Aušvic - priča o užasu koje doživiš kada posetiš to mesto.





Aušvic, Poljska. Mesto koje bi trebalo svaki čovek da poseti. Georg Santayana je rekao "Onaj ko se ne seća istorije, predodređen je da je ponovo proživi."





Prethodnih dana sam učestvovao na konferenciji u gradiću Visla, u blizini Aušvica, i smatrali smo neophodnim da posetimo ovo mesto. Čitao sam o Aušvicu, gledao dokumentarne emisije o holokaustu, posetio sam Jasenovac i još neka druga mesta vezana za užasne zločine, ali za veličinu patnje Aušvica nisam bio spreman. Ni ovaj blog neće uspeti da prenese veličinu užasnosti ovog mesta, ali radi pamćenja istorije, pokušaću da prenesem moj doživljaj. 







Arbeit macht frei - Rad oslobađa je natpis koji je čekao ljude pri ulasku u nemačke logore. Svako treba da doprinosi državi, jer samo živeći za državu, radeći za nju, ti živiš. Pojedinac nije bitan, nego njegov doprinos. Zato u logoru nisi bio osoba nego si bio broj. 


Pri ulasku, oficir je urlao na ljude: "Ovo je nemački logor, odavde možete izaći samo kroz dimnjak". Ostavite nadu, nema je više!




  • Aušvic I, otvoren 20. maja 1940, bio je centar administracije, a u njemu je stradalo oko 70.000 ljudi, uglavnom Poljaka i sovjetskih ratnih zarobljenika.
  • Aušvic II (Birkenau), otvoren 8. oktobra 1941, bio je logor smrti u kome je ubijeno 960.000 Jevreja, 75.000 Poljaka i 19.000 Roma (pojedine analize govore i o milion ipo ubijenih, a Rudolf Hes je na suđenju tvrdio da su ubili 3 miliona ljudi u ovom logoru). 
Slike prikazuju platformu Aušvica II. Užasno je potresno hodati putem kojim je milion ljudi otišlo u smrt. Kapacitet fabrike smrti je bio 20.000 na dan, muškaraca, žena, dece, koji bio stigli posle više dana mučne vožnje u stočnim vagonima, sišli sa voza, prošli stazu od tri kilometra, ubili ih u gasnoj komori, i pretvorili u dim. Zato što su Jevreji, ili Romi, ili Sloveni.  
Svaki korak, misao je bolna. Milion ljudi, dece, beba. Sledeći korak, stotine hiljada dece. Sledeći korak, hiljade i hiljade trudnih žena. Vodič, profesionalac, koji svaki dan nekoliko puta priča istu priču, verovatno već godinama, i dalje ima suze u očima dok o tome govori.



Tragovi grebanja noktima, na zidu gasne komore.
Stočni vagoni u kojima su transportovani ljudi, nije bilo mesta da se sedne, vode, hrane, toaleta. Nagurani do maksimuma.
Istorijska slika, snimljena zbog nacističke pedantnosti. Ova deca su neposredno posle ove slike, nekih sat vremena kasnije bila samo pepeo, bačen u reku, ili razbacan po njivama kao sredstvo za prihranjivanje.

Soba za sobom pune oduzetih stvari. Soba sa 2 tone odsečene ženske kose (koristili su je za izradu tekstila). Soba prepuna cipela. Soba prepuna naočara. Soba prepuna limenih tanjira. Soba puna ortopedskih pomagala. 



Soba prepuna kofera - na svakom je ime, jer lagali su ih da će im posle tuširanja vratiti stvari. Na nekima piše i godine - dete, 1 godina. Dete, 2 godine...

























Dečija odeća


Soba puna limenki u kojima je bio Ciklon B. Način ubijanja Pripadnici SS trupa su govorili žrtvama da ih vode na tuširanje i proces uklanjanja vaši. Gasne komore su bile prerušene u prostorije za tuširanje. Kada bi ih napunili, zatvarali bi vrata i u prostoriju ubacivali tablete cijanida kroz rupe u tavanici ili prozorčiće sa strane. Oni koji su imali sreće da budu ispod otvora umirali bi za nekoliko minuta, oni malo dalje mučili bi se duže. U Aušvicu I još uvek se u gasnoj komori vide tragovi grebanja noktima po zidovima (nisam slikao, nisam mogao). Umirući, u očaju, grebali su zid. Kada bi umrli, drugi zatvorenici bi ih odnosili u krematorijum - tone i tone pepela.

