Danas pričam o
odnosu pobednik – pobednik. Odnos u kome svi imaju korist, ne samo jedna
strana. Ali pre toga jedna priča:
Pepe Rodrigez,
jedan od najokorelijih pljačkaša banaka u vreme naseljavanja Zapada Amerike,
živeo je odmah preko granice, u Meksiku. Redovno se uvlačio u Teksaške gradove,
pljačkao banke i vraćao se se u Meskiko, pre nego što bi teksaški Rendžeri
uspeli da ga uhvate. Frustrirani ljudi od zakona, osramoćeni zbog toga, su
ilegalno prešli granicu u Meksiko, i okružili Pepea u Meksičkom baru u kome je
često boravio. Na žalost, Pepe nije govorio engleski pa su zamolili barmena da
mu prevodi. Barmen je objasnio Pepeu ko
su ti ljudi, i Pepe se počeo tresti od straha. Teksaški Rendžeri, sa uzdignutim
pištoljima, rekli su barmenu da pita Pepea gde je sakrio novac ukraden iz
Teksaških banki. „Reci mu da ako nam ne kaže gde je novac, ubićemo ga na licu
mesta!“ Barmen je sve preveo Pepeu. Tog momenta, Pepe je objasnio na španskom
jeziku da je sakrio novac u gradskom bunaru. Novac se nalazio iza 17 kamena,
brojavši prema dole, i iza 17 kamena je bilo ono što je ukrao. Barmen se
okrenuo ka Rendžerima i rekao na engleskom: „Pepe je veoma hrabar čovek. Rekao
je da ste vi krdo smrdljivih svinja, i da se on ne boji da umre.“ (Usvojeno iz
Hot Illustrations, Weyne Rice, 1994, Youth Specialties)
Ovo je odnos u kome je samo jedna osoba pobednik. Ko? Barmen. Pepe je mrtav a rendžeri su ostali bez novca. Možda smešno, ali u životu je često tako. Samo jedna osoba pobeđuje a drugi su gubitnici. Čak šta više, mnogima je to životna filozofija. Uvek me šokira izjava koju sam pročitao u nekoj knjizi, izrekao je Gore Vidal, američki pisac, rekao je: „Nije dovoljno samo uspeti. Drugi moraju da padnu» i „Kada god prijatelj uspe, mali delić mene umre“. Ekstremno, to je sigurno. Ali da li otkriva ono što ne smemo izreći? Da li smo orjentirani samo ka sebi, ne ka drugima?
Ovo je odnos u kome je samo jedna osoba pobednik. Ko? Barmen. Pepe je mrtav a rendžeri su ostali bez novca. Možda smešno, ali u životu je često tako. Samo jedna osoba pobeđuje a drugi su gubitnici. Čak šta više, mnogima je to životna filozofija. Uvek me šokira izjava koju sam pročitao u nekoj knjizi, izrekao je Gore Vidal, američki pisac, rekao je: „Nije dovoljno samo uspeti. Drugi moraju da padnu» i „Kada god prijatelj uspe, mali delić mene umre“. Ekstremno, to je sigurno. Ali da li otkriva ono što ne smemo izreći? Da li smo orjentirani samo ka sebi, ne ka drugima?
ŠOKANTNA IZJAVA
Sa druge strane,
kao što me šokira izjava Gora, sa druge strane još više me šokira izjava Apostola Pavla
još više: „I Korinćanima 6:7-8 „Zašto radije ne pretrpite nepravdu? Zašto
radije ne podnesete štetu? Nego vi činite nepravdu i nanosite štetu i to
braći!“ Tekst govori o pojavi u crkvi, o suđenju među hrišćanima.
Prvo što trebamo reći da je suđenje bio običaj kulturološki raširen među Grcima u to doba. Suđenja su bila neki vid javne zabave, hobi ili običaj, koji su imali. Grci su se sudili među sobom za svaku sitnicu, kao i u nekim krajevima naše Srbije. Ta slika se preslikala i u crkvu i Pavle je ogorčen zbog te prakse. Kaže im da moraju da sami reše probleme a ne da koriste svetovne sudove, jer braća su, i jednog dana će suditi i anđelima, kako kaže dalje. I te kako sami mogu naći mudre ljude među sobom da presude ispravno.
Prvo što trebamo reći da je suđenje bio običaj kulturološki raširen među Grcima u to doba. Suđenja su bila neki vid javne zabave, hobi ili običaj, koji su imali. Grci su se sudili među sobom za svaku sitnicu, kao i u nekim krajevima naše Srbije. Ta slika se preslikala i u crkvu i Pavle je ogorčen zbog te prakse. Kaže im da moraju da sami reše probleme a ne da koriste svetovne sudove, jer braća su, i jednog dana će suditi i anđelima, kako kaže dalje. I te kako sami mogu naći mudre ljude među sobom da presude ispravno.
