velika životna istina je da nije svejedno. Eventualno za sokove i jeste svejedno, ali u mnogim drugim životnim iskustvima nije svejedno šta odaberemo. 

Svaka naša akcija kao i način na koji nešto uradimo sa sobom povlače posledice. U početku one su minimalne, ali što više vremena prolazi, kada povučemo pogrešnu odluku, posledice su sve veće i veće.

Pre dve nedelje, vozio sam Borisa u Mitrovicu. Uzeo sam crkvena kola, i primetio u Mitrovici da smo na rezervi. Prva pumpa i stajem, i po navici ispred oznake za evrodizel. Otvaram rezervoar, prilazi radnik i kaže – „ovo vozilo koristi benzin.“ Nisam ni znao da u crkvi imamo benzince, pa sam morao i da proverim šta da sipam. I stvarno benzin. Srećom je radnik primetio nalepnicu na vratima rezervoara, i srećom nije bila samouslužna pumpa. 

Razmislimo o ovom primeru. Da li sam fizički, stvarno mogao sipati dizel umesto benzina? Da. Da li je dizel gorivo? Da jeste, moja lična kola koriste dizel. Da li bi mogao voziti crkvena kola na dizel? Da, nekoliko stotina metara i onda kvar. Mogli bi reći, posebno vi koji niste vozači, pa to je gorivo, šta je problem? Problem je da nije pravo. 

Kada razmislimo, vidimo da postoji tačno određeni način na koji nešto funkcioniše, i ako mi ne primenimo pravi pristup nećemo doživeti uspeh nego ćemo doživeti poraz. Krivac smo mi, jer smo pokušali da uradimo nešto na potpuno pogrešan način. To važi i za molitvu. Kako ispravno moliti, jer nije svjedno.

NIJE SVEJEDNO!!!

Prvi primer neispravne molitve nalazimo u Delima Apostolskim 19:11-17:

 „Bog je preko Pavlovih ruku činio neobična čuda .Tako da su čak i maramice i kecelje koje je on dotakao odnošćene bolesnima, i oni su bili izlečeni od svojih bolesti, a zli duhovi su izlazili iz njih. A neki Judeji koji su putovali unaokolo i isterivali zle duhove pokušaše da na opsednute prizovu ime Gospoda Isusa, govoreći: „Zaklinjem vas Isusom koga propoveda Pavle!“.Ti koji su to činili bili su sedmorica sinova judejskog prvosveštenika Skeve. A zli duh im reče: „Isusa poznajem, a i Pavla znam, ali ko ste vi?“. I čovek u kome je bio zao duh skoči na njih pa ih sve savlada i toliko izudara da su iz one kuće istrčali goli i izranjavljeni. To doznaše svi Judeji i Grci koji su živeli u Efesu i sve ih spopade strah, pa se ime Gospoda Isusa još više veličalo.“

Neki ljudi u gradu Efesu su videli kako Bog koristi Apostola Pavla i kroz njega oslobađa ljude i isceljuje. Pokušali su da urade isto, prišli su čoveku koji je bio opsednut i zapovedili zlom duhu da izađe u ime Isusa Hrista. Iz teksta mi vidimo da oni nisu poznavali Hrista kao svog Boga, nego su to činili zapovedajući u ime „Isusa koga propoveda Pavle“. 

Drugim rečima rekli su: „Mi Isusa ne poznajemo, ali ti zapovedamo u ime tog koga propoveda Pavle“. Zli duh koji je mučio tog čovek je okrenuo čoveka prema njima, i očigledno kroz usta tog čoveka im rekao: „nemam pojma ko ste vi. Isusa poznajem a i Pavla, ali vi ste mi potpuno nepoznati“ i izmlatio ih.

Mi vidimo iz teksta nekoliko stvari: 

1. Ono što sam vam već rekao, zli duhovi su realnost koje moramo biti svesni, i oni mogu preuzeti kontrolu nad pojedincima, što mi nazvamo opsednuće. Možda vam to izgleda čudno ali Sveto pismo govori o tome, a ono što Pismo kaže za nas je Božija reč i u to verujemo. 

2. Isus Hristos ima silu da nadvlada zle duhove, oni moraju da mu se pokoravaju kako vidimo u današnjem tekstu. Da su ovi ljudi poznavali Hrista zao duh im ne bi mogao ništa nego samo da se pokori.  

3. Nije svejedno kako pristupamo u molitvi protiv sila tame. Samo oni koji poznaju Hrista, koji su njegovi mogu da zapovede Duhu tame i da on mora da ih posluša.

