Današnji tekst je o poniznosti. Poniznost je svesnost o sebi, svojim manama i vrlinama plus pouzdanje u Boga (definicija koju sam usvojio od C.S.Luisa). Ponizna osoba zna šta može, ali u svemu uvek računa na Boga i Bogu daje zaslugu. Ponizna osoba takođe ne dopušta da bude promenjena uspehom... To je i lekcija današnjeg teksta... Juče sam napisao tekst o 12 kamenova (spomenika) u mom životu (vidi link). Tekst se bazira na tumačenju četvrtog poglavlja knjige Jošue sina Navinovog. Judeji su trebali da ponesu dvanaest kamenova iz reke Jordan i da ih postave kao spomenik sećanja.
4 Jošua pozva dvanaest ljudi koje izabra između sinova Izrailjevih, po jednog čoveka iz svakog plemena, 5 i reče im: Idite pred kovčeg Gospoda, Boga svoga, usred Jordana i uzmite svaki po jedan kamen na rame, prema broju plemena sinova Izrailjevih, 6 da vam to bude znamenje među vama.
Bog je svestan sledećeg - da već ta generacija Izraelaca koja je doživela čudo može da zaboravi šta se desilo. A kako vreme prolazi i rađaju se sledeće generacije ta opasnost sve veća i veća.
To ne bi bilo prvi put da se nešto tako desi. Primer je tekst iz II Mojsijeve 17:3.- Zašto si nas izveo iz Egipta da nas sada pomoriš žeđu? Neposredno pre toga Bog ih je čudesno sačuvao od egipatske vojske, proveo kroz Crveno more, pokazao im da se brine za njih... i na pojavu prve nevolje njihova reakcija je - pomrećemo. Potpuno su zaboravili na Božiju silu.
Isusovi učenici čine nešto slično u Evanđelju po Marku 8:14-21: No učenici su zaboravili poneti hrane pre polaska pa su sa sobom u lađi imali samo jedan hleb. Isus ih strogo opomene: "Čuvajte se farisejskog kvasca i kvasca kralja Iroda." Zato što je to rekao govorili su učenici među sobom "Nemamo hleba". Isus je čuo šta govore pa reče: "Govorite da nemate hleba? Zar niste razumeli, za ne shvatate... Zar ništa niste upamtili" Neposredno pred tog događaja videli su čudo kada je Isus umnožio hlebove i ribu. Od pet hlebova nahranio je pet hiljada ljudi... ali brzo su to zaboravili...
U ovom slučaju kamenje je imalo ulogu da ih podseti da ne zaborave čudo. Kada god bi videli ovo spomen obeležje Izraelci bi se podsetili da nisu oni svojom snagom ušli u obećanu zemlju nego da ih je Bog tu doveo.
Posebna opasnost je da se zasluge za taj događaj pripiše njihovom genijalnom vojskovođi Jošui ili njihovoj mudrosti. Jer ljudi to rade - vremenom zasluge počnu da pripisuju sebi. I ovo je oblast na kojoj su mnogi Božiji ljudi pali. Uzeli su slavu na sebe – Mojsije nije ušao u obećanu zemlju zbog toga, David brojeći narod navlači kugu, Josefat... Stalna zamka koju vidimo u Svetom pismu.
Na neki način i mi smo slični Izraelcima. Nekada pred mene postave sledeći izazov: Mogi od vas znaju da sam ja isceljni alkoholičar. Bog me je svojom milošću spasio na čudesan način, iscelio me. Ponekad mi ljudi kažu – "pa jaka si ličnost zato si prestao da piješ, bravo" - što u opšte nije tačno. Ja sam želeo da prestanem ali nisam mogao. Kada bi ja prihvatio njihov komentar, čak i oćutao da kažem da je to bilo Božije delo, ja bi na sebe uzeo zaslugu koja mi ne pripada, uzeo bi Božiju slavu na sebe.
Pitanje je kako zapamtiti Božija čuda, zapamtiti kome ide slava umesto da to pripišemo nama. Zato mi je sledeća priča posebna - iskustvo od pre više godina koje me je ohrabrilo koje pokazuje prave vrednosti. Prenosim tu moju priču:
Slika poniznog čoveka - spavao sam u kući bogataša
"Par prethodnih noći, spavao sam u kući bogataša. Jedan od
najbogatijih ljudi koje sam upoznao. Međutim slika koji vidim se se jako razlikuje
od slike kakvu vidim po Srbiji. Kada sam stigao kod njega kući, malo mesto u
okolini Ravensburga, Nemačka, ništa posebno. Kuća jeste lepa, i ima stvarno
Sledeći dan, po dolasku, otišli smo u njegovu fabriku,
proizvodi alate za oštrenje noževa i alata za mesarsku industriju. Veliki objekat, pedesetak zaposlenih, svaka mašina
koju proizvede košta više stotina hiljada evra. Ušli smo u magacin u kome su
stojale mašine pripremnjene za slanje u Rusiju, Iran, Litvaniju... širom sveta.
Uspešan poslovni čovek, Manfred Knecht, fabrika Knecht, viđao sam natpise sa
ovim imenom kod naših oštrača noževa.
Taj dan, proveo je sa nama, delegacijom Royal Rendžera (Kraljevskih
izviđača) Srbije, Rumunije i Makedonije.
Njegovi zaposleni nisu smeli da ga ometaju, osim u slučaju velikog problema. Govorio
nam je kako voditi Rendžere, kako uložiti svoj život u služenje drugim ljudima.
Ne oduševljava ga što je uspešan biznismen (iako ne krije da mu je to drago)
nego ga oduševljava da ulaže svoje vreme u mlade ljude. Sanja da će jednog dana
premijer Nemačke biti neko ko je bio Royal Rendžer kao dete. Veruje da može da
utiče na ceo svet služeći deci kroz izviđače.
Sledećih nekoliko dana bili smo sa
njime na kampu, ostavio je i firmu i sve oko sebe da bi se posvetio obuci ljudi
koji vode Rendžere. To ga pokreće i raduje, ne novac, nego prilika da služi
Bogu.
Juče mi je naoštrio i nož. Pokupio je naše noževe (cela
kolekcija noževa naše delegacije ne vredi ni dvadeset evra), odneo ih u
radionicu i sam ih naoštrio. Mogao je poslati nekog drugog, ima toliko
zaposlenih, no on je to sam uradio. Gledao sam ga za mašinom, i razmišljam,
Bože, stvarno želim da budem kao ovaj čovek. Sluga. Da me ništa ne može
promeniti, ni uspeh, ni novac, ni sila, ni teškoća... Da u svakoj situaciji
mogu da budem sluga.
I da u svakoj situaciji mogu da znam šta je važno –
Hristos i njegovo kraljevstvo! I da u svakoj situaciji budem spreman da uložim u ono šta ostaje trajno - ljudi oko mene!"
Sećanje na ovaj događaj je moj kamen sećanja - drži mi fokus. Samo Bogu slava za ovakve ljude. Nije dopustio da ga išta skrene sa fokusa - on zna ko je zaslužan za sve - Njegov Gospod Isus Hristos.
Beređi Dušan Bera
Ako vam je ovaj moj tekst bio od koristi, podelite ga na društvenim mrežama. Hvala vam puno.
PS: Da li pratite naš youtube kanal? Moja nova emisija - Možemo li verovati evanđelju po Jovanu
Нема коментара:
Постави коментар