Nisu svi odlazili u komore. Jače, sposobnije, odvodili su u radni logor. Smeštali su ih u barake.Njih 340.000 nestalo je u streljanjima, prebijanjima, od izgladnelosti i od boleština. Pojedini su završili kao pokusni kunići: blizanci za istraživanja doktora Mengela (jednog bi zarazio bolešću, drugog ne. Kasnije bio ubio oboje, i vršio autopsiju da vidi šta se desilo, tj kakva je razlika), žene za istraživanja Karla Klauberga (sterilizacija, ubrizgavao im je različite hemikalije u matericu).

Smešteni kao stoka, nagurani, sa dnevnim obrokom od nekoliko stotina kalorija, polako su umirali.  

Šokantno je šetati fabrikom namenjenom za uništavanje ljudi. Sistematska, isplanirana do detalja, isprogramirana da što brže uništi. Pitanje o kojem smo razgovarali na putu nazad jeste - kako čovek može da postane takav, surov, nemilosrdan. Nema divljanja, nego sistematičnost u unuštavanju. Divljaštvo bi, mislim, mogao da podnesem lakše. Divljaštvo je plod jakih osećanja, afekta, rekacije na okolnosti. Ovde nema osećanja, samo sistematično, plansko uništavanje. 20.000 danas, 20.000 ljudi sutra, 20.000 ljudi prekosutra... Slika sotone, onoga koji sistematično dolazi da uništi, zakolje i razori. Planski, korak po korak, vodeći ka uništenju.

 Znam da mnogi pomisle - Zašto Bog nije ovo sprečio ako postoji? Suočen sa Aušvicem, to je teško pitanje, ali ima samo jedan odgovor. Ovaj zločin su uradili ljudi, ne vanzemaljci, ne on. To zlo dolazi iz ljudi, mnogi od njih su bili porodični ljudi, voleli svoje porodice, bili dobri studenti. Nisu bili manijakalne ubice, nego ljudi slični onima koje susrećemo i danas. To su bili visoko obrazovani ljudi, morali su biti jer je za planiranje ovakve akcije bilo potrebno ogromno znanje. Pitam se da li takvo zlo čuči u svakome od nas, da samo splet okolnosti, uticaj porodice, okruženja, oslobađa takvo zlo? Nije novo pitanje, mnogi su pisali i razmišljali o tome, ali me duboko muči. I odgovor na pitanje zašto Bog nije to sprečio je verovatno zato što bi morao da uništi svakog pojedinog čoveka da uništi taj potencijal za zlo. Jer ljudi su izazvali i Aušvic, i druge logore, i istrebljenje celih naroda (Indijanci, Afrička plemena), i Polja smrti u Kambodži, i pogrome Jevreja u Rusiji i Ukrajini, i nabijanja na kolac...

Zato mi je fascinantan Božiji odgovor. Umesto uništenja zla, odabrao je da sam pretrpi uništenje, da On bude ubijen, mučen, razoren, da bi nama pružio novu šansu. U Aušvicu, poruka da je Božiji sin umro za ljudski rod ima drugu dimenziju, jer pitaš se - "Zar si za ovo umro?", "Zar ovakve (ljudski rod) voliš?" ali i "O dođi ponovo Gospode Isuse Hriste!!! Dođi ponovo, oslobodi nas. Hvala ti što si toliko milostiv."

Ako nalazite interesantnim ovo što ste pročitali, podelite na društvenim mrežama. 

Time pomažete da i drugi budu svesni veličine užasa Aušvica. Pogledajte i druge članke na ovom blogu. Ima preko 300 tekstova... Još jedan od njih je o Aušvicu - http://bera-kahristu.blogspot.rs/2014/06/362014-ausvic-ii-o-nadi.html


Pratite nas takođe i na youtube.  Kratak doživljaj iz Aušvica, zabeležen kamerom.   





1 коментар:

  1. Svaka cast,na ovakvim izgovorenim rjecima,ovakvo zlo nikad nesmijemo zaboraviti,vec to znanje prenositi svojoj djeci.istina je;da samo covjek moze tako nesto uciniti,i danas je isti rezim u njemackoj,ako je majka trudna,a postoji mogucnost radjanje bolesnog djeteta,predlazu abortus,djete ako je malo nemirnije od ostalih,odvodi se na ispitivanje,i postoje odjeljenja u skoli,gdje odvajaju tskvu djecu,i vec napocetku testiraju djecu,ko ce hiti odlikas,a ko slabiji,nedaju im mogucnost da tokom skolovanja se pokazu.isti sistem,samo dobro upakovan.

    ОдговориИзбриши