Prihvatanje, pripadanje i razumevanje



Ovih dana misli mi okupira snimak koncerta Robi Vilijams u nekom Engleskom gradu, dok peva pesmu Fill, „Osetiti“. Kažu da je to jedan od najvećih koncerta ikada održanih, 375 hiljada ljudi su na koncertu. I u sred pesme, on ne može više da peva, nego ga lomi tuga. Preveo sam reči da bi ste znali o čemu peva, ali pogledajte i video.

Dođi i uhvati me za ruku
hoću da kontaktiram živog
nisam siguran da razumem
ovu ulogu koja mi je dodeljena.
Sednem i razgovaram sa Bogom,
i on se samo smeje mojim planovima.
Moja glava govori jezikom
koji ne mogu da razumem.




Samo želim da osetim
pravu ljubav,
osetim dom u kome živim,
jer toliko života
teče mojim venama,
i bezveze propada.
Ne želim da umrem,

ali baš mi se nešto ni ne živi.
Pre nego što se zaljubim,
pripremam se da je ostavim.

Na smrt plašim samog sebe,
zato nastavljam za bežim.
Pre nego što sam stigao
vidim sebe kako dolazim.

Samo želim da osetim
pravu ljubav,
da iskusim trenutak u kojem živim,
jer toliko života
teče mojim venama,
i bezveze propada.
I moram da osetim
pravu ljubav i ljubav večnu.
Ne mogu da se predam.

Samo želim da osetim
pravu ljubav,
osetim dom u kome živim,
jer previše života
teče mojim venama
da bi propao.

Samo želim da osetim
pravu ljubav i ljubav večnu.
Postoji rupa u mojoj duši,
ona se vidi na mom licu,
i to se jako vidi.

Dođi i uhvati me za ruku,

hoću da kontaktiram žive.
Nisam siguran da razumem
ovu ulogu koja mi je dodeljena.
Nisam siguran da razumem,
Nisam siguran da razumem,
Nisam siguran da razumem,
Nisam siguran da razumem


Ako želite, pogledajte snimak koncerta u Knebworth-u na ovom linku: https://www.youtube.com/watch?v=vkobBi9UvBA

Vilijams je u pesmi slomljen. Ne znamo šta je razlog, ali na licu mu se vidi grč, baš kao što peva u pesmi. Rupa je u njegovoj duši. Iako tog momenta skoro četiri stotine hiljada ljudi kliče njemu na slavu to mu nije dovoljno. Ne zadovoljava ga, nego je možda još svesniji koliko je u načelu usamljen. I na osnovu ovog primera prvi zaključak je:
  1. Postoji rupa je u našoj duši!
Odakle ona tamo? Odgovor na to pitanje nudi Sveto pismo na samom početku. U I Mojsijevoj 1.27. Bog kaže „da načinimo čoveka nama sličnog, po našem obličju...“ Bog stvara čoveka da bude kao On, njemu sličan... To znači da je čovek stvoren da prenosi Božije osobine svojim postupcima. Da je čovek odraz, slika, samog Boga, kao kip koji prikazuje neku stvarnost. To nije sama ta osoba, ali nam govori nešto o osobi koju prikazuje. Što se tiče nas, i slike Božije na nama, to je sposobnost da volimo, krativnost, inteligencija, logika, osećanja, dobrota... time odražavamo to kakav je Bog, ali ne i samo time. Deo te slike jeste i potreba za odnosima.

 Bog je trojedini Bog, Otac, Sin i Duh Sveti. On je Troje koji su jedno i koji imaju savršen odnos. Probaću da se ne zapletem ovde. Postoji određena ideja u vezi Trojstva. Da je ljubav između Oca i Sina bila toliko velika i savršena da je i sama ta ljubav osoba, tj Duh Sveti. Možda komplikovano, ali pokazuje veličinu i snagu odnosa između Trojice. 

