Pre neki dan sam pisao o Aušvicu. Nisam spomenuo temu koja me je najviše uznemirila i pokrenula na razmišljanje. Trebalo mi je vremena da razmislim, i još uvek razmišljam o tome. Aušvic je sa jedne strane mesto manipulacije nadom, nada je korišćena kao oružje protiv ljudi ali je sa druge i tretirana kao neprijatelj sistema.
Prvo primer manipulisanja nadom:
Aušvic je bio mesto sistematičnog istrebljivanja. U periodu od 4 godine, ubili su milion sto hiljada ljudi. Dvadeset hiljada dnevno (svaki dan - manji grad). Skoro nikada se nije desila pobuna, ljudi su mirno išli ka gasnim komorama, a razlog je bio manipulacija nadom. Platforma na kojoj su se iskrcali se nalazila odmah pored logorske žice i baraka, ali u tim prvim barakama su se nalazile porodice sa decom, obučene u civilna odela. Mogli su videti decu kako se igraju. Rečeno im je: "Ovo je porodični koncentracioni logor, ovde ćete biti smešteni. Prvo morate proći kroz dezinfekciju.". Na taj način su razdvajali porodice, sposobne muškarce poslali u radni logor, a ostale na "dezinfekciju". I ljudi su ponešeni nadom ušetali u gasnu komoru, gde ih je umesto vode dočekao gas. Nada da će preživeti je bila neprijatelj zarobljenika, jer da su pokušali da se odupru, možda bi neko i preživeo.
Sa druge strane, nada je bila neprijatelj logora.
Po ulasku u radni deo logora, kada bi porodice bile ubijene, preživelima (određenima da umru radeći), rekli bi - "Ovo je nemački koncentracioni logor. Jedini način na koji možete da izađete odavde je kroz dimnjak krematorijuma". Ostavite nadu napolju, ovde više ne postoji. Svaki prekršaj je surovo kažnjavan, mučenjem. Obešeni za ruke, iza leđa, ostavljeni da polako umiru pred očima ostalih. Ubačeni u ćelije, veličine kvadratnog metra, u kojoj su četiri zatvorenika morala da stoje tri dana (jer nisu mogli da sednu zbog malog prostora), bez vode, hrane, umirući od nedostatka vazduha. Nada je ostajala van Aušvica.
Da bi osigurali da niko ne širi nadu, upravnici logora su imali poseban tretman za pastore, sveštenike i monahe. Vodič nam je rekla da su ih smatrali posebnom opasnošću za red u logoru, tako da su ih veoma intenzivnim radom ubijali u nekoliko dana. Cilj je bilo da nema nikoga da širi nadu, čak ni nadu u život posle smrti. Nema izlaska iz patnje Aušvica, čak ni kada umreš.
Video sam i ćeliju u kojoj je umro Maksimilijan Kolbe, sveštenik. Čovek, heroj Aušvica, prava ilustracija zašto su se nacisti bojali nade. Priču o njemu sam nebrojeno puta čuo, ali sada je dobila novu dimenziju. Prenosim je iz knjige Životna pitanja, Niki Gembel:
"Zadnjeg
dana jula 1941. sirene za uzbunu u koncentracionom logoru Aušvic najavile su beg jednoga zatvorenika. Zbog toga je deset drugih
zatvorenika trebalo biti kažnjeno sporom smrću, izgladnjivanjem, zatvoreni u posebnom bunkeru kao odmazda. Celi dan zatvorenici su stajali izmučeni vrućinom sunca, gladni i uplašeni, čekajući na zapovednika i
njegovog pomoćnika iz Gestapoa koji su birali one koji će biti kažnjeni.
Zapovednik je uperio prst na jednoga zatvorenika po imenu Fransis Gajovniček,
koji je u očaju zavapio: "Moja jadna žena i deca." U tom trenutku neupečatljiv lik, ispijenih očiju, s okruglim naočarima žičanog okvira, iskoraknuo je napred i skinuo svoju kapu pred zapovednikom. "Što hoće ova poljska svinja?" - upitao je zapovednik. "Ja sam sveštenik, želim umreti umesto ovoga čoveka. Star sam i sam, a ovaj ima
ženu i decu." - odgovorio je Maksimilijan Kolbe.
