Potreba ljudskog bića za prijateljstvom je očigledna, Pismo nam govori o tome, a tome nas takođe uči i naše iskustvo. Svi žele da imaju prijatelje. U isto vreme sa pojedinim ljudima ne želimo da imamo nikakve kontakte. Oni nas iritiraju, nerviraju, dosadni su nam, iscrpljuju nas. Šta sa njima? Svet nudi svoje odgovore, naizgled privlačne.
Pre izvesnog vremena naišao sam na knjigu interesantnog naslova: „Siledžije, tirani i daveži - kako da ih pobedite a da im se ne pridružite“. Autori knjige tvrde da se takvi ljude nalaze svuda oko nas: „Ima ih u kancelariji, na ulici, u tržnom centru, u avionu, u redu pred kasom, u susednoj traci na autoputu, na Internetu, na telefonu. To su muškarci i žene, stari i džangrizavi, mladi i kočoperni, rodbina, pa čak i ljudi koji sebe nazivaju prijateljima. Ponekad vam se čini da je po jedan od njih gde god se okrenete: vaš šef kome šta god da uradite nije dovoljno dobro, klijent kome nijedna cena nije dovoljno niska, komšija do vas čiji pas cele noći laje, tip u bioskopu koji sedne između dva slobodna sedišta i neće da se pomeri da biste vi i vaš prijatelj mogli zajedno da sedite...“, i nude pomoć kako da ih pobedimo.
U literaturi iz oblasti popularne psihologije je takođe prisutan i termin „toksični ljudi“. Pod tim terminom se misli na ljude koji utiču na nas negativno jer su i sami negativni, ogorčeni, puni besa, kritike, nesigurnosti... Suština ideje o „toksičnim ljudima“ jeste ta da ako je neko, naprimer, stalno negativan ili obeshrabren a ja provodim vreme sa njime, „toksična“ osoba će uticati i na mene i dovesti do toga da ja budem negativan ili obeshrabren. Pravi primer, dobro poznat u našim krugovima, jeste zaraza ogovaranja. Iako smo doneli odluku da nećemo ogovarati, kada se nađemo u društvu ogovarača i sami se povodimo za njihovim primerom ili se jako teško odupremo iskušenju ogovaranja. Zaraženi smo ili zatrovani tuđim uticajem.
U navedenim primerima nalaze se određene istine (činjenica je da osoba koja je negativna utiče na nas), ali nazivati druge ljude toksičnima jeste krajnje neadekvatno. Jer šta činimo sa otrovom – uklanjamo ga, izbacujemo, otrov je naš neprijatelj. Takvu ideju vidimo i u navedenoj knjizi. Ljudi koji su nam teški postaju neprijatelji koje trebamo pobediti. Stav koji je potpuno suprotan od svega što uči naš Gospod Isus Hristos. Jer pobeda u hrišćanstvu je prihvatanje čak i neprijatelja, a ne odbacivanje.
Sam Hristos nije video ljude kao siledžije, tirane, daveže (iako bi On možda jedini mogao tako posmatrati ljudski rod), nego kao pojedince vredne spasenja. Hristos vidi našu posrnulost, greh i pobunu, ali nas je sve jedno voli i prihvata. Takođe ne gleda na nas kao na „toksične“, nego kao na otrovane (grehom) i kao na one kojima je potrebno izlečenje od otrova koji ih je zahvatio.
U analizi sam takođe postavio i pitanje - a kakvi smo mi? Da li je moguće da su svi ti ljudi oko nas tako strašni, a da smo mi jedini dobri? Još jednom ću citirati navedenu knjigu: „Vi ste fina osoba. Možda ne baš svakog sata svakog dana ali uglavnom ste u osnovi fini ili se trudite da budete ili barem želite da drugi misle da ste fini.“ Da sumiram – niko nije dovoljno fin, i svako je za nekog siledžija, tiranin i davež, samo zavisi sa kog kraja se posmatra.
Nazovimo to efektom „čička“. Da bi se nešto zakačilo mora da postoji nešto za šta će se zakačiti. Magnet privlači samo gvožđe, ne može da privuče plastiku. Drugim rečima rečeno - niko ne može da utiče negativno na mene osim ako mu ja to ne dozvolim. Razlog zašto mu dozvoljavam uticaj jeste u tome što njegovo ponašanje, govor ili pojava bude u meni negativna sećanja i iskustva i time aktiviraju „čičak“ u meni (stručni naziv je transfer). Na taj način osoba postaje za mene siledžija, tiranin ili davež, umesto osobe koju trebam da razumem i volim.
Hristos u Evanđelju po Luki u 10 glavi koristi priču o milostivom Samarjaninu kako bi odgovorio na pitanje „ko je moj bližnji?“, tj ko je osoba koju trebamo voleti kao same sebe (Luka 10:25-27.): „Jedan čovek silažaše iz Jerusalima u Jerihon. Uhvatiše ga razbojnici, koji ga opljačkaše i isprebijaše, pa otidoše, ostavivši ga pola mrtva. Onim istim putem silažaše slučajno jedan sveštenik koji videvši tog čoveka prođe dalje... Ali jedan Samarjanin, koji putujući dođe i on na to mesto, smilova se na nj čim ga spazi. On priđe k njemu, povi mu rane...“ i pobrinu se za ranjenika. Hristos završava odgovor sa izazovom za sve nas: „Idi, pa i ti čini tako“. Suština priče jeste da je prezreni Samarjanin model koji trebamo slediti u našim odnosima sa ljudima. Vrhunac ljubavi jeste posmatrati ljude očima milostivog Samarjanina.
