Odnose naše nasušne daj nam danas - Prihvatanje

 Prethodne nedelje, nazvala me jedna osoba i ispričala nešto o nekom. Vođa jedne crkve o drugom vođi (zajednički poznanici). Nisam želeo ni da saznam o tome, ali kada mi je počeo pričati slušao sam. Posebno jer je pričao o osobama koje su me u prošlosti povredile, i koje imam problem da volim, i koje čak šta više, na moju sramotu, povremeno otkrivam da i dalje ne volim. I tako, dok je on govorio, ja sam slušao. Pričao mi je bedne stvari, nedostojne Hristovog sluge. Posle sam razmišljao da li sam slušajući njegove reči ja ogovarao? Možda.

Ali drugo me muči. Kada sam zagledao u sebe, iza zida zgražavanja, šoka, ljutnje što se blati služba hrišćanskog vođe, duboko u sebi otkrio sam Beru kakav mi se ne dopada. Otkrio sam Beru koji je slušao sa određenom zluradošću, sa osudom u srcu, sa željom da su te stvari možda i istinite. Jer ako jesu, onda sam ja u pravu, jer JA sam rekao da će tako i završiti, i da su ONI takvi. Nisam se sebi takav dopao - spreman da osudi, da veruje loše o nekome.

I to me je pokrenulo da razmišljam... 

„Književnici i fariseji dovedoše tada k njemu jednu ženu uhvaćenu u preljubi, i postaviše je na sredinu, i rekoše Isusu: Učitelju, ova je žena uhvaćena u delu preljube. Mojsije nam u zakonu propisa da se takve žene kamenuju, a ti šta veliš? To oni govoriše, iskušavajući ga, da bi ga imali za šta okriviti. Ali, Isus, sagnuvši se, stade pisati prstom po zemlji. I kako ga jednako pitahu, ispravi se i reče im: Ko je među vama bez greha, neka prvi baci kamen na nju. I opet se sagnuvši, pisaše po zemlji. Kad oni to čuše, odoše jedan za drugim, i osta Isus sam sa ženom, koja je stajala u sredini. Tad, ustavši na noge, reče joj Isus: Ženo, gde su oni koji te tužahu? Ni jedan te ne osudi? Ona mu odgovori: Ni jedan, Gospode! – i Isus joj reče: Ni ja te neću osuditi. Idi i ne greši više.“

Tekst koji čitamo je još jedan od duela, duhovnih bitki koje je Isus vodio sa farisejima. Kako nam piše, doveli su ženu uhvaćenu u preljubi, pozivajući se na Mojsijeve zakone i tražeći od njega presudu. Kako nam sam tekst govori, jasno je da je u pitanju zamka, oni postavljaju ova pitanja ne radi presude, nego želeći da uvedu Isusa u zamku. Namera im je podla, žele da unište Isusa. 

Šta mislite da je zamka? Suština zamke je sledeća: 1. Ako Isus kaže da treba da je kamenuju, optužili bi ga pred Rimljanima da je prekršio Rimske zakone; 2 A ako kaže da ne treba, otužili bi ga pred Jevrejima da krši Božije zapovesti. Naizgled bezizlazna situacija, iz koje Isus nikako ne može da se izvuče. Šta god da kaže, za nekoga će biti kriv. Jer Rimski zakon je nije imao ovakvo stroge kazne za preljubu, a ujedno pravo na smrtnu kaznu, koji su zvali just gladi, su imali samo Rimljani. Niko drugi nije mogao osuditi nekoga na smrt, time su Rimljani sprovodili svoju vlast, pokazivali ko je „glavni“.

Sa druge strane, u svojoj surovosti, jer zakon jeste bio nemilosrdan, ovakva surova kazna jeste bila propisana za preljubu, doduše za oba učesnika preljube: „Čovek koji učini preljubu sa tuđom ženom, koji učini preljubu sa ženom bližnjeg svoga, i čovek i brakolomna žena biće kažnjeni smrću“ III Mojsije 20:10. Nama danas, kada je preljuba, brakolomstvo, opšte prihvaćeno, ovo izgleda preterano, čudno, nemilosrdno. O preljubi se javno govori, snimaju filmovi koje zovemo romantičnim. Često čujemo da ljudi kažu da je brak samo list papira. Za savremenog čoveka, staviti preljubu u isti rang sa kriminalnim delima je čudno, naš način razmišljanja je promenjen pod uticajem medija. 