Moramo razumeti reči Svetog pisma, koje nam govore da svi ljudi po rođenju pripadaju carstvu Tame. Svi se rađamo kao deo Tame, i pošto je đavo gospodar Tame, mi mu ništa ne možemo. 

Sluga ne zapoveda svom gospodaru, nego gospodar sluzi. Verujem da vam je teško to da prihvatite, niko ne voli da čuje da služi Tami. Većina kažu ja nisam činio nešto loše... i istina je da niste. Ali Pismo kaže da ste ipak služili tom Carstu, doduše nesvesno. Kada shvatimo šta je Isus uradio na krstu Golgotskom, mi prema rečima poslanice Kološanima, prelazimo iz carstva Tame u Nebesko Carstvo.

Jedini način da to uradimo jeste kroz Isusa Hrista. On je vrata kroz koje se ulazi. I nema drugih vrata. Uslov za dobijanje državljanstva jeste da se pokajemo za naše grehe i da verujemo da je Hristos svojom smrću postao vrata za nas. I kao predstavnici Carstva Nebeskog mi dobijamo pravo da se suprotstavimo Tami. Ne zato što smo sada jači, nego zato što iza nas stoji mnogo jače Carstvo, iza nas stoji Bog.

Drugi tekst koji nam govori o važnosti ispravne molitve je Matej 17: 14-20: 

„Kad su se vratili k narodu, Isusu priđe jedan čovek i pade pred njim na kolena, govoreći: „Gospodaru, smiluj se mom sinu. Jer, mesečar je i strašno pati i često pada u vatru i u vodu. Odveo sam ga tvojim učenicima, ali nisu mogli da ga izleče.“ „O, neverni i izopačeni naraštaju!“ odgovori Isus: „Koliko ću još morati da ostanem s vama? Koliko ću još morati da vas podnosim? Dovedite mi ga ovamo.“ I zapreti demonu, pa ovaj izađe iz dečaka, koji istog časa ozdravi. Tada Isusu priđoše učenici i nasamo ga upitaše: „Zašto  mi nismo mogli da ga isteramo?“. „Zato što ste maloverni“ odgovori im Isus. „Istinu vam kažem: kad bisteimali veru kao zrno gorušice, rekli biste ovoj gori: ´Premesti se odavde onamo´, i ona bi se premestila. I ništa vam ne bi bilo nemoguće“.

Ponovo vidimo neuspešnu molitvu. Događaj se dešava u momentu Isusove odsutnosti. Njegovi učenici pokušavaju da pomognu detetu koje se muči, mole se nad njime, ali ništa ne pomaže. Isus dolazi i reaguje tako što isteruje zlog duha, ali i tako što prekoreva učenike da nemaju veru. 

Da su male vere i zato neuspešni. Marko dalje pojašnjava priču i dodaje sledeće reči „Ova vrsta samo molitvom i postom može da se istera“, Marko 9.29. Znači način oslobađanja u ovoj situaciji jeste kroz molitvu i post.

Šta ovde možemo zaključiti: 

1. Učenici su pokušali da urade nešto što su videli da Isus radi. 

2. Radili su to pogrešno, nemajući veru, bez molitve i posta. Očigledno da postoje različite vrste duhova i da na različit način treba da im pristupamo. 

3. Rezultat je bio neuspeh! Znači ponovo „NIJE SVEJEDNO“ kako se molimo. 

Postoji način molitve koji je jednako bitan. Zato i danas govorimo na temu „Kako moliti molitvu carstva?“. Jer ako to pogrešno radimo mi ćemo ostati uskraćeni za Božije delovanje, a mi to ne želimo. Koji su onda koraci molitve?

KORACI MOLITVE

1. SRCE MOLITVE:

Bitno je naše srce. Isus na nekoliko mesta govori o srcu molitve. Prvi je iz Evanđelja po Luki 18:9-14 

„Dva čovjeka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem. A carinik izdaleka stajaše, i ne htjede ni očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostiv budi meni grješnome! Kažem vam, ovaj otide opravdan domu svome, a ne onaj. Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se.“ 

Vidimo primer dva pristupa. Jedan moli ponosan, a drugi ponizan. I ponosan uprkos svim delima koje ima – post, davanje, ostaje uskraćen za blagoslov. Mi vidimo da Isus ispunjava molitvu poniznog srca, srca koje traži Boga iznad svega a ne svoju slavu. Jakov apostol slično dodaje – nemate jer ištete da potrošite u svojim požudama, nasladama - Jakov 4:3. Kada molimo molitvu Carstva, mi je molimo poniznog srca.