Džon Maksvel tumačeći priču o “milostivom Samarjanu” tvrdi da ona „oslikava kako je način na koji se ponašamo prema drugima ustvari način na koji vidimo sebe“. Pljačkaši su upotrebljavali ljude, način odnosa prema ljudima im je bio manipulacija i oni su videli ljudsko biće kao žrtvu za izrabljivanje. Sveštenici su se pridržavali zakona, sami su bili zakonski čisti i za njih je ljudsko biće bilo problem za izbegavanje. Samarjanin je bio prezren (Jevreji su Samarjane smatrali nižim bićima i tako su se odnosili prema njima) i znao je šta znači biti zanemaren i video je ljudsko biće kao osobu kojoj je potrebna pomoć i koju treba voleti.
Svi mi prolazimo kroz razne faze i u iskušenju smo da koristimo sva tri pogleda na ljude (ili načina ponašanja): iskorištavamo ljude, izbegavamo ih ili ih volimo. Cilj je naučiti da ljudsko biće vidimo dalje od njegovih grešaka i vidimo ga kao biće u potrebi.
U navedenim primerima nalaze se određene istine (činjenica je da osoba koja je negativna utiče na nas), ali nazivati druge ljude toksičnima jeste krajnje neadekvatno. Jer šta činimo sa otrovom – uklanjamo ga, izbacujemo, otrov je naš neprijatelj. Takvu ideju vidimo i u navedenoj knjizi. Ljudi koji su nam teški postaju neprijatelji koje trebamo pobediti. Stav koji je potpuno suprotan od svega što uči naš Gospod Isus Hristos. Jer pobeda u hrišćanstvu je prihvatanje čak i neprijatelja, a ne odbacivanje.
Sam Hristos nije video ljude kao siledžije, tirane, daveže (iako bi On možda jedini mogao tako posmatrati ljudski rod), nego kao pojedince vredne spasenja. Hristos vidi našu posrnulost, greh i pobunu, ali nas je sve jedno voli i prihvata. Takođe ne gleda na nas kao na „toksične“, nego kao na otrovane (grehom) i kao na one kojima je potrebno izlečenje od otrova koji ih je zahvatio.
U analizi sam takođe postavio i pitanje - a kakvi smo mi? Da li je moguće da su svi ti ljudi oko nas tako strašni, a da smo mi jedini dobri? Još jednom ću citirati navedenu knjigu: „Vi ste fina osoba. Možda ne baš svakog sata svakog dana ali uglavnom ste u osnovi fini ili se trudite da budete ili barem želite da drugi misle da ste fini.“ Da sumiram – niko nije dovoljno fin, i svako je za nekog siledžija, tiranin i davež, samo zavisi sa kog kraja se posmatra.
Nazovimo to efektom „čička“. Da bi se nešto zakačilo mora da postoji nešto za šta će se zakačiti. Magnet privlači samo gvožđe, ne može da privuče plastiku. Drugim rečima rečeno - niko ne može da utiče negativno na mene osim ako mu ja to ne dozvolim. Razlog zašto mu dozvoljavam uticaj jeste u tome što njegovo ponašanje, govor ili pojava bude u meni negativna sećanja i iskustva i time aktiviraju „čičak“ u meni (stručni naziv je transfer). Na taj način osoba postaje za mene siledžija, tiranin ili davež, umesto osobe koju trebam da razumem i volim.
Hristos u Evanđelju po Luki u 10 glavi koristi priču o milostivom Samarjaninu kako bi odgovorio na pitanje „ko je moj bližnji?“, tj ko je osoba koju trebamo voleti kao same sebe (Luka 10:25-27.): „Jedan čovek silažaše iz Jerusalima u Jerihon. Uhvatiše ga razbojnici, koji ga opljačkaše i isprebijaše, pa otidoše, ostavivši ga pola mrtva. Onim istim putem silažaše slučajno jedan sveštenik koji videvši tog čoveka prođe dalje... Ali jedan Samarjanin, koji putujući dođe i on na to mesto, smilova se na nj čim ga spazi. On priđe k njemu, povi mu rane...“ i pobrinu se za ranjenika. Hristos završava odgovor sa izazovom za sve nas: „Idi, pa i ti čini tako“. Suština priče jeste da je prezreni Samarjanin model koji trebamo slediti u našim odnosima sa ljudima. Vrhunac ljubavi jeste posmatrati ljude očima milostivog Samarjanina.