"U redu!" - odgovori zapovednik i nastavi s biranjem. Te su noći, desetoro zatvorenika, među kojima je bio i ovaj sveštenik, odvedeni u bunker za izgladnjivanje. Uobičajno ponašanje kod takvih zatvorenika bilo je da se međusobno rastrgnu, kao ljudožderi. Ali, ne i ovog puta. Dok su još imali snage, ležeći goli na podu, sveštenik je molio i pevao. Poslije dve nedelje Maksimilijan i još trojica su bili živi. Bunker je trebao da primi nove žrtve pa su 14. avgusta njih četvoro bili izvučeni iz njega. U 12 sati i 15 minuta, nakon dve nedelje izgladnjivanja i još uvijek pri svesti, poljskome su svešteniku ubrizgali inekciju fenola i on je umro u 47-oj godini života. Frensis Gajvovniček je preživeo Aušvic, i vratio se u svoju porodicu." (Životna pitanja, Niki Gembel)
Nada, jedina stvar koja je mogla pobediti Aušvic je bila nada, pogled u budućnost. Do sličnog zaključka je došao i Viktor Frankl, poznati psihijatar, osnovač logoterapije u psihoterapiji, koji je i sam bio u Aušvicu (preživeo je 3 godine logora, njegova supruga je stradala). Napisao je knjigu "Potraga za smislom", zasnovano na svome iskustvu. "On navodi da je upravo stalnim traganjem za smislom užasa i patnji koje je tamo preživljavao uspeo da preživi. U uslovima koji su bili toliko neljudski i gde je čoveku oduzeta sva imovina, svako pravo, pa čak i ime koje je zamenjeno brojem, unutrašnji svet je jedino što mu je ostalo i što ga je održavalo u životu. Ovo objašnjava, na prvi pogled paradoksalnu činjenicu, da su mnogi, inače po konstituciji slabiji ljudi, preživeli užase Holokausta, dok oni jači to nisu uspeli. Iako se ovde radi o ekstremnoim uslovima Frankl navodi da je unutrašnji svet, nada i pronalaženje smisla u svemu što nam se dešava ono što nas zapravo održava i pokreće u životu. "Šansu da prežive su imali uglavnom oni, koji su psihički bili upravljeni u budućnost, na zadatak koji trebaju ispuniti, na smisao iščekivanog ostvarenja, ili na osobu koja ih je sa ljubavlju čekala"".
Značajan momenat u razvoju ove ideje se desio u situaciji očaja. Marširali su umorni posle rada, nacisti su urlali na njih, bilo je jako hladno, i dok su hodali zatvorenik pored njega je progovorio: "Kada bi naše žene mogle da nas vide! Nadam se da je njima bolje nego nama...". I to je Franklu skrenulo pažnju sa patnje, počeo je da razmišlja o voljenoj supruzi, kako opisuje mogao je videti njen lik na mračnom nebu, da čuje njen glas". Ljubav prema supruzi, i traženje smisla je pomoglo ovom čoveku da preživi.
Iako mnoge od njegovih misli su veoma bliske novozavetnoj poruci, Viktor nije bio hrišćanin. I Korinćanima 13:13- "Sad ostaju vera, nada i ljubav, to troje. A najveća među njima je ljubav." Nada je osnova hrišćanske vere, pokretač našeg delovanja. Kori TenBum (preživela logor Dahau, hrišćanka, osuđena na logor zbog pomaganja Jevrejima): "Nema tako dubokog bezdana od kojeg On (Bog) ne bi bio dublji. Sa Isusom čak i iz najmračnijeg trenutka ono najbolje ostaje, a još bolje dolazi."
Nada pokreće, nada zavodi. Nada Viktora Franka je bila da će videti svoju suprugu, ali ona je preminula. Nada ljudi koji su išli u gasne komore je bila da su došli u porodični kamp i da nacisti govore istinu. Nada Maksimilijana Kolbea, ili Kori TenBom je bila u Hristu Isusu, nada koja prevazilazi iskustvo ljudske patnje, ide dalje i dublje.