I kada nas je Bog stvorio po svome liku, stvorio nas je da budemo kao i on, biće odnosa, sa strahovitom potrebnom za odnosima. I nemogućnošću da živimo bez njih. Pročitao sam ovih dana izjavu jednog pravoslavnog teologa (dr. Vladan Perišić, Interpretation of human rights in the light of the church fathers): „govoriti samo o jednoj osobi je  moguće gramatički, ali ne suštinski. I to je tako, jer sa hrišćanske perspektive, jedna osoba je jednaka ne osobi.“ Mi smo osobe kojima su odnosi potrebni da bi bili to što jesu, da bi opstali.


To pokazuju sva moguća istraživanja. Mnoge su analize napravljene o pitanju ostavljene dece i štete koja im je nanesena zbog ostavljanja, ali da vas ne gnjavim sa tim analizama. Dovoljno je da se setite sopstvenog iskustva i znate da je tako, koliko nam je bilo bitno da i nas izaberu u tim, ili da budemo deo neke ekipe, društva, koliko smo patili zbog prevare prijatelja, ili kada su nas drugi obacivali. Ne možemo bez bliskih odnosa sa drugim ljudima. I kada tražimo prijatelje, druge ljude, prihvatanje, mi ih tražimo jer je to ono što je Bog usadio u nas.

  1. Nešto tu nedostaje!
Desio se pad, čovek je sagrešio. Rim 3.23. nam govori da su svi sagrešili i lišeni su slave Božije. Šta je to slava? Ja verujem mogućnost da budemo kakvi smo stvoreni, odraz slave Božije. To smo izgubili. Duhovno smo unakaženi. Trag slave, Božije slike, je ostao ali smo unakaženi. 

Džon Stot je govoreći o tome nazvao sebe Mister Džekilom i gospodinom Hajdom – sa jedne strane sposoban za velika dela dobrote, a sa druge i za ponore zlodela. Frensis Šejfer naziva to naše stanje - psihološka fraktura. Slomljeno u nama, naš identitet je narušen. Pogledajmo sliku loma kosti. Razmišljao sam da li ovu sliku prikažem i znam da su se svi naježili. No u nama se grehom desila slična fraktura. Nismo više sigurni, nemamo dobru sliku o nama, svesni smo naših mana, nedostataka. A i da nismo svesni, ljudi nas stalno podsećaju. I to je velika prepreka odnosima.


Neko je rekao povodom toga, da kada se god dve osobe sretnu da je zapravo prisutno šestoro ljudi. Tu je 1. kako ja vidim i doživljavam sebe, 2. kako me druga osoba vidi i doživljava i 3. onaj stvarni ja, a isto tako i sa druge strane (4. kako ta osoba vidi sebe, 5. kako je ja vidim, i 6. ko ona stvarno jeste). I to kvari odnose i prijateljstvo. Nismo sigurni, i sebično pokušavamo da ispunimo našu potrebu da nas drugo ljudsko biće voli, prihvata i bude nam prijatelj.

Pravi primer te naše nesavršenosti ili slomljenosti jeste pisac Skot Pek. Napisao je knjigu „Svet koji čeka da se rodi“. Mnogo dobrih misli, i neke potpuno bez smisla, a neke sa stanovišta hrišćanstva potpuno pogrešne. Ima deo koji naziva Keras i Grenfelun. Šta to znači neznam, no ideja je da je podelio ljude u dve katergorije. Keres su oni koji ti nečim doprinose i sa kojima održavaš kontakt, a Grenfulden su oni koji ti nisu korisni i u te odnose ne moraš da unosiš ništa. 


Citiram: „Ne znam šta se sa mnom dešava“ često mi kažu pacijenti. Ne želim da posetim roditelje. Oni samo gledaju televiziju ili pričaju o nekoj partiji karata pre trideset godina. Koga to interesuje? [...] Ali meni je strašno dosadno. I čim pokušam da pričam o nečemu što mene zanima, oni menjaju temu. Oni zapravo ne znaju ko sam ja. Osećam se kao potpuni stranac kada sam tamo. Znam da ne bi trebalo da se tako osećam. Ali, oni su moja porodica, za boga miloga! Bilo bi pravo olakšanje za takve pacijente da budu upoznati sa „grendfelun“ konceptom. „Treba da shvatiš da nema razloga zbog kojeg bi roditeljsku kuću morao da osećaš kao svoju. Njihovi principi nisu i tvoji principi. Činjenica da si njihovo dete ne mora da znači da imaš bilo šta zajedničko sa njima, ili da moraš da budeš blizak sa njima.“

