7 pesama koje oslikavaju užas rata

Anti-ratne pesme, moj izbor. I dalje sam u razmišljanju o ratu. Prošle nedelje sam svaki dan postavljao jednu pesmu koja je meni asocijacija na užas rata. Postavljao sam ih na profil kao moj lično vid protesta protiv ludila rata.

Aleksić Stevan, Anđeo mira, kolekcija Galerije Matice Srpske. Naslikano posle I svetskog rata.

Pesme sam birao pesme prema tome, koliko mi oslikava užasnost rata, besmisao i nepravednost. Poređane su u gradaciji. 

7. Reise Ageinst - Hero of war (Heroj rata)

Prava pank pesma, iako ne liči. Ritam i reči se ne poklapaju, što po meni pojačava utisak. Monotonija ritma, skoro bez emocije, dok priča o mučenju, o ubistu, samo govori o stvarnosti - čovek se navikne na užas, pitanje je kako mu ga prikažeš.

Drugi razlog za ovu pesmu je da pokazuje istinu problikovanja mišljenja u armiji, što sam i sam doživeo kao vojnik. Kroz obuku, kroz pritisak "prijateljstva" drugih vojnika, menjaš se i na kraju si spreman za nešto što si mislio da je nezamislivo.

Užas rata u ovoj pesmi je u transformaciji koju doživiš kao vojnik.

Reči pesme:

"Rekao mi je: "Sine,

Jesi li vidio svet?

Što bi rekao

Kad bih ti rekao da možeš?

Samo nosi ovu pušku, čak će ti i platiti."

Rekao sam: "To zvuči prilično dobro."

Crne kožne čizme

Blistavo su sijale

Ošišali su me, ali sam dobro izgledao

Marširali smo i pevali

Svi smo postali prijatelji

Dok smo učili ratovati

Ratni heroj

Da, to ću biti

I kad se vratim kući

Bit će tako ponosni na mene

Nosit ću ovu zastavu

I do groba ako treba

Jer to je zastava koju volim

I zastava kojoj vjerujem

Razvalio sam vrata

Vikao sam zapovesti

Deca su plakala

Ali pronašao sam koga sam trebao

Odveli smo ga

S vrećom na glavi

Od njegove porodice i prijatelja

Skinuli su mu odeću

Pišali po rukama

Rekoh im da prestanu

Ali onda se pridružih

Istukli smo ga puškama

I bajonetama, ne samo jednom

Nego opet i opet

Ratni heroj

Da, to ću biti

I kad se vratim kući

Bit će tako ponosni na mene

Nosi ću ovu zastavu

I do groba ako treba

Jer to je zastava koju volim

I zastava kojoj verujem

Hodala je kroz metke i sumaglicu

Zamolih je da prestane

Rekoh joj da zastane

Ali nastavila je

Pa sam podigao pušku

I zasuo je vatrom

Granate su letele kroz dim

I padale u pesak

Natopljen krvlju

Srušila se sa zastavom u ruci

Zastavom belom kao snijeg

Ratni heroj

Je ono što vide

Samo medalje i ožiljke

Tako ponosni na mene

Donio sam kući zastavu

Koja sad skuplja prašinu

Ali to je zastava koju volim

To je jedina zastava kojoj verujem

Rekao mi je: "Sine,

Jesi li vidio svet?

Što bi rekao

Kad bih ti rekao da možeš?"

6. Sabaton - Christams truce (Božićno primirije)

Sabaton je power metal bend, koji inače glorifikuje rat, peva o junaštvu, herojstvu, velikim bitkama. Da nema ove pesme, teško bi se našao na ovoj listi.

Božićno primirije je serija spontanih primirja vojnika u zimu 1914, u toku Božićnog dana. Generali su odbili da se smire na jedan dan, učinili su to vojnici. Nemački vojnici zapevali su iz rovova "Tiha noć", da bi im odgovorili britanski. Razvili su platna sa natpisom "Sretan Božić", i iskoračili na ničiju zemlju (prostor između rovova).

Čestitali su Božić, razmenili poklone, rukovali se, sahranili zajedno mrtve pronađene između rovova. Odigrana je i fudbalska utakmica u mestu Khaki Chums, Flandrija. Nemci su pobedili Škote 2-1.

Sledeće godine, generali su naredili artiljerijski napad taj dan, da spreče svako bratimljenje.