Svestan sam da neko može da kaže da je to lažna nada, kao i prethodne dve, zasnovana na iščekivanju. Logički, moram priznati da takav argument ima smisla, jer nismo još doživeli susret sa Hristom, još uvek dišemo i hodamo ovom zemljom. U I Korićanima, Apostol govori da sada gledamo u ogledalu, mutno, a da će odgovor doći tek jednog dana. Jedini odgovor koji mogu da dam na takvu kritiku jeste odgovor samog evanđelja. Isus Hristos je patio na krstu, vera hrišćana se zasniva na Bogu koji je i sam prošao kroz patnju, muku. Ne udaljenom, transcedentnom Bogu, daleko na oblacima, nedodirljivom, nego Bogu nazvanom u Otkrivenu Jovanovom "Jagnje zaklano". Svest o tome mi daje sigurnost u moju nadu. Previše mi je besmisleno, logički gledano, da Razapeti Bog, bude deo samo ljudske mašte, fikcije. Razmišljanje o Aušvicu me vodi u razmišljanje o Isusu Hristu, kako je On prikazan u Isaiji - "Čovek vičan boli i patnji". Bog koji razume.
Ako nalazite interesantnim ovo što ste pročitali, podelite na društvenim mrežama. Time pomažete da i drugi budu svesni veličine užasa Aušvica.
Pogledajte i druge članke na ovom blogu. Ima preko 300 tekstova... Još jedan članak sam napisao o Aušvicu - http://bera-kahristu.blogspot.rs/2014/05/2852014-ausvic.html .
Pratite nas takođe i na youtube. Zakačen je kratak video koji sam napravio tamo.
Prvo primer manipulisanja nadom:
 |
| Spiskovi, ime, za imenom (Autor fotografija Srđan Milićević) |
 |
| Proces selekcije i momenat manipulicanja nadom |
Sa druge strane, nada je bila neprijatelj logora.
Po ulasku u radni deo logora, kada bi porodice bile ubijene, preživelima (određenima da umru radeći), rekli bi - "Ovo je nemački koncentracioni logor. Jedini način na koji možete da izađete odavde je kroz dimnjak krematorijuma". Ostavite nadu napolju, ovde više ne postoji. Svaki prekršaj je surovo kažnjavan, mučenjem. Obešeni za ruke, iza leđa, ostavljeni da polako umiru pred očima ostalih. Ubačeni u ćelije, veličine kvadratnog metra, u kojoj su četiri zatvorenika morala da stoje tri dana (jer nisu mogli da sednu zbog malog prostora), bez vode, hrane, umirući od nedostatka vazduha. Nada je ostajala van Aušvica.
Da bi osigurali da niko ne širi nadu, upravnici logora su imali poseban tretman za pastore, sveštenike i monahe. Vodič nam je rekla da su ih smatrali posebnom opasnošću za red u logoru, tako da su ih veoma intenzivnim radom ubijali u nekoliko dana. Cilj je bilo da nema nikoga da širi nadu, čak ni nadu u život posle smrti. Nema izlaska iz patnje Aušvica, čak ni kada umreš.
Video sam i ćeliju u kojoj je umro Maksimilijan Kolbe, sveštenik. Čovek, heroj Aušvica, prava ilustracija zašto su se nacisti bojali nade. Priču o njemu sam nebrojeno puta čuo, ali sada je dobila novu dimenziju. Prenosim je iz knjige Životna pitanja, Niki Gembel:
 |
| Gasna komora |
 |
| Peć u krematorijumu |
"U redu!" - odgovori zapovednik i nastavi s biranjem. Te su noći, desetoro zatvorenika, među kojima je bio i ovaj sveštenik, odvedeni u bunker za izgladnjivanje. Uobičajno ponašanje kod takvih zatvorenika bilo je da se međusobno rastrgnu, kao ljudožderi. Ali, ne i ovog puta. Dok su još imali snage, ležeći goli na podu, sveštenik je molio i pevao. Poslije dve nedelje Maksimilijan i još trojica su bili živi. Bunker je trebao da primi nove žrtve pa su 14. avgusta njih četvoro bili izvučeni iz njega. U 12 sati i 15 minuta, nakon dve nedelje izgladnjivanja i još uvijek pri svesti, poljskome su svešteniku ubrizgali inekciju fenola i on je umro u 47-oj godini života. Frensis Gajvovniček je preživeo Aušvic, i vratio se u svoju porodicu." (Životna pitanja, Niki Gembel)