E sada ovakav stav definitivno nije hrišćanski. Meni ne mora da bude zabavno sa mojim roditeljima, ali sam im dužan određeno poštovanje, zahvalnost. Ne moram da trpim da me povređuju, no treba da im iskazujem ljubav. I ova priča je iz oblasti odnosa sa roditeljima, no ideja se širi i dalje. Gradi odnose i prijateljstvo sa onima koji su ti korisni i pomažu tebi da se ostvariš, a ostale isključi iz svoje okoline. Ne daj im ni šansu da oduzmu malo tvog dragocenog vremena. Posledica: „Većina ljudi žive usamljene živote. Osobe koje dolaze na savetovanje, kao najčešći, suštinski problem iznose izolaciju, otuđenost i beznačajnost. I dok se, do sada neviđen, trend urbanizacije globalno širi, isto to se dešava i sa „učauravanjem“ (ciljna izolacija pojedinaca i porodica), kroz anonimnost i razdvajanje od društva, koje je doživljeno kao neprijateljsko i opasno.

Posledica jeste da danas, više nego ikada pre ljudi jesu nesretni, mnogi imaju psihološke probleme, degradacija društva, nesreća i tako dalje. Tu je koren i usamljenosti, očaj jer nešto nije kako treba da bude. Mi smo slomljeni, imamo ožiljak na duši kako peva Roby Vilijams. Sve kreće jer smo zbog greha slomljeni, i to lomi naše odnose. Zato nema prihvatanja, nema pripadanja.


  1. Hristos u vama – nada na slavu!
Reči podnaslova dolaze iz Poslanice Kološanima. Pavle govori o neverovatnoj istini, tajni skrivenoj od naraštaja i vekova a danas datoj svetima, nama. "Hristos u nama" je naša nada da ponovo doživimo slavu. Ne da se proslavimo, nego doživimo obnovu onoga što slomljeno, onoga kako smo stvoreni, i za šta smo stvoreni. Hristos zato umire za nas. Umire da nas pomiri sa Bogom, da isceli našu slomljenu dušu, da nam novi početak! Možemo mi beskonačno govoriti o potrebi prihvatanja, ali bez Hristovog isceljenja naše duše mi smo samo slomljene osobe, koje traže prvenstveno svoje izlečenje. Sa Hristom, mi imamo nadu. 

I Hristos nas zato poziva na poseban odnos – prijateljstvo.
Prijateljstvo je savremeni naziv za zajedništvo. Navikli smo da koristimo tu reč zajedništvo, zajednica, ali ona se savršeno poklapa sa osećajem bliskosti koja se opisuje u Svetom Pismu pod rečju prijatelj. 

Ne znam da li volite film "Gospodar prstenova", ja sam veliki fan tog filma. U filmu je scena kada se Družina prstena nalazi ispred ulaza u Moriju, splet rudnika. Pred njima su čarobna vrata za koje treba lozinka, skrivena u zagonetki napisanoj na vratima: "Reci prijatelj i uđi". I Gandalf, vođa ekipe pokušava da nađe rešenje lozinke i ne uspeva, sve dok na kraju ne shvati da je rešenje jednostavno. Sve što treba da kaže je samo reč prijatelj. Tražio je čudesnu reč, a čudesna reč je bila prijatelj. 


Verujem da je Tolkin ispirisan Svetim pismom u ovom slučaju, jer prijatelj je čudesna reč. Sam Gospod Isus kada je želeo da prikaže bliskost koju je imao sa učenicima kada je rekao sledeće reči. Jovan 15:15 „Više vas ne zovem slugama, jer sluga ne zna šta čini Njegov gospodar. Nazvao sam vas prijateljima jer sam vam objavio šta sam čuo od svoga Oca.“


Hristos je imao odnos sa njima tri godine, on ih je učio, vodio, brinuo se za njih, i oni za njega. Bili su bliski, ali kao vrhunac njihovog odnosa on kaže sada ste moji prijatelji. Došao sam da vas pomirim sa Bogom i to sam i učinio. A sada vas mirim i jedno sa drugim. 