Užas rata je u tome da ratuješ za neke ideale protiv kojih svedoči sama priroda i savest.

"Tišina

sećam se tišine

U hladnom zimskom danu

Posle mnogo meseci na bojnom polju

I navikli smo na nasilje

A onda su svi topovi utihnuli

I sneg je pao

Glasovi su mi pevali iz ničije zemlje

Mi smo svi

Mi smo svi

Mi smo svi

Svi smo mi prijatelji

A danas smo svi braća

Večeras smo svi prijatelji

Trenutak mira u ratu koji nikad ne prestaje

Danas smo svi braća

Pijemo i ujedinjujemo se

Sada je stigao Božić i sneg zabeli zemlju

Čuj pesme iz rovova

Pevamo o sveta noć

Naše puške položene među pahulje

Božić u rovovima

Božić na frontu daleko od kuće

ludilo

Oh, sećam se tuge

Krili smo suze

U stranoj zemlji gde se suočavamo sa svojim strahovima

Bili smo vojnici

Nosili smo rat na svojim plećima

Za naše nacije

Da li zato sahranjujemo naše prijatelje?

Svi smo bili

Svi smo bili

Svi smo bili

Svi smo bili prijatelji

A danas smo svi braća

Večeras smo svi prijatelji

Trenutak mira u ratu koji nikad ne prestaje

Danas smo svi braća

Pijemo i ujedinjujemo se

Sada je stigao Božić i sneg zabeli zemlju

Čuj pesme iz rovova

Pevamo O sveta noć

Naše puške položene među pahulje

Božić u rovovima

Božić na frontu daleko od kuće

Svi smo bili

Svi smo bili

Svi smo bili

Svi smo bili prijatelji"

5. Đorđe Balašević, Ratnik paorskog srca

Sa oklevanjem postavljam ovu pesmu, možda je najviše tu zbog lokal-patriotizma...
Sadrži, možda, u sebi aspekt dečačkog romantizma za koji nisam siguran da li ublažava i skreće temu - mašta dečaka kojima rat izgleda kao velika avantura. Sa druge strane tu je otklon sa tog pogleda kroz reči "tad smo bili derani", kao i stanovišta Brace koji priča o ratu "nemož izbrojati mrtve, jer su se carevi igrali rata", ipak mi nadvladava romantizam.

"Ta nije paor za soldata stvoren, volije konje i zemlju neg ljude" je priča o narodu koji je vođen iz naših krajeva da ratuje za careve na belosvetskim ratištima. Pesma je o regrutovanim vojnicima iz Vojvodine koji su ratovali na Istočnom frontu (Galicija i Karpati), I Svetski rat.

Otrgnut iz svog života, rutine, sela, odveden u rat koji niti razume, niti želi, paor žali za konjima. Konji nisu krivi, samo su dovedeni tamo, da ginu od "topova koji livade oru". Razmišljam o milionima stradalih u ratovima, odvedenih da ginu a da niti žele da ratuju, niti razumeju zašto, ali "carevi se igraju njihovih igara", pa se mora. ILI NE MORA.

Užas rata je u tome da je rat igra careva.

Kada se Braca devetneste vrn'o

S' dalekog fronta 'di soldat je bivo

Prič'o nam kako ga strefilo zrno

Pa zavrt'o rukav i to pokaziv'o

A mi, a mi smo bili derani

Prič'o nam Braca o mirisu mora

I o patroli od koje je bež'o

Pa kako je opsov'o nekog majora

I zbog tog posle na robiji lež'o

A mi, a mi smo bili derani

Prič'o nam kako je preš'o Karpate

Zujali meci k'o rojevi pčela

Rek'o je: "Rat vam je krvav, da znate

Al' nije mi žao ni ljudi, ni sela''

Ej, žao mi konja..."

Kada se Braca devetneste vrn'o

Svake je večeri prič'o na šoru

Kol'ko je curica usput prevrn'o

I kako topovi livade oru

4. Metallica, One

Pesma inspirisana i prepliće se sa scenama filma Johnny Got His Gun (kod nas preveden - Džoni ide u rat). Džoni, vojnik u I Svetskom ratu, posle eksplozije nagazne mine ostaje nepokretan, bez čula vida, sluha, nosa i usta. Svest je ostala. Komunicira da želi da umre morzeovom azbukom, kucajući prstom svoju želju. Ali ostaje da živi kao zarobljenik svog tela.