Molimo radi Carstva, ne radi naših naslada i želja. Kada molimo za isceljenje činimo to radi Božije slave, ne radi naše. Nekada pobrkamo stvari i želimo da se desi čudo kako bi se mi osetil značajnima, velikima. Ali Bog svoju slavu ne da nikome. Kada učini neko delo ne čini ga da se mi hvalimo, osetimo značajnima, nego da se On proslavi. On je Car careva, ne mi.

2. SLAVA BOGU

To je takođe uputstvo za sve nas koji doživimo Božije delovanje. Kada ga doživimo treba da to podelimo sa ostalima i da Bogu damo slavu. Ako to ne uradimo propustili smo da poslušamo Boga do kraja. 

Sećam se dočeka jedne od novih godina u ovoj crkvi. Sedeli smo u staroj sali, i u početku sastanka delili svedočanstva. Te godine me je Bog stvarno upotrebio, više njih su postali hrišćani preko mene, i više puta te večeri se čulo kako su došli u crkvu, kako sam im ja objasnio evanđelje, i da su se molili sa mnom. 

Iako je od tada prošlo više od deset godina sećam se da dok su govorili, osećao sam sve veću vatru u sebi da dam slavu Bogu, da kažem da je On onaj koji je zaslužan, da ne smem samo da prećutim i prihvatim hvalu za sebe, nego da objavim čija je slava. 

Slava, priznanje za neko delo delimo mi i Bog, ali njemu neprikosnoveno ide mnogo veće priznanje. Kada nam Bog nešto uradi kažimo to drugima. I kada se molite za ljude, recite im da su u slučaju Božije pomoći dužni da to podele sa ostalima. Jer cilj Božiji jeste da se kroz pomaganje nama, Njegovo Carstvo širi. Svedočanstvo o Božijem delovanju govorimo da ljudi čuju o čudesnom Božijem delu, i proslave Boga zbog toga, i naraste njihova vera. 

Kada god dajete svedočanstvo, da li o čudu, nečemu što ste naučili ili vašem susretu sa Isusom, ne delite ga da bi ste ispali važni, nego da drugi proslave Boga. Imajmo to na umu. Tako i smišljajte vaše svedočanstvo.

3. UZMI AUTORITET!!!

Molitva Carstva je u autoritetu Carstva. Da bi smo uzeli autortet carstva mi moramo dalje razumeti da nam je on dodeljen. 

Luka 9:1 Isus sazva dvanaestoricu i dade im moć i vlast nad demonima i da leče bolesti. Marko 3:14 Odredi dvanaestoricu – koji se još zovu apostoli – da budu sa njim, da ih šalje da propovedaju i da imaju vlast da isteraju demone. 

Reč koja se stalno ponavlja jeste da imaju vlast da to rade. Već sam vam o tome pisao, ali mi vidimo da se to ne završava samo na učenicima, nego da je i nama delegirana ista ta vlast.

Isus nama delegira njegovu vlast ili autoritet. Sama reč autoritet je strana i ima mnogo značenja, ali u načelu možemo reći da je tu je ovlašćenje da nešto učinimo, nalog da to činimo ili zapovest, puna moć ili punovažnost u činjenju toga. Neko je rekao sledeću rečenicu koja to dobro sumira: Sila je mogućnost, snaga da se izvrši određeni zadatak. Autoritet je pravo da se koristi sila Božija. 

Kao pripadnici tog carstva mi imamo prava da koristimo silu Božiju i na to smo pozvani. Ovo je dobro znati, ali Kako se uzima autoritet?

Prvo shvati da imaš pravo da tražiš, na osnovu autoriteta koji ti je dat od Boga. Ne da moljakaš, nego da uzmeš ono što ti pripada. Ti imaš autoritet da se moliš za bolesne i da tražiš da carstvo dođe. Ti imaš autoritet da se zapovedaš zlim duhovima i oni moraju da te poslušaju. Taj autoritet ti pripada. 

Drugo, ako imaš autoritet kako nešto govoriš? Kako zvuči osoba koja ima autoritet? Možda vam je najbolji primer neki službenik čija usluga vam treba. Kako mu vi govorite ako vam treba njegova usluga? Kako on govori, s obzirom da ima auturitet, ako isključimo da je bezobrazan? Ima sigurnost, osećaj da mu to po pravu pripada, da to može.