Pitanje je zašto
su se sudili. Možda je razlog dug? Neko je nešto dugovao drugom hrišćaninu. Da
li je pozajmio ili kupio pa nije odmah platio, mi ne znamo. Ili je u pitanju
uvreda? Neko je uvređen rečima ili delima. Ne znamo. Ali ako razmislimo,
logično je da je neko oštećen u priči, nanesena je šteta.
Sledeće što želim da primetite jeste koga Pavle savetuje ovde, na kome je akcenat - na onome ko je oštećen ili na osobi koja je nanela štetu? Po meni oštećena osoba. Primetite – zašto ne pretrpiš štetu? Ko da pretrpi? Pa naravno trpi štetu onaj ko je oštećen ili misli da je oštećen. I ovo je deo stiha koji smatram šokantnim. Jer Pavle ne savetuje onoga ko je naneo štetu, krivce da ih tako nazovem, ne govori njima šta da urade, nego većinu saveta upućuje oštećenoj osobi. Kaže „radije se odreci svog prava na pravdu, nego da se sudiš sa bratom.“ Zar to nije čudno?
Sledeće što želim da primetite jeste koga Pavle savetuje ovde, na kome je akcenat - na onome ko je oštećen ili na osobi koja je nanela štetu? Po meni oštećena osoba. Primetite – zašto ne pretrpiš štetu? Ko da pretrpi? Pa naravno trpi štetu onaj ko je oštećen ili misli da je oštećen. I ovo je deo stiha koji smatram šokantnim. Jer Pavle ne savetuje onoga ko je naneo štetu, krivce da ih tako nazovem, ne govori njima šta da urade, nego većinu saveta upućuje oštećenoj osobi. Kaže „radije se odreci svog prava na pravdu, nego da se sudiš sa bratom.“ Zar to nije čudno?
Zašto toliki
teret na osobi koja je oštećena? Moje
iskustvo je uvek da sam ja oslobođen, kada sam oprostio drugima, ja sam doživeo
olakšanje. Uvek mi je primer, na koji ću vas podsetiti Kori ten Bum. Kori ten
Bum je hrišćanka koja živela u II Svetskom ratu. Posmatrajući zločine nad
Jevrejima odlučili su da ih kriju i na taj način zaštite. Zbog toga su bili
uhapšeni i odvedeni u koncentracioni logor, gde su svi osim Kori stradali.
Po izlasku Kori je počela da propovedao o opraštanju sve dok se nije desio sledeći događaj:
„Priča koju želim da vam ispričam se dogodila 1947. god. u jednoj crkvi u Minhenu, gde je ona govorila o oproštenju, kada joj je na kraju bogosluženja, jedan čovek u sivom mantilu prišao i skinuo svoj filcani šešir. Ona ga je prepoznala. Moja priča počinje odavde. Kori je susret ovako opisala: „Čovek koji mi je prišao je bio jedan od stražara u Ravensbruku, jedan od najokrutnijih. Sada je stajao predamnom sa ispruženom rukom. ‘Fina poruka gospođice. Kako je dobro znati, kao što ste i sami rekli, da su svi naši gresi na dnu mora.’ Ja, koja sam tako slatkorečivo govorila o oproštenju, nespretno sam gurnula ruku u džep kako se ne bi rukovala s njim. On se ne bi setio mene, naravno, ali ja sam se sećala njega i kožnog biča obešenog na njegovom pojasu. Bila sam lice u lice sa jednim od mojih mučitelja i kao da mi se krv sledila. ‘Od tog vremena’, rekao je, ‘postao sam hrišćanin. Znam da mi je Bog oprostio strašne stvari koje sam radio ali bih to voleo da to čujem i sa vaših usana gospođice.’ Ponovo je ispružio ruku. ‘Da li ćete mi oprostiti?’ Stojala sam tamo, ja, čiji su gresi uvek iznova bili opraštani, i nisam mogla da oprostim. Betsi je umrla u tom logoru. Da li je tim jednim pitanjem mogao da izbriše njenu sporu, užasnu smrt? Svega nekoliko sekundi je stojao ispruženom rukom, ali se meni činilo kao da prolaze sati dok sam se borila sa najtežom odlukom koju sam ikada morala da učinim. Znala sam da to moram da učinim. Poruka o Božjem oproštenju ima i svoj preduslov: da mi oprostimo onom koji nas je povredio ‘Ako vi ne opraštate grehe jedan drugome,’ rekao je Isus, ‘ni vama neće oprostiti vaš Otac nebeski’. Ja sam i dalje stojala tamo sa hladnoćom koja mi je ispunjavala srce. Ali