Time postavlja standarde našeg prijateljstva. 17:20-21 "Ali ne molim samo za njih, nego i za one koji će na njihovu reč poverovati u mene, da svi budu jedno kao što si ti Oče u meni, i ja u tebi. Neka i oni budu u nama da svet poveruje da si me ti poslao.“


Zamislimo se nad snagom ovih reči – da budu kao i mi! Naš poziv drugim rečima nije da prijvatamo jedni druge, on od nas traži da budemo prijatelji. I da budem praktičan za kraj, šta znači biti prijatelj? Kako da budemo kao naš Bog? Kako da odrazimo njegovu sliku? Jednostavno setimo se kakav je bio on:
  1. Prijatelj svim ljudima. Ovih dana slušam pesmu od grupe "Delrijus" – "Kralj i bogalj". Kaže pesma: „Kralj i bogalj, oni su tebi jednaki. Uzeo si slomljenog čoveka i tretirao ga kao kralja.“ U svakom čoveku Hristos nije gledao njegovu slomljenost, nego je video i njegovu posebnost. Donesite odluku da nećete posmatrati ljude samo negativno, tražite u njima ono dobro. Ako ništa drugo, oni su ljudi stvoreni na Božiji sliku.
  2. Hristos je model prijateljstva – služio, opraštao, prao noge, hrabrio, prekoravao... Otvoreno je postupao prema njima, ne da postigne neku svoju nameru, nego njima da pomogne. I ovde je bitno da napravimo razliku. Često sam to video kod drugih, a na žalost i kod sebe, da pod plaštom brige proturamo naše namere – smeta nam nešto, uskraćena su nam prava za koja mislimo da nam pripadaju i to rešavamo krijući se iza maske brige.
  3. Isceljen – Hristos nije morao da hrani svoj ego! Što smo mi slobodniji, isceljeni to lakše prihvatamo druge. Naša nesposobnost da prihvatimo druge je pokazatelj našeg duhovnog stanja. Zato Isus i kaže za suđenje ljudima: „Licemere, izvadi prvo deblo iz svoga oka, pa ćeš moći trn iz tuđeg.“
AUDIO LINK ZA PROPOVED: http://sr.cross.tv/91984


Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudim vam nekoliko opcija:

1. Prijavite se na ovaj blog. Polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena

 ljudi koji su se prijavili do sada ili ispod teksta.

2. Pišite mi na p.hriscanska.zajednica@gmail.com i tražite da vas upišem u mejling listu... Na taj

 način dobijaćete obeveštenja o novim tekstovima ili video preko mejla. 


3. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe 
sa desne strane teksta.

1 коментар:

  1. Da veoma poucan post. I kao sto ste napisali u danasnjem vreme svako gleda svoj zivot. Vreme za prijatelje, bracu, sestre ne postoji. DA nema fb svi bi bili usamljeni. Pre par god kad sam otvorila profil to je bilo bas zato sto sam bila usamljeni. A samim tim I nekako povredjena zasto su ljudi takvi. Ali vremenom probala sam dosta prijatelja. Nekih pravi I nekih lazni. Lazni se brzo otkriju. Za njih nisi dovoljno svet. Kao kad bi trebalo da bracnom drugu celog zivota izjavljujete ljubav , ovde je bio stav takav sa ljudima I prihvacanjem. U zivotu prosla sam mnogo toga ruznog da bih ljude omalovazavala. Dok sam upoznala dosta takvih. Tako da ljudi za mene su samo stvorenja koje je Bog Stvorio, I vazno je biti Covek , imati Srce I Dusu , sve ostalo nije vazno. Danas je takvih ljudi veoma malo. Ovo je moje misljenje onako kako ja razmisljam u stvarnosti. Bb

    ОдговориИзбриши