Nada, jedina stvar koja je mogla pobediti Aušvic je bila nada, pogled u budućnost. Do sličnog zaključka je došao i Viktor Frankl, poznati psihijatar, osnovač logoterapije u psihoterapiji, koji je i sam bio u Aušvicu (preživeo je 3 godine logora, njegova supruga je stradala). Napisao je knjigu "Potraga za smislom", zasnovano na svome iskustvu. "On navodi da je upravo stalnim traganjem za smislom užasa i patnji koje je tamo preživljavao uspeo da preživi. U uslovima koji su bili toliko neljudski i gde je čoveku oduzeta sva imovina, svako pravo, pa čak i ime koje je zamenjeno brojem, unutrašnji svet je jedino što mu je ostalo i što ga je održavalo u životu. Ovo objašnjava, na prvi pogled paradoksalnu činjenicu, da su mnogi, inače po konstituciji slabiji ljudi, preživeli užase Holokausta, dok oni jači to nisu uspeli. Iako se ovde radi o ekstremnoim uslovima Frankl navodi da je unutrašnji svet, nada i pronalaženje smisla u svemu što nam se dešava ono što nas zapravo održava i pokreće u životu. "Šansu da prežive su imali uglavnom oni, koji su psihički bili upravljeni u budućnost, na zadatak koji trebaju ispuniti, na smisao iščekivanog ostvarenja, ili na osobu koja ih je sa ljubavlju čekala"".  |
| U sećanje na muškarce, žene i decu koji su žrtve nacističkog genocida. Njihov pepeo leži ovde... |
Značajan momenat u razvoju ove ideje se desio u situaciji očaja. Marširali su umorni posle rada, nacisti su urlali na njih, bilo je jako hladno, i dok su hodali zatvorenik pored njega je progovorio: "Kada bi naše žene mogle da nas vide! Nadam se da je njima bolje nego nama...". I to je Franklu skrenulo pažnju sa patnje, počeo je da razmišlja o voljenoj supruzi, kako opisuje mogao je videti njen lik na mračnom nebu, da čuje njen glas". Ljubav prema supruzi, i traženje smisla je pomoglo ovom čoveku da preživi.
Iako mnoge od njegovih misli su veoma bliske novozavetnoj poruci, Viktor nije bio hrišćanin. I Korinćanima 13:13- "Sad ostaju vera, nada i ljubav, to troje. A najveća među njima je ljubav." Nada je osnova hrišćanske vere, pokretač našeg delovanja. Kori TenBum (preživela logor Dahau, hrišćanka, osuđena na logor zbog pomaganja Jevrejima): "Nema tako dubokog bezdana od kojeg On (Bog) ne bi bio dublji. Sa Isusom čak i iz najmračnijeg trenutka ono najbolje ostaje, a još bolje dolazi."
Nada pokreće, nada zavodi. Nada Viktora Franka je bila da će videti svoju suprugu, ali ona je preminula. Nada ljudi koji su išli u gasne komore je bila da su došli u porodični kamp i da nacisti govore istinu. Nada Maksimilijana Kolbea, ili Kori TenBom je bila u Hristu Isusu, nada koja prevazilazi iskustvo ljudske patnje, ide dalje i dublje.
Svestan sam da neko može da kaže da je to lažna nada, kao i prethodne dve, zasnovana na iščekivanju. Logički, moram priznati da takav argument ima smisla, jer nismo još doživeli susret sa Hristom, još uvek dišemo i hodamo ovom zemljom. U I Korićanima, Apostol govori da sada gledamo u ogledalu, mutno, a da će odgovor doći tek jednog dana. Jedini odgovor koji mogu da dam na takvu kritiku jeste odgovor samog evanđelja. Isus Hristos je patio na krstu, vera hrišćana se zasniva na Bogu koji je i sam prošao kroz patnju, muku. Ne udaljenom, transcedentnom Bogu, daleko na oblacima, nedodirljivom, nego Bogu nazvanom u Otkrivenu Jovanovom "Jagnje zaklano". Svest o tome mi daje sigurnost u moju nadu. Previše mi je besmisleno, logički gledano, da Razapeti Bog, bude deo samo ljudske mašte, fikcije. Razmišljanje o Aušvicu me vodi u razmišljanje o Isusu Hristu, kako je On prikazan u Isaiji - "Čovek vičan boli i patnji". Bog koji razume.Ako nalazite interesantnim ovo što ste pročitali, podelite na društvenim mrežama. Time pomažete da i drugi budu svesni veličine užasa Aušvica.
Pogledajte i druge članke na ovom blogu. Ima preko 300 tekstova... Još jedan članak sam napisao o Aušvicu - http://bera-kahristu.blogspot.rs/2014/05/2852014-ausvic.html .
Pratite nas takođe i na youtube. Zakačen je kratak video koji sam napravio tamo.
Нема коментара:
Постави коментар