Zidati vredi samo kada sačuvaš sazidano

Pismo koje sam napisao pre nekoliko godina, i zaboravio na žalost na ovu lekciju... Smatram ono što je ovde napisano ključnim za budućnost crkve u Novom Sadu. Početak pisma je usko vezan za lokalnu crkvu, prenosim od sredine: 

"... razgovarao sam sa grupom pastora o molitvi, o blagoslovu za našu zemlju, o tome šta učiniti da se crkve više mole za Srbiju, o blagoslovima koji dolaze u naš život kada se molimo, kada se ta slika  pojavila pred mojim očima. Slika zidara koji u jednoj ruci drži mistriju (lopaticu za zidanje), a u drugoj ruci koplje - zida i brani sazidano.

 Nemija 4. 11-17:„... naši neprijatelji rekoše: Da ne doznaju i ne opaze dokle ne dođemo usred njih, pa ćemo ih pobiti i prekinuti posao. Ali dođoše Judeji koji su među njima živeli i kazaše nam deset puta: Čuvajte sva mesta kuda se ide k nama. Tada namestih narod u nizinama iza zida i na lukovima.  I razgledavši ustah i rekoh starešinama i glavarima i ostalom narodu: Ne bojte ih se. Pomenite Gospoda velikog i strašnog, i bijte se za braću svoju, za sinove svoje i kćeri svoje, za žene svoje i kuće svoje.  A kad čuše neprijatelji naši da smo doznali, razbi Gospod njihovu nameru, i mi se vratismo svi k zidu, svaki na svoj posao.  I od tada polovina mojih momaka poslovaše, a druga polovina držaše koplja i štitove i lukove i oklope, i knezovi stajahu iza svega doma Judinog.  I koji su zidali i nosili teret i koji tovarili svaki je jednom rukom radio, a u drugoj držao koplje.“

Narod Božiji je zidao zidine, gradio svoj grad. Neprijatelju je smetalo njihovo delovanje i nasrnuli su na Božiji narod. Odbranili su se tako što su jednom rukom zidali, a drugom rukom bili spremni da se brane. Pobedili su zidari koji su u jednoj ruci držali mistriju, a u drugoj oružje. 

Vidim tu sliku pred mojim očima već nekoliko nedelja. U početku nisam bio siguran na koga se odnosi slika, ali kako vreme prolazi sve sigurniji sam da se odnosi na našu crkvu, na nas. Bog govori da smo mi zidari, vredni u onome šta radimo, spremni da zapnemo. Često u akciji, ali nemamo mač u rukama. Zato   što  nemamo  mač  u  rukama,  đavo  dolazi  da  poruši  ono  što  mi nazidamo. Ukrade nam blagoslov! Sruši sazidano! Poništi efekte naše truda! Kako u životu naše crkve- tako i u životu svakog od nas pojedinačno. Đavo ruši zato što mi nemamo mač u rukama da odbranimo sazidano, već samo mistriju da zidamo. Nema smisla zidati, ako nećeš sačuvati građevinu koju si izgradio.

Mač kojim se brani građevina je molitva. Đavo beži od nas samo u jednoj situaciji. Razmislimo u kojoj? Kada radimo za Boga? Ne, on tada napada! Đavo beži samo kada mi u molitvi dođemo pred Boga, stanemo u zaštitu Hristove krvi, i onda se okrenemo silama zla i zapovedimo im da beže od nas! Molitva je način na koji pobeđujemo. I na koji širimo carstvo Božije! 

Dok sam se molio i razmišljao o značenju slike ratnika sa mistrijom Bog me je podsetio na naš lanac molitve i posta koji smo nazvali „Da crkva bude zdrava“. Nadam se da se sećate tog iskustva. Za mene je to bio veliki blagoslov da učestvujem u tom lancu, postim i zastupam različite delove života naše crkve, kao i pojedince. Simbol nam je tada bio kako vidite na slici, lanac povezan u krug. Uvek sam doživljavao to samo kao sliku da se molioci nadovezuju jedan na drugog. Gde jedan stane, sledećeg dana drugi nastavlja. 

Dok sam se molio ovih dana, Bog me je podsetio na tu sliku, i podsetio me je za šta služi zatvoreni lanac – za čuvanje  nečega da ne bude ukradeno. Zaključavamo lanac kada čuvamo nešto što nam je dragoceno! Iako je slika lanca nastala pre desetak godina, mislim da je imala proročki element koji nisam ranije video – crkva je zdrava ako postoji lanac molitve koji čuva sazidano. Zidati vredi samo, ako sačuvaš ono što si sazidao!

To mi je potvrđeno danas, dok pišem ove reči, našao sam stari dokument u kome je zapisan moj govor sa početka pomenutog lanca molitve i posta (2006-te): „Razlog zašto krećemo u ovu avanturu vere je sledeći: stanje koje se ne menja. Jedno popraviš, drugo se kvari. Stalno popravke a ne idemo napred.“ Očigledno je već tada Bog govorio da jedini način na koji možemo ići napred jeste da postoji lanac koji čuva izgrađeno. 

Međutim, ne pišem ovo da nas obeshrabrim. Jedno od proročanstava koje je bilo izrečeno nadamnom kada sam preuzeo ulogu vodećeg pastora crkve je bilo prikazano kroz sliku naše crkvene zgrade. U zgradi je bila ostava u kojoj se nalaze razne stvari, ostavljene tamo, na nekima je prašina, neke su pokvarene, a neke ispravne, samo smo zaboravili na njih. Poruka te proročke reči je bila da trebamo izvaditi te stvari i koristiti ih. Uveren sam da je došlo vreme da se iz prašine izvadi Lanac molitve i posta „Da crkva bude zdrava“. 

Pozivam vas: 1. Ispitajte ove proročke slike, Pismo nas poziva kao crkvu da ispitujemo proroštva. Ako vam Bog bude govorio nešto u vezi tih slika prenesite mi. Proroštvo se ispituje samo u mišljenju crkve. 2. Priključite se ovom Božijem delu. Bili molioci ili ne, pozvani smo na molitvu. Davno sam pročitao reči „Bog poveri službu da bi se molili za nju“. Dodajte i moje reči – „zidati vredi samo ako sačuvamo sazidano“. Ako si u službi, pozvan si da štitiš ono što zidaš. Ne moramo svi postiti, ali svi molimo! Detalji o lancu molitve i posta će biti uskoro iznešeni pred crkvu! Stani u obranu!" Kraj pisma. 

Objavio sam ovo pismo motivisan poklonom koji sam dobio. Na službi pre nekoliko nedelja propovedao sam o slici ratnika sa mistrijom, i kako bi voleo da imam sliku toga. Posle nedelju dana jedna tinejdžerka iz crkve (zajedno sa mamom), nacrtala je sliku o kojoj sam govorio. Iznenadili su me, obradovali. To je bila njena želja da služi crkvi. Zakačio sam je juče na zid u kancelariji, ispred mene, ispod planera, da me podseća - Zidati vredi samo kada čuvaš sazidano. Takodje da me podseti - Zidamo samo zajedno, od dece do najstarijih. Svako daje svoj deo posla.