Džon Maksvel tumačeći priču o “milostivom Samarjanu” tvrdi da ona „oslikava kako je način na koji se ponašamo prema drugima ustvari način na koji vidimo sebe“. Pljačkaši su upotrebljavali ljude, način odnosa prema ljudima im je bio manipulacija i oni su videli ljudsko biće kao žrtvu za izrabljivanje. Sveštenici su se pridržavali zakona, sami su bili zakonski čisti i za njih je ljudsko biće bilo problem za izbegavanje. Samarjanin je bio prezren (Jevreji su Samarjane smatrali nižim bićima i tako su se odnosili prema njima) i znao je šta znači biti zanemaren i video je ljudsko biće kao osobu kojoj je potrebna pomoć i koju treba voleti.
Svi mi prolazimo kroz razne faze i u iskušenju smo da koristimo sva tri pogleda na ljude (ili načina ponašanja): iskorištavamo ljude, izbegavamo ih ili ih volimo. Cilj je naučiti da ljudsko biće vidimo dalje od njegovih grešaka i vidimo ga kao biće u potrebi.
Prvi korak na tom putu je postati svestan svoje grešnosti. Rimljanima 3.23. jasno govori „svi su zgrešili i time su lišeni slave Božije“. Svi smo mi samo grešnici, sa Hristom opravdani i prihvaćeni, ali ne zbog svoje dobrote nego zbog Hristove milosti.
U odnosima sa ljudima mi smo samo sa-grešnici. Slika koja mi dolazi u um jeste iz II Svetskog rata - prikazuje partizansku kolonu ranjenika, i ranjenik sa ranjenom i zavijenom nogom se oslanja na ranjenika kome su povijene oči i ništa nevidi. Slep vodi kljastog. U duhovnom smislu ova slika predstavlja nas. Oni koje doživljavamo kao tirane, daveže, „toksične“, u stvarnosti su samo su samo teže ranjeni od nas ostalih, ali ni mi nismo bez rana.
Luciano De Crescenzo je to predivno rekao: "Svi smo anđeli sa samo jednim krilom; leteti možemo samo dok grlimo jedno drugo." Ili još lepši opis dela Spasitelja: “I svaki od vas umesto da gleda samo svoju korist, neka uzme u obzir i tuđu korist, imajući među sobom one osećaje koji behu u Isusu Hristu, koji, postojeći u obličju Božjem, nije smatrao kao plen koji se gradi biti jednak s Bogom, nego je sebe svlačio, uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi, i pokazavši se kao čovek, ponizio je sam sebe, ostavši poslušan do same smrti, i to do smrti na krstu.” Fil.2:4-8
Postati svestan svoje ranjenosti jeste isceljujuće iskustvo. Ne znam da li ste nekada čitali priču o kralju Midi? Kralju koji je poželeo da sve što dotakne bude pretvoreno u zlato i kome je ta želja bila ispunjena? Dodir mu je donosio bogatstvo, ali ga je osudio na smrt od gladi, jer se hrana u njegovim rukama pretvarala u zlato. U savremenoj verziji ovog mita kralj čak i svoju ćerku, slučajnim dodirom, pretvorio u zlato. Dodir koji mu je doneo radost i bogatstvo je postao smrt za drugu osobu. Hrišćanin koji nije svestan svoje sa-grešnosti je sličan kralju Midi. Njegov život jeste „zlatan“ ali je njegov „dodir“ ubistven.
U određenom periodu mog duhovnog rasta prepoznajem, na žalost, takvu fazu. Doživeo sam čudo obraćenja, oslobođenja od alkohola i zbog toga sam bio radikalno poslušan Hristu. Bio sam predan čitanju Reči, molitvi, zakonskoj čistoti (što je sve dobro), ali sam zbog toga bio spreman da osudim druge zbog njihovog greha, nedoslednosti, da budem grub prema njima i osuđivački nastrojen. Moj život je bio „zlatan“ ali su reči ubijale. Put lečenja je bio trnovit – strašno je susresti se sa svojom nesavršenosti, ali i isceljujuće jer nas uči prihvatanju drugih ljudi.
Kako da znamo da li smo mi kao kralj ili sveštenik iz priče o milosrdnom Samarjaninu? Odgovor dobijamo kada se zapitamo kako vidimo druge ljude. Da li su oni „siledžije, tirani ili daveži“, da li su „problem koji želimo da izbegnemo“, da li su grešniji i nedostojniji od mene? Ili su ljudi oko mene bića u potrebi, kojima je potrebna ljubav baš kao i meni.
Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudim vam nekoliko opcija:
1. Prijavite se na ovaj blog. Polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena ljudi koji su se prijavili do sada. Ako koristite mobilni uređaj, ta opcija se verovatno nalazi na dnu teksta.
2. Pišite mi na p.hriscanska.zajednica@gmail.com i tražite da vas upišem u mejling listu... Na taj način dobijaćete obeveštenja o novim tekstovima ili video preko mejla.
3. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe sa desne strane teksta ili na dnu teksta.
Pre izvesnog vremena naišao sam na knjigu interesantnog naslova: „Siledžije, tirani i daveži - kako da ih pobedite a da im se ne pridružite“. Ispravan put ili ...
ОдговориИзбриши