Teško mi je kad me ne vole

Teško mi je kad me ne vole!!! 

(PS. Ovaj tekst je moja ponovna poseta staroj temi. Premišljam neka osećanja, doduše u drugim svetlu, pitajući sebe neka pitanja...)

Sećam se momenta kada sam toga postao svestan. Napisao sam tekst  „Pokušali su da me prevare – šta sam naučio?“ 

Pokušaji da me prevare za novac, kao pastora, na priču o siromaštvu, ili sličnim pričama, to je uobičajna stvar. Da budem jasno, radi se o lažnom predstavljanju. Na žalost profesionalci koriste saosećanje za svoje namere, i onda oni koji su u nevolji stvarno, mnogo teže dobiju pomoć. 

Pisao sam o tom iskustvu i razmišljanju, i iako je bilo više pozitivnih komentara, bilo je i negativnih: optužbe koje ciljaju na moju ličnost, da sam korumpiran, licemer, bez ljubavi…

Neke komentare sam izbrisao jer mi je bilo previše komplikovano da ulazim u raspravu. Kada sam počeo da pišem na blogu bio sam spreman da će biti reakcija koje mi se ne dopadaju. Međutim iznenadilo me je da je to obojilo moje misli… Da li vredi pisati? Da li se izlagati takvim anonimnim komentarima?

Neki dan sam na fejsu pročitao komentar o pastorima. Komenator optužuje moje prijatelje, koje dobro poznajem, da su lažni učitelji, zlikovci, da niko od njih nije dobar, da koriste priliku da žive lagodno. Razlog - nisu bili spremni da prihvate ono što on kaže kao poruku od Boga.  

Pastor sam već puno godina i do sada sam bio: „sotonin sluga“, „ubica ljubavi“, „lažov“, „lopov“, „licemer“, "lenjivac"… Bio sam ogovaran, klevetan, lažno optuživan… Znam da me neki nepodnose jer sam morao da povučem neke poteze koje im se nisu dopali.

Otvrdnuo sam prilično na takve stvari, naučio da se nosim sa teškim osećanjima ali  i dalje mi je teško mi je kad me ne vole.

Kako se nositi sa time kada te neko ne simpatiše, da ne kažem „kada te ne voli“? Kako ja da se nosim sa tim osećanjima? I koja su to u opšte osećanja? Jel to osećaj odbačenosti? Ili sam ponosan pa mi smeta kritika? Šta je u pitanju?

Puno toga znam u ovaj oblasti, puno puta sam i propovedao o odnosima, na teme - kako se nositi sa kritikom, kako preživeti prijateljstvo (cela serija koju sam propovedao)…  Skoro sam procesuirao u blogu izjavu kada su me optužili da sam "lenjivac". Međutim jedan savet, jedna stara propoved koju sam slušao na samom početku moje hrišćanske vere, je ključna za mene.

Propoved se zove „Šta te je naljutilo?“. Ne sećam se autora propovedi, slušao sam je na audio-kaseti (Koliko je to davno bilo... – era audio kaseta, pre više od dvadeset godina.). Suština poruke jeste da nas je Hristos pozvao da služimo, a sluga služi ne očekujući ništa za uzvrat.

Hristos nije došao da mu služe nego da služi. Nije došao među ljude koji su ga dočekali raširenih ruku, nego među one koji su ga razapeli. Sluga nije veći od svog Gospodara, i pozvani smo da služimo ne očekujući ništa za uzvrat. Ni zahvalnost, ni ljubav, ni pažnju od onih kojima služimo.

Kada se ljutiš, to znači da si očekivao nešto što ti ne pripada. To je bila poenta propovednikove misli. A mi se sa tim očekivanjem jako teško nosimo.

U poslednjim nedeljama, mesecima, prolazio sam kroz krizu oko mog propovedanja. Gostujem u drugim crkvama, i volim to jer vidim reakciju u ljudima. Nisu naučili na moj način propovedanja, i reakcije su intenzivne, da ih tako nazovem. 

Ali u crkvi gde sam pastor, ne vidim isto. Već dugo, retko kada primim reč pohvale, pozitivnu reakciju. Znam da su ljudi naučili na ono šta radim, nemam problem u osećanju podrške od ljudi oko mene, i razumem da se prosto podrazumeva da je ok to što radim. Volim te ljude, moji su prijatelji, braća i sestre, ne pišem ovo da kukam, nego prosto kao ilustraciju onoga što vodi moje misli. Pišem, takođe, ovo sa oklevanjem jer ne želim da se iko oseti prozvan, stvarno mi to nije namera. 

Takođe sam svestan da nekada promašim ono što treba da im pružim, loš mi bude period, momenat... Očekivati od sebe da budeš nepogrešiv je suštinski grešno, pa čak i kada radiš ono što se zove "duhovna služba". Možda je stvarno kvalitet moje propovedi opao? To je sasvim moguće. 

Ali ljudsko u meni se budi, ispituje. Zašto? Kako? Zbog čega?  

I ponovo je odgovor - služimo radi Hrista, iz zahvalnosti Njemu, i on je onaj koji nas nagrađuje i kada nas drugi kude ili ne daju onu što naša ljudskost traži. On je izvor ljubavi koja nam je potrebna.  I istina je da On ne trpi konkurenciju. Samo Bog može biti na prvom mestu, On odgovara na naše potrebe, i kada god pokušavamo da nađemo prihvatanje, ljubav, na drugom mestu, doživimo iskustvo koje nas vraća nazad Njemu.

Asaf to veličanstveno govori u 73 Psalmu:

Ali ja hoću da sam svagda kod tebe,

ti si mi desnu ruku prihvatio,

i savetom ćeš me svojim voditi,

a posle ćeš me u slavu primiti.

Koga imam ja na nebu osim tebe?

A kad tebe imam, ja na zemlji

Ništa drugo ni ne želim!!!!

Beređi Dušan Bera 

Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudim vam nekoliko opcija:

1. Prijavite se na ovaj blog. Polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena ljudi koji su se prijavili do sada. Ako čitate ovaj blog preko mobilnog uređaja, ta opcija vam se nalazi na dnu stranice.
2. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe sa desne strane teksta ili na dnu stranice.