Teška ljubav ... ili zašto je Isus vređao druge?

Isus izgoni trgovce iz hrama

Jedan od najkraćih stihova u Svetom pismu jeste stih iz Jovanovog evanđelja 11:35 - „A Isus zaplaka“. Kratak stih, ali prepun značenja jer prikazuje Isusa kao Boga saosećanja i ljubavi. Dok čitam te stihove slika koju vidim dovodi do toga da i ja plačem. Duboko me dotiče ljubav koju Isus pokazuje prema nama i volim da govorim o tome.

Sa druge strane, kao propovedniku, ljudi mi najčešće prilaze sa pitanjima koja su vezana za događaje u kojima Isusa vidimo u drugačijem svetlu, naizgled grubog, čak i nemilosrdnog – npr. događaj kada Isus isteruje trgovce iz hrama (Jovan 3.13-17). Kontroverzan je i Isusov razgovor sa farisejima u Mateju 23.13-33, u kojem ih naziva licemerima, sinovima gejenskim, budalama i slepcima, okrečenim grobovima... Čitajući ovakve reči ljudi se pitaju da li je to ljubav i da li je to Bog ljubavi o kome nam propovednici govore?

Odgovor može biti dvojak: ili Isus greši i njegova dela nisu dela ljubavi, ili mi grešimo i zapravo ne razumemo šta je ljubav (što i jeste ispravan odgovor). Sveto pismo nas uči o ljubavi kao žrtvi. Isus kaže da je najveći izraz ljubavi dati život za svoga prijatelja (Jovan 15.13). Ljubav u Pismu nije laka ljubav, ona podrazumeva žrtvu radi dobrobiti druge osobe, pa čak i kada se ta žrtva nevoljno prima. U tom svetlu treba i da razumemo Isusove postupke - Isus voli „teškom ljubavlju“.

Bil Hajbels (Who You Are When No One’s Looking) piše o dva preduslova za „tešku ljubav“. Moramo verovati u to da: 1. je reći istinu važnije od toga da sačuvamo mir;  2. i da je dobrobit druge osobe je važnija od trenutne udobnosti u našim odnosima. Hristos, pokazujući ljubav u navedenim događajima, pruža ljudima ono što im je potrebno, suočavanje sa realnošću greha u njihovim životima umesto da im govori ono što bi oni želeli da čuju. Isus bira „tešku ljubav“, operaciju koja jedino može ukloniti greh iz srca ljudi koji su ga okruživali.

Reč koja se često koristi za takve postupke jeste konfrontacija. Tu reč doživljavamo negativno, prvenstveno zbog našeg negativnog iskustva, no rečnik definiše konfrontaciju i kao: „suočavanje, suočenje, poređenje, upoređivanje,...“. Henri Kloud (Making Small Groups Work) piše o tome: „Konfrontaciju možemo razumeti kao susret sa nečim – sa sobom, drugima ili sa realnošću. Konfrontacija nije strašna sama po sebi. Upravo suprotno, ona može biti jedno od najvećih dela ljubavi koje pružamo jedni drugima. Konfrontirati [...] znači gledati nekog, okrenuti svoje lice i pogledati ga direktno. Drugim rečima, znači pokušavati da vidimo nešto što je istina. Najveće delo ljubavi jeste pomoći da se vidi istina.“.

Teška ljubav je potrebna u situacijama kada su ljudi zarobljeni određenim destruktivnim obrascima ponašanja i mišljenja, kojih ili nisu svesni ili ne žele da budu svesni. Nekada to nazivamo i „duhovnim slepilom“. Pomoć koju im pružamo kao njihovi prijatelji, je u tome da im ukazujemo na problem u kojem se nalaze i time im pomažemo da prekinu začarani ciklus u koji su se upleli.

Johari Prozor

Uticaj „teške ljubavi“ može se objasniti Johari prozorom (Džo Luft i Hary Ingham - Život na vrhu) prikazanom na slici. Prozor je podeljen na četiri polja i svako polje predstavlja oblasti našeg života. Vertikalno su prikazane oblasti koje prikazujemo/ne prikazujemo drugima, dok su horizontalno prikazane oblasti koje drugi vide na nama dok ih mi jesmo ili nismo svesni. Prvo polje, nazvano „otvoreno,“ jesu oblasti koje su poznate i nama i drugima. Drugo polje, nazvano „slepo“, jesu oblasti našeg života koje su poznate drugima a da ih mi nismo svesni. Treće polje, „sakriveno“, jeste ono što je poznato nama ali nije drugima, i četvrto polje jesu oblasti nepoznate i nama i drugima. Rast integriteta i razvoj ličnosti se dešava samo u situacijama kada mi otkrivamo svoje sakrivene oblasti drugima, i kada drugi nama ukazuju na naše slepe oblasti koje ne vidimo.

 Otkrivanje „slepih oblasti“ jeste uvek delo ljubavi, bez obzira da li govorimo o jakim ili slabim stranama naših sagovornika. Ukazujući im na jake strane mi ih hrabrimo i motivišemo, a ukazujući na oblasti greha i mana karaktera, volimo ih „teškom ljubavlju“. Suočavamo ih sa nepoznatim oblastima koje treba da predaju Duhu Svetom da radi na njima.

Da bi pružili ljudima „tešku ljubav“ potrebni su određeni preduslovi:

1. Sve razjasniti. Cilj je razumeti ponašanje osobe kojoj pomažemo i hodati u „njenim cipelama“. Treba da se identifikujemo sa ostalima kao nama jednakim, nesavršenim ljudskim bićima. Postavimo i pitanja kao što su: Da li je to stvarni problem ili samo naše viđenje situacije? Da li smo stvarno razumeli šta piše u Pismu o tom problemu?... Da bi izoštrili svoje misli zapišimo ih.

2. Biti ispunjen Duhom Svetim. Pripremimo se kroz molitvu i molitveno preispitivanje i  dopustimo Bogu da ispita naše motive. Da li je naše delo iz ljubavi ili njime rešavamo neki sukob? Isus u Mateju 7:3-5 govori o trunu i deblu (Zašto vidiš trun u oku brata svoga, a deblo u svome oku ne primećuješ...), a pojedini tumači smatraju da je deblo zapravo osuda kojom sudimo ponašanje druge osobe. Ako u nama postoji ogorčenje, osuda, bes, u našem oku je „deblo“. Pokajmo se za takve stavove i tražimo da nas Duh Sveti ponovo ispuni i vodi. Voleti „teškom ljubavlju“ možemo samo Duhom ispunjeni.

3. Odabrati pravo vreme i mesto. Važno je da možemo da pričamo bez ometanja jer samo tada možemo biti potpuno otvoreni. Pri tome izbegavajmo napadački rečnik i osudu, vodimo dijalog i težimo ka boljem razumevanju sagovornika.  

4 Pravo razumevanje. Zadržimo u svome umu definiciju konfrontacije kao susretanja, kao „teške ljubavi“. Konfrontacijom pomažemo jedni drugima da vidimo istinu o sebi i doživimo isceljenje. I na kraju, setimo se da time ispunjavamo Božiju zapovest: „Braćo! Ako i upadne čovek u kakav greh, vi koji ste duhovni, ispravljajte ga duhom blagosti.“ Galatima 6:1.