znala sam da oproštenje nisu emocije, to je čin volje. Volja može da funkcioniše nezavisno od stanja srca. ‘Isuse pomozi mi’, tiho sam se molila. ‘Mogu podići svoju ruku, toliko mogu da učinim, ti se pobrini za osećanja’. I onda, odjednom, automatski, pruzila sam ruku onoj koja je bila naspram mene. Nakon toga jedna neverovatna stvar se dogodila: kao da je neka struja prostrujala kroz moja ramena, spustila se kroz mišiće i prostrujala u naše spojene ruke. Tada je isceljenje prostrujalo kroz celo moje biće i ja sam počela da plačem. ‘Opraštam ti brate’, plakala sam, ‘celim svojim srcem’. Dugo smo držali spojene ruke, bivši mučitelj i bivši zatvorenik. Nikada nisam iskusila Božju ljubav tako snažno kao tada. Shvatila sam da to nije moja ljubav – ja sam pokušala ali nisam imala dovoljno snage. Ovo je bila snaga Svetog Duha, kao što piše u Rimljanima 5: ‘Jer se ljubav Božja izlila u srca naša Duhom Svetim koji nam je dat’.”
Po izlasku Kori je počela da propovedao o opraštanju sve dok se nije desio sledeći događaj:
„Priča koju želim da vam ispričam se dogodila 1947. god. u jednoj crkvi u Minhenu, gde je ona govorila o oproštenju, kada joj je na kraju bogosluženja, jedan čovek u sivom mantilu prišao i skinuo svoj filcani šešir. Ona ga je prepoznala. Moja priča počinje odavde. Kori je susret ovako opisala: „Čovek koji mi je prišao je bio jedan od stražara u Ravensbruku, jedan od najokrutnijih. Sada je stajao predamnom sa ispruženom rukom. ‘Fina poruka gospođice. Kako je dobro znati, kao što ste i sami rekli, da su svi naši gresi na dnu mora.’ Ja, koja sam tako slatkorečivo govorila o oproštenju, nespretno sam gurnula ruku u džep kako se ne bi rukovala s njim. On se ne bi setio mene, naravno, ali ja sam se sećala njega i kožnog biča obešenog na njegovom pojasu. Bila sam lice u lice sa jednim od mojih mučitelja i kao da mi se krv sledila. ‘Od tog vremena’, rekao je, ‘postao sam hrišćanin. Znam da mi je Bog oprostio strašne stvari koje sam radio ali bih to voleo da to čujem i sa vaših usana gospođice.’ Ponovo je ispružio ruku. ‘Da li ćete mi oprostiti?’ Stojala sam tamo, ja, čiji su gresi uvek iznova bili opraštani, i nisam mogla da oprostim. Betsi je umrla u tom logoru. Da li je tim jednim pitanjem mogao da izbriše njenu sporu, užasnu smrt? Svega nekoliko sekundi je stojao ispruženom rukom, ali se meni činilo kao da prolaze sati dok sam se borila sa najtežom odlukom koju sam ikada morala da učinim. Znala sam da to moram da učinim. Poruka o Božjem oproštenju ima i svoj preduslov: da mi oprostimo onom koji nas je povredio ‘Ako vi ne opraštate grehe jedan drugome,’ rekao je Isus, ‘ni vama neće oprostiti vaš Otac nebeski’. Ja sam i dalje stojala tamo sa hladnoćom koja mi je ispunjavala srce. Ali znala sam da oproštenje nisu emocije, to je čin volje. Volja može da funkcioniše nezavisno od stanja srca. ‘Isuse pomozi mi’, tiho sam se molila. ‘Mogu podići svoju ruku, toliko mogu da učinim, ti se pobrini za osećanja’. I onda, odjednom, automatski, pruzila sam ruku onoj koja je bila naspram mene. Nakon toga jedna neverovatna stvar se dogodila: kao da je neka struja prostrujala kroz moja ramena, spustila se kroz mišiće i prostrujala u naše spojene ruke. Tada je isceljenje prostrujalo kroz celo moje biće i ja sam počela da plačem. ‘Opraštam ti brate’, plakala sam, ‘celim svojim srcem’. Dugo smo držali spojene ruke, bivši mučitelj i bivši zatvorenik. Nikada nisam iskusila Božju ljubav tako snažno kao tada. Shvatila sam da to nije moja ljubav – ja sam pokušala ali nisam imala dovoljno snage. Ovo je bila snaga Svetog Duha, kao što piše u Rimljanima 5: ‘Jer se ljubav Božja izlila u srca naša Duhom Svetim koji nam je dat’.”