U svetu mine ubijaju i posle zaršetka rata. U Bosni i Hercegovini, i posle 30 godina, ostala su mnoga minska polja koja odnose živote.

Rusija i SAD su odbile da potpišu Konvenciju o zabrani upotrebe protipešadijskih mina.

Užas rata jeste u surovosti oružja koje se koristi kao i licemerju velikih sila.

"Ne sećam se ničega

Nisam siguran da li je ovo san ili java

Duboko u sebi osećam vrisak

Ova strašna tišina ga tu zadržava

Sad kad je rat sa mnom završio

Budim se, ne mogu da vidim

Da od mene nije puno ostalo

Sad nije više ništa stvarno osim bola

Zadržavam dah dok priželjkujem smrt

Oh, molim te, Bože, pomozi mi

Povratak u majčinu utrobu deluje previše stvarno

Upumpava mi se život tako da moram da osećam

Ali ne mogu da se radujem da ću išta otkriti

Ni radovati se vremenu kada ću živeti

Hrane me kroz cevčicu zabodenu u mene

Kao u ratnim romanima

Vezan za mašine koje me teraju da postojim

Prekinite mi taj život"

Zadržavam dah dok priželjkujem smrt

Oh, molim te, Bože, probudi me

Sad kad sveta nema, ja sam samo jedan

Oh, Bože, pomozi mi

3.Creedence Clearwater Revival - Fortunate Son (Sin Srećnik)

Pitanje je - Čija deca ginu u ratu?

Septembar 1969. Vijetnamski rat, mladi ljudi ginu za "velike ideje". Deca političara - Dejvid, unuk predsednika Ajzenhauera, i Džuli, ćerka predsednika Niksona, organizuju glamurozno venčanje. Frontmen benda Džon Forgeti, gleda venčanje na TV-u, obuzima ga bes, i u dvadeset minuta nastaje jedna od himni pokreta protiv rata.

Rekao je - "Vijetnamski rat je bio u toku, mladi Amerikanci su ginuli tamo negde, ne znajući za šta se uopšte bore, a elita je sedela kod kuće i uživala u lagodnom životu. Bogati nisu morali da šalju svoju decu u rat. Njihovi sinovi su bili povlašćeni." Zato se pesma i zove - "Srećni sin".

Zašto postavljam ove postove? Ovo je moj protest protiv ludila rata, i usklika "mi smo u pravu", na sve strane, dok u isto vreme prete milionima mrtvih sinova. Ti što govore, neće slati svoju decu.

"Neki momci su rođeni da mašu zastavom

Ooo, oni su crveni, beli i plavi

I kad bend svira "Živeo vođa"*

Ooo, upere top u tebe, Gospode

To nisam ja, to nisam ja, ja nisam senatorov sin, sine

To nisam ja, to nisam ja, ja nisam sretnik, ne

O, ne!

Neki momci su rođeni sa srebrnom kašikom u ruci

Gospode, zar se oni ne pomažu međusobno

Ali kad naplaćivač poreza dođe na vrata

Gospode, kuća izgleda kao garažna rasprodaja, da

To nisam ja, to nisam ja, ja nisam milionerev sin, ne

To nisam ja, to nisam ja, ja nisam sretnik, ne

Neki momci nasleđuju oči ukrašene zvjezdicama

Ooo, oni te šalju u rat, Gospode

I kad ih pitaš: "Koliko bih trebao dati?"

Ooo, jedini je odgovor: "Još! Još! Još!" O, da

To nisam ja, to nisam ja, ja nisam sin vojske, sine

To nisam ja, to nisam ja, ja nisam sretnik, sretnik

To nisam ja, to nisam ja, ja nisam sretnik, ne, ne, ne

To nisam ja, to nisam ja, ja nisam sretnik, ne, ne, ne"

2. Black Sabbath, War pigs (Svinje rata)

Sa oklevanjem stavljam ovu pesmu. Blek Sabat sam slušao u najmračnijem periodu mog života, leto-jesen‚ 1993. Vratio sam se iz Armije, depresija, alkoholizam, beznađe. Njihova muzika je odgovarala mojim osećanjima.

Od kada sam pronašao Živu Nadu, u januaru 94, nisam ih slušao... do juče kada sam počeo da razmišljam o pesmama koje po meni definišu užas rata. I dalje imaju uznemirjuće dejstvo na mene, otkrio sam, grč u želudcu.