Pogledajmo molitvu Apostola u Delima 4:23 Osdobođeni apostoli dođoše svojima i javiše im šta su im rekli prvosveštenici i starešine. 24 A oni čuvši to podigoše jednodušno glas k Bogu i rekoše: 

Gospode, tvorče neba i zemlje, mora i svega što je u njima, 25 Ti si Duhom Svetim rekao, ustima svoga sluge Davida: »Zašto se pobuniše mnogobošci, i što su narodi smislili zaludne stvari? 26 Digoše se kraljevi zemaljski i vladari se združiše protiv Gospoda i Pomazanika njegova«. 27 Udružiše se zaista u ovom gradu protiv tvoga svetog sluge Isusa, koga si pomazao, Irod i Pontije Pilat sa mnogobošcima i plemenima Izrailjevim, 28 da učine što je tvoja ruka i tvoja odluka unapred odredila da bude. 29 I sad, Gospode, pogledaj na njihove pretnje, pa daj svojim služiteljima da potpuno slobodno objavljuju tvoju reč,30 pružaj pri tom svoju ruku, da bi se događala isceljenja, i znaci, i čuda - imenom tvoga svetog sluge Isusa. 31 A kada se pomoliše  Bogu zatrese se mesto na kom su bili okupljeni, te se svi ispuniše Duhom Svetim, i propovedahu slobodno reč Božiju. 

Primetimo sigurnost, autoritet koji imaju. Mole kao oni koji su svesni duhovne stvarnosti. Mole takođe pozivajući se na Božija obećanja.

4. POZIVAJ SE NA BOŽIJA OBEĆANJA

Molitva Carstva zasniva se na Božijim obećanjima, onome šta piše u Njegovoj reči. On je to rekao a mi očekujemo da on ispuni ono što je obećao. Stav koji imamo je sledeći – „Da ti to Bože nisi rekao mi ne bi ni tražili, ali ti si rekao, pa zato se pozivamo na tvoje obećanje.“ 

Pre nekoliko dana sam obećao Stefanu da ćemo zajedno srediti bicikli. Nisam vodio računa da mu naglasim da ne znam kada će to biti, pa je on sam prionuo na posao, da ga šmirgla i počeo da traži da mu se priključim. Bila je vrućina, skoro 40 stepeni, ali je stojao pored mene i čekao da krenemo, uzdisao, fuktao... Obećao sam i on se pozvao na obećanje. Tako i mi činimo. Kažemo Bogu, obećao si, sada ispuni to što si rekao.

5. SLUŠAJ!!!

Slušaj ljude šta traže. Neka izgovore svoje potrebe – to je osnova vere. Sam Isus je uvek pitao, čak i kada je sve bilo očigledno – „Šta hoćeš da ti učinim?“. Pismo nas uči da se „Srcem se veruje, ali se ustima ispoveda na spasenje“. Da bi doživeli nešto mi moramo to iskazati našim ustima.

Takođe slušajmo Boga. Primetimo kako je Isus sve isceljivao – jednom prilikom kada je osoba bila slepa namazao joj je oči blatom, drugom prilikom je zapovedio da se nešto desi, trećom prilikom je samo rekao da se nešto desilo, u događaju koji smo čitali mi vidimo da je rekao da se taj duh isteruje samo postom i molitvom. 

Šta nam to govori? Da ne postoji šablon. A kako je Isus znaš šta treba da uradi? Tako što je slušao nebeskog Oca. Molitva Carstva jeste molitva u kojoj mi slušamo šta Bog ima da nam kaže. A on će nekada reći – stavi ruku na taj deo tela, ili pitaj ga ovo ili ono, ili kaži mu to i to... Kada kažem reći, ne mislim da ćemo čuti fizički glas, ja nikada nisam čuo, znam neko od vas koji ste čuli, ali Bog najčešće govori u mislima, kao misao koja dođe, koju nismo smislili ali je tu. 

Pre nekoliko godina radili smo jednu anonimnu anketu u crkvi. Jedna osoba je napisala težak komentar. Mene je lično to mučilo sve do Večere Gospodnje. Dok sam sedeo napred, odjednom mi je Bog ukazao na tu osobu, samo rekao u mislimo „to je“. Ja sam joj prišao, pitao da li je ona to napisala, i stvarno je bila. Misao koja dođe ali nam objavi nešto što ne znamo, vođstvo u molitvi.... Bog naš stalno govori, samo mi nismo spremni da ga čujemo. I to nas vodi do sledeće tačke.

6. AKO TI NEŠTO KAŽE – VERUJ

Problem je što mi imamo malu veru, ili ne ispravnu veru, pa ne očekujemo da Bog nama govori. Mi molimo Bože daj mi tvoju reč, progovori mi, i kada nam Bog progovori mi kažemo „Ne, nije meni Bog govorio, ja sam ponosan.“ 

Činjenica je da mi tako upadamo u laž. Jer šta mislite ko vam to govori, da vama Bog neće da kaže, da ste izmislili? Ako ste molili nešto po Božijoj volji, da li će vam Bog progovoriti? Da, hoće. Ko će pokušati da vas ubedi da nije tako? Pa neprijatelj. Šta je onda ispravno da uradimo – a verujemo. Mi uvek možemo reći, mislim da mi Bog ovo govori, ajde da ispitamo, ali ne obacujmo njegovo obraćanje. 