Sa druge strane, stihovi iz knjige Levitske su Božiji zakon, zakon koji pokazuje Božije mišljenje, stav o braku. Taj stav je nepromenjiv i neumoljiv, i pokazuje koliko Bog osuđuje preljubu, da je to greh koji zaslužuju najstrožu kaznu. Danas živimo u novozavetno vreme, vreme milosti, vreme kada se Božiji zakon ne sprovodi direktno više. Hristos je umro na krstu i to je sve promenilo. Ali ovakvi stihovi nas uče kako Bog tretira preljubu.  To je greh koji će jednog dana, u velikom Božijem sudu, biti tretiran kao greh za pakao ognjeni, za večnu smrt, odvojenje od Boga. Nije sitnica, nego jedno od najtežih dela. Mi danas živimo u Božijoj milosti, i zato oni koji se pokaju za svoje grehe doživljavaju oproštenje greha, ali samo zbog toga jer je i za preljubu Hristos umro na krstu. Hristos je umro za to, da nam oprosti ono što nam je davalo osudu. I zato i mi opraštamo onima koji greše, jer živimo u dobu miliosti.

Ali preljuba nije naivna stvar, nego joj Pismo sudi veoma strogo. Znači za Isusa, Boga, sama tražena kazna nije bila nešto čudno, dopadalo se to nama ili ne. To je bio zakon. Drugo je bilo problem u ovoj situaciji, i to je stvaralo Hristovo nezadovoljstvo. Šta vi mislite, šta?  To da je dovedena samo žena. Ona je zatečena u preljubi, pa gde je onda drugi preljubnik? Zašto njega nema? Ko je odlučio da ga izuzme? Ili se ovde radi o nećem drugom?  Da li to što njega nema pokazuje da je u pitanju nameštaljka, način da se napakosti toj ženi ali i Isusu??? „Budući da je žena zatečena u samom grešnom činu, pred Isusom su morala stojati dva grešnika, a ne samo jedna. No ako je sve to nameštaljka, onda je stvar bila tako organizovana da muškarcu omogući da pobegne“. Moris. Mnogi pisci smatraju da je to  razlog koji smeta Isusu, jer vidi ljudska srca, vidi zlo i osudu. 

Ono na šta želim svima vama da skrenem pažnju jesu tri stvari: 1. Ova žena je stvarno zgrešila. Nije nevino okrivljena, nego je okrivljena nezakonito. Ali ona je u grehu. Grehu koji Bog sudi, zato sam vam i naglašavao ozbiljnost zakona, da vam to ukažem. Jer to nas vodi u sledeću tačku.

2. Kako se Isus odgovara tužiteljima? Njegov komentar je: „Ko je među vama bez greha neka prvi baci kamen“. Neki predlažu da je Isus, dok je to govorio, na pesku pisao grehe: osuda, mržnja, lažno svedočenje, ljubomora, krađa, prevara... i da su se svi mogli prepoznati. Možda, ne znamo. Međutim vidimo da su svi prepoznali da imaju za šta da se kaju. Jer velika je istina da ne postoje oni koji su bezgrešni, koji su došli do takvog savrešenstva da ne čine greh. Iluzija je to misliti, to je prevara iz samih dubina pakla, da postoje savršeni ljudi osim Hrista. Čak i hrišćanski život nije život bezgrešne osobe nego čoveka koji se bori sa grehom. Borba koja se završava tek u nebu. Kažu da na grobu Martina Lutera Kinga, velikog borca za ljudska prava, stoji napisano: „Konačno slobodan, konačno slobodan“. Nisam siguran na šta je tačno mislio, ali verujem da je i sledeće: konačno slobodan od greha, pogreški i mana. Jer tek u nebu ćemo se osloboditi tog tereta.