Poziv je otpustiti, odlučiti da pretrpiš štetu, staviti interes drugih ispred svoga. I to je početak puta pobednik- pobednik. Jer ako smo spremni da stavimo druge ispred sebe, da se odreknemo našeg prava mi smo postavili osnovu odnosa pobednik-pobednik, odnosa u kome svi doživljavaju korist i blagoslov. I to nas vodi do sledeće tačke
DVOJE VREDE VIŠE NEGO JEDAN
„Dvojica vrede više nego jedan, jer
dobijaju dobru platu za svoj trud. Jer ako padnu, drug će podignuti druga
svoga, a teško onome koji je sam i padne, i nema druga da ga podigne!“ Propovednik 4:9-11
Sigurno ste čuli
za pojam sinergija. Sinergiju možemo da definišemo kao kombinovano ili
zajedničko delovanje koje često povećava efektivnost svakog učesnika. Nisam
sportski tip, vidi se na meni, i retko pratim prenose sportskih takmičenja. Ali
jednom godišnje, u julu mesecu, to se menja. Počinje biciklistička trka Tur de
Frans, najveća trka na svetu. Volim da gledam tu trku, predstavlja veliki izazov
za trkače i divim im se kako voze po usponima na Alpima, gde bi ja jedva pešice
hodao. Jedna od karakteristika trke jeste da pojedinac nema šanse sam da uspe i
pobedi. Povremeno se desi da par vozača ode napred, u takozvani beg, ali
opstaju napred sve dok grupa ne odluči da ih stigne. I ako odluče da ih stignu,
kada udruže svoj trud, pojedinac napred nema nikakve šanse da pobegne. Svi oni
voze iste biciklove, i svi ih pokeću svojim nogama, ali grupa je mnogo brža od
pojedinca.
Zašto se to
dešava? Sigurno da postoje mnogi razlozi, fizika sigurno ima tu šta da kaže,
ali i psihologija ima udela. Mi smo dizajnirani, napravljeni da budemo društvena
bića. Samo u zajednici, u zajedničkom trudu mi možemo dati maksimalne
rezultate. Bog nas je tako dizajnirao, napravio. Primetite i sledeće, da kada
god Bog učini nešto izuzetno, kruna njegovog delovanja uvek bude zajednica.
U knjizi Postanja mi čitamo da je Bog stvorio sve oko nas, savršeno, dan po dan, zvezde,svemir, zemlju, prirodu, čoveka, i kao vrhunac bračna zajednica. Kruna stvaranja.
Tako isto i u momentu spasenja, Hristova smrt, vaskrsnuće, uznesenje, silazak Duha Svetog, i na kraju kao konačni cilj, kao kruna, u Delima Apostolskim mi čitamo o stvaranju zajednice, crkve. Odnosi su na neki način cilj Božijeg dela, Hristova žrtva na krstu je imala za cilj naše pomirenje sa Bogom, i naše pomirenje jednih sa drugima.
U knjizi Postanja mi čitamo da je Bog stvorio sve oko nas, savršeno, dan po dan, zvezde,svemir, zemlju, prirodu, čoveka, i kao vrhunac bračna zajednica. Kruna stvaranja.
Tako isto i u momentu spasenja, Hristova smrt, vaskrsnuće, uznesenje, silazak Duha Svetog, i na kraju kao konačni cilj, kao kruna, u Delima Apostolskim mi čitamo o stvaranju zajednice, crkve. Odnosi su na neki način cilj Božijeg dela, Hristova žrtva na krstu je imala za cilj naše pomirenje sa Bogom, i naše pomirenje jednih sa drugima.
Zato je nemoguće slediti Boga a ne voleti Božije dete. I ako to do sada niste razumeli iz ove serije onda sam razočaran, i promašio sam sve što sam pisao. Ne možemo biti u dobrim odnosima sa Bogom ako ne težimo da budemo u dobrim odnosima sa svim ljudima, koliko je to do nas. I molim sve nas da se ne zavaravamo, ne nalazimo opravdanje za naše stavove, „ne dopada mi se neko“, „imam pravo da mi se neko ne dopada“, „ja sam u pravu“, „kada je takav“, ili „ja sam takav, neću da glumim“ i slično. Sve to pred Bogom pada u vodu, bezvredno je.