Moram vam priznati da sam u ovoj oblasti mnogo godina vodio borbe, na seminarima sam pričao o tome. Kada sam postao hrišćanin, čuo sam za dar jezika, da je to jedan od načina na koji Bog deluje. Dar jezika jeste sposobnost da se molimo na jeziku koji ne razumemo, koji može biti strani ili anđeoski jezik. 

Neću da dužim o tome, ali sam poželeo taj dar, molio za njega, i uskoro u slavljenju dešavalo mi se da kada me Bog dotakne, poželim da izgovorim reči koje ne znam. I krenuo bih da se molim, rekao reč, dve, rečenicu, i onda bih rekao sebi: „NE huli, nije to dar jezika, izmišljaš“. I tako godinama, jer nisam hteo da prihvatim preterivanje u naglasku ovog dara, a nisam znao ni kako ispravno da ga prihvatim. 

Na kraju sam bio na konferenciji u Engleskoj, pastor koji je tamo govorio je spomenuo baš primer kao moj, i to mi je skrenulo pažnju. Njegov savet je bio, ako si tražio, i onda dobio, ne filozofiraj nego veruj. Zašto ne verovati da ti je Bog nešto dao, umesto da nastupimo stavom nevere. Nevera je mnogo lakša jer ne rizikujemo, ali je i dosadna, isprazna jer propustimo previše. Zato braćo i sestre, kada vam sledeći put dođe misao, i vidite da je nešto dobro, verujte, kažite to „Mislim da Bog želi da ti kaže..., hajde da to ispitamo...“

7.STIČI ISKUSTVO

I konačno, bitno je sticati iskustvo. Što više puta doživimo da nas Bog iskoristi to ćemo biti sigurniji sledeći put. Ali moramo rizikovati, moramo se otvoriti za njegovo delovanje. Pitanje koje treba da nas vodi jeste da li živimo ono što je opisano u Delima Apostola? Ako ne živimo, da li se Bog promenio ili mi ne rizikujemo? 

Ako želite pročitati celu seriju tekstova, prvi tekst koji govori o tome šta je to Carstvo Božije se nalazi OVDE. 
AUDIO LINK: http://sr.cross.tv/99155
Beređi Dušan Bera
Ako vam je moj današnji tekst bio od koristi, podelite ga na društvenim mrežama. Hvala. 

Šta je to dan za decu i roditelje - praktična primena principa pedagogije Svetog pisma (Vera na delu XXII - Jošua 4)

Kako učiti decu da se mole? Kako upotrebiti kreativnost pri tome? Crkva i hrišćanstvo trebaju biti zabavni i interesantni jer nas Sveto pismo vodi na taj način... problem je da ga mnogi pogrešno predstavljaju.

Juče sam objavio članak pod imenom: Božija pedagogija (pročitajte tekst na link), ukazujući na primer koji se  nalazi u 4 poglavlju Knjige Jošuine (Isus sin Navinov). Ovo je dvadeset drugi dan mog pisanja na temu Vera na delu. Prolazim kroz ovu knjigu tražeći principe koji grade našu veru. 

Ovaj put sam u temi roditeljstva. Sveto pismo je izuzetno kreativno u vezi teme roditeljstva i to pokazuje i 4. poglavlje (neću ponovo objašanjavati - pročitajte jučerašnji tekst). Kad vas jednog dana sinovi vaši zapitaju: Šta vam znače ti kamenovi?, 7 vi ćete im reći: Voda se Jordanska isprekida pred kovčegom saveza Gospodnjeg kad prelažaše preko Jordana, voda se Jordanska prekinu, i ovi su kamenovi večiti spomen sinovima Izrailjevim.

Kao komentar na moj tekst, jedna osoba je napisala: "Tipična misao prosečnog čoveka o Bibliji i deci je stih "batina je iz raja izašla" i tipičan način vaspitanja koji se vezuje uz Boga/crkvu je kazna... Zato je ovaj tekst još dragoceniji." 

Odlučio sam da u današnjem tekstu prikažem joj jedan kreaktivni način poučavanja dece o Bogu i crkvi. Protestantska Hrišćanska Zajednica je crkva posvećena porodici. Verujemo da je Bog uspostavio porodicu kao sveti odnos, i želimo razvijati porodične odnose.