To tada živimo sa ranom koja nas obeležava – grehom i to nas ujedno drži i poniznima. Pre izvesnog vremena gledao sam film: „Cvetovi Nankinga“, potresan film koji vam preporučujem. Film prati promene u grupi ljudi koji se nalaze u Nankingu, kineskom gradu, u toku napada Japanaca. Reč je o filmu koji se bavi stvarnim i zloglasnim masakrom (Nankinški masakr – prvi veliki zločin II Svetskog rata) iz 1937. godine, kada su japanski vojnici napali tadašnji glavni grad Kine, Nanking i pobili preko 300. 000 kineskih civila i vojnika, te silovali preko 20.000 žena i devojčica nakon osvajanja grada (pojedine procene govore o brojki 80.000). Nakon silovanja japanski vojnici su svoje žrtve obično ubijali, surovim i ponižavajućim načinima (drugi naziv za ovaj istorijski događaj je „Silovanje Nankinga“). Zašto ovo pričam? Japanci koji su učinili ovaj užasni zločin su bili obični ljudi, radnici, učitelji, koji su se pretvorili u zveri. Zbog čega? Jer su mislili da su bolji od drugih! Da su bolji od Kineza, i da zato što su bolji imaju pravo da ih tretiraju kao bezvredne. 

I kada kroz istoriju posmatramo najveće zločine, uvek ćemo iza njih pronaći ideju da je jedan narod mislio da je bolji od drugog naroda. 

Kada god počnemo da posmatramo sebe kao boljeg od drugog, to nas vodi u pad, u greh, u zlo. Sa druge strane svesnost o mojoj grešnosti me drži poniznim. Ko si ti da sudiš? Ko sam ja da sudim? Odakle mi pravo da kažem da sam bolji od drugog kada sam ja grešnik kao i on. Možda sam sada bolje, milošću Božijom, ali sam samo grešnik. Opravdan Hristovim delom, to je sigurno, nanovo rođen, promenjen, ali i dalje sa grehom. Kafka, pisac je napisao: Došao sam na svet sa lepom ranom: to mi je bila sva oprema. Ta rana me drži poniznom. Kada god sam podigao pogled iznad drugih, Bog mi je ukazao na moju grešnost. Zato nas i savetuje u Galatima, govoreći o ispravljanju onih koji su pogrešili „Samo pazi da i sam ne budeš iskušan“

3. A šta je Isus rekao uhvaćenoj preljubnici? Na kraju, kada je ostala sama, Isusove reči njoj upućene su „Idi i ne greši više!“. Hristos nam u ovom tekstu prikazuje neverovatan primer prihvatanja, jer setite se On je Bog, On je autor Zakona, onog Zakona koji je strog i nemilosrdan, a prihvata je, oprašta. Kako je to moguće? Moje duboko uverenje jeste da je Isus u njoj video pokajanje, žaljenje zbog dela koje je učinila. Jer posle greha, mi Boga možemo da susretnemo samo u pokajanju, u žaljenju našeg srca zbog greha koji smo počinili, i u tome doživljavamo i oproštenje.

U petak u novosadskoj Sinagogi je odžan koncert dva hora, i sredstva prikupljena na ovaj način su namenjena i našem centru, ali to spominjem jer su među ostalim pesmama, pevali i pesmu „Divna milost“. Pre toga su otpevali par pravoslavnih duhovnih pesama, ozbiljnih, teških, prepunih molitve za oproštenje. Razmišljao sam kako je to čudno, da su pesme uvek tako ozbiljne, teške, tužne, i čak sam se i došaptavao sa  Mirjanom o tome. I odjednom ton se promenio, pesma je i dalje ozbiljna, bavi se pitanjem greha ali je i radosna. Dok su je pevali, kao i uvek kada je pevamo dotaknut sam skoro do suza. „Divna milost kroz Isusa, što grešnog spasi me, izgubljen lutah, nađen sam, slep nekad vidim gle. Ta milost spasila me zla, i greha smrtnoga, za mene najlepši je dan, kada Hrista upoznah.“

Pesma je napisana jako davno, oko 1790 godine, od čoveka koji se zvao Džon Njutn, bivši trgovac robljem. Kao mornar ili kapetan na svojim brodovima odveo je u ropstvo 20.000 ljudi. I on peva pesmu „Divna milost koja me spasava“. Neverovatno je čudesna Božija ljubav i prihvatanje. Često razgovaram sa ljudima koji imaju problem da prihvate svoju ne savršenost, to da nisu bez greške, svesni ko su i ne dopada im se to što vide. A koliko je tek Bog svestan naših mana i grešaka! On ih sve zna. Čak i one koje sebi teško priznajemo, i sve jedno nas prihvata, oprašta i voli. To nas vodi do toga da mi treba da budemo sledbenici našeg Boga. Da sledimo Njegov model prihvatanja u našim odnosima sa drugima, ali i u našim brakovima.