Sve ovo vam pričam da vam ukažem na činjenicu da smo napravljeni, dizajnirani da postižemo maksimum samo u zajednici, u odnosima. Tu se postiže sinergija, uvećava se naša snaga. A Jedini način da se razvije pozitivan, dugoročan, sinergičan odnos je da se postaramo da svi pobede!
PRINCIPI
Pitanje je kako
to priktično možemo uraditi, kako graditi odnos u kome svi pobeđuju? Predlažem vam tri predloga koja sam pronašao
dok sam se pripremao za danas.
PRINCIP BUMERANGA
Znate šta je
bumerang. Ono oružje koje kada bacite, ono vam se vrati nazad. Danas dok sam se
pripremao na fejbuku sam pronašao sliku sa bumerangom. Piše: „Ne čini zlo
drugima; kada tada će ti se vratiti kao bumerang“. Činjenica je da sve u našem
životu tako deluje, Pismo to naziva „zakonom setve i žetve“. Samo ono šta seješ,
to žanješ. Tako je i u odnosima. Možemo promeniti ovaj natpis na slici. „Čini
dobro drugima: Kada tada će ti se vratiti kao bumerang“. Princip setve i žetve.
Što se tiče našeg stava to nas uči sledeće- Postoje oni koje nazivamo „Primaoci“, koji žele da ulože što je moguće manje, a da zauzvrat prime što više. Takav naheren odnos nikada ne traje. Druga grupa ljudi su trgovci, oni su spremni da daju u odnose, ali proračunato, daju samo onoliko koliko će i primiti nazad.
Treću grupu nazovimo investitorima. Oni koji ulažu velikodušno u svoje odnose, često primaju više nego što mogu da daju. Kada dajemo vrednost drugima, mnogi žele da nam uzvrate istom merom. Stav davaoca je ključan u našem životu: uvek se fokusiraj na to šta možeš da doprineseš odnosu. Samo tada primamo nazad. Time razvijamo odnos: pobednik-pobednik. Jer i ako nam niko ne vrati istom merom, naš cilj je svakako ostvaren. Mi smo dali, što je i bio naš cilj.
PRINCIP
POŠTOVANJA
Sve počinje sa
samopoštovanjem. Kada ga poseduješ, ti imaš kapacitet da ponudiš iskreno
poštovanje drugima. Jedan poznati psiholog je napisao: „Ne pokušavaj uvek da budeš popularan. Nemoguće je da se svima dopadneš.
Mnogo je važnije da se ti sebi dopadaš. I onda kada budeš poštovao/la sebe,
začudo, dobićeš više poštovanja od drugih.“
Cena koju svet stavi na nas je otprilike jednaka onoj koju mi sami stavimo na sebe.
Cena koju svet stavi na nas je otprilike jednaka onoj koju mi sami stavimo na sebe.
Ali poštovati sebe
znači...
- Ja razumem ko sam u Hristu.
- Ja cenim talente i darove koje mi je Bog dao.
- Ja obično dobro obavim svoj posao.
- Ne primam lično svaku pogrešku ili kritiku.
Poštovati druge
znači...
- Pažljiv/a sam u tome da ne povredim nečije samopoštovanje ili osećaj dostojanstva.
- Mogu da vidim svaku osobu kao nekoga ko je stvoren i nadaren od Boga.
- Mogu da vidim preko tuđih grešaka i da vidim njihove potrebe i potencijal.
- Pokušavam da svakoga koga sretnem tretiram kao jako značajnu osobu.
PRINCIP
PARTNERSTVA
Crkva je
zamišljena od strane Boga kao mesto u kome Hrišćani zajedno deluju na
ostvarenju Njegovih planova za ovaj sveta i kao poligon u kome mi učimo da
radimo zajedno. Svako od nas ima svoj zadatak koji mu je poveren radi dobrobiti
drugih koji su sa njime povezani. Pozvani smo da pružimo svoj doprinos tako da svi napreduju. Nekad i po cenu našeg odricanja.
AUDIO LINK ZA PROPOVED: http://sr.cross.tv/91361
Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudim vam nekoliko opcija:
1. Prijavite se na ovaj blog. Polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena ljudi koji su se prijavili do sada. Ako koristite mobilni uređaj, lista se nalazi ispod teksta.
2. Pišite mi na p.hriscanska.zajednica@gmail.com i tražite da vas upišem u mejling listu... Na taj način dobijaćete obeveštenja o novim tekstovima ili video preko mejla.
3. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe sa desne strane teksta ili na dnu teksta.
Нема коментара:
Постави коментар