Po meni, možda i najsnažnija pesma o tome šta je rat. Pesma upoređuje delovanje gospodara rata sa okultizmom.

"Generali okupljeni u svojim masama

Baš kao veštice na crnim misama

Zli umovi što kuju razaranja

Čarobnjaci smrtne konstrukcije

Na poljima tela gore

Dok ratna mašinerija nastavlja da pokreće

Smrt i mržnju ka čovečanstvu

Trujući njihove isprane mozgove… Oh Gospode, da!

Političari se skrivaju

Oni su taj rat samo pokrenuli

Što bi oni išli da se bore?

Tu ulogu oni ostavljaju sirotinji, da

Vreme će pokazati njihove moćne umove

Ratovanje samo radi zabave

Ophođenje s ljudima kao da su pioni u šahu

Čekaj, doći će im sudnji dan, da!...."

1. Iron Maiden, 2 minutes to midnight (Dva minuta do ponoći)

Dva minuta do ponoći je termin koji označava vreme na satu koji otkucava vreme do nuklearnog rata. Na to vreme je postavljen još 1953. godine posle testiranja hidrogenskih bombi. Koliko je danas sati?

Kao vernik u Hristovu poruku, ne verujem u apokalipsu na ovaj način, i ne strahujem. Pričam ovu priču zbog toga jer je priča o ludosti i iskvarenosti ljudske civilizacije.

Užas rata pokazuje da danas pojedini vladari prete atomskim ratom koji znači uništenje ljudske rase. Dokle su spremni da idu da pokažu da su pravu. Zato je neprikosnoveno na prvom mestu.

Ubij za dobit ili pucaj da sakatiš,

ali ne treba nam razlog,

Zlatna guska je na slobodi

i nikada van sezone.

Ocrnjen ponos jos iznutra pali,

Ovu ljusku krvave izdaje.

evo vam moja puška za bačvu zabave,

za ljubav žive smrti.

Rasa ubica, ili demonsko seme

glamur,bogatstvo,bol.

kreni ponovo u rat, krv je mrlja slobode,

ne moli se više za moju dusu.

2 minute do ponoći,

Ruke koje prete propašću,

2 minute do ponoći,

da ubiju nerodjeno u utrobi.

Slepi čovek vice "pustite stvorenja napolje,

pokazaćemo nevernicima ",

Napalm jauce od ljudskih plamenova,

udarne Belsenske gozbe, da.

Kao razlog za pokolj seci njihovo meso

i liži umak.

Podmazujemo čeljusti ratne mašine

i hranimo je našom decom.

Rasa ubica, ili demonsko seme

glamur,bogatstvo,bol.

Kreni ponovo u rat, krv je mrlja slobode,

ne moli se više za moju dusu.

2 minute do ponoći,

Ruke koje prete propašću,

2 minute do ponoći,

da ubiju nerodjeno u utrobi.

Vreće za leševe i dečje krpice

iskidane na pola,

i zgusnuti mozgovi on onih koji su se usudili

da upere prst na tebe.

Dok se ludaci igraju rečima i sve nas teraju

da plešemo uz njihove pesme,

uz zvuh miliona ljudi koji gladuju,

da naprave bolju vrstu puške.

Rasa ubica, ili demonsko seme

glamur,bogatstvo,bol.

Kreni ponovo u rat, krv je mrlja slobode,

ne moli se više za moju dusu.

2 minuta do ponoći,

Ruke koje prete propašću,

2 minuta do ponoći,

da ubiju nerodjeno u utrobi.

Ponoć...ponoć...ponoć...Je celu noć,

Ponoć...ponoć...ponoć...Je celu noć

Ako se pitate zašto jedan pastor postavlja muziku rok grupa, moje mišljenje o slušanju muzike možete pronaći u ovoj epizodi Pop-Kulture

Šta nas vodi KaHristu u celoj ovoj priči? Muzika oslikava nepravdu, nepotizam, laž velikih. Vladari vladaju strahom i bičem. Hristos je došao da služi. On jeste Vojskovođa vojske Gospodnje, On jeste Kralj kraljeva, On jeste Gospod nad Vojskama, ali on nije onaj koji ljude vidi kao pijune u velikoj igri. Hristos pravda, jedina pravda koju možemo pronaći.

Beređi Dušan Bera