A. Prihvatajmo one koji se kaju zbog greha. Koliko god zgrešili, ako se kaju, prihvatimo ih i pomozimo im. Takav savet nam daje i poslanica  Galatima 6:1. „Braćo! Ako upadne čovek u kakav greh, vi koji ste duhovni, ispravljajte ga duhom blagosti.“ Ako se kaju, prihvatimo ih. Ako ne, pokušajmo im ukazati na potrebu za pokajanjem. Pismo nam govori da u tom slučaju mi ih čupamo iz propasti. Ako to odbijaju, e onda se situacija menja, jer sa onim koji se bratom naziva, a bludnik je, ne treba ni da je jedemo. U tome sledimo Hristov put, jer Hristos nije prihvatao samo ponosne, ohole, one koji su činili greh ali nisu želeli da se ponize. Jer ako ih prihvatamo, mi ih i podržavamo, opravdavamo. Ne prihvatanjem mi ih vodimo ka pokajanju, ka tome  da uvide šta rade. Primetimo Hristov postupak sa farisejima, on nije stao na njihovu stranu, ali im je jasno pokazao koliko se ne slaže sa njima. Svedočio im je o potrebi da se menjaju.

B. Prihvatajmo one koji Hrista traže. Ukažimo im na put spasenja. Budimo otvoreni za njih. Prihvatanje je jedno od najsnažnijih načina hrišćanskog svedočenja. Setite se i sami. Često u svedočanstvu ljudi o tome šta ih je privuklo Hristu čujem: „pozdravljali su me“, „osmeh“, „nešto je bilo drugačije pa sam i sama to poželela“. A u poslednje vreme čujem i „ne znam ko je to“, „ne poznajem sve ljude u crkvi“. Nema nas hiljadu, ima nas 150. Moguće je svakoga znati po imenu, veoma brzo. Mislim da sam ovde već ispričao sledeću priču. U SAD, u nekim mestima postoji podela na belačke i crnačke crkve. Belci idu u njihove, crnci u njihove. Jedan crnac je međutim odlučio da poseti belačku crkvu, i redari ga nisu pustili unutra, uprkos njegovom navaljivanju. Dok je sedeo na stepeništu crkve, doživeo je susret sa Hristom koji mu je prišao i rekao: „Nemoj biti tužan, i ja godinama pokušavam da uđem, ali me oni ne puštaju.“ Crkva koja ne prihvata nove iz bilo kog razloga, ne prihvata ni Hrista. Jer naš Gospod jeste Bog koji prihvata.  

C. U braku prihvatajmo grešnost našeg supružnika. Setimo se uvek - ni mi nismo bez greha. Zapravo, pošto sebe mnogo bolje poznaješ, svestan si u potpunosti svoje iskvarenosti. Izgubljenosti. Ali ako zauzmeš stav da si bolji od svog supružnika, počeo je put stane osude i međusobne borbe. Opraštajmo, i ponovo opraštajmo, jer je nama jako puno oprošteno. Odbijanje da oprostiš stavlja nas u kategoriju sa farisejima koji su pred Isusa doveli ženu da joj sudi. Sa tog mesta sa osudom su otišli samo oni. Ne želimo taj put za nas, zar ne? 

AUDIO LINK ZA PROPOVED: http://sr.cross.tv/93355

Ako vam se dopada što ste pročitali, razmotrite da se prijavite na ovaj blog. Na njemu se nalaze na stotine sličnih teksto. Takođe, istražite ga? 

Razmislite i o tome da se prijavite i na naše druge servise - youtube, facebook... Mnoštvo korisnih stvari baš za vas.